banjalukaforum.com

Pitanje za one koji vjeruju u zivot na nebu(samo ako znaju da mi odgovore):

Zasto je Isus uskrsnuo Lazara koji je bio vec 4 dana mrtav da zivi ponovo na zemlji?

Zar Lazaru nije bilo bolje u tom trenutku na nebu?

Gospod kaže KAD UGOTOVI STANOVE doći će da i mi budemo gde je on.
Nigde ne nađoh da piše kako je Lazarevo telo otišlo na nebo pa tako nemože ni sići.
Pozdrav.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Хилијазам је осуђен од стране свих могућих хришћанских мислиоца, дјелатника и молитвеника још крајем 400 и неке године,
а Лазарево васкрсење јесте праслика и свједочанство Христовог васкрсења.

"Обшеје воскресеније прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже,
тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче. Тебје побједитељу смерти вопијем
"Осана во вишњих, благословен грјадиј во Имја Господње!""


древна хришћанска побједна пјесма (тропар) која се појала још од најранијих времена каже:
"У свеопште васкрсење прије твог страдања све си увјерио подижући Лазара из мртвих Христе Боже,
стога и ми, као дјеца, знамење побједе носимо. Теби, побједнику смрти кличем:
"Осана на висинама, благословен који иде у Име Господње"



Зашто је Христос васкрсао Лазара у тијелу? Разлога је више:

- да оповргне нека учења која су тада владала да неће бити васкрсења

- да оповргне учења да васкрсење неће бити у тијелу, односно манихејство које подваја тијело и дух, са закључком да је материјално зло, а духовно добро ("Човјек без душе је леш, а без тијела само авет")

- "учитељу већ је почело да се чује" (тј започео је процес распадања) - да покаже да Лазар
није био у некаквој медицинској коми, већ да је био заиста мртав, и да ће на судњем дану сви васкрснути у тијелу

- Лазару опет, након васкрсења дају да једе и пије, чиме се потврђује да из гроба није устао некакав зомби,
већ силом Светог Духа, жив и здрав човјек, који има потребе за одмором, сном, храном, пићем...
Лазарево васкрсење још није васкрсење Другог Доласка, при којем настају "ново Небо и нова Земља",
већ само праслика, најава и свједочанство Новог Јерусалима.

ВАСКРСАВАЊЕ ЛАЗАРА



"Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине.
А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге Његове својом косом.
Онда сестре послаше к Њему говорећи: Господе, ево болује онај кога Ти љубиш.
А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроза њу.
А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара."

(11:1-5)



Еванђеље божанског пријатељства: све саткано од светости и нежности. У њему је све ново, и на нов, еванћелски, богочовечански начин природно. Колико дирљиве нежноспи у самом сестрином извештају: "Господе, онај који ти је мио болестан је". И колико нежне божанске свемоћи у Спасовом одговору: "ова болест није на смрт него на славу Божију, да се прослави Син Божији с ње". - Све ново, богочовечански и еванђелски ново: "болест није на смрт". Кад је Син Божији ту, међу људима, међу нама. Штавише: она је "на славу Божију", - то је заиста блага вест, сва нова. Она је основ новозаветне благовести, Еванђеља.

Када Богочовек хоће, Он и болест претвара у славу Божију. А Он то хоће увек у средини оних који сами то хоће, и то иражавају изузетном љубављу према Њему, и Он према њима. Не само болест, него и смрт претвара Богочовек "у славу Божију". То је оно што нико од људи учинити не може. V томе врхуни Његова благовест: Он Први и Једини у роду људском претвара смрт у сан; и проглашава смрт људску спавањем. Јер ои, Свемоћни и Свемилостиви Бог и Господ, буди људе из смрти као из сна:



"Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.
Онда рекоше ученици Његови: Господе, ако је заспао, устаће.
А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна.
Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије."

(11:11-14)



"Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим". Ученици не разумеју такав однос према смрти; а ко од људи то разуме, када људоко свеопште искуство сведочи да је смрт - уништење тела, а не спавање? "Тада им Исус каза управо: Лазар умре". Зиачи: Благавест Богочовекова: умрети је што и заспати; тело заспи сном из кога га може пробудити Богочовек. Смрт више није страшна, није плашило рода људског. Али само када је Богочовек у нашем човечанском свету, и када Његовим очима, његовим Еванђељем, гледамо смрт и оцењујемо њену природу и њену појаву.

