banjalukaforum.com

Nije pobjeda Rusije ali nije ni situacija kao 1991. kod nas. Veliki dio Amera i građana Eu ne misli ništa loše Rusima. Jedan dio se opametio i ne nasjeda na folove a drugi dio poslovno sarađuje sa Rusijom pa im trebaju dobri odnosi.

Издати или не издати ?
Систематски предајући за последњих 10 година Кијев под контролу Вашингтона,Москва се нашла у врло непријатној ситуацији.Мада то неће да признају сви.

Како се то десило?

Био је први Мајдан после кога се појавио Јушјенко.Већ тада смо могли да наслутимо куда то иде.Споменици Бандери,херојизација ветерана ОУН УПА и тако даље и томе слично.

Али гас се продавао добро и Кремљ је био задовољан.

Јушјенка су преживели,појавио се Јануковић.Чинило се да је заштитник руских интереса Јануковић.Какав је заштитиник руских интереса био Јануковић ми сада одлично знамо.Да ли је то било могуће сазнати раније?Наравно да је могло.Ми смо имали досије везан за Виктора Фјодоровића,а тамо где је требао да буде је био од почетка и тамо је све написано.

Али гас се продавао као раније...

Говорити да није било ресурса...Апсурд!То је могло да се говори за 90-те.После 2004.године ресурса је било,а у 2006-2007 Русија се налазила на највишој тачки економског раста за цео постсовјетски период.Бирај музичке жеље!Све за паре клијента!

“Били су и други проблеми”-је сасвим лош изговор зато што у ближем иностранству важнијег правца за Русију од Украјине нема.А то значи-да је активније занимање украјинском ствари било могуће и животно важно.Сви који су се бавили политиком и економијом као послом,а не у кухињи за ручком су разумели и говорили...али гас се продавао и продавао добро...Као резултат руски трговци гасом и украјински власници златних векни хлеба заједничким напорима су се преиграли и дошло је до другог Мајдана,после ког су отворено почели да називају Русе окупаторима и обећали су да ће ограничити њихова права у најбољим традицијама неких земаља Прибалтика,нећемо показивати прстом.

Ту се појавио Крим

То је било очекивано.Да се то не би десило Кијев је био дужан да игра јако опрезно и да се уздржи од обећања да ће да пошаље “воз пријатељства” и требало је да се барем мало потруди да обећа Кримљанима барем нешто.Али Кијев је ту одиграо непромишљено.И у Вашингтону је недостајало писмених људи који се добро разумеју у ситуацију на полуострву.Нису учили,нису прорачунали и Крим је отишао,отишао је у Русију.И док су Вашингтон и Кијев са чуђењем посматрали за оним што дешава.Москва је брзо схватила да Крим мора да се узме и то одмах.Не доводећи ситуацију до уличних борби-јавно мњење у Русији и војне базе су имале пресудну улогу.

Јавно мњење-то значи да уколико би се одрекао Крима сопствени народ би рекао “а ни Владмир Владимиривић није онај стари-и шта да се одговори’?Војне базе –други је део питања.То да ће власт која је дошла са Мајдана на власт да их мења на базе НАТО-није било никаквих сумњу.А шта то значи?Значи да ће тиме бити незадовољни војници и не само они него и други делови оружаног блока.
Такође треба узети у обзир да је и сам Крим демонстрирао решеност да оде од Украјине.То јест да се бори,а пуцњава око руских база где би буквално могле да се воде борбе,такав сценарио уопште није био погодан.Тако да хтео,не хтео мораш да се „ухватиш у коштац”,а ако нећеш пуцаће на тебе,не баш превише избора.

Такву ситуацију у Москви су схватили озбиљно,судећи по брзини доношења решења.У том моменту спојило су се у једно интереси,народа,власти и бизниса.Народ-понос,војска-слава и поштовање,бизнису нови хоризонти у области туризма и непокретности за елиту и још што шта.Чиновници су такође били срећни.
Као резултат-брзо доношење одлука у вези са Кримом,десант војске,брзо спроведени референдум и већ следећег дана после проглашења резултата у Кремљу су потписани папири.И шампањац.И химна.На таласу еуфорије зато што је све тако добро испало,када је буквално потезом пера вољени председник стао раме уз раме са великим људима који су сабирали руске земље.
Русија је пила шампањац и од среће плакала.

У Кијеву у Вашингтону су се затворила уста.Обама је рекао да ће Русија скупо платити,а украјински политичари су обећали сурову гиљотину и вечни џихад.

Ујутру када је од попијеног шампањца остало само сећање.Кремљ је схватио да је у његовим рукама остао осигурач од украјинске бомбе и да не сме да га врати назад.Тада се Кремљ нашао пред тешким избором да узме или не узме после Крима,Донбас?А Одесу?А Харков?а целу Украјину?

Узети Донбас је јако скупо.Чисто економски.Подићи Крим до руског нивоа плата и пензија-је једно.А седмомилионски Донбас-друго.Направити референдум на Криму где је итекако јасно да је велика већина за Русију,а у Донбасу је нешто сасвим друго.На Криму где се затварањем Перекопа све решава и где су војне базе-а у Донбасу где руских база нема,а украијнске војске има ,затварање целог региона није баш лако.
И у Русији по поводу Донбаса већ није било таквог расположења као око Крима,а и бизнису он не треба,као ни војсци.
.И међународној заједници како објаснити да Русија врши окупацију Украјине.Крим је посебан случај-ратна историја.Хрушчов је направио глупост.А за Донбас је немогуће пришити такве епитиете,биће то права војна агресија.

А затим Харков,Одеса,Запорожје.Испада да Русија дели Украјину.
Узети целу Украјину у целини...не у састав Русије,а на пример у Евроазијску Унију и ОКДБ или где већ..а како то урадити?Украјина после мајдана је категорички настројена против Русије,а после Крима шкргуће зубима.

А у Донбасу је процес већ почео.И пробај да објасниш Русима,а њих је неколико милиона да они морају да остану у саставу Украјине и да су Крим и Донбас две различите ствари.Како да се то објасни.?

Кремљ се нашао у ситуацију да не може да узме Донбас,али не може да га остави.Узећеш-бићеш крив пред целим светом.Оставићеш-бићеш крив пред својим народом.Скренеш лево изгубићеш Донбас,скренеш десно изгубићеш бизнис.Неко време је Кремљ ишао право.

Политика угађања свима је доживела куршлус.Та политика која је дозволила да се мање више успешно тргује,обезбеђивајући једнима гас ,а другима јефтину робу широке потрошње,једнима акције руских фирми и дивиденде,а другима радна места и ситуацији војног конфликта таква политика се показала неодржива.Дошла је у сукоб са економијом.
Политички Кремљ је требао да подржи Русе у Украјини.Ту је и заштита националних интереса и прича о највећем подељеном народу и томе слично.Требало је помоћи Русима и пружити им заштиту од украјинског национализма и не допустити гранатирање градова и такође казнити виновнике за 2. мај у Одеси.

