Citiraj:
БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА
Некад крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство.
Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода. Сав свијет тог маја је био наш, чак смо заборавили тих дана да је рат. Једни су се пели уз ону жицу што штити од одрона, а нас неколико се залегло за остатак брда и пушили смо неку крџу, од које трну зуби, а због које би послије појели тону младог лука по туђим баштама, да нас родитељи не би открили да пушимо.
Шупљирали смо једни друге и ковали планове, како да купимо чоколаду. Чоколаду нисмо видјели од почетка рата.
Одједном почиње по нама да пуца бровинг. Меци звижде на све стране, а ми се брзом брзином сви склонисмо за оно мало брда. Пољегасмо попут искусних војника пазећи да не поломимо оне цигаре по џеповима. Узбуна свира и народ бјежи са улица, а ми се правимо јунацима и не помјерамо се.
Одједном мени и Душану паде на ум, да се кладимо по чоколаду и то ко смије да пређе новим путем док бровинг пуца. Брисани простор и муслимани нас виде као на длану, ако би кренули тим путем. А њима смо ми дјеца били омињени плијен. Посебно у тим првим кршењима примирја.
Устадосмо и пружишмо руке један другом и опкалдишмо се по ту јебену чоколаду. Југо се окрену мени и каже.
-Ти си луд!
И запрјети ми да ће отићи да ме каже мајки. Рекох му.
-Слободно иди, нећу попустит.
Једноставно, титулу главног лудака нисам ником желио да предам. Видо нас је теглио за руке и говорио да не будалимо. Скоро да је почео да плаче. А ми се ускуражили и не јебемо никог. Опклада паде и договорисмо се, ко се први склони или залегне, тај и губи.
Кренули смо и чуло се гласно мољење остатка екипе да не идемо и фијук метака на десетак метара од нас. Кренули смо самоувјерено, један поред другога. Нисмо одмакли ни десетак метара, а око нас поче да сјева по асфалту. Звижде меци и ситно камење нас удара по ногама, али не одустајемо и крећемо се као у најбезбједнијој шетњи. Полако више не чујемо гласове екипе која је остала иза нас.
Одједном се читав град нашао на прозорима и сви почињу да се деру на нас да се склонимо. Жене шире руке, мушкарци нас псују, али ми и даље идемо. Главни смо у граду и битни смо попут глумаца на позорници. Гледамо један у другога и лудачки се смијемо, попут двије дрогиране будале из филмова. Адреналин нас ради и само рекох.
-Јебаће нам старци све, ако преживимо!
Те се још више почесмо смијат.
Меци почеше још ближе око нас да туку и већ нас је помало хватао страх. Гледамо се и смјех полако нестаје, а страх и дрхтање нас лагано обузима.
Прешли смо неких 100 метара и рафал заора преко читаве цесте, испред нас на метар, направи линију од прашине и само у себи помислих сљедећи је наш. Одједном почиње да грува нешто изнад глава и обојица се махинално бацисмо у канал. А изнад нас се неко рече.
-Јебем ли вам мајку, да знате сад ћу вам зват ћаће!
Био је то неко са троцјевца, ко нас је знао и почео је да пуца по бровингу, не би ли га учутао, јер видјео је да не одустајемо.
Прво што смо проговорили у каналу је било, да је нерјешено и да нико ником није дужан ту чоколаду. Жене заклоњене иза зидова на прозорима су и даље кукале и дерале се. Мислиле су да смо мртви.
А ми смо се церекали попут највећих лудака и махали смо остатку екипе која је остала иза нас, да нас виде и да знају да смо живи. Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није, али и због доказивања, кратке памети и вреле крви, коју чини ми се, имамо обојица и дан данас.
Написано у јуну 2022.
Извор: Бојан Вегара Фејсбук профил
https://www.facebook.com/share/p/17udPdcAvf/Још једном, срећан Дан Републике!
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
