banjalukaforum.com

Koji tekst je koristio Vuk Karadzic prilikom prevoda Novog Zavjeta na srpski jezik?

_________________
"Anybody of average intelligence can think up a propaganda line to suit a particular situation. But the line will be of no value unless there exist the men and machinery to put it across." R. Marett, Through the Back Door (1968).

Вук као један није превео вулгату, него је уз помоћ Гетеа и браће Грим предочио превод светог писма - званичан ватикански превод вулгате Светог Јеронима Софронија, превод који је до 1979. године био службени преводу у ватикану, а као такав у употребу код СПЦ ушао је на мала врата.
У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска песнарица“. Исте године је Вук је објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.
Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим.
Ево како то виде аустријски интелектуални кругови: "Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен "вештачки руско-словенски језик", који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности."
Остало је да Монархија интервенише и због осипања језика, као из због све већег утицаја руског књижевног језика у црквеном богослужењу, да уведе ред у "српски језик".
Интервенција, У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда.
Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање "Српског рјечника" (1818.), друго, знатно проширено (1852.), те превод "Новога завјета" (1847.), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:
1. изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;
2. прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију;
3. и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.
1847.
Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:
* Превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук
* „Рат за српски језик и правопис“, аутор:Ђура Даничић,
* „Песме“, аутор:Бранко Радићевић
* „Горски вијенац“[н 1], аутор: Петар Петровић Његош.
Издавањем Горског вијенца, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.
Црква никада није прихватила превод у цјелости и задржала је своју особеност упркост тешким притисцима који и данас долазе са запада са циљем да униште српски језик и да германизују читав српски корпус.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Стари завет је навођен према Даничићевом преводу, а Нови завет према преводу Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве из 1984. г. Понегде је истакнуто како су поједини појам превели Емилијан Чарнић или Вук Караџић. И што је било најтеже, савесно се наводе како поједина имена гласе у Библији на српском језику, а то читање одступа од масоретског читања (нпр. стоји Озило, а треба Узило). Иначе, аутор је свуда наводио одреднице према источном начину читања вите и ите, тзв. витацизам, па тако имамо: Витлејем а не Бетлехем, Хеврон а не Хеброн, Тавор а не Табор, Кесарија, а не Цезареја, Ириод а не Херод, Језекиљ а не Хезекиел итд.).