Економски Кремљу је подршка за Русе била сасвим неугодна.Зато што погоршавање односа са западом,значи санкције замрзавање рачуна,поништавање уговора,блокаду Јужног тока,поскупљење међународних кредита,снижење кредитног рејтинга,одлив страног капитала,пад цена акција итд,итд..

Савремена Русија је дубоко интегрисана у међународни финансијски и трговински систем.Буџет се половину пуни од нафте и гаса ,а корпоративни дуг руских компанија је 700 милијарди долара-4 пута више него државни дуг време Јељцина,а његову исплату сви као један стваљају као заслугу ВВП.Враћање државног дуга је добро,али повећевање за 3 пута корпоративног дуга није ништа добро.Ако ће фирме у целој земљи да се затварају због немогућности враћања иностраних кредита-коме ће бити лакше због тога што је дуг компанијски,а не државни?Каква је разлика за отпуштеног радника у каквом је статистичком реду написан дуг,да ли као државни или као корпоративни.А ако држава преузме корпоративни дуг и он постане државни,тада ће он бити 4 пута више него пре 10 година?

Фактички економија Русије је талац земаља Запада.Зато радовати се томе како председник бодро обраћа лидерима ЕУ и САД и како их надмудрује није потребно.То је у великој мери добра мина.Не назива председник спонзоре украјинског националзма партнерима без потребе,и није случајно да у Руској доктрини националне безбедности нема непријатеља и није случајno да се среће са Порошенком коме руке “нису узмазане крвљу” и да са њим разговара о смиривању Руса југо-истока Украјине.
Русија-није много више суверена земља од Украјине.Више је суверена разуме се,али не много више.На рачун нуклеарног оружја.Нуклеарна бомба-је оружје прошлости,а на санкције Вашингтону се не може њом одговорити одговорити као и на снижавање кредитног рејтинга.Доказ за то је и судбина СССР,кога од економске кризе није спасио ни нуклеарни штит.Већи суверенитет Русији обезбеђују резерве нафте и гаса,али оне не требају да се прецењују.Нафта може да се продаје свуда,али гас само где постоје цеви.То јест у Европу,кроз Украјину.

Зато Кремљ мора да решава противречан задатак-како да подржи Донбас,а да не добије за то потпуне санкције и тражи тло под ногама,али тла нема.Компромис између фашизма и антифашизма не постоји.Седења на две столице нема-то није компромис то је нешто друго.

У текућој ситуацији Кремљ прави паузе и покушава да закочи рат.Али,жртве расту и омча око врата се стеже и сваки баланс постаје неодржив.

Кремљ је већ са краја марта и почетком априла покушао да закочи конфликт.Резултат је био заузимање СБУ у Луганску и администрације у Доњецку.Кремљ је ћутао у нади да ће шачицу активиста ухапсити,а затим ће Украјина да изабере Порошенка и поновиће се епоха Јушјенка-националисти ће поставити још десетине споменика бандери,наградиће један другог,Руси ће постати грађани другог реда и добиће се велики Прибалтик.Завршиће се Јужни ток,а тада ће све бити небитно шта се дешава у Украјини,поготово зато што је Крим наш.
Покушај није успео и активисти у Луганску и Доњецку се нису предали,а на помоћ су им стигли добровољци из Русије и као непозван гост је искочио Стрјелков и у Славјанску је направио Брестску тврђаву.


Други покушај кочења је био да се изабере Порошенко и да се договоре са њим раније пре него што његове руке буду крваве и тај покушај је био у почетку маја када је Гарант предложио да се одложи референдум.Али,за три дана до референдума није га било могуће одложити.Народ је био наоштрен,гласачки листићи су били одштампани.Доњецки депутати нису заборавили вређање и нису чекали милост Кијева,а даља дешавања из Одесе,а касније и градови,фосфор, минобацачки напади су показали каква је да милост за непослушне грађане Доњецка.

После референдума Запад је запретио да ће за саботажу председничких избора казнити Русију.Кремљ је то схватио и избрао је позицију посматрача.Избори су били.Победио је разуме се Порошенко.Запад га је прогласио за председника неколико секунди после затварања биралишта и затражио је од Москве да се сретне са новим кијевским господаром.Сусрет се догодио у Нормандији на обележавању годишњице искрцавања у Нормандији.Појава Меркел и Порошенка су тамо чудни имајући у виду историју.Договорено је да се договарају.

У јуну се наставила права кланица.Славјанск је полако био окружаван и уништаван.Стрјелков је туговао због тога што од Русије нема тешке технике.Кремљ је плакао о неправедном свету и примао је избеглице и подизао је кривичне пријаве против неких украјинских плитичара.Рачунало се на то да ће Славјанск задавити и да ће Порошенко брзо завршити рат како је и обећао.Зато што у јуну Доњецк није имао ко да штити осим Стрјелкова.У самом руководству ДНР је био хаос,што није погодовало систематичној одбрани.

Опет није успело,Стрјелков је нарушио обећање да ће се за Славјанск борити до последњег метка изашао је из окружења и прешао да брани Доњецк.У Кремљу се догодила мала хистерија чији је резултат брзи одлазак Кургињана који је направио хистерију због тога што је Стрјелков жив.Али посета Кургињана није дала резултат и Гиркин није дао оставку,.

Уместо тога да погине у Славјанску,јединица Стрјелкова 2000 хиљаде људи се брзо објединила са гарнизоном Доњецка и тада јединице броје 3000 до 4000 људи нерачунајући ЛНР.
Украјинска војска која је била на јужној граници Донбаса са Русијом и која је требала да успостави контролу над целокупном границом се нашла у котлу.Једино што може да објасни то-је да су генерали због нечега били уверени да Стрјелков неће изаћи из Славјанса.Зашто су били тако уверени можемо да нагађмо.Ко се више зачудио појави Стрјелкова у Доњецку,Кримљ или Кијев тешко је рећи.Вероватно и једни и други.

Судећи по даљим догађајима Стрјелкова су отерали,да не би добили нова изнанеђења у неочекиваном заузимању Маријупоља,Одесе или Харкова.Можда у неки час и Кијева.Услов одласка Стрељкова је финансијска и војна помоћ Донбасу.После одласка Стрјелкова долази до брзог увећања технике(не обавезно руске,можда и купљене унутар Украјине) и после тога се догодио контанапад.
Интересантно је да су се пред контранапад догодила још 2 догађаја-оборен је Боинг и Русија се одрекла права да употреби војску на територији Украјине. .

