Ja sam njih lijepo sahranio, onako po naški kako dolikuje, jeste da ne znam njihove običaje ali svejedno, oni počivaju u mojoj njivi, na miru Božijem i ne dam da ih bilo ko uznemirava, makar to bila država, - odlučan je Đuro Cvijić iz Kladara kod Srpca.
Sahranio sam ih po naški
Iza kuće su svježe humke, zemlja usitnjena pa trava već izbija na površinu.Duro pokazuje mjesto gdje je prije nekoliko mjeseci kopajući temelj otkrio tragove davnih vremena.
Tu smo kopali temelj za novu halu, za pilićarnik i taman u pola posla ukazaše se neke cigle, široke, tragovi ljudskih ruku na njima. Razgrnemo dalje a njih sve više, vidimo sad da to nije nešto obično, okopamo okolo i vidimo da, za pilićarnik i taman u pola posla ukazaše se neke cigle, široke, tragovi ljudskih ruku na njima. Razgrnemo dalje a njih sve više, vidimo sad da to nije nešto obično, okopamo okolo i vidimo da se radi o grobu. Neizvjesnost je rasla a komšije se skupljati u sve većem broju. Svi se čude i kontaju šta bi to moglo biti, - pripovijeda Đuro držeći u ruci grumen zemlje upravo s tog mjesta.
Glas o nečem tajanstvenom i nepoznatom širio se Lijevče poljem, svako je govorio drugačije i po običaju dodavao. Jedni su tvrdili da je pronašao ćup sa zlatom, drugi da je to mjesto u kojem se zavlače vukodlaci i utvare, neki su rekli da je udario u temelje nekog grada…
Dobro sam osmotrio pa otvorio, vidim kosti unutra ne taknute, u gornjem dijelu nešto šire a cigla u dva reda s tri strane, ispod je zemlja. Izgleda da je žensko čeljade, odmah sam ga sanjao, zamislio kako je moglo izgledatii otkud baš tu, iza moje kuće a niko ništa nije zapamtio. Bilo je i ovih susjeda koji su samo motrili šta tu ima pa govorili da sam nešto promuvao dok su spavali, vjerovatno zlato i dukate pa mi posao sad dobro ide. Istina je da mi pilići napreduju a sad da li to ima neke veze, neka dokon narod razmišlja, - unio se naš sagovornik u priču o starim vremenim i sadašnjim ćudima LJevčana.
Kopali tako a onda vijest dočuli novinari, lokalni funkcioneri pa i arheolozi iz Banjasluke i svi se sjatili na Đurinoj njivi. Tako je Cvijić iznenada postao medijska ličnost a svaskodnevno je broj grobnica postajao veći.
Kopaju ovi stručnjaci ali samo ćute, vrte nekako čudno glavama ali ništa ne zbore. Kad ih nešto upitaš, ono ništa ne razumiješ, jeste kruva mi, kunem se da ne izmišljam. Jedino je patolog Željko Karan bio nestrpljiv, on samo trlja ruke i misli, šta je sad dolje, kakve su kosti, to mu je valjda u krvi. Ostali prebiraju busenje i ćute, sve polako a meni se žuri, treba raditi, praviti pilićarnik a ne mogu, uselila država pa ni makac. Jedino su rekli da su to rimski grobovi i da su stari hiljade godina, ostalo ne nisam razumio.
Narod se šegači a ja velim da mi je drago što sam onu žensku optvorio nek se nakon toliko tame nagleda bijela svijeta. Jedan đed se opet upetljo pa kao on zna, veli to vam je iz Turskog zemana, starije ne mere bit, Turci su ovo poharali, znam ja… - slušamo nesvakidašnju priču.
Jedna grobnica je prenesena u Muzej RS u Banjaluci a onda je domaćin odlučio da stvar preuzme u svoje ruke.
Polako brate rade, nikad da završe, ja onda zabranim radove, moja njiva, moja avlija pa moji i Rimljani, jel,tako? Kosti od jednog sam stavio u šupu, nek tu miriju dok se mi ne dogovorio, ostale sam zagrnuo, kulturno, ljudski da krave ne gaze. Zvali su mener i u opštinu, dolazio neki ministar, ispitivali ali ništa im nije pomoglo. Ovi moji iz sela kažu, deder ti traži nek nam naprave asfalt pa nek čine šta im volja, ovdje kod nas sve se asfaltom oplaća. Iskreno, ni ja nemam ništa protiv samo znam da bi se pričalo kako su nam Rimljani napravili put u selu, - kritičan je Đuro Cvujić.
Novu halu još nije počeo graditi i ako je planirao da do sada već bude pod krovom i isporuči koju turu pilića. Za sve nesporazume izmedju Duđe, njegovih komšija, arheologa, muzeja i države krivi su, niko drugi do stari Rimljani.
Kopali su tako a onda dočuli novinari pa arheolozi i svi se sjatili na Đurinoj njivi.
:druid:
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
