banjalukaforum.com

NEDELJA ILI SUBOTA?


U Protoevandjelju, Q-tekstu, ukazuje se za dan kada je se Duh Istine i Utehe u obilju izlio na Hristovo Bratstvo okupljeno u Gornjoj odaji Markove kuce u Jerusalimu: "I posto se okupise na GOSPODNJI DAN, nakon sto SABBAT minu, i behu prinosili svetu zrtvu, nedostajahu im Marija i Josip, Isusovi roditelji." (96:14) - I mnogi drugi stavci 'Evandjelja po svetoj Dvanaestorici'
pokazuju koji znacaj je subota (astralni sabbat) imala u judaizmu a nedelja (solarni sabat) u ranome hriscanstvu: 'A posto se okonca sabbat, te nastupi razdanjivanje, u PRVI DAN SEDMICE podje Marija Magdalena Grobu, noseci mirise koje je spremila." (84:1) - "I gle: ISTOGA DANA /= u nedelju/ dvojica od ovih /ucenika/ idjahu u selo Emaus,..." (85:1) - "ISTOGA DANA, u vreme zrtvovanja u Hramu, pojavi se medju trgovcima stokom i pticama Jedan odeven u belu odecu, blistav kao svetlost,..." (86:1) - "Onoga pak ISTOGA DANA uvece, PRVOGA DANA SEDMICE, kada su bila zatvorena vrata gde se ucenici okupise, zbog straha od Judejaca, dodje Isus i stade na sredinu, ..." (87:1) - " I posle SEDAM DANA opet behu Njegovi ucenici u onoj Gornjoj odaji, ..." (88:1) - Ucenicima okupljenim u nedeljni dan za zrtvenom trpezom, Gospod Svetlosti daje uredebe za organizovanje zivota u Zajednici (91:1). - Sedam dana posle Vaznesenja, u nedeljni dan, Duh Obilja se mocno izliva na Bratstvo (95:5, 96:8).

Ono sto mi danas nazivamo nedelja, dan Gospodnji, u davnini je nazivano 'dan sunca'. - U novopitagorejskoj ' Knjizi sazdavanja' (Sefer ha-jecirah), nastaloj negde na pocetku srednjeg veka, ukazuje se za Stvoritelja Univezuma:"On ucini Slovo Res /hebr.: rosh = 'glava') vladarem u Gospodarenju; okruni ga; sastavi sa ostalim Slovima i nacini iz njega: sunce u svetu, nedelju u sedmici, desno oko u bicu muskom i zenskom." (IV, 13) - Orator i filosof Ciceron ukazuje u 'Scipionovom snu' za Sunce da je "predvodnik, GOSPODAR i upravljac ostalih ognjeva, razum sveta i njegov organizator." (cap. IV, v.: Tusculanae disputationes, I, 68) - Slicno je formulisao i Heraklit iz Efesa: "Sunce kao GLAVAR I STOZER periodicnoga okretanja odredjuje i upravlja, pokazuje i proizvodi promene i godisnja vremena, koja sve donose." (frg. 100) - Sunce koje OKUPLJA planete, koje 'MIRUJE' u sredistu planetarnog sistema, njegova je glava i stozer poretka. Hrist, Sunce Pobede, Glava je Crkve, i kao takav ima i svoj dan koji je 'glava' sedmice: nedelju, dan u koji su se pre svega hriscani OKUPLJALI.

Hrist, Svetlost sveta, Sunce Pravednosti, sa svojim apostolima (koji su predstavljali 12 svetih Zraka), javlja se kao simbol Sunca i 12 sazvezdja. Kao sto sunce privlaci planete, tako je i Gospod, Sunce sveta, privlacio i svojim duhovnim zracima budio one koji su ceznuli za Istinom i Pravednoscu., koji su postajali suncani, pocinjuci da zrace Ljubav i Dobrotu. "... Pravednici ce sijati kao sunce u Carstvu Nebeskome." ('Dvanaestorica', 40:7) - Vec su neznabozacki astrolozi, koji su deterministicki povezivali sedam planeta Ptolomejevog Suncanog sistema sa sedam sedmicnih dana, prvi dan sedmice zvali danom Sunca (lat.: dies Solis, grc.: toy elioy emera).