Шта је смрт? - Смрт је спавање тела до? - докле Господ хоће, тј. до свеопштег васкрсења. Доказ? Лазарево васкрсење. Јер оно показало да је за Господа Исуса смрт заиста уснуће, заспалост тела. И то, привремена заспалост, па макар се протегла и до Страшног Суда.

Онда, смрт није ни у ком случају страшна за Христове следбенике. Јер они осећају и знају да је она пред Господом немоћна као сан и сен.



"И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему.
Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с Њим.
Када пак дође Исус нађе га, а он већ четири дана у гробу.
А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија.
И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти Марији да их тјеше за братом њиховим.
Када пак марта чу да Исус долази, изиђе пред Њега, а Марта сјеђаше дома."

(11:15-20)



На то и Сам Спас указује, јер одмах иза Својих речи: "Лазар умре", Он додаде: "и мило ми је вас ради што нисам био онамо да верујете". - ,,Мило ми је" пгго је амрт ту да бисте могли видети како је немоћна, како је заиста - сан и спавање тела, из кога могу пробудити човека кад год хоћу. - Нико никада није од људи гаворио тако о смрти, и поступао тако са смрћу, и имао власт такву над смрћу.



"Онда рече Марта Исусу: Господе, да си Ти био овдје, не би умро брат мој.
Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће Ти Бог."

(11:21-22)



То знају само Његови најближи, који су се божанским осећањем љубави везали за Њега, ушли у Његов свет, проникли у Његове тајне и постали пријатељи Његови. Ето, то знају Марта и Марија и исповедају јавно: "Господе! да си ти био овде не би мој брат умро. А и сад знам да што заиштеш у Бога даће ти Бог".. Проширите ово на све људе свих времена. Али, онда: Богочовек заиста није био овде; Отврали смо га из овоје средине, са звмље - гресима; јер смо кроз све грехе своје упорно и христоборачки довикивали Њему: нећемо да ти царујеш над нама! а хоћемо - смрт; нека она царује! - то уствари значи наше људско грехољубље. То је и непосредна наша љубав према смрти, наша заљубљеност у смрт, наша воља за смрт. Уствари, то је наша воља за немоћ, за трулежност, за пролазност, док Христово Еванђеље јесте воља за бесмртност, за непролазност, за вечност, а то: воља за моћ, за истинску моћ, јер је само она моћ истинска, која смрт претвара у немоћ, у сан, у спавање, у сан.



"Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће.
И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?"

(11:25-26)



Да то осети и сазна, човеку је потребиа вера у Богочовека: "знам да што заиштеш у Бога, даће ти Бог". То је права вера: верује у апослутну свемоћ Христову. Таквој вери Спас и открива сву тајиу Личности Своје, и дела Свог: "Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене, ако и умре живеће. И ниједан који живи и верује у мене, неће умрети никад. Верујеш ли ово?"

Ето Богочовековог скраћеног Еванђеља, ето Свееванђеља: Он је васкрсење и живот, тј. победа над смрћу и бесмртност и живот вечни; а човек=вера у Багочовека, јер том вером он побеђује смрт и стиче бесмртност и живот вечни. "Ја сам васкрсење и живот": ко је у Мени, и у коме Ја живим: он је и сам васкрсење и живот; то он осећа свим бићем својим још овде на земљи; за њега је смрт тела - успављење тела привремено, а душа се осећа бесмртном и живом свва у Христу; и у њој сва личност човекова, и продужава свој свеживот у Христу с оне стране гроба. То није неки крњи живот, већ напротив сав испуњен Христом, а то: сав испуњен свеживотом, у коме нема трунке смрти, и који смрт тела осећа као спавање тела, из кога ће се оно пробудити на дан суда ради вечнога живота са душом својом.

То значе речи: "Који верује у мене ако и умре живеће". Који у овом свету живи вером Христовом: Еванђељем Христовим и Његовим божанским силама, он сву душу своју толико оживи Христовим свеживотом, толико је сву обесмрти, да она и све што је њено никада умрети неће. То осећање свеживота, свебесмртности је главно осећање Христових људи у овом свету. Пример: свети Мученици, и сви Светитељи уопште. То је њихово свеосећање и свесазнање: из њега изводе оии ове своје мисли, сва осећања, сва расположења, сва дела. Једном речју: сав свој живот. Смрт се у души шири кроз грехе, кроз грехољубље.

