banjalukaforum.com

"With the permission and an entourage of doctors went to one of the bases of DUK PS ("DUK PS" - Ukrainian Volunteer Corps of the Right Sector - "Rusvesna").

Took part in the extended meeting of the commanders of the various units and divisions of the Corps. Outlined a number of strategic and operational directions for the development of military-political movement "The Right Sector".

Discussed the situation at the front and rear, as well as opportunities and options for state legitimization of the Volunteer corps as a social phenomenon.

Decided: on joining in the structure of the operational headquarters of the volunteer movement, on deployment of new combat and reserve units of DUK, on further systematization and structuring of medical, intelligence, and information services of the Corps.

Considered the possibility of creation of the Ukrainian Volunteer Army as a separate type of UAF (we are talking about completely independent from the main command structure with its own General Staff - "Rusvesna"), and the like...

Frankly, terribly tired, but got a great moral satisfaction from communicating with brothers.

We are all united by the idea of statehood of our people and strive for victory over enemies foreign and domestic. We know that despite the efforts of katsap [derogatory term for Russians - tr.] jackals and snake hissing of sympathizers and collaborators, we are on the right path. We - are the strength which protects Ukraine. This is our main mission in this earthly life...

We want to win. We can win. We will win!

P.S. At the meeting we decided that there will be no ceasefire with Russian occupants and terrorists. We will wage the war until a victorious liberation of all Ukrainian lands from Moscow freaks. And victory will be ours! Glory To Ukraine!"

"Primirje neće trajati ni 7 dana"


Izvor: Tanjug

Vašington -- Američki republikanski senator Džon Mekejn ocenio je da je sporazum o prekidu vatre iz Minska neodrživ i da neće trajati ni sedam dana.




Čini mi se da je to neizvodljivo. To je saniranje rane hanzaplastom i moje je predviđanje da neće trajati ni nedelju dana", rekao je Mekejn, komentarišući sporazum koji su u utorak postigli Kijev, Moskva, Pariz i Berlin.

Prema tom sporazumu, prekid vatre stupa na snagu 15. februara, a sve strane su dužne da, u roku od dve sedmice, povuku teško naoružanje kako bi bila stvorena bezbednosna zona, podsećaju agencije.

"Ako se to desi, i svinje će početi da lete", prokomentarisao je Mekejn.

Američki senator je rekao i da diplomatski napori za postizanje mira neće uroditi plodom ako SAD ne upute defanzivnu vojnu pomoć Ukrajini.

Mekejn je prošle sedmice u Minhenu, gde je učestvovao na bezbednosnoj konferenciji, rekao da su SAD delimično krive za to što ukrajinska vojska koristi kasetne bombe.

"Da smo ih snabdeli naoružanjem koje im je bilo potrebno, oni ne bi morali da koriste kasetne bombe. To je delimično naša greška", rekao je Mekejn.

Hjuman Rajts Voč potvrdio je u izveštaju u novembru prošle godine tvrdnje stanovništva u Donjeckoj i Luganskoj Republici da su ukrajinske trupe koristile kasetnu municiju u naseljenim područjima.

General Ben Hodges komadant snaga u Evropi, izjavio je da prebacuje 600 padobranaca iz 173 vazdusno desantne is Vicence u Lavov.

Sakašvili postao savjetnik ukrajinskog predsjednika

IRIB – Mihail Sakašvili, bivši gruzijski predsjednik, postavljen je na položaj savjetnika ukrajinskog predsjednika Petra Porošenka.



Prema izvještaju agencije IRNA, koja se poziva na agenciju Rusia Segodnja, Petro Porošenko je potpisivanjem odluke, postavio Sakašvilija na mjesto šefa savjetnika za međunarodne poslove

Смисао Донбаса у руској стратегији

edvardbirov

„Јасно је да ће се криза наставити све док се Украјинци не договоре међу собом. Док се не раскрсти са бујањем радикализма и национализма, а друштво не консолидује око позитивних вредности и реалних интереса Украјине”.

