banjalukaforum.com

Monogo Hrvati i Slovenci su optuzivali i optuzuju Srbiju da se razvila na osnovu para iz ovih republika, sto ne da nije istina, vec je su se ove dvije republike inudstijalizovale zahvaljujuci i na racun Srbije.


Prvi auto na Balkanu je naprvaljen u Kragujencu 1904, Prvi elektricni tramvaj uveden posle Beca i Ciriha u Beogradu 1904, Prvi Avion samo 6 god. kasnije od Brace Rajt poleteto avion u Beograd 1909, 1911 u Krlajevini Srbiji napravljen prvi ratni avion OLUJ . Za vreme Kraljevine Srbije Srbi su bili najrazvijeniji na Balkanu i prvi u svemu. Krlajevski dinar peta najca valuta u Evropi. A Vojno samo razbili Austrougarsku Monarhiju koja je imala 53 miliona stanovnika a Srbija manje od 5. TO TI JE BILA KRALJEVINA SRBIJA!!!! Dok nije dosao Broz I sve svu tu prvivredu i fabrike preselili za Sloveniju , Hrvatsku i Bosnu.

Prvi igrani film u Jugoistocnoj Evropi je snimljen u Srbiji, o Karadjordju!
1881 se gradilo elektro-proizvodjace u New York-u(?!? - ne znam mu sad srpsko ime, sorry) a 1884 je već bila i u Srbiji, u KG!

Iz Srbije je u prvim posleratnim godinama preneto opreme za više od sedamdeset četiri miliona dinara. Civilna i vojna industrija su pretrpele veće štete nego u ratu. Planiralo se čak i potapanje većeg dela Republike. A sve u „interesu Jugoslavije”
Iscrpnu studiju o preseljenju industrije Srbije od 1948. do 1953. godine, koju je za potrebe srpske vlade uradio beogradski Ekonomski institut, upućuje na zaključak da je pljačka Srbije započeta u ratu nastavljena i posle oslobođenja. Prvi put za potrebe Trećeg rajha, drugi put „u interesu Jugoslavije”.

konkretno: industrija Srbije oštećena je za više od osamnaest miliona ondašnjih dinara, što je predstavljalo oko 58 odsto ukupne štete nanete Jugoslaviji.

Herman Gering je dao instrukcije za eksploataciju i pljačku Srbije. Vojnoprivredni štab za Jugoistok formiran je 28. aprila 1941. a već narednih dana je bio gotov spisak pogona koje treba uključiti u ratni proizvodni aparat Rajha. „Špartalj” u Beogradu, „Vistad” u Valjevu i VTZ u Kragujevcu sa pogonima u Ravnjaku i Obilićevu, Fabrika oružja i municije u Užicu dobili su najistaknutije mesto. U junu počinje seoba opreme, alata i mašina, pa i čitavih proizvodnih pogona put Rajha. Broji se na hiljade komada.

Ratna šteta, čije plaćanje ubraja u spisak aktive i pasive za deobu među republikama čak i Komisija za ekonomska pitanja „Sukcesija država” Mirovne konferencije o Jugoslaviji, nikada nije naplaćena u celosti. Obeštećenje je ravno jednom procentu celokupne štete. A čak ni taj delić naknade nije deljen svrsishodno.

Raspodelu reparacione opreme, na primer, obavljala je Savezna planska komisija, uglavnom bez veze sa ratnom štetom, što je hendikepiralo sva područja naročito stradala u ratu, a među njima najviše Srbiju. Ukupna vrednost nemačkih reparacija, koje je Jugoslavija primila iznosi 36 miliona dolara po kursu iz 1938. godine, što se smatra tek četvrtinom vrednosti bakra odnetog za vreme okupacije iz Bora!

O tome koliko je oštećena vojna industrija, a koliko je obeštećenje dato u te svrhe, nema pouzdanih podataka. Svedočenja o preseljenju vojnih programa iz posleratnog perioda su takođe nedostupna. Dokle dosežu granice u čuvanju vojne tajne biće sasvim jasno samim „čuvarima tajne” tek kad se bude procenjivala i delila imovina Armije, prva na udaru deobnog bilansa...

Zatim na red dolazi tema o deobi posleratne strane pomoći. Jugoslavija je već tokom rata primila znatnu vojnu pomoć od zapadnih saveznika i SSSR-a. U periodu obnove, od Unre je dobijena besplatna pomoć veća od četiri stotine miliona ondašnjih dolara (danas je to dve milijarde dolara). Od juna 1945. do jula 1947. Unra je u zemlju dopremila više od dva i po miliona tona robe za ishranu i privrednu obnovu. DA SE NAPOMENE DA JE JEDINO SRBIJA PRETRPELA STETU OD NEMACA I SAVEZNIKA, OVE DRUGE REPUBLIKE SU BILE U SAVEZU SA NEMCIMA...!!!!
ALABANCI,BUGARI,HRVATI, MUSLIMANI, MADJARI SU BILI U SAVEZU SA NEMCIMA I RUSILI SRBIJU I CINILI SVAKOJAKO ZLO SRBINU!