Naziv 'dan sunca' za prvi sedmicni dan, dan posvecen PRVOME nebeskome telu - Suncu, sacuvan je u nekim evropskim jezicima: Sunday (engleski), Sonntag (nemacki), Sondag (svedski),... Kod Helena i Rimljana ime za nedelju 'dan Gospodnji' (grc.: emera Kyrion/Kyriake); lat.: dies Dominica) je potisnulo uobicajni naziv 'dan Sunca'. - I prorok Jovan nedelju naziva Gospodnjim danom: "Ispunjen Duhom u DAN GOSPODNJI /te Kyriake emera/, cuh glas iza sebe, ..." ('Otkrivenje'. 1:10) - Nedelja se naziva naziva 'dan Gospodnji', zato sto je to dan u koji je Gospod svetlosti vaskrsao, uveo Carstvo Mira, zato sto je to dan kada je Gospod prosvetlio zemaljsku tamu i otpoceo preobrazenje materije u njen iskonski modalitet. Dok svet u vreme Isusovog raspeca pokriva tama ("Svetlost sveta se sakri od ociju nasih, ..." - 'Dvanaestorica', 82:29), pri jutarnjem nedeljnom vaskrsnucu Gospoda koji je pobedio svet, Gospoda Mitre u novoj inkarnaciji, pravednicke duse bivaju mocno obasjane Suncem Ljubavi (cp.: 86:8). Latinski crkveni pisac Ambrosius (oko 340.-397.), u svojim 'Govorima' iznosi: 'Dan Gospodnji je dostojanstven i svecan zato sto je Spasitelj u ovaj dan, SLICNO SUNCU KOJE IZLAZI, rasprsivsi tamu Hada zasijao svetloscu vaskrsenja; i zato se ovaj dan od sinova sveta/veka zove dan Sunca, jer ga obasjava Hristos, Sunce pravednosti koje se radja." (61) - Dok je silazak sunca simbol umiranja, njegov izlazak je simbol budjenja i vaskrsavanja, ustajanja u Duhu i Duhom: "Iz tmine se uspinje sunce i silazi opet u tminu." ('Dvanaestorica', 37:6) - Kao sto se sunce podize iz tame noci (grc.: anatellio = 'podizati se, sijati'), tako se i revnosna dusa snagom Duha podize (e anastasis = 'ustajanje, vaskrsavanje') iz tame greha, iz groba sebicnostii slepila.

Duh Mira, Gospodar sabbata, Hrist Pobednik, odredjuje da se prevashodno u dan vaskrsa (grc.: anastasimos emera) Njegovi sledbenici svecano okupljaju: "A kad se Moji ucenici okupe na sabbat, uvece, ili UJUTRO PRVOGA DANA SEDMICE, neka svako prinese jednu desetinu, ili desetinu od desetine svoga prihoda, kojim ga je Bog unapredio, i polozi je u riznicu, za izdrzavanje Crkve, sluzbi, i njenih poslova." (94:9). - Posto je po jevrejskom racunanju vremena dan trajao od vecere do vecere, to pokazuje da su se prvi hriscani svecano okupljali prevashodno U NEDELJU. Vecernji sastanak bi im bio u cast Hristove Zrtve, jutarnji u cast Njegovog Vaskrsenja. Pseudo-Atanasije iznosi: "...Veoma je svrhovito odredjeno nama da se dan Njegova Vaskrsa pocne s vecerom, a okonca u svetlosti; jer ne bi ni malo dolikovalo da se dan Hrista, istinitog Svetilnika, pocinje sa svetloscu, a okoncava u tami." (Quaest. ad Antioch., P. g. XXVIII, 631) - A u 90 pravilu Trulskog sabora (692.god.) iznosi se i sledece: "... Smatrajuci noc posle subote pretecom vaskrsenja nasega Spasitelja, OD TADA DUHOVNO ZAPOCINJEMO PESME, I PRENOSIMO PRAZNIK IZ MRAKA U SVETLOST." - Kao carski namesnik, prokonzul u maloazijskoj Bitiniji, Gaj Plinije Mladji u jednom svom pismu iz 112.god. naznacuje i sledece caru Trajanu (98.-117) za miroljubive hriscane: "... Imali su obicaj da se ODREDJENOGA DANA /= u nedelju/ PRE ZORE SKUPE, da pevaju zajedno pesmu u cast Hrista kao Boga, i da se zakletvama /= zavetima/ medjusobno obavezuju ne samo da nece ciniti zlocine, nego ni kradje, ni preljubu, da nece izneveriti datu rec, da nece utajiti ono sto im je ostavljeno na cuvanje." (Epistulae, lib. X, ep. 96)

