Citiraj:
БАЊАЛУКА - Назвао ме један велики пријатељ, уз само једну кратку реченицу: “Умро нам је доктор Лаза!” Читав дан ми је та реченица одзвањала у ушима и не могу ни схватити ни прихватити! Мој пријатељ, брат, људина, доктор и опет наш Лазо...
Овим ријечима од доктора Миодрага Лазића, “хирурга напаћеног српског народа”, како се сам потписао у посљедњој поруци прије него што га је у уторак ујутро у нишкој болници покосио вирус корона, опростио се некадашњи функционер ХДЗ-а БиХ, бивши предсједник ФБиХ и предсједавајући Представничког дома Парламента БиХ и ратни командант Хрватског вијећа одбране Нико Лозанчић.
- Умро је један велики човјек и још већи хуманиста! Отишао је у вријеме које као да је сам бирао! Скромно и тихо, без помпе, а многима је помагао и помогао! У тешким временима био си доктор и човјек... У тешким временима напустио си овај покварени свијет! Почивај у миру, брате Лазо, и нека ти је лака земља - написао је Лозанчић на свом “Фејсбук” профилу.
Овај бивши командант ХВО-а за “Глас Српске” говори о познанству са доктором Лазом и о томе како му је у вријеме највећег ратног вихора 1993. године спасио живот у ратној болници “Жица” у тадашњем Српском Сарајеву.
- Рањен сам у сукобу ХВО-а и Армије БиХ у Какњу и довезен у болницу “Жица” у тешком стању. Откуд ја као официр ХВО-а у српској болници је мало дужа прича, али оно што је много битније од свега тога је лик и дјело доктора Лазе. Само онај ко има среће у животу сретне једну такву људску громаду, а ја сам имао ту срећу. То што ми је буквално спасио живот је посебна ствар, али и да то није урадио, ја бих био хендикепиран и сиромашан да нисам упознао таквог човјека - каже Лозанчић.
Он се присјећа једне невјероватне ситуације која се догодила свега пар дана послије операције коју је преживио само захваљујући доктору Лази.
- Неких седам дана послије операције лежао сам у болници, размишљао о својој породици и о томе да ли ћу је икада више видјети. Док сам тако лежао, наишао је доктор Лаза и упитао ме: “Шта је, шта си се замислио?” Нисам му рекао да размишљам о томе хоћу ли на крају изаћи жив из болнице, јер без обзира што је све било коректно, не само с његове стране, него од свих у болници, размишљао сам о томе ко зна на шта се сутра може окренути и како могу завршити. Зато сам му рекао да размишљам хоћу ли икад више сјести у кафану и попити виски и “колу” - присјећа се Лозанчић.
Како сам то рекао, наставља он, доктор Лазо се окренуо и отишао.
- Послије пар минута ушао је у собу са тацном на којој су биле флаша “Џек Данијелса”, двије чаше и двије флаше “коле”, а преко руке је имао бијелу крпу као конобар. Насуо је виски у чаше и мени пружио једну. Да будем искрен, мислио сам да ме провоцира, па сам га онако бојажљиво упитао “иде ли виски са лијековима” и поглед сам скренуо према двије боце инфузије које су ми висиле изнад главе. А он се насмијао и рекао: “Ајде болан, ја сам ти то прописао. Смијеш попити један, неће ти шкодити.” Стресао је виски, а онда и ја за њим. Тад ми је додао флашу и рекао: “Сакриј овдје негдје, попиће ови бандити, нек имамо нас двојица по једну кад навратим.” Остао сам мјесец дана у болници и за то вријеме смо попили тај виски, а ја данас причам с вама само захваљујући њему - каже Лозанчић, додајући на крају да је небројено пута у друштву причао о томе и да сви његови познаници знају каква је људина био његов пријатељ и брат доктор Лазо.
Контакт
Послије мјесец дана у “Жици”, Лозанчић је пребачен у Хрватску, а касније је успоставио контакт са доктором Лазом, који је послије рата пар пута био код њега у Какњу.