Odbivši ponuđeno učešće u Maršalovom planu obnove posleratne Evrope, Jugoslavija počinje da se uključuje u istočni blok. Mada na zapadnim jaslama, sovjetskim satelitima počinje da pomaže obilato, sve u znaku prijateljstva. Albaniji daje nekoliko fabrika, železničku prugu i znatnu novčanu pomoć, a Bugarskoj oprašta reparacije. Rumuniji, Čehoslovačkoj i Poljskoj isporučuje sedamnaest hiljada tona žita!

od 1949. do 1955. godine Jugoslavija dobila, A TREBALA JE SAMO SRBIJA, ukupno 1.812.000.000 dolara, što je za ondašnje prilike ogroman novac, jer je dolar iz 1952. vredeo 4,4 puta više nego današnji. Kako je novac deljen - znaju arhive. Prema nekim svedočenjima aktera tadašnjeg doba, sve je rađeno namenski.

SAD SU 1954. dale dvadeset miliona dolara...od ovoga je za izgradjena luka Kopar i železničku vezu Kopra sa Ljubljanom. Dinarska protivvrednost od 1,3 miliona tona žita bila je namenjena za izgradnju Jadranske magistrale. I tako redom...
SAD su takođe dale lično Titu za ocuvanje svoje tiranije kao i za kupovinu informacija od rata pa do njegove smrti ko 100 milijardi dolara ...

Dolari sa Zapada uglavnom su se slivali u zapadne krajeve zemlje. Pozajmice, kredite i kamate otplaćivali su svi, shodno udelu stanovništva republike i njenom društvenom proizvodu. Formula zapadne politike „održati Tita iznad vode” izgleda da je odgovarala formuli bratstva i jedinstva: svi smo dužni, ali su neki vredniji pa imaju više i treba ih zato nagraditi...

Sledi niz zakona kojim „narod” odlučuje o raspodeli i preseljenju državnih dobara, a veru u novu vlast kruniše darujući joj gotovo neograničena ovlašćenja.

Sudbinu pogona opredeljivale su uglavnom konstatacije „Jugoslaviji je potrebno”, pa se tako najednom u državnim rukama našlo 82 odsto celokupne industrije. Zadaci su se delili, primerice, ovako: Birou za rekonstrukcije Generalne direkcije savezne industrije motora naređuje se da napravi projekat domaćeg traktora točkaša, sa osloncem na „političku svest, nacionalni ponos i entuzijazam”. U tom stilu sledi izjava Andrije Hebranga, tada predsednika Savezne planske komisije, da se industrija Srbije između dva rata najbrže razvijala i da, u započetom planskom periodu, treba da ima najsporiji rast. Politika sporijeg privrednog razvoja Srbije usledila je samo mesec dana posle istupa Blagoja Neškovića u kojem je kritikovao i realnost otkupa, tvrdeći da to nije plan Srbije, jer je donet bez njenog učešća.

Bilo kako bilo, nacionalni dohodak, industrijska proizvodnja i budžet NR Srbije su ostali na nivou 1948. godine. Sve investicije su bile gotovo stopirane, a sukob sa Sovjetskim Savezom dočekan je u Srbiji s gladnim ustima. Jer, na udaru su najpre bili pogoni za proizvodnju hrane...

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Do 1949, iz Srbije je odneto tridesetak mlinova, nekoliko krupara, uljara i šećerana. „Pomor mlinova” zadesio je još u to vreme Suboticu („Margit”), Bačku Topolu („Srbija”), „Moravicu” iz Starih Moravica, „Zadari” iz istog mesta, Čantavir („Doža” i „Kirhenmajer”), Kikindu („Lenhard” i „Dobi Janoš”)... Preseljeni su najvećim delom u Bosnu i Hercegovinu, sedam ih je odneto u Hrvatsku, nekoliko je stiglo do Makedonije i Crne Gore, a Zadružni mlin iz Kanjiže završio je čak u Albaniji.

Posle hleba najvažniji je krov nad glavom, pa su od brojnih srpskih ciglana prenete četiri mehanizovane. Kompletna proizvodnja nameštaja „Gaj” iz Pančeva preseljena je u Crnu Goru, a prerada drveta „Polet”, u kojoj je radilo sedam stotina radnika, u Han Pijesak. Fabrika nameštaja „Šipoš” je, takođe, udomljena u Albaniji.

