|
Droga ili čast?
Stiv Štajn – FL.
Tvrditi da u ovoj zemlji postoji problem sa drogom je isto kao i tvrditi da je nebo plavo ili trava zelena. Jedino što čovek treba da uradi da bi postao upoznat sa ovom epidemijom, jeste da uključi televizor. Velika hapšenja na granici, česte pucnjave i obračuni u gradovima pa i hiljade drugih stvari. Da li treba da budemo potreseni takvim događajima, kada živimo u zaista bolesnom društvu. Pravo pitanje je: Kako to utiče na nas koji se borimo za opstanak našeg naroda i za budućnost naše dece? Ovo pitanje zahteva opširniji odgovor sa obrazloženjem i to sve zbog mnogobrojnih perspektiva koje danas postavljaju ljudi sa naše strane.
Oni među nama, iz našeg pokreta, koji pripadaju mlađim generacijama, svedoče o ovom problemu iz prve ruke, na načine koji i ne mogu baš da se cene od naših starijih saboraca. Zbog ovog razloga moramo to i da objasnimo ne oslanjajući se na konvencionalne stavove pokreta, jer su njih sastavili ljudi koji misle dobro, ali kojima nedostaje osećaj za ovaj predmet razgovora. Ovo je veoma važno, jer moramo da se probijemo do omladine, do mladića i devojaka sa neograničenim mogućnostima, zato što su oni ti koji su najčešće inficirani drogama.
Počećemo tako što ćemo odvojiti marihuanu od ostalih narkotika. Znao sam mnoge ljude koji su duvali i znam da su se oni uvek prepirali kako trava nije gora od jednog popijenog piva. Ovakav pogled je zabluda što ćemo videti i kasnije, ali priznajem da je bolje raditi na skeli sa nekim ko je naduvan nego sa teškom pijandurom.
Šta god da mislili o travi mnogi od nas su videli posledice težih droga i svi treba da se složimo da ovakvom otrovu nema mesta u našim redovima.
Moje iskustvo se sastoji u tome da sam video kako su se neki moji stari drugovi navukli na “hemiju”. Odrastao sam sa ovim momcima i mogu da kažem da zaista nisu bili loši ljudi, ali nakon šest meseci korišćenja tog đubreta, bili su spremni da opljačkaju i rođene majke da bi zadovoljili svoju potrebu. Gledanje arijevske omladine kako hoda putem koji vodi u sigurnu propast je u najmanju ruku bolesno. Kako god bilo, svalimo krivicu na onoga koji je zaista kriv: Na sistem koji našim ljudima ne pruža da veruju u nešto, dok u isto vreme korumpiraju svaki prirodni instinkt i od mnogih stvaraju bednike pre nego što napune osamnaestu godinu. Slogan korisnika droga je “bekstvo od stvarnost” i da li je iznenađujuća činjenica da mnogi to baš i žele? Sačuvajmo naš bes za one koji su odgovorni za uslove koji su doveli do uništenja mnogobrojnih života.
Predpostavimo da je svak moja reč istinita, mi ne možemo sebi priuštiti da budemo mekani u ovoj oblasti - čak ni prema žrtvama. Prosto rečeno, ne možete verovati narkomanima; čak kada bismo ih i razumeli i prihvatili u naše redove to bi bilo ravno samoubistvu. Čovek ili žena koji nisu sposobni da funkcionišu sami za sebe i kojima treba hemijska supstanca da bi se pokrenuli su slabi ljudi. Bez obzira na to kako ste ljubazni sa njima, oni će vas izdati pod prvim znakom pritiska ili ako imaju šansu za nagradu. Ovde ne pronalazimo nijedan argument sa perspektivom od strane starije generacije – jer ova gospoda, opet zbog nedostatka iskustva, su nam dala utisak da je svako ko je ikada probao ili koristio drogu bezvredna propalica.
Takvo mišljenje nije samo pogrešno, ono je kontraproduktivno. U današnje vreme nije toliko čudno za jednog srednjoškolca da je ušmrknuo liniju koke jednom ili dvaputa. Kao i vama ni meni se to ne dopada, ali osuditi sve te ljude bilo bi krajnje glupo i to bi otuđilo potencijal vredan podrške. Evo jednog primera: Jedan od najboljih ljudi koga znam u zatvorskom sistemu Floride je čovek koji će priznati da je bio đubre dok je bio slobodan. On se navukao na drogu kao veoma mlad i od tada mu je sve krenulo nizbrdo.