Из интервјуа Владимира Путина египатском листу Ал-Ахрам

Сваки пут кад руска власт у оквиру посткримске стратегије у Украјини говори о излазу из сукоба кроз „консолидацију јединственог украјинског народа”, произилази природно питање – а шта је са Новорусијом? За шта се бори Донбас – за Новорусију или јединствену Украјину?

Ово питање активно користе манипулатори у патриотском политичком сегменту, одмах започињу познату песму о „издаји Кремља” и „предаји Новорусије”. Међутим, чак и без провокатора у руском народу долази до чуђења, заснованог на лажном размимоилажењу Новорусије и остатка украјинске земље. Наводно, да ли ми у Донбасу бранимо Новорусију или јединство украјинског народа?

Међутим одговор је једноставан и очигледан: Донбас се бори за Новорусију и – шире – за проруску Украјину, а у коначном смислу – за Русију и руски свет против агресије Запада. То су само различите фазе истог процеса.

Новорусија, проруска Украјина, Русија и Белорусија, руски свет – велика многоделна бабушка, где су сви елементи – делови једне целине. Ми се боримо за сваки део те целине, не супростављајући их један другом. Нама није претња Украјина као таква, са територијом и народом, већ Украјина као западни политички пројекат, уствари Бандерија, са својом нацистичко-олигарском елитом.

Географска Украјина, ослобођена русофобске пропаганде, може и треба да буде део руског света са одређеном фолклорно-регионалном посебношћу. Они који се залажу за присилну денацификацију Украјинаца уствари доприносе још већој „нацификацији” и отуђењу од Русије.

Да, привремено смо изгубили умове тамошњег руског и малороског становништва. Али стратешки они и даље остају наши. Запад ће се поиграти – искористити их и одбацити, а за руски свет ове земље ће заувек остати колевка. Зато је немогуће супротставити Новорусију и географску Украјину.

ШТА ПОСЛЕ ВОЈНЕ НАДМОЋИ ДОНБАСА

Не постоји ништа чудно када руско руководство усмерава пажњу час на Новорусију, час на украјински народ – у зависности од потребе. Ово је нормална геополитичка игра: када се, без угрожавања принципа и интереса, користе различите комбинације за њихово остваривање.

novorusija051

У условима када је Запад искористио марионете за одвајање украјинске земље од Русије, на тај начин како не би био директан учесник фашизацији Украјине, већ само „посредник у промени власти”. Русија је такође била приморана да поступа посредно – помажући борбу дела украјинског становништва у Новорусији за своје интересе и принципе. На тај начин се супростављајући бандеровцима евроинтеграторима, који су хтели да самељу Донбас и учине га свесно – украјинским.

Сада, када су Кијев и Запад после вишемесечних борби поломили зубе на војсци Новорусије, када су схватили да не могу силом сломити Донбас, а одвојити га од себе им је још скупље, Русија присиљава Кијев да призна Донбас за пуноправног субјекта на свеукрајинској територији, а Донбас – да уђе у квазидржавну творевину у заједничким границама, али у облику посебног центра моћи.

Уствари, Москва и Донбас приморавају Кијев, окупиран бандеровцима и Американцима, да узме у обзир руске интересе. Донбас јер дотиче остатак Украјине и не дозвољва јој да потпуно побегне од Русије. Штавише, угрожава сам политички пројекат „Украјина није Русија”, главни принцип унитарности и саборности свесно-украјинског народа, то јест, принцип да сви грађани Украјине једнинствено мрзе Русију и постају нацисти.

Наравно, отворена и израженија у борба за руски свет у Украјини пожељнија од садашњих посредних акција руске државе. И руска застава, заједно са заставом Новорусије и симболима проруске Украјине над војском која ослобађа територију до Љвова, била би кудикамо ближа срцу руском народу и патриотама.

