banjalukaforum.com

Bilo bi to super kad bi moglo tako.
Tri dana da ne dođeš u kalendarskoj godini , ne za redom nego ukupno, je ralog za otkaz bez otkaznog roka i otpremnine.
Plaćeno odsustvo je za djete,brek i smrt člana porodice, s tim da moraš donijeti izvode iz matične knjige.

"Meni" kad radnik ne dođe na posao, ja mu dam pismenu opomenu i pišem mu godišnji.

Onda je ovo mene neko naložio Sreća pa nisam to shvatio previše ozbiljno i uključio se u tu aktivnost

Tri upozorenja i odma trajni ban? Pa i admini koji su bezosjećajna stvorenja daju prvo sedam dana…

Тужилац је другостепену одлуку број 24/3-13 од 9.12.1992. године примио 16.12.1992. године. У то вријеме вођен је рат у Босни и Херцеговини, што се у пракси судова сматра као објективна околност која је спречавала тужиоца да се обрати суду ради заштите својих права из радног односа. Одлуком Народне Скупштине Републике Српске број 02-732/96 од 19. јуна 1996. године која је ступила на снагу истог дана („Службени гласник Републике Српске“, број 15/96) укинути су у Републици Српској ратно стање и стање непосредне ратне опасности. Од тада више није било објективних сметњи да се тужилац обрати суду ради заштите права из радног односа. Он међутим није поднио тужбу у року од 15 дана од 19. јуна 1996. године, него тек на дан 13.1.1999. године, па је његова тужба правилно одбачена као неблаговремена у односу на оспорене акте из 1992. године у смислу члана 83. став 1. ЗОПРО. Рок од 15 дана из ове законске одредбе је строги законски рок (преклузиван рок) чијим пропуштањем радник губи не само право на судску заштиту него и сама материјална права из радног односа чију је заштиту тражио пред судом. Пошто тужилац није успио са захтјевом да се пониште оспорени акти туженог од 1.9.1992. године и од 9.12.1992. године на основу којих му је престао радни однос код правног претходника туженог, није основан ни његов захтјев да се, по овом правном основу, тужени обавеже да га врати на радно мјесто које одговара његовој стручној спреми, као ни да му исплати неисплаћени лични доходак од 1.9.1992. године, са законском затезном каматом.

да је директор правног претходника тужиоца „свјесно прикрио стварне разлоге за престанак радног односа“, односно да је тужилац „употребом грубе силе уз пријетњу оружјем отјеран из предузећа… само због тога што је хрватске националности“, да су „одлуке о прогону мањинских народа доносили… припадници разних паравојних формација и парадржавних институција, а извршавање таквих одлука спроводили су разни криминални и деструктивни типови“.

Пресудама нижестепених судова, као и овом пресудом не тврди се да тужиоцу није на незаконит начин престао радни однос код туженог. Тужилац је, међутим, пропустио строги законски рок од 15 дана од пријема другостепеног акта у поступку интерне заштите (у овом случају-од престанка ратног стања и стања непосредне ратне опасности) за подношење тужбе, па му само из тих разлога није могла бити пружена правна заштита. Строги законски рокови за заштиту права из радног односа прописани су ради потребе постојања правне сигурности, како на страни радника, тако и послодавца. Њиховим пропуштањем, како је већ речено, престају и сама права из радног односа чија се заштита тражи пред судом.

да је тужилац био жртва починилаца кривичног дјела ратних злочина против цивилног становништва, да су према њему примјењене мјере застрашивања и терора, да је лишен права на правилно и непристрасно суђење, да му је одузета слобода и угрожена егзистенција и да „нема ни говора да је .... закаснио с тужбом“.

Евентуална кривичноправна одговорност се мора посматрати одвојено од грађанскоправне одговорности. Ако отказ радног односа тужиоцу доиста представља кривично дјело, како он тврди, ова околност може бити од утицаја само на кривично-правну одговорност учиниоца тог дјела, а не и на рок у коме је тужилац био дужан да се обрати суду за заштиту повријеђеног права. Из стања у списима произилази да је тужиоцу омогућено остваривање свих права која му припадају у парничном поступку и да су пресуде нижестепених судова засноване на одговарајућим законским одредбама. Због тога се не могу прихватити његови наводи да је био лишен права на правилно и непристрасно суђење. Још једном се указује на то да тужилац није успио у овом спору, не зато што би му радни однос престао на законит начин (о меритуму се није ни могло расправљати у овој парници), него ради тога што је тужбу поднио по протеку прописаних строгих законских рокова о чему је већ било ријечи. Прописивање тих рокова није у супротности са актима међународног права, које је вјероватно имао у виду тужилац