На овај или онај начин Кремљ је отворено покушао да измени ситуацију,а претераног избора није било.Стрјелков је склоњен,али су његови борци остали и добили су подршку.Јужни котао је уништен.Доњецк није предат.Чекати да пола милионског града буде претворена у рушевине-могло се претпостављати резултати такве ситуације у односу на руској јавност .
Русија је кренула у напад и одједном су се на Донбасу појавиле резерве,а уведене су санкције на пољопривредне производе из ЕУ,.


Офанзива није трајала дуго ускоро је био заказан сусрет у Минску на ком је гарант покушао да се договори са човеком за кога треба да се претпостави да нема руке умазане крвљу.Да ли су се договорили или не,али пуцање је престало,а напад на Маријупољ је обустављен недалеко од зидинама Маријупоља.

Као последица прекида ватре Гарант је објавио да је циљ-престанак гађања градова и одвођење војске на безбедно растојање,а Кијев је спреман да да Доњецку специјални статус.Очигледно,да у Кијеву,Кремљу и Доњецку говоре о различитим стварима.И да Москва покушава да нађе тврдо тло под ногама и да тражи компормис и стабилизацију система не стајући ни на ту ни на другу страну.

Стабилизација тражење компромиса и покушај да се сви задовоље-то је политика Путина која му је донела популарност и обезбедила подршку у јавности.У ситуацији која се сложила бе може се свима угодити ни Русима у Доњецку ни Кијеву издајом Новорусије ни Вашингтону заступајући интересе Русије.

Питање је категорично или паре или живот.Или живот за Русе на Украјини или паре за руски бизнис који зависи од међународног финансијског система.Некако се мора изабрати.Ту је и дилема унутар самог Кремља.Разлог свих пауза размишљања и недостатка јасне стратегије по поводу Украјине.Да решења доноси једино Путин решење би било донето одавно.Он зна да одлагањем решења само отежава ситуацију.да се пита Путин то би се десило јако брзо као са Кримом или не тако брзо,али без великих одлагања и без жртви које посматрамо и без милиона избеглица.

Али одлуке Путин не доноси сам.Решења у Русији доноси група лица која контролише основне ресурсе.Врхушка владајуће класе.Путин не може да игнорише мишљење неких људи.Таква су правила игре од 1999. године.Одустајање од тих правила значи рушење система и оно што се дешава у Украјини.

А то значи да мора да се узме у обзир и мишљење тих који су за Новорусију и оних који су за Америку,и тих који су а издају и тих који су за подршку и тих који су за живот и тих који су за паре.Компромис је опасан јел у сваком моменту може да се појави нови Боинг или воз који је искочио из шина или да брод буде потопљен и може у сваком тренутку да се појави нови Стрјелков.Можда се и у Кијеву нешто догоди.У текућој ситуацији сваки компромис је неодржив.Стабилност претпоставља победу једне од страна .Кремљ се труди да још увек не донесе тешку одлуку,али пре или касније је мора донети.Направити избор и ићи до краја.Издати или не издати питање је сад,као код Шекспира.

На конференцији за штампу 11. септембра, коју НС интегрално преноси, Стрелков тврди да су петоколонаши ушли и у окружење Путина

СТРЕЛКОВ: Почећу читањем једног текста, и, извините ме, али одлучио сам да га не научим напамет. Али могу да вас уверим да су све ово моје мисли, моје речи, од прве до последње. Па, да почнем.

Месец дана прошао је од тренутка кад сам морао да поднесем оставку на место министра одбране Доњецке народне републике и шефа „ополченија“ (израз за милицију; прим. прев.). Не могу да кажем да је то била лака одлука за мене, али су и околности у којима сам морао да је донесем биле тешке. Доњецк и читава група доњецких оружаних снага били су опкољени, и, уз огромне напоре су успели да одбију сталне нападе непријатеља.

Само је пар званичника Републике знало да ће се ситуација убрзо променити и да ће непријатељ претрпети озбиљан и бруталан пораз у следећих пар дана. Био сам један од тих људи. Али ни сам нисам могао да претпоставим да ћемо убрзо покренути офанзиву и ослободити нека места.

Утолико ми је било теже да прихватим да ослобађањем заробљених градова и насеља не командујем ја. Био ми је морално тешко да будем са својим саборцима у сатима пред свитање, кад мрак тиња, да тако кажем. Кад је оно неизбежно постало очигледно свима.

Нећу се обазирати на околности које су ме натерале да се повучем. Могу само да кажем да је одлука коју сам донео по себи оправдана. Дозволивши да се команда народних милиција уједини тик пред офанзиву, избегли смо бројне сукобе, чиме је спречено подривање Републике изнутра, а јединицама су пружене залихе свега што је потребно.

Последњих недеља ситуација на новоруском фронту драматично се променила. Казнена експедиција одбијена на свим местима и биле су присиљене да се бране. Услови за ослобађање Донбаса од казнених експедиција и групација које Кијев контролише сада постоје. Напади ДНР су приморали непријатеља да трчи на запад, док је међу њиховим трупама и лидерима владала паника.

Али шта се затим десило? Тик пред нашим очима, зауставили су нас они који су већ скоро успели да униште „руско пролеће“ и који и даље покушавају да угрозе народни покрет Новорусије. Не постоји подлост ни малициозност коју притом нису показали. Били су то баш они, које контролишу из иностранства, који су одиграли кључну улогу у распаду СССР 1991. Одмах затим мучили су народе Русије, багателиишући огромно совјетско културно и привредно наслеђе. Проводили либералне експерименте по остацима наше отаџбине, који су се показали ужасним. Деструкцију су наставили крвавим ратовима, криминалом, неморалом, пропагирањем свих могућих порока, рушењем наше привредне независности и суверенитета над нашом спољном политиком.

Ни након безуспешних покушаја да се Русија комплетно уништи почетком 2000-тих година, те снаге никад нису нестале, сад тајно проводе своју деструкцију у нади да ће доћи време кад ће моћи да заврше свој посао. Међутим, кад је „руско пролеће“ почело да се назире и кад је наша земља почела да устаје – и то не метафорички већ буквално – кад је покушала да ревидира Горбачовљеву капитулацију, поврати наше историјске територије и стекне праву независност.

Пета колона је мобилисала све снаге. Повратак Крима и успон Новорусије код њих нису изазвали само шок већ су их натерали да покажу своје право лице. Њихови бројни агенти су били у стању приправности и убачени су у борбу. Агенти, успешно прерушени у патриоте и државнике, доспели су у највише кругове моћи, чак и у окружење председника Русије. Радећи против интереса народа и земље, они су себе отворено почели да називају пријатељима председника, и своје бруталне потезе назвали су правим путем за одбрану руске државности.

Човек би се питао да ли су њихова дрскост и самопоуздање производ њихове непобедивости? Објашњење је врло просто: све што припадници пете колоне воле су новац, материјални ресурси и породица и потомци, које су евакуисали из земље још давно, тако да сад зависе од господара са Запада.

