|
Nije ovo posteni Igor,gdje ce on ovo raditi....
Када неко чини кривично дјело, значи да је прекршио неки закон, и да је то кршење закона у кривичном закону те државе предвиђено као кривично дјело.
Када у некој држави постоји мафија са једне стране и држава са друге стране, онда између њих по правилу траје сукоб који се увијек завршава санкционисањем за кршење закона, односно држава настоји да побједи мафију. Држава у тој сталној борби прави нове законе којим спречава експанзију мафије и допуњава кривични закон новим кривичним дјелима, јер је борба против мафије континуитет, а не сезонска појава.
Када су у некој држави мафија и држава на истој страни, онда држава прави законе за потребе мафије, чиме легализује мафију, и спречава сукоб државе и мафије, или, још горе, ставља државу у функцију мафије.
И овдје држава перманентно доноси нове законе, али са намјером да мафији омогући да легално изврши пљачку, без страха од кривичног гоњења , јер у складу са донесеним законима то није пљачка, то је „успјешан бизнис“.
У таквим државама нема мафије, и такве државе се с правом хвале да су “без” мафије.
Из ове двије ситуације произилази питање: Да ли је боље живјети у земљи у којој, на претходно описани начин, има мафије, или је боље живјети у земљи у којој нема мафије, такође, на претходно описани начин?
Земља у којој се закони доносе у парламенту не мора по правилу бити земља демократије и владавине права.
Ријетке су државе у којима се закони не доносе у јединој институцији надлежној за законодавство, а то је парламент.
Тако је и код нас.
Сваки парламент има предсједника.
Тако је и код нас.
То је Игор Радојичић, по образовању инжењер, по националности Црногорац, по идеологији социјалдемократа, по страначкој хирејархији један од првих људи СНСД-а, а често у јавној перцепцији – човјек будућности, другачији од колега из врхушке СНСД-а.
Нажалост, Игор Радојичић предсједник нашег парламента, Народну скупштину Републике Српске претворио је у оперативни центар за брзинско изгласавање свега што предложе идеолози сумњивог морала, окупљени око централе СНСД-а.
Када је измјењен и допуњен Закон о приватизацији државног капитала и уведен изузетак да се приватизација државног капитала може извршити директном погодбом, уз обавезну сагласност Народне скупштине РС, а не јавним тендерским поступком, десиле су се приватизације “Боске” и Нафтне индустрије РС.
У складу са Законом извршене су продаје државног капитала више пута, и то обавезно договором у четири ока, од којих су увијек два била плава, која припадају истом човјеку којем припада и Игор Радојичић.
И сваки пут, накнадно, сагласност на такву продају дала је гласачка машина у Народној скупштини РС, под диригентском палицом Игора Радојичића.
Игор је предсједавао Скупштином која је донијела Закон, али и следећим сједницама на којима су потврђивани договори у четири ока.
Свака од тих приватизација омогућила је да привилеговани пријатељи на „законит“ начин дођу до државне имовине или велике суме новаца.
О „Боски“ је већ све речено, њен већински власник је Драган Ђурић, који је посједује преко своје фирме „Зекстра“из Београда, али и других својих фирми, преко којих је откупио удио у „Боски“ од „Делта холдинга“ Мирослава Мишковића. Драгану Ђурићу “Боску” је продао Милорад Додик, непосредном погодбом.
Нафтну индустрију Републике Српске купила је фирма „Њефтгазинкор“из Русије.
Приликом приватизације 40 % капитала посједовала је државна Руска компанија „Зарубњежњефт“, а 60 % непозната лица које нико не зна осим онога ко је продао Нафтну индустрију РС, а то је Милорад Додик.
Народна скупштина РС је одобрила Влади РС да у приватизацији Нафтне индустрије РС исплати преко седамдесет милона евра наводног старог дуга Рафинерије Брод насталог према фирмама “Девин”, “Кродукс”, “Витол”, Бањалучка банка…, а сва ова „вансусдска“ поравнања договарана су у четири ока. Опет су од четири ока, два била Милорадова.
Ни “Боска” ни НИРС не би били продани на овај начин да Народна скупштина РС, под руководством Игора Радојичића, није изгласала ове приватизације које је договорио Милорад Додик у четири ока са наведеним купцима.