А бесмртност и живот вечни кроз христољубље: кроз остваривање Христовог Еванђеља. Греси одвајају душу од Бога, а тиме - од извора живота и бесмрћа, и потапају је у глад и смрт: јер душа живи божанским силама; одвајање од њих - то је смрт за њу, она и даље постоји, али постоји, не хранећи се Богом, а то значи: не живи, мртва је Богу и за Бога. Остваривање Еванђеља испуњује душу божанским бесмртним силама, у којима и јесте живот вечни и бесмртни ("то чини и бићеш жив"). У томе је сав Богочовек; у тој стварности: Његова личност је и васкрсење и живот; а човек је сав у овоме: у вери у Богочовека. Зато Спас и завршава сво Своје Свееванђеље пигањем: "Верујеш ли ово?"

Јер у томе је сва мудрост, сва истина, сва правда, сав смисао људског бића и људског живота. То све и открива једино христољубљу - Марте, и сваког човека, и сваки са њом и кроз њу проповеда веру своју у Исуса као Багочовека и Спаси-теља: "Да, Господе! ја веровах да си ти Христос Син Божји који је требало да доће на свет". Јер без Тебе свет је смрт и ужас и пакао; а са Тобом - бесмртност, радост и рај.



"Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди.
И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше Му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе.
Онда Јудејци говораху: Гле, како га љубљаше.а неки од њих рекоше:
Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре?
А Исус се опет потресе у себи и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој."

(11:33-38)



Нема потресније чињенице од присуства смрти у човечанском свету који је од Бога створен за бесмртност и живот вечни. Нема потресније ни за Богочовека акамоли за човека. Над том чињеницом никада човеку није довољно плакати и јадиковати. Ево, над том страшном чињеницом плаче и Једини Победитељ смрти - Богочовек Христос. Толико је она страшна, и дирљива, и тајанствена.

Како човек лакомислемо уведе у свој свет овог највећег непријатеља и предаде му царство своје душе? и све престоле свога бића? и отвори му све одаје свога срца? и све скривнице своје свести и савести, те се сав усмрти и осмрти? те му смрт постаде и логична и природна, иако од ње ништа нелогичније ништа неприродније у свима Божјим световима? Од присуства смрти у телу - тело се усмрди. А од присуства смрти у душа, душа се исто тако усмрди. У души смрт је присутна гресима, помоћу грехова. Заиста је само Богочовек - миомир Божји; и људи само Христом постају "Христов мирис Богу" (2 К. 2,15). Он је "мирис живота", а све што није Он - смрад је живота; јер усмрћује живот и све живо, растаче га и усмрћује. Богочовек је безгрешан, и као такав - сав миомир Божји у нашем свету. Када се Он вером усели у срца људска, овда људи потискују из себе грехе, и њихов смрад, и постају "Христов мирис Богу". У томе је и благовест бесмртности Христове што Он омиомирује васцело биће људско. А горковест смрти - што усмрди биће људско. Лазар је већ четири дана у гробу, и "већ смрди", - смрт је свом одвратношћу својом присутна у Лазаревом телу.

Има ли спаса од ње? Та она је претворила човека у стид и срам! А Спаситељ о смрти вели: "Не рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божију?". Да, из тога се види: права вера је - веровати у најневероватније, веровати у оно шго се противи целокупном искуству рода људског, и разуму и уму, и сазнању. Да, права вера - у одбацивању свега људског, и у потпуном предавању себе Богочовеку. Ако се не одречете себе и све што имате, не можете бити Моји ученици и ићи за Мном. То је еванђелска дилема вере. Не усвоји ли је човек, значи: нема еванђелске вере. Значи још: није доживео своје лично васкрсење Христом, васкрсење душе, савести, срца, јер није сишао у све скривене катакомбе смрти, расејане по његовом бићу, и није васкрсном и свеживотном силом Христовом протерао из себе све смрти.

Јер права вера верује да Христос може васкрснути из мртвих и оне најмртвије мртваце моје, оне који "већ смрде". А то су све силе душе моје, које су раслабљене и умртвљене гресима и страстима. Воља моја - сва је мртва пред Богом, ако је подложна гресима; душа моја и срце моје - мртви су пред Богом, ако у њима влада грехољубље и сластољубље; мисли моје - мртве су пред Богом, ако су рђаве, нечисте, прљаве; осећања моја - мртва су пред Богом, ако је кроз њих разливено самољубље. Уствари, безброј је мртваца у мени, и они одавно "већ смрде". Само их Богочовек може васкрснути из мртвих, као што је само он могао васкрснути и четверодневног Лазара.