Hriscanska okupljanja na pocetku prvog jevrejskog dana, odnosno na kraju rimske subote (Saturnovog dana), i ona u svanuce Gospodnjeg dana, okupljanja na kojima su organizovane vecere ljubavi (agape) i prinosena cista zrtva Svetome Imenu, zrtva od tamjana i plodova zemlje, znala su da se spoje i pretvore u nocna bdenja. I izvestaji Lukinih 'Dela apostolskih' ukazuju da je dan Sunca Pravednosti, dan Vaskrsa Sunca Ljubavi, bio srediste hriscanskih okupljanja: "A U PRVI DAN SEDMICE kad se sabrase ucenici da lome hleb, besedjase im Pavle, jer nameravase sutradan da otide, i produzi do ponoci." (20:7) - Gospodnju veceru uz zapaljene svetiljke (20:8), simbol Vecne Svetlosti, pratili su najcesce prorocki prenosi i besede ucitelja.

U dan radosti, u nedelju, na zrtvenik za odrzavanje Zajednice prevashodno su prinoseni darovi ljubavi, milodari, desetak. Tako apostol Pavle ukazuje vernima u Korintu da Gospodnji dan osvete dobrim delima milosrdja: "Svakog PRVOG DANA SEDMICE, neka svaki od vas ostavlja kod sebe skupljajuci koliko moze, da ne bude prikupljanja onda kada dodjem." ('Korincanima', I, 16:2) - Treba znati da prvi hriscani nisu imali grandiozne hramove, vec su se okupljalipo svojim kucama.

I u spisu 'Ucenje dvanaestorice apostola' (Didahe), nastalom u vremenu kada red bratskog zajednistva jos nije dublje razbijen i izvrnut (kraj I. stoleca), ukazuje se za dan pobede: "A u NEDELJU GOSPODNJU /grc.: kyriaken Kyrioy/, sabravsi se zajedno, lomite hleb i vrsite prinos zahvalnosti, priznajuci prethodno svoje grehe, da bi zrtva vasa bila cista." (14:1)