- Посљедњи пут смо се видјели прије пар година, али смо се редовно чули телефоном, а посљедњи пут око православног Божића - каже Лозанчић, додајући да “ништа од овога што се објављује о његовој људској величини није преувеличано, јер нема довољно ријечи којима се може описати каква људина је био доктор Лазо”.
Овим ријечима од доктора Миодрага Лазића, “хирурга напаћеног српског народа”, како се сам потписао у посљедњој поруци прије него што га је у уторак ујутро у нишкој болници покосио вирус корона, опростио се некадашњи функционер ХДЗ-а БиХ, бивши предсједник ФБиХ и предсједавајући Представничког дома Парламента БиХ и ратни командант Хрватског вијећа одбране Нико Лозанчић.
- Умро је један велики човјек и још већи хуманиста! Отишао је у вријеме које као да је сам бирао! Скромно и тихо, без помпе, а многима је помагао и помогао! У тешким временима био си доктор и човјек... У тешким временима напустио си овај покварени свијет! Почивај у миру, брате Лазо, и нека ти је лака земља - написао је Лозанчић на свом “Фејсбук” профилу.
Овај бивши командант ХВО-а за “Глас Српске” говори о познанству са доктором Лазом и о томе како му је у вријеме највећег ратног вихора 1993. године спасио живот у ратној болници “Жица” у тадашњем Српском Сарајеву.
- Рањен сам у сукобу ХВО-а и Армије БиХ у Какњу и довезен у болницу “Жица” у тешком стању. Откуд ја као официр ХВО-а у српској болници је мало дужа прича, али оно што је много битније од свега тога је лик и дјело доктора Лазе. Само онај ко има среће у животу сретне једну такву људску громаду, а ја сам имао ту срећу. То што ми је буквално спасио живот је посебна ствар, али и да то није урадио, ја бих био хендикепиран и сиромашан да нисам упознао таквог човјека - каже Лозанчић.
Он се присјећа једне невјероватне ситуације која се догодила свега пар дана послије операције коју је преживио само захваљујући доктору Лази.
- Неких седам дана послије операције лежао сам у болници, размишљао о својој породици и о томе да ли ћу је икада више видјети. Док сам тако лежао, наишао је доктор Лаза и упитао ме: “Шта је, шта си се замислио?” Нисам му рекао да размишљам о томе хоћу ли на крају изаћи жив из болнице, јер без обзира што је све било коректно, не само с његове стране, него од свих у болници, размишљао сам о томе ко зна на шта се сутра може окренути и како могу завршити. Зато сам му рекао да размишљам хоћу ли икад више сјести у кафану и попити виски и “колу” - присјећа се Лозанчић.
Како сам то рекао, наставља он, доктор Лазо се окренуо и отишао.
- Послије пар минута ушао је у собу са тацном на којој су биле флаша “Џек Данијелса”, двије чаше и двије флаше “коле”, а преко руке је имао бијелу крпу као конобар. Насуо је виски у чаше и мени пружио једну. Да будем искрен, мислио сам да ме провоцира, па сам га онако бојажљиво упитао “иде ли виски са лијековима” и поглед сам скренуо према двије боце инфузије које су ми висиле изнад главе. А он се насмијао и рекао: “Ајде болан, ја сам ти то прописао. Смијеш попити један, неће ти шкодити.” Стресао је виски, а онда и ја за њим. Тад ми је додао флашу и рекао: “Сакриј овдје негдје, попиће ови бандити, нек имамо нас двојица по једну кад навратим.” Остао сам мјесец дана у болници и за то вријеме смо попили тај виски, а ја данас причам с вама само захваљујући њему - каже Лозанчић, додајући на крају да је небројено пута у друштву причао о томе и да сви његови познаници знају каква је људина био његов пријатељ и брат доктор Лазо.
Контакт
Послије мјесец дана у “Жици”, Лозанчић је пребачен у Хрватску, а касније је успоставио контакт са доктором Лазом, који је послије рата пар пута био код њега у Какњу.
- Посљедњи пут смо се видјели прије пар година, али смо се редовно чули телефоном, а посљедњи пут око православног Божића - каже Лозанчић, додајући да “ништа од овога што се објављује о његовој људској величини није преувеличано, јер нема довољно ријечи којима се може описати каква људина је био доктор Лазо”.