То је истина, и могуће је разумети незадовољство тих патриота садашњом стратегијом. Али овде морамо схватити да Русија не може тако отворено деловати, јер још увек није ступила у директан сукоб са САД и НАТО. Штавише, мора да чини све да одложи овај сукоб и подели овај јединствени западни фронт који је Вашингтон формирао. И, судећи по недавним акцијама Француске и Немачке, а да не помињемо Чешку, Грчку, Аустрију, то је постигнуто. Директна жестока конфронтација са консолидованим Западом у условима када је доларски систем и даље прилично јак, превише је несмотрена и исхитрена. Време ради за Русију.

КРИМ И ДОНБАС

Али, ако је тако, кажу противници, шта је онда са Кримом? Како се он разликује од Донбаса? Да ли је Крим више руски од Донбаса? Наравно да није. Није ствар у степену рускости, то је генерално вештачко питање – поређење вредности Крима и Донбаса. Зар нису Краматорск и Славјанск, Иловајск и Горловка, проливајући крв у борбама против казнене експедиције, показали своју рускост, доказали преданост руском свету боље од било кога другог. Разлика Крима је само у једном – у јединственом географском положају и војном статусу.

novorusija052

Због руске војне базе и обзиром да је полуострво, Крим се могао безбедно одвојити од Украјине, затварајући перекопско сужење на северу. Враћање Крима није довело до губитка целе Украјине за Русију. Крим је за бандеровце ионако био као пета нога псу – тешко да се одсече, а ничему не користи. Али кључни моменат је било присуство руске базе.

Да смо дозволили америчким марионетама да заузму Крим и протерају руску флоту, тада би стратешки за Русију црноморска испостава била изгубљена. После тога би се слободно могло говорити о катастрофалном поразу Русије у Украјини. Али то се није десило управо захваљујући кримској операцији. У томе и лежи „посебност” Крима и геополитичко значење његовог враћања.

Са Донбасом је потпуно другачиjа ситуација – тако безболно и прецизно, као Крим, одвојити га од Кијева било је немогуће. По свим војним сценаријима, ако уводите војску у Донбас, мора се ићи барем до Дњепра: а сваким новим километром ка западу фронт се толико шири и распростире од Црног мора до белоруских шума. А, ако одмах након Крима, када је био најпогоднији моменат за такву акцију, Кремљ после мерења свих „за” и „против”, није пошао овим путем, он је сада још мање могућ.

Изабран је други пут – Донбас као сидро за прозападну Украјину и тачка окупљања проруске Украјине. Мисија Донбаса је компликована и захтева огроман напор – будући да ће Новорусија постати пример за Малорусију и модел нове Украјине, ослобођене од нациста. До тога се може доћи како војим путем, тако и мирним, економским.

За сада, је на снази војна варијанта, коју, на огромну жалост, прате жртве међу цивилним становништвом. За превођење на мирну варијанту потребно је примирје са стварним прекидом ватре, за које се залаже Москва преко минских споразума.

На крају крајева, морамо схватити да преформатирање Украјине зависи од исхода глобалног сукоба између Вашингтона и Москве, САД и Русије, Запада и не-Запада.

Ударна игла Запад је долар и финансијски колонијализам. Ако он пропадне – биће ослобођена Украјина, Сирија, Авганистан итд. Цео свет ће се променити до непрепознатљивости.

Трчи,Ангела,Трчи!

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Украјинска криза броји своје последње дане. Дијелектика догађаја каже да је, уместо ње, пред вратима европска криза

1.
Толико нам феноменално иде да сваког дана откријемо једну ствар по којој је Србија Европа. Рецимо, вести из Минска у четвртак су се у српској влади чекале са исто толико очајничког ентузијазма као у Берлину и Паризу. Тамошње новине Меркелову и Оланда испратиле су ујутро у Белорусију насловома „Последња шанса за мир“. Није, наравно, европска политичка јавност ни тад показала емпатију за мучене Украјинце, који свакодневно гину. Јер ниједан од тих наслова није говорио о „последњој шанси“ за Украјину. Реч је била о последњој шанси за Европу.