U pseudoepigrafu 'Barnabina poslanica', spisu nastalom sredinom II. stoleca, ukazuje se da je nedelju, osmi dan (grc.: emera ogdoe; lat.: octavus dies), kako se vec tu naziva, Gospod osvetio kao svoj dan, dan koji ima eshatolosku emanenciju i osvedocenje: 'Na kraju, pak, veli im /Jevrejima Bog/: 'Ne podnosim vase mladine i subote'. /'Isaija', 1:13/ Gledajte kako kaze: Nisu mi ugodne sadasnje subote, nego ona koju sam stvorio, u kojoj, pocinuvsi od svega, ucinicu POCETAK osmoga dana, to jest pocetak drugoga sveta/veka. Zato mi i provodimo OSMI DAN U RADOSTI /= eis eyrrosynyn/, u koji je i Isus vaskrsao iz mrtvih, i javivsi se /ucenicima/ vazneo se u Nebesa." (15:8-9) - Jos u 'Poslanici Kolosanima' Pavle ukazuje da su jevrejske svetkovine, time i jevrejska subota, samo prolazne i simbolicne ustanove: "Da vas, dakle, niko ne osudjuje za jelo ili pice, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote /cp.: 'Izlazak', 31:13; 'Judita', 8:6, 10:2; sve ovo je samo sen onoga sto ce doci, a stvarnost je Hristos." (2:16-17; cp.: 'Jevrejima', 4:8) - Hriscanstvo raskrstuje i sa jevrejskom sabbatom, i sa jevrejskim nacinom svetkovanja sabbata. U ranome hriscanstvu, prvi i osmi dan sedmice, dan Prvog i Poslednjeg, Hristov dan, dobija obelezja novog sabbata, Bozijeg sabata. Boziju zapovest 'Svetkuj sabbat', hriscani su striktno drzali, onako kako im je i Gospod zapovedio (cp.: 'Dvanaestorica', (26:9, 46:20), stim sto su je postavili na nove temelje i shvatili u njenom izvornom znacenju: da svaki sedmi dan covekovog zemaljskog zivljenja treba da bude Bogu posvecen odmor. Kako zajednicki zivot iziskuje da dan posvecenog odmora bude kod svih poboznika medjusobno usaglasen, to je u prvome danu sedmice nadjeno takvo prakticno, odmereno i ciljano usaglasenje. Tako je dan Sunca Pravednosti dobio do vecnosti obelezja novog sabata, solarnog sabata.

Antiohijski episkop Ignatije Bogonosac (stradao u Rimu 107. god.) u svojoj 'Poslanici Magnezanima' naznacuje i sledece: "... Oni koji su ziveli u starim stvarima /= u starozavetnoj epohi/ dosli su u novinu nade, ne vise subotujuci nego ziveci po danu Gospodnjem, u koji je i Zivot nas zasijao kroz Njega i smrt Njegovu, ..." (9:1)

Sredinom II. stoleca u 'Apologiji za hriscane', Justin Martir ukazuje i obrazlaze za Gospodnji dan, za dan Sunca Ljubavi: "U dan koji se naziva 'suncevim danom' svi koji stanuju u gradovima i poljima skupljaju se na isto mesto gde se citaju uspomene Apostola i spisi Proroka, koliko to vreme dozvoljava. /.../ A mi svi skupljamo se zajedno u dan Sunca, jer je to prvi dan u koji je Bog izmenivsi tamu i materiju sazdao svet, i sto je Isus Hrist nas Spasitelj u isti dan vaskrsao iz mrtvih; jer u dan pre dana Saturnova /= pre subote/ raspese Ga, a u dan iza Saturnova dana, koji je dan Sunca, javivsi se apostolima i ucenicima, naucio ih je onome, sto smo i mi vama na razmatranju izlozili." (I, 67) - I kod Jevreja i kod Rimljana planeti Saturn (hebr.: Sabbath'ai ) bila je posvecena subota (lat.: dies Saturni, sabbata).

U spisu Didaskalia Apostolorum, nastalom u III. stolecu, kaze se: "Kakvo opravdanje imaju kod Boga oni koji se U DAN GOSPODNJI NE SASTAJU da slusaju rec zivota i da se hrane bozanskom hranom, koja ostaje vecno?" (Cap. XIII)

U prvoj polovini IV. stoleca, eminentni crkveni istoricar Eusebije iz Cezareje, u svome komentaru 92. Psalma naznacuje: "Sve sto je trebalo ciniti u subotu, mi smo preneli na GOSPODNJI DAN, kao pogodniji dan koji ima prvenstvo i uziva visi ugled nego jevrejska subota." (P. g., XXIII, 21) - A u spisu 'O praznovanju Pashe' ukazuje za nedeljni zrtveni prinos: 'A mi /pripadnici/ Novoga Zaveta u svaki DAN GOSPODNJI svoju pashu svrsavajuci, uvek se nasicujemo tela Spasiteljeva, uvek se opijamo krvlju Jagnjeta." (P. g., XXIV, 705) Kao i sledece: "... U svaki osmi dan, u spasonosni i GOSPODNJI DAN svrsavamo praznik nase Pashe, istinskog Jagnjeta Kojim smo izbavljeni, slaveci misterije." (P. g., XXIV, 701)

Crkveni provincijski sabor u Laodikiji (364. god) u 29. pravilu, ukazuje i uredjuje: 'Hriscani ne smeju slediti obicajima judejskim i subotom pocivati, nego moraju u taj dan raditi; NEDELJU pak moraju narocito da postuju, i ako mogu uzdrzavati se od radnje kao hriscani. A koji se zateknu, da slede judejskim obicajima, neka su anatema od Hrista."

