|
Људи су бесилни сами по себи, богољубље их надахњује силом. Људи су охоли по себи, човекољубље их испуњава смирењем. Од богољубља долази човекољубље. Од осећања божанске силе долази смирење. Свако човекољубље без богољубља је лажно и обратно. Свака друга сила сем божанске је охола и немоћна. Човек је за велику своју трагедију изабрао нешто треће, што није ни богољубље ни човекољубље; за своју велику несрећу изабрао је самољубље ‡ егоцентризам.
Самољубље је понор, који га одваја од Бога и од људи, потпуно га осамљује. Човек осамљен тражи себе на пучини неизвесности. Човек који само себе љуби, жели само себи добро; такав не љуби ни Бога ни човека. Он чак не љуби човека ни у самом себи. Он љубећи само себе, љуби самообману. Кад би човек љубио човека у себи, он би у исто време љубио слику Божју у себи; он би ускоро постао богољубив и човекољубив, јер би тражио и у другим људима човека и Бога, предмете своје љубави.
Самољубље није уопште љубав, но негација Бога, презирање људи, било јавно или скривено. Самољубље нашег времена није љубав него болест, и то тешка болест, која неизоставно вуче у друге болести. Као што богиње изазивају високу температуру у целом телу, тако људско самољубље производи ватру и зависи и пакости у целој души. Самољубив човек у својој охолости испуњен је завишћу према снима који су бољи од њега, или ученији, или на већем друштвеном положају, или богатији, или здравији, или поштованији међу људима. Са завишћу иде паралелно и гнев, као пламен из огња, потајни и разорни гнев који местимично избија, и у извесним психолошким моментима објављује сву ругобу своје моралне наказности, затровану демонским отровом самољубља.
Новине Српске Патријаршије
_________________
Маран Ата
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