Прије нешто више од годину дана на исти начин продано је и државно предузеће „Нова Борја“ Теслић. Тада сам свима, који су за то гласали, указао да ће исход ове продаје бити пљачка у режији СНСД-ових ветерана и рекао им у Народној скупштини РС да су сви они који гласају за ову приватизацију саучесници у криминалу који ће кад тад бити санкционисан.
Ни година није прошла, а испоставило се да је купац ове фирме годину дана управљао фирмом у коју није уложио ни пфенига, а онда је одустао од куповине, након што јој је потрошио два милиона КМ обртног капитала добијеног од Владе РС и додатно јој натоварио још 3 милиона КМ дуга, због чега већ мјесецима у овој фирми радници не примају плате.
Ни “Нова Борја” не би била приватизована да Народна скупштина РС, под руководством Игора Радојичића, није изгласала ову приватизацију коју је договорио Милорад Додик, такође у четири ока.
Када је усвојен Закон о фискалним касама у Народној скупштини РС, није се знало да ће највише користи од тог правног акта имати фирма у власништву кадра СНСД-а Драгана Праштала, који је већински власник “Микроелектронике” из Бањалуке. Ова фирма је дуго времена имала монопол на испоруку фискалних каса, које је набављала у Бугарској, а онда их монтирала и препродавала по вишеструко већим цијенама. Милиони КМ зарађени су на основу монопола којег је “Микроелектроници” и Прашталу дала власт у рукама његових страначких колега.
Онај ко је руководио сједницом Народне скупштине РС када је усвојен овај закон био је опет исти, како кажу, један од ријетких поштењачина у врху СНСД-а, Игор Радојичић.
Пицин парк мјесто је гдје је “чувени” бизнисмен Др. Миле Радишић и његова фирма Гранд Трејд отпочела градњу пословно стамбеног комплекса на грађевинској парцели коју је оформила градска власт Бањалуке. У ту парцелу ушло је земљиште у приватној својини разних власника. Да би се та парцела формирала морала се извршити експропријација приватног земљишта, у изведби града Бањалуке. То се није могло десити ако у Закону о експропријацији нема могућности за експроприацију земљишта за потребе стамбено пословне изградње.
Закон је измјењен и уведено је оно што никада није постојало у Закону о експропријацији, а то је да држава може извршити експропријацију земљишта за потребе изградње стамбених и стамбено – пословних објеката.
Сједницама Народне скупштине Републике Српске на којима су донесене измјене и допуне Закона о експропријацији пресједавао је опет исти, и како кажу, један од ријетких поштењачина у врху СНСД-а Игор Радојичић.
Када је донесен Закон о стварним правима, омогућена је планирана намјера режимских бизнисмена да се право кориштења државног земљишта претвори у право власништва. Ово је најкриминалнији закон у историји законодавства Републике Српске, којим је озакоњено отимање државне својине у корист привилегованих појединаца. Захваљујући овом закону могло се десити да Пољопривредна школа у Бањалуци раскрчми стотине дунума скупоцјеног грађевинског земљишта којим је располагала, замјенама за безвриједно сеоско земљиште, у криминалној операцији којом су највећим дијелом руководили Еди Ханеш, директор те школе, и Будимир Станковић, блиски пријатељ Милорада Додика.
Сједницом Народне скупштине Републике Српске на којој је донесен овај закон пресједавао је опет исти, и како кажу, један од ријетких поштењачина у врху СНСД-а Игор Радојичић.
Када је донесен нови Закон о задругама, образложење за доношење овог закона било је у намјери да се имовина задруга додјели на располагање општинама у којима се задруге налазе. Прави узрок за доношење овог закона био је у намјери групице моћника у Бањалуци да се докопају земљишта и објеката ЗЗ “Агропромет” Бањалука, који су постали изузетно атрактивни због изузетне вриједности и локација некретнина ове задруге. У намјери су спријечени одлуком Уставног суда РС који је поништио дио одредби овог закона. Намјера није престала, и режимски моћници неће одустати да дођу до вриједних некретнина ове земљорадничке задруге.