NASTAVICE SE >>

888
Aurora Aurea ( http://forum.blic.net - http://forum.histrion.net )
aurora_a@ptt.yu - aurora_aurea@yahoo.com

_________________
brat Vasa

http://duhovna-izgradnja.com/

nazalost

_________________
life style, stile without life

Kao što sam odgovorio na drugom forumu odgovoriću i ovde

Pravi odgovor koji se danas može dati na ovo pitanje "subota ili nedelja" je - NEBITNO

I subota i nedelja!

I svaki drugi dan!

Bas je ovo interesantno:


A Isus kaze: "ne proklinjite, vec naprotiv, blagosiljajte. Molite za one koji vas gone i blagosiljajte one koji vas mrze."
Apostol Pavle: "Ko razlikuje dane Bogu ih razlikuje, ko ne razlikuje dane Bogu ih ne razlikuje..."

Stvarno me zanima otkud nekome pravo da baca anatemu od Hrista, koji zapovijeda blagosiljanje?

Subota ili nedjelja, slazem se sa manemoj, oboje.

"Kome oprostite grijehe, oprosteni su im, kome zadrzite, zadrzani su im," Hristove rijeci upucene apostolima, tj. vlasti crkvenoj kojim im daje duhovnu vlast do kraja svijeta.
"Ako vam neko propovijeda evandjelje drugacije nego sto vam mi propovijedasmo, anatema da bude!" Rijeci svetog apostola Pavla iz jedne od njegovih poslanica.
"Dobro, staro" izuzimanje citata iz konteksta. Samo tako zivota, od "samostalnih proucavaoca Svetog Pisma" se drugacije i ne ocekuje.

>> NASTAVAK

NEDELJA ILI SUBOTA?

Sa prevodjenjem institucionalizovanog hriscanstva u drzavnu religiju Rimske Imperije, i svetovna vlast je svojim pravnim aktima i regulama pocela da naredjuje i odredjuje nedelju kao obavezni dan odmora od rada i poslova, radi ucestvovanja u hramsko-oltarskoj sluzbi, sto je vec simptom dublje degradacije. U panegirickom delu 'Zitije Konstantinovo' (lib. IV) Eusebije iznosi za ovog osinog monarha i svoga prijatelja da je nedelju odredio za posvecenu molitvu: "... Svima rimskim gradjanima je izdao naredbu da u dane istoimene Spasitelju /= u Gospodnji dan/ ostavljaju svoja zanimanja. Sto se tice VASKRSNOGA, GOSPODNJEG I PRVOG DANA, KOJI SE NEGDA NAZIVAO DANOM SVETLOSTI I SUNCA, to je zapovedio revnosno cuvanje ovoga dana svojim vojnicima, i onima koji su primili bozansku veru; davao je toga dana slobodu od sluzbe, da bi bez smetnje bdili u crkvi Bozijoj, i da im niko ne bi branio datada vrse svoje molitve. A drugim vojnicima, koji jos nisu primili bozanski zakon, propisao je narocitim zakonom da se u vaskrsne dane kupe u predgradju na otvorenim poljima, i da tamo na dani znak svi zajedno uznose Bogu naucenu molitvu."

