Izgleda da ni sarajevski Romeo i Julija nisu bili cvjećke, odnosno Romeo.
Anđini Romeo i Julija ubijeni zbog kofera para
Priča o Admiri Ismić (25) i Bošku Brkiću (25), koji su ubijeni u maju 1993. godine na mostu Vrbanja u pokušaju da izađu iz opkoljenog Sarajeva, ovih dana je ponovo aktuelna zbog filma koji snima holivudska zvezda Anđelina Džoli.
U stvarnom životu Admira i Boško, ljubavnici iz reportaže Rojtrsovog ratnog reportera Kurta Šorka, ubijeni su na mostu Vrbanja 9. maja '93. u pokušaju da se iz opkoljenog Sarajeva preko Grbavice, koju je kontrolisala Vojska Republike Srpske, domognu slobode samo zato što su ubice verovale da će se domoći velikog novca koji su sa sobom navodno nosili. Očevici se sećaju da su rane imali na leđima i da su pali u trenutku kada su već skoro prešli na srpsku stranu.
Fotografija Admire i Boška koji zagrljeni leže na mostu obišla je svet. Smrt mladog para do danas je ostala jedna od najprepoznatljivijih priča iz ratnog Sarajeva, prvenstveno zbog činjenice da je Boškova i Admirina ljubav bila ljubav između Srbina i Bošnjakinje.
U to vreme u Sarajevu su se od međunacionalnih venčanja pravili medijski događaji, kao dokaz celom svetu da je, uprkos ratu, granatama i stradanjima, Srbima na jednoj, Bošnjacima na drugoj i Hrvatima na trećoj strani, Sarajevo ostalo tolerantna sredina u kojoj se "mešovite" veze i dalje rađaju i opstaju.
Admira i Boško postali su parametar, svojevrsne ikone „onog" Sarajeva i Bosne i Hercegovine koja je '93. postojala samo u tragovima.
Njihovo svirepo ubistvo na mostu Vrbanja, na samo nekoliko koraka od slobode, i njena ruka prebačena preko njegovog tela dali su, ironično, celoj priči posebno romantičnu notu. Mladi ljubavnici postali su posthumno planetarno poznati kao "sarajevski Romeo i Julija", o njihovoj tragičnoj sudbini snimali su se filmovi i pravile TV emisije...
Ipak, razlog zbog kojeg su Boško i Admira tog 19. maja '93. morali umreti nije bio romantičan.
Na početku rata 1992. Boško se sprijateljio sa desetak godina starijim Mišom Ćukom, svojim komšijom sa Koševskog brda i takođe poznatim sarajevskim predratnim švercerom, slatkorečivim šarmerom čiji je „zaštitni znak" bila crna kožna jakna. Mišo je na početku rata bio jedan od lokalnih komandira Vojne policije, a Vojnu policiju je, opet, kontrolisao Ismet Bajramović Ćelo. Iako je većinu vremena provodio sa Mišom i ostalim pripadnicima VP u štabu pod komandom Kenana Mehanovića, poznatijeg kao Kenan Banana (koji je nakon rata zbog ubistva komandanta brigade Armije BiH Muje Zulića robijao u zatvoru i ubrzo nakon izlaska na slobodu umro) na Koševskom brdu,
Boško je odbijao da se zvanično priključi "otporu protiv agresora" i uzme oružje.Rat je trajao, posao sa švercom cvetao i sve je išlo glatko do proleća 1993. Bila je svadba Ćele Bajramovića, a Mišo, Boško i Admira su bili među zvanicama. Do danas niko ne zna tačno kako se to dogodilo, ali negde između izricanja Ćelinih bračnih zaveta i kasnonoćnog veselja već dobrano pripitih svatova,
Mišo Ćuk je nestao. Pravo preko Vrbanje, pa na Grbavicu, noseći sa sobom svoju čuvenu motorolu od koje se nikada nije odvajao (bio je poznat i kao Mišo Motorola, op.a), a putem koje je sutradan svojim bivšim saborcima na Koševskom kratko javio: "Jebi ga, morao sam... Ne zamerite!"
"Kad je Mišo napravio to sranje i pobegao na Grbavicu, počeo je pritisak na Boška. Neki momci u Armiji su počeli da ga napadaju, čak i fizički. Jednom je jedan bacio kamen na njega i morao sam da ga branim.
Da ga ja nisam štitio, ubili bi ga. Nestao bi", ispričao je Ismet Bajramović.
Ipak, Bajramović nije mogao biti uz Boška stalno i situacija je postajala sve napetija.
U maju, nekoliko dana pošto je Boško dobio poziv da se javi u komandu policije "na ispitivanje", odlučuje da napusti Sarajevo i pokuša doći do brata u Srbiji, a sa njim je odlučila da pođe i Admira, uprkos protivljenju njenih roditelja. Trinaestog maja 1993. Admira je proslavila 25. rođendan. Šest dana kasnije, ona i Boško bili su spremni za prelazak preko mosta Vrbanja.