Народ Новорусије је током петомесечних борби трпео штету од тих субверзивних акција. Кад је руска војна помоћ била потребна за милицију, која практично није имала оружје, и кад је могло да дође до ослобађења региона руског говорног подручја, агенти утицаја су углас говорили о немогућности и неприхватљивости слања помоћи. Непријатељ је за то време палио живе људе у Одеси, тешком артиљеријом бомбардовао Славјанск и убрзо формирао борбено способну војску. И њихови сарадници, инфилтрирани у структуре руске спољне политике не само да су саботирали војну и политичку помоћ побуњеницима већ – у пуној сарадњи са Порошенком, Ахметовим, Турчиновим, Тарутовим и другим фигурама украјинске олигархије – поделили команду милиције, спречивши формирање централног штаба, и тако су покушали да председника Русије увуку у њихове замке.

Само је упорност и посвећеност милиције стајала између окупатора и краја побуне, пре него што је права руска помоћ стигла на своје одредиште. Милиција је прешла у офанзиву. Али и ту су се издајници показали. Истог момента понудили су помоћ казненој експедицији, која је била на ивици колапса. Издејствовали су примирје и продали све оно што је милиција постигла током офанзиве, тиме је бацајући на милост и немилост кијевској хунти.

Нису се могли договорити гори услови од оних договорених у Минску. У међувремену, Кијев обучава, наоружава и попуњава своју војску, намеравајући да настави геноцид насд руским народом у Новорусији. Сада због тога имамо потпуно исту ситуацију са почетка нашег покрета, чак и тежу. Пошто у априлу и мају није успела да нас разбије, казнена експедиција се сада мобилише и до зуба наоружава, а украјински народ трпи одјеке пропаганде, створену комбинацијом неуро-лингвистичких метода. Тај народ је као зомби, неспособан да разазна истину од лажи.

У исто време, против Русије ууспостављен је пакет санкција, а западни војни званичници и дипломате отворено подсећају на тензије у Јужној Осетији и Абхазији. Директне претње смо чули и од исламистичких терориста, који су под америчком контролом.

Они се припремају за дуг и озбиљан рат против Русије. Запад и његова пета колона и не покушавају да сакрију своје тежње да свргну председника Путина и тотално демонтирају Русију. Агенти утицаја свом снагом покушавају да убеде државни врх да помирење не само да је прихватљиво већ је једини могућ начин. Чињеницу да непријатељи Русије неће прихватити ништа сем капитулације вешто крију од народа, можда чак и од председника. Тако су све повољне могућности по Русију остале нереализоване још у пролеће и зато се суочавамо са све већом војном претњом.

Улога пете колоне је очигледна. Зашто су се либерали супротставили председниковом плану у тако непомирљивом, чак самоубилачком духу? Зашто су тако надмено изазвали ии њега и његову политику? Према мом мишљењу, постоје два разлога: пета колона нема избора већ да се супротставља, сада додуше тајно. Револуција коју одозго води Владимир Владимирович Путин им не оставља шансу да преживе у политичком смислу. А њихови господари из иностранства им не дозвољавају да побегну у своје виле, које су „поштено зарадили“. Други фактор је још очигледнији: заузимајући озбиљне позиције у влади и уз велике финансијске и материјалне ресурсе, издајници озбиљно ишчекују да сами преузму власт да би прешли у нову фазу уништавања остатака ове некад велике земље.

Али, да би применили овај план, потребно је да се добро припреме. Пре свега, морају да смање велику подршку народа председнику Путину, коју је последњих година поштено придобио својом спољном и унутрашњом политиком. А како би то могло другачије да се изведе, него да се изда руска Новорусија, а затим да се сва кривица превали искључиво на председника? Припадници пете колоне се, као хијене, крију у својој сенци, избегавајући било какав публицитет.

План који је сковао непријатељ нам је потпуно јасан. Њихов задатак је максимално подужавање рата са што више руских жртава са обе стране границе. Не остављају милицији никакву шансу да преживи, стварајући „чир“, који ће крварити пред границама Русије и на који ће она трошити ресурсе, мало по мало. Никакав успех се неће постићи тактиком „један корак напред, два назад“. У исто време ће се терет стотина хиљада, па и милиона избеглица сручити на леђа Русије, док ће западне санкције постепено подривати социјално-економску стабилност земље, поготово кад олигархија своје губитке покуша да превали на обичан народ.

Зато издајници покушавају да издејствују најпонизнији и најсрамнији могући мир, којим ће се издати руски народ у Украјини. Тиме ће се изазвати протести у самој Русији. Потом ће техникама увежбаним с почетка 20. века створити „московски мајдан“, у којем ће се ујединити „десничари“, „левичари“, „патриоте“, „либерали“... Сценарио доказан 1905/17. схемом „понижавајући пораз, економска криза, немоћ владе и нереди“ поново ће се десити. Зато је одбрана Новорусије и подршка њеном народу, као и ремећење планова пете колоне, од виталне важности за спас саме Русије. Ако ту победимо, сачуваћемо Русију. Ако изгубимо, изгубићемо и остатке наше отаџбине.

Никакви компромиси сада нису могући. Они који тврде супротно, свесно или не, поступају према плану непријатеља. Или-или: или ће Русија у потпуности повратити суверенитет или ће је уништити спољни и унутрашњи олигархијски кланови.

Размишљајући о својој улози у борби против подривачких снага, желео бих да кажем да сам направио свој избор. Главни фронт је управо овде. Надам се да ћу у Русији бити од највеће користи. Поново наглашавам: они који се надају или су се некад надали да ће искористи моје име зарад својих деструктивних намера биће разочарани. Без обзира колико сам скептичан према одређеним одлукама председника везаним за спољну и унутрашњу политику, у условима рата који нам је објављен сматрам да је потребно подржати га као јединог легитимног врховног заповедника, главног гаранта слободе и независности ове земље. Према мом мишљењу, како би се заиста сачувала Новорусија од нацистичког геноцида, њени „симпатизери“, који су је водили до ивице војног колапса морају да се покажу и пре свега уклоне са својих позиција. А они који су створили слику о „пуковнику Стрелкову, вођи народних немира“, не смеју ни да помисле да ће ме купити тим речима. Трговина лажном славом и пролазном популарношћу у корист непријатеља моје земље је највећа увреда за мене. Нека схвате да постоје људи – не говорим о себи – који своју дужност и част вреднују више од личне користи и славе. А, како су догађаји у Новорусији показали, постоји доста таквих људи, и нећемо дозволити да се Русија растрга и опљачка, као што се то десило са Руском царевином 1917, и као што су уништили СССР 1991.

strelkov02

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Која је ваша порука Русима у Украјини, тј. Новорусији и Русима у матици? Шта нам је чинити?