Car Konstantin Veliki, koji je Crkvu vezao za Carstvo i Carstvo za institucionalizovanu Crkvu, izdao je 7. marta 321. zakon u kome naredjuje odmor u dan Sunca (cime je sebi dao prerogative Boga, i pokazao duboko nerazumevanje Bozijeg Zakona): "U casni dan Sunca, sve sudije, gradsko stanovnistvo i zanatlije svake vrste, NEKA POCIVAJU U POSTOVANJA DOSTOJAN DAN SUNCA. samo u selima poljodelci neka bez prepreke i slobodno rade, jer se cesto dogodi da sutra nije zgodno sejati ili vinograd saditi, da se propustivsi zgodnu priliku ne lise prikladnog vremena poslanog nebeskim providjenjem." (Codex Iustinianus, III, tit. X, lib. 2) - I Sozomen (Sozomenos, prva polovina V. stoleca) iz Gaze u svojoj helenskoj 'Istoriji Crkve' ukazuje kako je Konstantin naredio 'da u DAN ZVANI GOSPODNJI, onaj koji Judejci nazivaju prvi u sedmici i koji neznabosci posvecuju Suncu /.../ imaju da prestanu poslovi sudjenja i svi drugi poslovi, i da se sluzi Bogu molitvama i prozbama." (I,

Regulativu koju je doneo Konstantin, nekadasnji privrzenik solarnog Mitrinog kulta (u III veku sluzbene religije celog Carstva), Orleanski sabor (538. god.) je donekle preinacio: hriscanima je zabranjeno da u nedelju oru ili obrezuju vinograd. Na saboru u Makonu (585. god.) nalaze se vec potpuna obustava rada nedeljom za hriscane. - I zakonodavstvo posle Konstantina, kako vec belezi Codec Theodosianus (438. god.) ponavlja regulativu odmora i zabranu bavljenja odredjenim poslovima u toku Gospodnjeg dana.

Iako je jos u ranome, jerusalimskom hriscanstvu svetkovanje sabbata preneto sa subote na nedelju, na Gospodnji dan, dan Sunca Pravednosti, ipak su postojale neke hriscanske i parahriscanske struje koje su nastavile da svetkuju subotu. Takva praksa je npr. bila u sekti ebjonita, kako vec svedoci Eusebije (Ecclesiastical History, III, 27) Kada je pod carem Hadrijanom, posle jevrejskog ustanka (132.-135.) pod Simonom Bar-Kosibom (koga predaja naziva Bar-Kohba - 'sin zvezde') judaizam kao religija stavljen vam zakona, hriscani su eksplikativnije svoju kultnu sabornost vezali za nedelju, da bi se u Carstvu sto manje tretirali i uzimali kao judejska struja i sekta, da bi izbegli nepotrebne progone. - "Sto se tice onih koji zbog slabosti duha zele DA DRZE SUBOTU i druge slicne obicaje, njih treba primati i druziti se s njima kao s bracom rodjenom od majke, jer se i oni mogu spasiti" - ukazuje Justin Martir u svome 'Dijalogu sa Jevrejinom Trifonom' (cap. 47).

Origen pak ukazuje: "Kazao bih da za savrsenog hriscanina, koji svagda u svojim mislima, recima i postupcima sluzi Gospodu, svi njegovi dani Gospodnji, i on uvek svetkuje Gospodnji dan." ('Protiv Kelsa', VIII, 22)

Da bi narod pridobilo sa svetkovanje nedelje po svojim kultnim merilima, svestenstvo institucionalizovane Crkve je u Spaniji krajem VI. stoleca proturilo tzv. 'Nebesku poslanicu', koju je navodno sam Hrist napisao, a koja iznosi citav niz proklinjanja i pretnji za one koji ne uvazavaju nedelju i praznicne dane posvecene raznim svecima.