Шта је дакле натерало Французе и Немце да толиком енергијом покушају да зауставе рат у Украјини, кад он, после кратког зимског затишја, још није достигао ни свој летошњи интензитет. Која је мука потерала Ангелу Меркел да истрчава свој маратон живота: из Минхена у Кијев, из Кијева у Москву, Из Москве у Вашингтон, из Вашингтона у Минск... Једноставно: украјинска криза броји своје последње дане. Дијелектика догађаја каже да је, уместо ње, пред вратима европска криза.

2.
Ништа европске лидере, још од пада нацистичке Немачке, није толико избезумило као најава Вашингтона да ће наоружати Порошенкове разбијене нацисте. Путинов ледени одговор да је спреман да прихвати изазов то избезумљење учинило је комплетним. Тај моменат, наравно, довољан је да од украјинског рата регионалног формата, у коме гину некакви источноевропски гојими, направи континентални, у коме ћемо гинути „ми“. Мечка је заиграла на вратима Берлина.

Ако не пре, Меркелова је то схватила прошлог викенда у Минхену, кад је извређао први међу америчким јастребовима Џон Мекејн, поредећи је, због противљења наоружавању Кијева, са Невилом Чемберленом, симболом политичког мекуштва и кратковидости. Тад је постало јасно да Немачка неће моћи дуго да се опире најавама Вашингтона да ће у Украјину убацити превише оружја да би рат остао у границама те несрећне земље. Иако ни сама није крила песимизам, за Меркелову је то био знак да мора да делује.

Али са Оландом није отишла прво код Обаме да заустави наоружавање Украјинаца. Отишла је код Путина, за кога је, не тако давно, рекла да је одељен од стварности. А то ће рећи да, кад почне да звижди око ушију, Европљани, упркос салвама културрасистичких увреда које дневно испаљују на Русију, тачно знају ко је трезвенија и добронамернија страна на потезу Москва-Вашингтон.

Наравно, Путин је данас неупоредиво спремнији за рат него пре годину дана, али – у Берлину то знају – не бежи од мира јер миром тежиште процеса ставља на драматичне унутрашње прилике у Кијеву, које за интересе Русије не могу бити рђаве. Пошто је у Москви додатно испрепадао Меркелову и Оланда, цртајући им шта ће им се десити ако рат изађе из Украјине, канцеларка је одјурила у Вашингтон тврдећи тамо да је надомак мира и захтевајући да Обама сачека са наоружавањем.

Таква понуда се у дипломатском саобраћају не одбија, зашто би то урадио Обама? Имао је разумевања, али не толико да би послао своје људе на завршне преговоре у Минск, где је касније споразум о прекиду ватре потписан. То ће рећи да Американци нису толико сирови да одбију Меркелову, утолико пре што ће после краха тог споразума њихови аргументи за наоружавање Украјине бити јачи него икад. Тако је настао Минск-2, остало је историја.

3.
Други Мински споразум, међутим, има две озбиљне конструкционе грешке. Прво, у његовом стварању нису учествовали Американци, сила виновник украјинске кризе, која све време у рукама држи кључ тамошњег сукоба. Ко се сећа Босне, зна о чему говорим: мировне споразуме у којима не учествују Американци руше, а, кад кажу да је доста, тад сами долазе са предлогом споразума.

Други проблем је што Минск-2 превише личи на Минск-1, који је већ пропао. Шта је могло да натера Путина да се сагласи са нечим таквим? Његова потреба да се од самог почетка Европи покаже као човек мира вероватно би га навела да потпише и нешто у шта верује још мање. Уосталом, зашто би рушио нешто што ће пасти и без њега? Друго питање је зашто се сам није потрудио да направи нешто амбициозније од копије већ пропалог споразума? Рекло би се да Путин не верује да су се још увек у низу поредале све планете неопходне за мир. Зато његова преговарачка стратегија стаје у реченицу – миру не сметати, а за рат се спремати.