СТРЕЛКОВ: То је врло тешко питање. Са својим саборцима понудићу решења и предлоге у којима ће моћи да учествују и народ и јавне организације, све у циљу помагања Новорусији и одбрани Русије. За сада би требало да се уздрже од придруживања деструктивним активностима опозиције. И да схвате да се води рат против нас, а свака побуна у задњим редовима је само помагање непријатељу.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Рекли сте да је вама место овде, у Русији. Да ли то значи да се нећете вратити ни на једну функцију у Новорусији?

СТРЕЛКОВ: Ако буде потребно, ако будем мобилисан и послан у било који регион, спреман сам да испуним наређење. Али тренутно не разматрам такву могућност.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Да ли планирате да се овде, у Русији, укључите у било какве политичке активности? На пример, да се кандидујете за председника?

СТРЕЛКОВ: Не, не планирам. Па погледајте кога су изабрали у Украјини.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Говорили сте о промени борбене тактике. Да ли можете да потврдите или порекнете изјаву украјинске стране да се то догодило после интервенције батаљона руске тактичке групе?

СТРЕЛКОВ: Половином августа, кад сам отишао из Новорусије, није било руске војске у Новорусији. Не поричем да је било добровољаца из руске војске. Имао сам неколико официра у својој бригади који су користили свој одмор дошавши тамо. Није их послала команда у Новорусију да се боре у нашим јединицама, сами су дошли. То је све што могу да вам кажем. Наравно, и даље мање-више знам шта се догађа тамо, али немам директну информацију о отвореном учешћу руске војске.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Сад, кад је упостављено примирје, занима ме ваше мишљење о томе зашто мир није повољан по тзв. „партију рата“ (Тимошенкова, Љашко, Коломојски)?

СТРЕЛКОВ: Пре свега, веома тешко је ово звати „примирјем“ јер, према информацијама које имам, на свака 2-3 сата артиљерија дејствује на фронту, а обично га украјинска страна крши. Штавише, користећи „примирје“, непријатељ је заузео и утврдио се у бројним насељима која је претходно морао да напусти. Такође су повратили трупе из тзв. „џепова“. Укопали су се у Дебаљцеву, а, према мојим информацијама, формирали су три, а вероватно и све четири ударне групе спремне за офанзиву. Украјинска војска на примирје гледа као на прилику да попуни снаге, замени технику, искористи резерве и припреми се за напад. Зато је очекивање мира просто наивно.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Зашто је оборени „боинг“ у медијима често повезиван са милицијама? Шта то значи? Ко га је оборио?

СТРЕЛКОВ: Оборени „боинг“ је у вези са милицијама само утолико што је пао на територију коју су тада делимично контролисале. Искрено, не знам ко га је оборио, будући да сам био заузет командовањем јединицама и једноставно нисам имао времена да спроведем истрагу. Лично мислим да су „боинг“ оборили Украјинци, и то су унапред организовали као велику провокацију. Све чињенице говоре да се то намерно десило. Украјинска страна је створила све услове да га обори кад је схватила да не може да испуни задатке. Али сви медији пуним капацитетом тероришу нас.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Да ли жалите што сте напустили Славјанск и што сте сада у Русији? Са тачке гледишта команданта, шта мислите о оном што се сад догађа у ДНР?

СТРЕЛКОВ: Са тачке гледишта команданта, могу да кажем да су услови у којима се милиција бори врло неадекватни због командног ланца. Такође, треба додати да је милиција и даље бројно слабија од украјинских снага. Иако је број припадника милиције и наоружања доста већи, непријатеља је остао доминантнији. Нећу критиковати милицију, поготово после успеха које је остварила.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Рекли сте да је тешко замислити споразум који је више понижавајући од оног потписаног у Минску. Да ли мислите да има смисла наставити преговоре, поготово пошто је Литвинов јуче рекао да делови протокола који је потписан тренутно и не могу бити проведени?

СТРЕЛКОВ: Наглашавам да је споразум потписан у Минску привремено примирје. Услови који су договорени су понижавајући, узимајући у обзир „мирно решење“, које су Украјинци предложили. Мислим да о таквим тезама не треба уопште разговарати зато што воде ка страшном поразу и уништењу Новорусије. Уз све чињенице које сам навео у изјави, то је опасност по унутрашњи мир Русије.

strelkov03

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Да ли треба наставити преговоре?

СТРЕЛКОВ: Не дајем себи за право да кажем да ли треба наставити преговоре или не. У овом случају говорим као војник. Преговори су посао за дипломате, и доношење таквих одлука је надлежност председника Русије и највиших ауторитета. Али прихватање услова које су предложили Украјинци је практично капитулација.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Да ли сте добили благослов из Москве за оно што данас радите и да ли мислите да би руски народ требало да иде у цркву или само да буде религиозан?

СТРЕЛКОВ: Још нисам започео никакве активности у Москви, па још нисам ни добио никакав благослов. Што се тиче другог питања, могу да кажем да сам за своја дела увек тежио да добијем благослов свештеника, посебно од мог исповедника, а понекад од свештеника који су ми били најближи у том тренутку. А, што се тиче осталог, то је веома опширно питање, сувише опширно да би се сада о томе причало.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Рекли сте да Украјинци примирје користе како би окупили снаге за напредовање тамо где је то могуће. Да ли можете да оцените потенцијал милиције, која је преотела доста украјинске технике, и да процените како ће се ситуација одвијати ако преговори пропадну?

СТРЕЛКОВ: Тешко је направити било какву прогнозу кад сте одсутни са фронта месец дана. Али укратко могу да кажем да се противник спрема за офанзиву и да су направљене ударне групе за то. Истовремено, утврђују одбрану у позадини где планирају да се повуку у случају пораза. Генерално, те активности нису уперене само против милиције, већ више против Русије. Припремама за уништење милиције они се припремају и за могући рат са Русијом, и то рат пуног обима.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Узимајући у обзир потенцијал милиције, да ли је способна?

СТРЕЛКОВ: Милиција има снаге да се бори и задржи противника, али, понављам, без велике руске помоћи, коју сам тражио у више наврата, милиција не може да победи Украјину, иза које стоји тзв. „западна заједница“. Наравно, говорим о потпуној победи. А проблем „чира“ на нашим границама свакако треба да буде решен.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Како бисте једном речју описали идеју градње зида између Русије и Украјине?

СТРЕЛКОВ: Чињеница је да зид никад никог није заштитио. Зид би, баш као и Берлински зид, био симбол поделе на западни и источни блок – материјални симбол одвајања Украјине од руског света. То је неприродна подела. Украјина јесте и биће део руског света, без обзира на обмане. Можете направити зид било где, али сам уверен да на крају нико неће моћи да подели народ.

ПИТАЊЕ НОВИНАРА: Када ће рат у Украјини бити готов и који ће исход бити?

СТРЕЛКОВ: Радо бих одговорио на то питање да сам Бог.