Prelazak je ranije dogovorio Ćelo Bajramović sa dvojicom pripadnika Vojske RS, Milkanom Gaborovićem i Sašom Bogdanovićem, predratnim stanovnicima Koševskog brda. Bilo je planirano da srpska vojska pusti Boška i Admiru preko Vrbanje, a Ćelo je obećao Gaboroviću da će mu narednog dana "poslati" preko mosta njegovu tetku i rođaka, koje je Milkan pokušavao da izvuče iz opkoljenog grada. Dogovoreno je da za vreme razmene niko neće pucati ni sa srpske, ni sa bosanske strane.
"Admira je ušila novac u njihovu odeću. Stavila je tri i po hiljade maraka u prsluk, a Boško je trpao novac, velike količine u džepove. Rekla sam mu: 'Boško, kako to možeš preneti samo tako? A on je odgovorio: 'Ne brini, niko nam neće ništa uraditi.' Bio je sto odsto siguran da će sve biti u redu čim pređe na drugu stranu", seća se Sadika Ismić, Admirina baka.
"Boško je bio malo nervozan, Admira nije. Dogovorio sam sve sa našim ljudima, ali ipak sam im rekao da pričekaju do mraka.
To je bila ničija zemlja, okružena sa četiri-pet različitih jedinica: Cacina vojska, specijalci, HVO, četnici - bilo je nemoguće napraviti dogovor sa svima njima", priznao je kasnije Ismet Bajramović. Do danas je ostalo nerazjašnjeno ko je pucao na Boška i Admiru.
Pripadnici HVO-a koji su tog dana osmatrali liniju tvrdili su da su meci ispaljeni sa srpske strane, dok je Vojska RS za sve okrivila Armiju BiH, tvrdeći da niko od njihovih nije pucao. Ova, druga verzija priče, čini se mnogo verovatnija, pre svega zato što se nekoliko dana pre Boškovog i Admirinog prelaska gradom pronela
priča kako će Boško sa sobom nositi vredan "teret": torbu sa više stotina hiljada nemačkih maraka.
Ta je priča brzo došla i do komandanta 10. brdske brigade Armije BiH
Mušana Topalovića Cace, čiji su ljudi takođe čuvali liniju razgraničenja kod mosta Vrbanja.
Prema navodima nekih svedoka,
Caco je pobesnio kada je čuo da je Ćelo dogovorio Boškov i Admirin prelazak bez njegovog znanja i dojurio na liniju sa svojom pratnjom, naredivši vojnicima da te večeri niko ne sme preći preko Vrbanje.
"Iz bunkera se jasno videlo da dvoje ljudi, cestom i bez skrivanja, kreću preko mosta prema Kovačićima sa koferima u ruci.
Caco je, prema kazivanju mojih drugova iz čete, podivljao i naredio da se puca, bukvalno je vrištao. U bunkeru je bio maloletni momak koji je na liniji bio samo radi hrane i najčešće je stražario sa svojim ocem, ne idući u napade ili slično. Sa otkočenim 'magnumom' iza leđa, momak je okinuo iz kalašnjikova, a pucao je još najmanje jedan 'pitbul' iz Cacine pratnje. Znam da je atmosfera bila užasna posle toga, danima...", navodi jedan bivši vojnik Armije BiH.
Sa druge strane, Ćelo Bajramović je pokušavao bezuspešno da utvrdi ko je pucao: "Ne znam. Niko od vojnika ne zna šta se desilo. Neko je samo rekao: 'Pucaću, jebi ih, baš me briga ko su'".
Zvanična istraga o Boškovoj i Admirinoj smrti nikada nije vođena, dve vojske nastavile su optuživati jedna drugu, a novac koji je Bato nosio sa sobom nestao je. Admira Ismić i Boško Brkić sahranjeni su na groblju u Lukavici, a nakon rata, 1996. godine, po želji roditelja njihova tela su prebačena u Sarajevo i sahranjena na groblju Lav.
"Sarajevski Romeo i Julija" umrli su ne zato što su bili dvoje ljudi različitih nacionalnosti koji se vole ili što je nekome zasmetao plan o prelasku "na drugu stranu", nego zbog jedine valute koja je čak i u gradu pod opsadom otvarala sva vrata - original "dojč" marke...Malo mi je i ova priča čudna, Caco je znao za torbu punu para, a Ćelo nije i eto pustio ih na lijepe oči.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
) a Pajo i ono sto je ostalo od bataljona otisli na odmor u RSK a popunio se muslimanima vecinom koji su nasli tako nacin da budu u vojsci a kao i da nisu.