Iz Srbobrana je odneta električna centrala u neko mesto kod Kranja, a iz pančevačke električne centrale odneta su dva dizel motora i gater u Nikšić. Isto su prošle i centrale iz Lovćenca i Zrenjanina. Slične sudbine su bili i proizvođači hemijske industrije. Godine 1946. iz Subotice je u Osijek preneta fabrika sapuna, sledećeg leta, takođe iz Subotice, u Zagreb biva preseljena fabrika baterija „Jugotiper”...

I grafička industrija je dosta ogoljena. Pojedini uređaji i mašine su odneti iz šesnaest štamparija, a u celini je dato šest. Opet je jedna od njih završila u Albaniji.
Krađa stoleća zadesila je takozvanu „granu 117”. Preseljene su: Fabrika noževa braće Janez iz Rume, u Sarajevo je stigla subotička Livnica (tri stotine vagona opreme i materijala), kulska fabrika plugova Poliha iVarge, fabrika satova iz Apatina, a „Jugoalat” je iz Novog Sada dospeo u Trebinje.

Prema svedočenju inženjera Dragojla Ivanovića, avgusta 1950. godine su iz Ministarstva poljoprivrede Jugoslavije naredili telefonom da se cela ergela preda Sloveniji - bez naknade. Inženjer je bar pokušao da se raspita ko je u Srbiji dao saglasnost za takvu odluku. Ispostavilo se da u Ministarstvu poljoprivrede Republike o tome nisu ni obavešteni, ali da su, ipak, oćutali: „Predajte je kad je tako naređeno.”

Tih godina je iz Srbije u druge republike preneto opreme u vrednosti od 74,170.143 dinara, ili 44,2 odsto više nego što je u nju dopremljeno. Za samo dve godine nepovratno je rekvirirano 45,415.070, a udeljeno tek 26,228.598 dinara! Već tokom 1947. zabeleženi su sledeći prenosi: iz Kombinata vrenja i šećera Beograd dve parne mašine dodeljene su Kreki, Fabrika vagona iz Kraljeva uputila je preduzeću „Tito” u Sarajevu četiri struga, a iz Fabrike hartije u Čačku prebačene su dve lokomotive železari „Zenica”.

Sudeći po arhivu Predsedništva Vlade FNRJ, tokom 1948. iz Srbije su preneti i neki pogoni „saveznog” značaja. Na primer, mlin čekićar iz zrenjaninskog „Luksola” u sarajevski „Lekobilje”; dve prese iz beogradskog Preduzeća za dubinska bušenja bez naznake primaoca; velika količina materijala, svrstana u 37 stavki, iz železare u Smederevu u „Elku” - Zagreb; tri kotla i još tri druga uređaja iz Fabrike vunenih tkanina - Vučje u Belišću; uređaji za proizvodnju cementa iz Beočina u Split...

Iz Srbije su put Maribora, Kranja, Ljubljane išli vozovi natovareni opremom za proizvodnju kamiona „pionir”, uređajima za valjanje žica i traka, alatnih mašina i čega sve ne... Čak je i osam srpskih fabrika dalo opremu za zenički „Novi život”, smešten u zeničkom zatvoru, za proizvodnju bicikla i šivaćih mašina. Iz zemunskog „A. Ranković” preneti su šest peći i jedan kran u mariborski TAM, a čitava fabrika automobilskih svećica iz beogradske Industrije precizne mehanike otišla je u Industriju autopribora Brčko.

U arhivskoj građi nisu pronađena rešenja o prenosu opreme između fabrika lake industrije, niti je registrovana vrednost uređaja. Nisu uneta ni eventualna preseljenja fabrika i tehnoloških linija proistekla iz „plana za evakuaciju”, razmatranog u proleće 1951, prema kojem bi još stotinak fabrika završilo ko zna gde, a srpski kapitali zanavek zatrti. Na sreću, široki plan evakuacije nije ostvaren, a lako je mogao biti potpisan. Sudeći prema zapisnicima Koordinacionog komiteta, politički vrh Srbije se čak, u principu, nije ni suprotstavljao preduzetim merama, uključujući tu i moguće potapanje Srbije.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Samo zahvaljujući rukovodstvima nekih fabrika i lokalnih organa koji su naišli na podršku Svetozara Vukmanovića Tempa i Koče Popovića sačuvani su beogradski „Nikola Tesla”, „Proleter” i „Borac”, novosadski „Jugodent”, „Fruška gora” i „Petar Drapšin”, niški „Deligrad”, fabrika okova iz Bačke Topole i „Istra” iz Kule. Nisu seljeni ni Tanjug, Radio Beograd i „Borba”, čija su nova sedišta najpre trebalo da budu u Livanjskom polju, a zatim negde u Dalmaciji.