Са друге стране, ни Меркелова и Оланд нису неозбиљан свет – како су они могли да дозволе да им споразум о прекиду ватре толико личи на онај који је већ пропао? Одговор је једноставан: Минск-2 је тачна мера деловања две супротстављене силе – огромне жеље Париза и Берлина да зауставе рат и њиховог сувише малог утицаја на догађаје у Украјини.

4.
Да не буде како мрачим без разлога, у помоћ зовем самог Мекејна, који је само неколико сати после споразума рекао да се он неће одржати ни недељу дана. Ко га зна, тај зна и да се ова антиинтелектуална реплика Катона Старијег из Великог кањона не бави ни политичким проценама ни аналитиком. Када тај нешто процењује, он се томе не нада, већ на томе ради.

Дакле, тешко да су Американци још исцрпели деструктивне потенцијале Украјине. Уосталом, треба неко да потроши сав онај барут који је пре две године био спреман за Сирију, а у Кијеву – слава јунацима – будала не мањка. Као што их не мањка ни у Прибалтику, ни у Пољској и Румунији, и, кад се све сабере, у Европи има их таман свих заједно толико да не видим како Немачка може да задржи своју дистанцу.

5.
Ако дакле пропадне Минск-2, не би требало да нас чуди да на неком будућем Минску-3 седе само два преговарача – Рус и Американац. И то је, наравно, разлог за панику Меркелове. Јер тада Руси и Амери неће делити Украјину, већ Европу, све са уједињеном Немачком. Само то може бити цена несразмере једног истинског економског џина и политичке марионете, која своју величину може да покаже само кад сиђе на Балкан, одурно захтевајући лоботомију читавих народа.
Актуелна немачка политичка елита сама од себе тешко ће се супротставити погубној спирали у коју је гура Вашингтон. Питање је како Немачка стоји са контраелитама, и то не на начин да чека њихово дизање, неку од тамошњих суверенистичких Сириза – нема времена за то – већ да ли има десетак моћних мацана из тих њихових сименса, универзитета, служби и остале гвожђурије, који могу да дођу код Меркелове и кажу да је сад било доста јер ствари иду дођавола.

6.
Све, па и ово питање, важи и за Србију, чији положај је идентичан немачком, с том разликом што ми на врату имамо још и Немце, а они немају нас. Наравно, пропаст Минска-2 Србију доводи у мрачну ситуацију без доброг решења, налик оној уочи 27. марта 1941. Петоколонашка инфраструктура постављена је у ниски старт, Американци и Британци вешто су ицртали унутрашње линије сукоба, поделили улоге актерима и власт се нашла у таквој паници да, уместо да се туче са полугама овдашње западне моћи, она гледа да не изазове варницу која би могла да активира тај механизам. У таквим околностима брутална и безобзирна америчка дипломатска офанзива (Бајден, Нуланд, Мекејн, Мелија, Ји, Кирби...) пролази кроз српску владу као кроз сир – толико да смо хладно косовске Србе препустили албанским законима, толико да су успели да нас прикаче и на свој невидљиви гасовод којим тече непостојећи гас, само да бисмо рекли да се од Руса не надамо ничему. Државне установе муњевито се пуне петом колоном. Дошли смо да су нас натерали да се разоружавамо кад се сви око нас наоружавају, и то у моменту кад над Европом сваког часа може да буде угашено светло, тај блистави тренутак кад свака прљава подсвест пожели да наплати дугове.

То што се о тим стварима не пише у српским новинама, не значи да су оне ван свести грађана. Влада би морала да зна да неиздрживи притисак странаца који трпи и својим изнуђеним одлукама дистрибуира надоле ствара једнако неиздржив притисак код грађана. Ако има неког да о томе мисли, те силе данас не виде се у истраживањима јавног мнења.

Нови Стандард

hahaha, opet ovaj placenicki olos.ne znam koje mu savjete moze dati ? kako izgubiti rat za sedam dana ?