Danas je on veran saborac kakvog samo možete tražiti. Lično sam prisustvovao kada je stavljao svoj život na kocku u cilju odbrane bele omladine od organizovane crnačke agresije – zašta verujem da je više nego što bi neko, ko bi ga gledao sa visine, ikada mogao da kaže. On je stalni politički regrutator i često priča o potrebi da se živi u maniru koji je vredan naših verovanja. Ovo su veoma retki ljudi u koje imam poverenja da će mi čuvati leđa u veoma ozbiljnim situacijama. Pa tako nazvati ovog saborca nižim čovekom zbog njegove prošlosti je smrtno pogrešno.
Kad smo već kod toga, istina je da morate obraćati pažnju na svakoga ko je bio u vezi sa takvim aktivnostima i to veoma pažljivo, pogotovo na početku, pre nego što zadobiju vaše poverenje – mada ta mudrost treba da važi za svakoga, ne samo za njih. Jedna stvar je sigurna: Ideja da se pljuje na nekoga ko je vođen pogrešnim putem kao tinejdžer je sramna i daleko ispod našeg nivoa. Ništa od ovoga ne važi za one koji su na drogama – jedino ako ih poznajete ili ih uhvatite na vreme dok još nisu otišli predaleko, inače za sve ostale primere pomaže samo iskustvo. U razmatranje možemo uzeti neki slučaj tek pošto se kandidat skinuo sa droge i kada se dokazao kao vredna osoba. Do tada sve njih moramo izbegavati po svaku cenu.
Obratimo pažnju na marihuanu. Postoje dva osnovna razloga našeg protivljenja toj materiji:
1) Čak i da smatramo da trava nije gora od jednog piva, što je sporno, to je još uvek ilegalno. Neću da tvrdim da su zakoni sadašnjeg sistema sinonimi za pravdu, ali sa ovom činjenicom rasno svesna osoba mora da se pomiri. Ne možete da uđete u prodavnicu i kupite nekoliko džointa, što bi značilo da pre ili kasnije možete biti uhapšeni zbog toga. Suđenje pod optužnicama za kupoprodaju ili posedovanje droge je nešto na šta ne možete biti ponosni – i ne treba da vam govorim kako bi takve stvari dale pogrešnu sliku o nama u očima normalnih ljudi. Mi tvrdimo da smo moralno superiorniji od onih “moćnika”, ali jedini način da to i dokažemo je putem naših postupaka; ono što sledi kao zaključak je: Da li čovek želi da ga njegova deca gledaju kao narkomana? (pod pretpostavkom da uopšte i može da ima decu, jer je neka istraživanja pokazuju da od marihuane vremenom njeni korisnici postaju sterilni - prim. prev.) Svako ko ne shvata da je odgovor ne, nikada ne može biti jedan od nas.
2) Oni koji “vare” rade to, jer ne mogu da se nose sa stvari onakvima kakve jesu, a isti taj defekat je i kod pijandura. Svako ko ne može da se suoči sa njegovim problemima ili nevoljama, nesumnjivo nije dovoljno mentalno jak da bude pobornik revolucije. Kako god bilo, mi ne osuđujemo one koji su “varili” zbog ovih razloga. Današnja omladina je lišena izbora i skoro da nemaju veru u nešto – i to gotovo svi pre nego što su zašli u godine kada moraju da donose zrele odluke. Onaj ko zna prvu stvar u zbacivanju postojeće strukture, shvata da ovaj segment populacije igra veoma važnu ulogu u postizanju cilja; zato ukoliko ne želimo da se naša deca drogiraju, mi ćemo im pripremiti zamenu za ove smrtonosne materije.
Na svu sreću, mi već imamo jednu stvorenu baš za ovu situaciju: naš plemeniti slučaj je sposoban da popuni ovu prazninu, i da pruži beloj omladini svrhu u njihovim životima. Naša borba, pod sloganom “14 reči”, takođe će im ponuditi nadu – komfor koji teško da će negde drugde pronaći. Našoj omladini poručujem: “Za vas postoji prilika da date svoj doprinos u borbi za rasni opstanak. Ukoliko iskoristite tu priliku, moći ćete da živite životom na koji samo možete da budete ponosni; i zajedno, stvorićemo društvo u kome nijedan pripadnik našeg naroda, neće osećati potrebu da se naduva ne bi li pobegao od stvarnosti. Bez obzira na žrtve koje su potrebne ili na prepreke koje će nam se pojaviti tokom borbe, niko neće zažaliti što je izabrao čast i odbacio droge.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