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

СТЕПСКИ СОКО: ЗАШТО ЈЕ НАСТУП СТРЕЛКОВА БИО ИСТОРИЈСКИ

УВОД
Сматрам да је јучерашња конференција за штампу И. И. Стрелкова историјски тренутак, јер означава прелазак Стрелкова из борбе оружјем у Новорусији у далеко већу и опаснију борбу за политичку будућност Русије. То само по себи није неочекивано, али начин на који је он то учинио мене је изненадио. Али, пре него што се осврнемо на ширу слику, мислим да би било корисно да се подсетимо најважнијих тачака његовог излагања. (Захваљујући Марини, транскрипт на енглеском је овде, а питања и одговори су овде [1]. Ево како оне изгледају, по мом тумачењу:

Сценографија и вањски фактори – симболичне поруке:

1. Он је очито жив и здрав;

2. Разлог његовог одласка био је сукоб у руководству Новорусије и чињеница да му је речено како ће материјал бити испоручен само ако он оде;

3. Путинова слика на зиду иза њега;

4. Застава руске монархије на столу, а заставе Русије и Новорусије у позадини – нема совјетских или комунистичких симбола.

Његов поглед на примирје:

– Примирје је створило војну ситуацију гору него пролетос;

– Само примирје није срамотно, али то јесу “услови о којима се сада преговара у Минску”;

– Постоји план да се за издају Новорусије окриви Путин;

– Постоје моћни интереси који желе бескрајни рат и отворену рану за Русију.

Његов опис пете колоне:
– Корени пете колоне иду уназад до доба Јељцина;

– Ослобађање Крима изненадило је пету колону;

– Пета колона је око председника;

– У Донбасу постоји локална Пета колона, која још увек преговара са олигарсима Укра;

– Пету колону чине “либерали”;

– Путин је смртна претња за њих јер има подршку народа;

– Они желе да свргну Путина;

– Они желе да распарчају Русију;

– Ово ће бити дуги рат против Русије;

– Понавља се ситуација из 1905 и 1917;

– Спас Новорусије је спас за Русију;

– Западне санкције ће нашкодити Русији и пета колона ће их употребити да дискредитује Путина

Планови Стрелкова;

– Стрелков намерава да се бори унутар Русије на страни Путина (једина опција);

– Главни циљ Стрелкова је да разоткрије праве издајнике унутар Русије.

Ово је моје лично тумачење најбитнијих елемената излагања Стрелкова, и могуће је да сам нешто погрешно разумео или пропустио, тако да свима предлажем да поново погледају снимак и прочитају транскрипт.

ШИРИ КОНТЕКСТ
Пре него што пређем на анализу Стрелковљевих изјава, мислим да је важно да на уму имамо шири контекст. Он не говори само као представник Оружаних снага Новорусије (ОСН) или као новоруски херој – Стрелков овај пут улази директно у опасне воде “дубоке државе” у самој Русији (мада је тај термин у ствари не пристаје Русији). Тако да сад морам да се вратим на тему о којој пишем већ годинама.

Читатељи који ме прате већ дуго вероватно се сећају да често говорим о закулисној борби две струје које називам “Евроазијски суверенисти” (ЕС) и “Атлантски интеграционисти” (АИ). Нећу овде да образлажем целу причу, али препоручујем вам следеће текстове:
http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/ ... ernal.html
http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/ ... emlin.html
http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/ ... in-is.html
http://vineyardsaker.blogspot.com/2013/ ... as-de.html
http://vineyardsaker.blogspot.com/2014/ ... brace.html
Прва два текста део су седмоделне серије о исламу, али у њима је описан историјски контекст у којем су настале те две фракције. Следећа два сматрам обавезним штивом ако не знате ништа о овој теми, а последњи је тек најновија дискусија о улози ове две фракције у тренутном другом хладном рату. Рекавши то, ево моје основне тезе:

“Пета колона” коју спомиње Стрелков су исти људи које ја зовем “Атлантски интегрционисти.”

Стрелков не наводи имена, али их описује веома прецизно и додаје да они вреднују само “новац и остала материјална средства.” Они су руски пандан Англо-ционистичким [2] “једнопроценташима” [3]. Главни политички циљ им је да у потпуности интегришу Русију у међународни поредак англоциониста на свим нивоима – финансијском, политичком, привредном и културном. Они Русију сматрају “Европом” и верују да “Запад” (тј. Англоционистичка Империја) и Русија треба заједно да се супротставе исламу, Кини и свакој другој антиимперијалистичкој идеологији, нацији, религији или алијанси. Верују у капитализам и против су “социјалне државе” (како Путин описује савремену Русију). Одреда презиру “масе”, иако се труде да то не показују јавно. То су људи који су постепено преузели власт током 1980-тих и који су имали пљачкашке инстинкте да раних 1990-тих искористе тренутак да брзо и немилосрдно од руског народа украду огромно, готово непојмљиво богатство.

Е сад, тачно је да су руске обавештајне службе крајем 1990-тих, у хаосу који је владао Русијом, направиле бриљантан потез, а ова пета колона, АИ, прави фаталну грешку. План је био да на чело државе доведу досадног и нехаризматичног бирократу и окруже га својим људима. Оно што нису предвидели је да ће тај “нехаризматични и досадни бирократа” бити један од најбољих државника у руској историји – Путин – и да ће одмах да крене у сечу највишег ешалона АИ, такозваних “олигарха” и мафиоза, који су утеривали њихову страховладу, као и њихове оружане силе, чеченских вехабија. Путин је деловао толико брзо да је у врлом кратком року остварио пуну контролу над “министарствима моћи” (државна безбедност, председничко обезбеђење, унутрашњи послови, војска и ванредне ситуације) и, што је најважније, огромну подршку народа. Ова комбинација државне моћи и подршке јавности учинила је Путина недодирљивим, али је исто тако ограничила његову власт.

Иако је врхушка најозлоглашенијих АИ или напустила Русију (Березовски), или завршила у затвору (Ходорковски) или помрла, систем који су створили је још увек жив и здрав. Банкарски систем, индустрија природног блага, трговина оружјем, финансије и, дабоме, медији – све је то још увек у њиховим рукама. Када је најосионији АИ, Ходорковски, ухапшен, две фракције су склопиле привремени споразум, неку врсту примирја. Договор је био: све док се буду држали даље од политике и не покушају да преузму Кремљ, АИ ће моћи да задрже свој капитал и наставе да зарађују огромне профите, док ће политичка власт на врху бити подељена између ЕС (Путина, Рогозина, Патрушева итд.) и АИ (Медведева, Кудрина, Суркова…).

Први ударац који је Путин задао АИ било је отпуштање Сердјукова и довођење Шојгуа на његово место (као министра одбране – прим. прев). Други ударац, вели Стрелков (а ја се слажем), је била операција ослобађања Крима. Према Стрелкову, ова операција била је директан атак на интересе пете колоне, јер су они одмах схватили да ће то да Русију доведе у сукоб са Англоционистима. Зато су упрегли све снаге да:

a) спрече руску војну интервенцију у Донбасу; и

б) договоре се са олигарсима тренутно на власти у Кијеву.