Kako je Sunce simbol duhovnog usdizanja i okrepljujuce radosti, to se i dan Sunca cesto naziva i dan radosti (v.: Tertulijan: Apologeticum, cap. 16. Prema 'Didaskaliji' cini zlocin onaj koji nedelju provodi u zalosti i nesreci (cap. XXI). U eminentno radosni dan, u dan uzdizanja, molilo je se samo stojeci, ne i klececi. U 15. pravilu Petra Aleksandrijskog iznosi se: "Nedelju pak provodimo kao DAN RADOSTI, jer je u taj dan /Gospod/ vaskrsao, i predano nam je da toga dana ne treba klecati." - U dan radosti ni post nije bio dozvoljen, nije odobravan: 'Ako se neki klerik zatece da posti u DAN GOSPODNJI ili u subotu, osim jedne jedine /pred Paashu-Uskrs/, neka bude svrgnut, ..." ('Apostolska pravila', can. 66; v.: 'Didaskalija', cap. XXI: 'Apostolske ustanove', V, XX) - Nedeljni post Tertulijan vididi kao greh (De oratione, cap. 23) - U zakonu izdatom 368. god. od strane cara Valentijana Starijeg iznosi se: "U dan Sunca, koji se izdavna smatra RADOSNIM, neka se ni odd jednog hriscanina ne trazi dug." (Codex Theodosianus, VIII. VIII, 1) - Na kraju staroga sveta sabat, praznik unutarnje radosti, zaslepljeno hriscanstvo je pretvorilo u svetkovinu ludosti, razuzdanosti i duhovnog tonjenja (cp.: 'Dvanaestorica', 61:7)

Borbeni Teofil (Theophilus) Aleksandrijski (izabran za arhiepiskopa na Aleksandrijskoj katedri 385. god.) ukazuje na vaznost nedelje, kraljice dana (grc.: basilissa ton emeron): "I obicaj i dostojnost trazi od vas da postujete svaku nedelju, i da je svetkujete, posto je u nju Gospod nas Isus Hristos isposredovao nama vaskrsenje iz mrtvih." (P. g., LXV, 33; cp.: 'Dela', 26:23)

Iz svega ilustrativno prezentovanog jasno se izvodi zakljucak: u ranome hriscanstvu predvodjenom namesnikom Petrom, kao dan Gospodnji i kao novi sabbat, vazila je nedelja.

KRAJ forumskog priloga

888 - Aurora Aurea

_________________
brat Vasa

http://duhovna-izgradnja.com/

"Tako jedan razlikuje dan od dana, a drugi drži sve dane da su jednaki: svaki da bude uvjeren za svoju misao. Koji razlikuje dane, Spasitelju razlikuje; i koji ne razlikuje dana, Spasitelju ne razlikuje. Koji jede, Spasitelju jede: jer hvali Boga; i koji ne jede, Spasitelju ne jede, i hvali Boga." (Rimljanima 14, 5-6)

Simpsone, opet po ko zna koji put, napadajući druge sebe rušiš, spočitavajući drugima sebe otkrivaš.
Pogledaj malo bolje poslanicu Galaćanima iz koje anatemu navodiš (od početka pa do kraja) i vidi da je Pavle proklinjao baš ono što su kasniji "oci" od vjere načinili (mislim na one "reforme"koje sam osim jedne već pobrojao na drugoj temi): skup pravila i neizgrađujućih i samo u pobožnoj formi rituala, koji bez unutrašnjeg preobražaja ne znače ništa i ne doprinose skoro ničemu.
Jer ono što je kasnije načinjeno je i duhom i pojavnim oblicima baš ono čemu se tada on tako oštro suprotstavio.
I da si pažljivije čitao (umjesto što tuđu pamet prosipaš) vidio bi da Pavle tu lijepo govori da je Zakon pripremao ljude za Hrista (a kako ih je mogao pripremati nego u mnogim životima, eda li se to odnosi samo na one koji su tada živjeli!? Nikako!).
I vidio bi da su navedeni plodovi duha (rijetki među pravoslavnim podjednako pa i više no kod drugih) i plodovi "tijela" (česti među pravoslavnim podjednako pa i više no kod drugih).
I ti govoriš o istrzanju iz konteksta. Ne znaš li da je riječ Božija dvosjekli mač, pa ako ne paziš i uzalud ga potežeš, umjesto drugog sebe sječeš.

_________________
UIOSDSAHA

Одговор је - недеља.