Сједницом Народне скупштине Републике Српске на којој је донесен овај закон пресједавао је опет исти, и како кажу, један од ријетких поштењачина у врху СНСД-а Игор Радојичић.
Ове године донесен је Закон о посебним методама наплате пореског дуга. Овај закон је направљен да би се примјеном тзв. „билансног курса“ порески дуг замјенио за учешће у капиталу предузећа са пореским дугом. По том закону десиће се да велики порески дужници могу порески дуг од нпр. 10 милиона КМ замјенити са државом за њено учешће у капиталу тог предузећа у вриједности од пола милиона КМ (двадесет пута мање). Такво законито ослобађање од великог пореског дуга на терет државе најавио је власник Индустрије алата Требиње Родољуб Драшковић, још док Закон није ни ступио на снагу – приликом боравка у Невесињу заједно са Милорадом Додиком.
Тај исти велики газда Драшковић приватизационим уговором са државом, када је куповао Требињски ИАТ, прихватио је и потписао обавезу да држави уплати вишемилионски дуг за неплаћене порезе и доприносе, а сада му је омогућено да ту обавезу готово у цијелости избјегне.
Сједницом Народне скупштине Републике Српске на којој је донесен овај закон пресједавао је опет исти, и како кажу, један од ријетких поштењачина у врху СНСД-а Игор Радојичић.
Када је на последњој сједници Народне скупштине Републике Српске, супротно Закону о буџетском систему, и супротно Пословнику о раду Народне скупштине РС, по хитном поступку на брзину усвојен Буџет РС за 2014. годину са стварним дефицитом од 420 милиона КМ, који се покрива из нових кредита, (- три одлуке о новим кредитним задужењима Републике Српске укупно око 550 милиона КМ ( од тога око 240 милиона КМ краткорочно у 2013.години и 2014.години као и 160 милиона Евра дугорочно
– Економска политика за 2014.годину , Закон о извршењу буџета и Закон о измјенама и допунама закона о порезу на доходак), сједницом Народне скупштине Републике Српске сазваном на незаконит начин пресједавао је опет исти, и како кажу, један од ријетких поштењачина у врху СНСД-а Игор Радојичић.
У цијелом времену Игоровог руковођења овим сазивом Народне скупштине РС директни тв – преноси скупштинских засједања су врло ријетка појава.
Иако је Народна скупштина РС обавезна да засједа јавно, због тога што ни један електронски медиј нема право да снима и преноси сједнице Народне скупштине РС, осим режимског РТРС-а, сједнице се одржавају без присуства јавности и врло ријетко се директно преносе, јер РТРС наводно нема могућности да их уклопи у своју програмску шему.
Нажалост, често се деси да човјек од једног дрвета не види шуму.
Цијела опозиција сву своју критику против режима усмјерава у деведест девет посто случајева само на Милорада Додика.
Игор Радојичић се третира као особа која је, кажу, један од ријетких поштењачина у врху СНСД-а.
А Милорад Додик не би био овакав какав јесте да му то није омогућио Игор Радојичић, човјек који је једини законодавни орган Републике Српске претворио у машину за некритичко изгласавање свега што предложи Додикова извршна власт.
Када је опозиција напустила салу Народне скупштине РС, у суботу 07. децембра 2013. године, у сали Народне скупштине било је 40 посланика из састава коалиције на власти СНСД-а, ДНС-а и СП-а, па није било кворума за даљи рад и изгласавање.
Игор је посегао за старим пријатељима. Придружила су им се два Бошњака из СДА, чиме је обезбјеђно да су у сали Народне скупштине РС 42 пара руку.
За непуних 90 минута обављена је „демократска критичка расправа“ и изгласано усвајање Буџета Републике за 2014.годину; два закона и двије одлуке о задужењима и то са већином коју је омогућила СДА, тај најомраженији непријатељ Републике Српске од кога Радојичић и његове страначке колеге свакодневно штите Републику Српску .
И на крају, присјећам се вјечне дилеме: Шта је старије, кока или јаје?!
Вријеме је за још једну дилему о којој треба размислити:
Ко је више крив – Додик или Радојичић?
Процијените сами!
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
/Smurfs_-_Gargamel.gif){kind=small}