Harangu, međutim, nije izbegla vojna industrija. Najveće preduzeće u preratnoj Jugoslaviji - Vojni zavod u Kragujevcu - bio je tokom rata gotovo sasvim uništen. Zahvaljujući delimičnoj obnovi mašina i uređaja, opremi iz reparacija i povratku stručnjaka, Zavod je vrlo brzo počeo proizvodnju nekih tradicionalnih artikala i nekoliko važnih sistema oružja. Naravno, sve je bilo presečeno kada su ti programi otišli u takozvani strategijski prostor zapadno od Srbije. Preseljen je najveći deo Artiljerijske radionice, ugašen Institut broj 11, nekud je poslata Optička radionica.

Avio-industrija je poseban slučaj. Sa proizvođačima kakvi su bili „Zmaj”, „Ikarus”, „Utva”, „Rogožarski”, Fabrika aeroplanskih motora u Rakovici i slično preduzeće Vlajkovića i kompanije, zatim „Teleoptik”, „Mikron” i „Nestor”, beogradski basen vazduhoplovne industrije i prateće proizvodnje isticao se visokim tehnološkim nivoom, relativno kompletnim programom, saradnjom sa najistaknutijim evropskim proizvođačima i dobrim stručnjacima.
Već 1920 srpska avio indusrtija je postala ubedljivo najaca u jugoistocnoj Evropi.

Do 41. godine Srbi predstavljaju veliku i snažnu grupaciju u Zagrebu. Pre svega, Srbi imaju institucije vredne postovanja, imaju mocnu organizaciju koja se zove ”Privrednik„, koju je osnovao Vladimir Matijevic, da bi obezbedio daroviti podmladak u zanatstvu. Zatim, imali smo najjacu banku u Jugoslaviji, osim Narodne banke, naravno. To je bila Srpska banka, u Jurisicevoj ulici.
Srpska banka bila je jedina koja je prebrodila krah berze tridesetih godina, kada je propala i Prva hrvatska stedionica.

Znaci, Srbi su imali vrlo veliku ekonomsku bazu, a imali su i jake intelektualne snage na Univerzitetu: predsednik Jugoslavenske akademije bio je Srbin Gavra Manojlovic

Zatim, Srbi su u pozoristu imali seriju velikih glumaca koji su bili obozavani, nosili repertoar. Podsecam vas na LJubisu Jovanovica koji u Zagrebu pocinje karijeru. Tu su i Strahinja Petrovic, Mila Dimitrijevic, Dejan Dubajic, Aleksandar Binicki, Ivo Rajic, Srbi koji su kvalitetom svojih ljudi mogli da imponuju, a ne da imaju inferiornu ulogu, bez obzira na to što je postojao latentni antagonizam klerikalnih krugova i frankovaca koji su buskali i rovarili.

Recimo deo, u Ilici, gde su niz velikih, mocnih trgovina drzali Srbi. Najbolje stofove mogli ste kupiti u radnji ”Bacic i Vurdelja„.
Najfiniji delikatesni ducan, gde je bilo od tiče mleko, bio je ”Bradic i Cikara„.
Najbolja kozna galanterija u Zagrebu bila je Milana Pudje.
I crkvena opstina bila je vrlo jaka, sa sjajnim svestenickim kadrom, mislim na starog protu Dimitrija Vitkovica, crkvenog pisca i istoricara.”.. Medakovic

Isto tako Slovenija - ko danas ne poznaje „Gorenje”? A ko zna da su Gorenje izgradili pošto su tamo preselili produkciju iz Obodina u Nikšiću?
Ili Soko u Mostaru gde su se gradili jugoslovenski helikopteri i avioni, zar to ne beše Ikarus iz Zemuna? Zbog čega su komunisti rasturili „srbijanski” Ikarus i produkciju preneli u Mostar, to radi Srbije?

A koliko su Srbija i Crne Gora mogle da stvore kapital da je cela produkcija Gorenja i Soko Mostara ostala u Srbiji i Crnoj Gori? Ili Zastava u Kragujevcu koja je pedesetih godina od sopstvenog troška nabavila tada najveću metalnu presu celog Balkana, da bi se ista presa par godina kasnije prenela u brodogradnje Splita, dok sama Zatsava nije dobila nikakvu nadoknadu za to? Drugim rečima: Zastava je učestovala u finansiji najvećeg brodogradnja cele Jugoslavije a da nije ništa dobila od toga. I takvih primera imamo dosta.

Da nije bilo braće Hrvata i Slovenaca Srbija bi bez sumnja danas bila najbogatija država Balkana. Naravno da Hrvati to ne vide, već sebe uveravaju kako su sve pare slali u Beograd Srbima.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!