Ја сам у потпуности сагласан са овом анализом.

СТРАТЕШКИ ИНТЕРЕСИ РУСИЈЕ И НОВОРУСИЈЕ
И ту сад имамо проблем. Многи блогери полазе од одређених претпоставки које су резултат погрешне логике:

– Интереси Русије и Новорусије су једно те исто;

– Све што подржавају АИ је лоше за Русију;

– Путин има потпуну контролу и може да ради шта хоће;

– Новоруски лидери су увек у праву, због своје херојске борбе;

– Неслагање са лидерима Новорусије (чак и када то ради Путин) је знак глупости, издајства или непоштења.

Стварност није баш толико једноставна. Пре свега, интереси Русије и Новорусије не само да нису идентични већ су супротни у једном кључном аспекту: Новорусија жели независност од Кијева (без обзира ко тамо био на власти), док Русија жели промену режима у Кијеву, али опстанак јединствене Украјине. Друго, чињеница да руски и украјински олигарси покушавају да споразумно окончају рат и сачувају јединствену Украјину може али не мора да буде лоша по Русију. Пре него што ме оптужите за Бог зна шта већ, дозволите да објасним.

Током касних 1980-тих и 1990-тих дошло је до бизарног “делимичног спајања” руске мафије и КГБ. Ово можда звучи сулудо, али је свеједно истина: лично сам упознао бивше службенике КГБ на “служби” у руској мафији. Али исто тако, не постоје “бивши” КГБ-овци. Односно, скоро сви мање-више одржавају бар неке везе са бившим колегама. Према томе, описао бих ову чудну спрегу овако.

Осамдесетих, корумпирани официри КГБ схватају да се може зарадити много новца у подземљу, те неки службеници унутрашње безбедности (2. директората) КГБ налазе начина да профитирају од блиских веза са организованим криминалом.

Почетком деведесетих много младих и паметних службеника КГБ увиђа да од даље службе нема вајде, дају отказ и одмах добијају добра места међу “Новим Русима” (у то време, 100% мафијом), где користе своје вештине (језике, образовање, храброст и способност) да зараде огромне паре.

То су биле ужасне године за КГБ и ФСБ, али је све ово имало и једну добру последицу: из службе су отишли сви корумпирани и недовољно родољубиви агенти, оставивши идеалисте који су временом напредовали.

И онда стижемо до занимљивог дела приче. Негде средином деведесетих, службе-наследице КГБ (ФСБ и СВР) увиделе су да у новоствореном свету руског бизниса, финансија, привреде и туризма имају фантастичну мрежу потенцијалних сарадника. Понудили су “бившим мафијашима који су сад легитимни” споразум и почели да користе ову светску мрежу за послове државне безбедности и индустријске шпијунаже. Чак је и ГРУ, војнообавештајна служба, почела да ради исто са бившим официрима сада запосленим у комуникацијама, авиокосмичкој и електронској индустрији.

(Невезано за тему, али свеједно занимљиво: СВР, ФСБ и ГРУ су тада почели да користе још једну вредну мрежу – огромни број руских Јевреја који су емигрирали у САД и Израел. Имајте то на уму када размишљате о руско-израелским односима.)

Од 2000. до данас, Путин и његови сарадници отпочели су закулисни али немилосрдни рат против Атлантских интеграциониста, љутих непријатеља Евроазијских суверениста који подржавају Путина. У међувремену су обавештајне службе (под контролом Путинових савезника) развиле мрежу потенцијалне подршке унутар самих темеља атлантистичке моћи. Видите ли сада колико је ситуација комплексна?

И, док су површни аналитичари начелно у праву кад кажу да су руски олигарси у принципу пета колона и опасни Путинови непријатељи, промиче им да:

a) нису сви олигарси у овој категорији; и

б) Путин има механизме утицаја или чак притиска на антипутиновске олигархе, захваљујући контроли над службама безбедности и њиховим мрежама унутар организација олигарха.

Најбитнија ствар је ово: однос између Кремља и руске олигарије је веома сложен. Мање-више је тачно да су, на једној страни, Путин, службе безбедности, војска, и обични руски народ, а да су на другој олигарси, либерални интелектуалци, велики бизнис, банкари и финансијери, и агенти ЦИА. Али ово је прилично примитиван модел, док је стварно стање далеко компликованије. Можете ме мрзети колико хоћете што ово кажем, али неки олигарси су (из ко зна ког разлога) или под Путиновом контролом или његови симпатизери. Неке сам лично упознао касних деведесетих, и прилично сам сигуран да су још увек такви. Зашто?

Зато што у Русији могу да се зараде огромне паре од савезништва са Путином. Ако сте у добрим односима са Кремљом, постајете недодирљиви за мање-више легитимне “бизнисмене”. Имате приступ уносним уговорима. Пореска управа је мање склона да вам детаљно прегледа пореске папире. Опет кажем, црно-бела слика о Путину наспрам олигарха је, уопштено говорећи, тачна, али је врло упрошћен модел.

НАСТУП СТРЕЛКОВА У ЖИЖИ
Присетимо се одакле је Стрелков поникао. Мада се о њему мало тога поуздано зна, по свему судећи он је бивши пуковник ФСБ (из секције за антитероризам) који се борио као добровољац у Југославији, Придњестровљу и Чеченији. Такође је историчар, колумниста, и учесник у војним реконструкцијама. Православац је, монархиста и диви се Белом поретку из (руског) грађанског рата. Међутим, у Новорусији је једним великим успешним скоком од антитерористичког пуковника постао малтене командант дивизије или корпуса, и претворио добровољачку милицију у мање-више регуларну војску. То је огроман подухват. Малтене ниоткуд, постао је највећи херој и командант новоруског отпора. Новорусија је мала у поређењу са Русијом, а висока политика Новорусије је патуљаста у поређењу са руском. Упркос томе, Стрелков је на јучерашњој конференцији за новинаре скочио још једном – са војних питања Новорусије право у најкомпликованију и најопаснију борбу коју могу да замислим: тајни и закулисни сукоб око превласти у Кремљу. Прерано је проценити хоће ли овај скок бити успешан као и претходни. Стрелков је раније пливао са пиранама; сад плива са великим белим ајкулама. Али ја сам опрезно оптимистичан, и ево зашто.