Имамо сведочанства да се недељни - Господњи дан слави од васкрсења надаље. Они који мисле другачије, не поштују Божје речи:

(Кол 2)
16 Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote;
17 Koje je sve bilo sjen od onoga što šćaše da dođe, i tijelo je Hristovo.

Да не говорим о Христовом позиву: ХОДИТЕ К МЕНИ СВИ КОЈИ СТЕ УМОРНИ И НАТОВАРЕНИ И ЈА ЋУ ВАС ОДМОРИТИ.

Субота ? хахахахахаха...

_________________
Маран Ата

Tek sam sada otvorio opet ovu temu i vidio da mi je aharon nesto napisao.
Moj odgovor zivoti se sastojao samo u tome da sam mu naveo citat koji pokazuje da u Crkvi itekako postoji anatema kao mjera protiv ljudi koji cine odredjena djela, a nisam se dublje upustao u to kada se anatema koristi.
Da bi se pitanje subote ili nedelje dobro razumjelo, potrebno je poznavati nesto sto ti ne zelis da procitas a to nesto se zove ISTORIJA CRKVE. Buduci da se i Micelijus sada pridruzio vasoj "kompaniji" mozes lijepo da ga pitas sta je procitao o pitanju subote i nedelje iz knjige Aleksandra Smemana "Za zivot svijeta", tamo je to jako lijepo objasnjeno i sam Micelijus je bio odusevljen po sopstvenom priznanju.
Ovako, nepoznajuci istoriju Crkve, prisiljeni ste da lutate i da samo na osnovu fragmenata istine dolazite do vasih besmislenih "spoznaja". Apostol Pavle je pisao svoje poslanice u odredjenom trenutku, pod odredjenim spletom okolnosti i odredjenim ljudima. Bez poznavanja svih tih okolnosti ne moze se pravilno shvatiti smisao poslanica, a posto se vama od Svetog Predanja Crkve dize kosa na glavi onda vam nikada nece ni biti jasno.
Gdje ono ima u Pismu mjesto kada se kaze kako ce Gospod dopustiti u posljednja vremena ljudima da vjeruju i slijede laz po svome sopstvenom izboru i da vjeruju da je to istina? Tako se savrseno to mjesto uklapa u vas profil, samo kad bih se sjetio gdje to tacno pise da lijepo citiram.
Iako je ovo sto radim tracenje vremena, buduci da ste odavno demonstrirali da imate usi ne da cujete, vec da vas cesu po njima ipak cu jos nesto objasniti.
U ovoj saborskoj odluci koju je zivota citirao, vi uopste niste uocili na sta je stavljen akcenat. Sustina nije toliko u samom pitanju subote ili nedelje, vec u tome sto ovi "slijede obicaje judejske." Ono sto vi ne shvatate je da je Novi Zavjet novi zivot u Hristu (a naravno da ne shvatate, da shvatate - ne biste omalovazavali Hristovu spasiteljsku zrtvu pricom o "reinkarnacijama"). "Gle staro prodje, sve novo postade," "ne sipa se novo vino u stare vec u nove mjehove," itd, itd da ne trazim citate, nemam vremena za to. Sveti apostol Pavle u jednoj od poslanica svojih, jasno upozorava i govori protiv obrezivanja neobrezanih hriscana. To je ono mjesto kada kaze da ce onaj koji se obreze morati ispuniti sav starozavjetni zakon. U svijesti nekih ljudi jos nije bilo jasno da je Novi zavjet nesto sasvim novo, pa su ga mnogi posmatrali samo kao nekakvu dopunu starog (kao sto npr. danas rade Jehovini svjedoci). Dakle, odluka Crkve koju je zivota citirao imala je za cilj raskid sa takvim pogresnim dozivljavanjem Hristovog otkrivenja i potpuno je u duhu onoga sto je apostol Pavle pisao o obrezanju. Dakle, prvo kada je odluka Sabora objavljena, oni koji su pogresno radili mogli su da se pokaju i da prestanu sa "sledovanjem judejskim obicajima", a i kasnije su uvijek mogli da se vrate Crkvi. Ta anatema nije nista drugo nego vaspitna mjera.