ПОТЕНЦИЈАЛ СТРЕЛКОВА У РУСКОЈ БОРБИ ЗА ВЛАСТ
Путин је свестан чињенице да је његова званична база (државни апарат) пуна петоколонаша. Најбољи доказ тога је што је урадио две веома занимљиве ствари:

1. a) Створио је Сверуски Народни Фронт (СРНФ), који, за разлику од партије која је званично на власти – Јединствене Русије – нема у себи јаку струју АИ (Медведев), већ је дело Путина лично. Званично СРНФ није политичка странка, већ “друштвено-политички покрет” који окупља велики број организација и појединаца који подржавају Кремљ и омогућава народу да се директно обрати Путину. Међутим, то је реално и “политичка партија у резерви”, велика и добро повезана, коју Путин може да “укључи” у било ком тренутку, поготово ако неко покуша преврат унутар Јединствене Русије;

б) Путинове службе безбедности постарале су се за стварање великог броја “Кремљу блиских ентитета” (околокремлевские круги), који службено нису подређени Кремљу, али могу доста тога да ураде а да владу не морају ни да питају ни да обавесте. Међу њима су и неки медији, предузећа, клубови, омладинске организације, новинске агенције итд. Нема званичног списка, вође, процедуре приступања – али у тим круговима су некако увек људи повезани са службама безбедности.

У ову сферу се уклапа Стрелков. Стрелков ће прво и пре свега заступати интересе народа Новорусије, али, пошто је исправно проценио руску пету колону као највећу опасност за Новорусију, постао је објективни савезник Путина у борби против Атлантских интеграциониста. Да не буде забуне, Стрелков и Путин се неће сложити око неких ствари. Стрелков је то јасно дао до знања кад је изјавио:

“Без обзира колико сам критичан према неким унутрашњим или спољнополитичким одлукама председника, у условима рата отпочетог против нас, сматрам за неопходно да га подржим као јединог легитимног врховног команданта и главног гаранта слободе и независности земље.”

То што је закључио да мора подржати Путина не мења чињеницу да је врло децидирано против неких Путинових одлука. Нагађам да се ради о рецимо следећем:

1. a) Примирју и потоњим преговорима;

б) То што Путин сарађује са неким руским олигарсима;

в) То што Путин жели целовиту Украјину;

Сасвим је нормално да постоје оваква неслагања, и не треба их тумачити као некакав раскол. Понављам, Русија и Новорусија просто имају различите интересе.

Али оно у чему се Стрелков и Путин слажу је потреба за сламањем пете колоне. Путин је први поменуо “руску пету колону” (у обраћању Скупштини Федерације), а Стрелков је употребио исти израз. Та пета колона, тј. Атлантски интеграционисти, су смртна претња и Путину и Стрелкову, и, као што Стрелков тачно примећује, Путин је смртна претња за њих. Кад Стрелков говори о “Путиновој револуцији” и “Руском пролећу”, то се односи на исту борбу коју сам описао као сукоб интеграциониста и суверениста. Етикете су другачије, али је описани процес исти.

У овом контексту би Стрелков могао бити моћан савезнику Путина. Залагањем за Новорусију, Стрелков такође јасно заговара исту идеологију и поглед на свет као Путин. Препоручујем свима да прочитају или послушају:

– Путинов говор Скупштини Федерације (18. марта);

– Конференцију за штампу Александра В. Захарченка (26. августа);

– Конференцију за штампу И. И. Стрелкова (11. септембра).

Путин, Захарченко и Стрелков разумеју у потпуности да је ово што се дешава ништа мање него рат против Русије, који се бар тренутно води невојним средствима. Сва тројица знају да је највећа претња Русији унутрашња. Али сва тројица могу да кажу да друга двојица не говоре у њихово име. Један је Председник Русије, други је водећи представник Доњецка и Новорусије, а трећи је, технички говорећи, пензионисани официр и приватни грађанин. Али сва тројица политички опкољавају руску пету колону у политички “котао” у којем ће морати или да подрже Путина, или да испадну издајници. Што може да буде врло делотворна техника.

Друга улога за Стрелкова је да се супротстави Путиновим непријатељима који стално оптужују да је “Путин издао Новорусију” и “забио јој нож у леђа”. Предвиђам да ће у скорије време исти кругови за које је Путин био злотвор а Стрелков херој изјавити да је и Стрелков ништарија и издајник. Неки од тих људи су просто под утицајем западних специјалиста за психолошке операције, други су плаћеници, али заједнички циљ им је да убеде свет како је Путин злотвор и мора да буде замењен “истинским” родољубом. Другим речима, да једино спасење Русије лежи у остварењу англоционистичког сна о промени режима! Додуше, то су исти људи који су хтели да спасавају Новорусију испуњењем другог сна Англоциониста, отворене руске војне интервенције у Донбасу. Мој савет у односу на те “куку-патриоте”, како их зову у Русији, [4] је једноставан: чувајте се оних који желе да спасавају Русију испуњавањем англоционистичких снова. Све док то имате на уму, лако ћете препознати непријатеље Русије.

ЗАКЉУЧАК
Био сам изненађен и веома охрабрен јучерашњим Стрелковљевим софистицираним представљањем свог става. Можда је прерано за закључке и можда сам неуобичајено оптимистичан по овом питању, али уверен сам да Стрелков има потенцијал да постане лидер Новорусије каквом сам се надао. Ако буде тако, онда ћу радо признати да сам га потценио. Међутим, такође признајем да сам веома забринут за њега. Чињеница да су руски медији обратили мало или нимало пажње његовој конференцији за штампу, скупа са гласинама да је извршио самоубиство, представљају гласну поруку пете колоне да је она још увек опасна. Гласину о самоубиству тумачим као озбиљну претњу смрћу. А што је још горе, и ту можда долази до изражаја моја тенденција параноје, на обе стране постоје људи којима би одговарало да Стрелков буде убијен. Атлантски интеграционисти и њихова пета колона желе му смрт зато што их тако отворено прозива, али немојте бити у заблуди, могуће је да и неко од суверениста прижељкује мртвог Стрелкова као мученика и симбол руског херојства. Цинично и ружно? Дабоме. Попут борбе за власт у Русији. Већина света на Западу нема појма колико немилосрдна та борба зна да буде. За разлику од Путина, Стрелкова не штити моћни апарат државне безбедности. Пошто је изложен нападима са обе стране, надам се да ће бити ВЕОМА пажљив.

Искрено му се дивим и сматрам га херојем зато што је прихватио улогу коју сада игра (а ризици су му потпуно познати, пошто је био пуковник ФСБ) “они” ће покушати да га искористе, да му прете, да њим манипулишу, да га дезавуишу и употребе све могуће прљаве трикове да га или сломе или ставе под контролу. Његова судбина је већ трагична, а храброст запањујућа. Борба против украјинских нациста, чеченских вехабија и хрватских усташа је одмор и опуштање у поређењу са “ратом” који се води за судбину Русије. А пошто је Русија де факто вођа и БРИКС-а и Шангајске организације, борба за Русију је у ствари борба за будућност света. Мислим да је Стрелков тога свестан.

Са енглеског Небојша Малић
Извор The Saker/Стање ствари, 14. 09. 2014.