"Тада склонише камен гдје лежаше мртвац.
А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим Ти што си Ме услишио!
А Ја знадох да Ме свагда слушаш: него рекох народа ради који овдје стоји,
да вјерују да си Ме Ти послао."

(11:41-42)



Јер васкрсење мртвих - васцело је од Бога. То показује и сам начин обраћања Богочовека Богу Оцу пред васкрсење Лазара. Ту сам човек без Бога не може урадити ништа. Али може дати од себе оно на основу чега Бог може урадити све за њега. А то је: вера у немогуће; вера безусловна у Богочовека и Његову свемоћ и свељубав. Таква вера и јесте потпуна послушност и покориост Богу: потпуна свесност о својој немоћи и Христовој свемоћи.

По Апостолу: "када сам слаб, онда сам силан"; и још "све могу у Христу Исусу који ми моћи даје". Смернима Господ даје благодат, а гордима се противи. То је основно начело еванћелског живота, вечног живота и победе над смрћу, и једном и другом.



"И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље!
И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано.
Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде."

(11:43-44)



"Лазаре, изиђи напоље!" - И изиђе мртвац обавит платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. "Исус им рече: раздрешите га и пустите нек иде". Ово је чињеница; она нам је дата као очигледиа, али не и начин на који је она постала чињеницом. У маломе: то је поновљеио стварање. Нама је васиона дата као готова чињеница, готова стварност, али нам није показан сам начин стварања васионе, њена унутрашња архитектоника. Ми видимо траву да расте, али не видимо начин на који расте.

Тако и васкрсење Лазарево, и уопште васкрсење мртвих: то је чињеница, стварност коју остварује сила Божија, али како - то не видимо и не знамо. Чак и ово: ми осећамо, осећања имамо, али на који се начин она формирају у нама, и какве све наше унутрашње силе учествују у њиховом формирању, ми не знамо. То исто важи и за наше мисли.



"Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјкероваше у Њега.
Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус."

(11:45-46)



Циљ је и овог чуда - спасење душа људских вером: "Да верују да си ме ти послао" (ст. 42). И заиста многи од Јудејаца који видеше шта учини Исус, вероваше у Њега: тј. примише Га за све и сва у своме животу.



"Онда првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион, и говораху: Шта да радимо?
Овај човјек чини многа знамења?
Ако Га оставимо тако, сви ће повјеровати у Њега,
па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ."

(11:47-48)



А фарисеји и главари свештенички "сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чшшти? човек овај чини многа чудеса, Ако га оставимо тако, сви ће га веровати: па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ". - Каква сатанска логика: изврћу у политичке закључке чисто духовне чињенице! васкрсење мртвог Лазара - какве везе има са римском политиком. Никада, ни једном речју, акамоли делом, чудом, Спас није узео у обзир политички положај Јевреја. Он их је спасавао од греха, и доносио им слободу од греха, смрти и ђавола.

Не само њима, већ свима људима он је објављивао једно исто небеско и божанско Еванђеље: како се савлађује смрт и грех, и помоћу светих божанских сила и врлина стиче бесмртнност и живот вечни. А све остало што припада људском животу има се нормирати према томе, и регулисати тиме и у светлости тога. А они подмећу Спасу политичке циљеве. Па и то подметање Божији промисао искоришћује у пророштво о спасоносности смртне жртве Христове за јеврејски народ и за све људе опште: јер ће смрћу својом Богочовек "расејану децу Божију (грехом и смрћу) скупити у једно". И тиме пореметити све политичке планове јеврејске, и - скупити све људе у једну истину Божију, у једно Еванђеље, у "један свети народ", "народ Божији".



"Од тога, дакле, дана договорише се да Га убију."

(11:53)



Заиста је савремени јеврејски интелектуализам неизвинљиво покварен и рђав: васкрсење Лазарево узима као најјачи разлог због кога треба убити Богочовека: "од тога дана договорише се да га убију". Да га убију зато што је васкрсењем Лазаревим показао да је човек - бесмртно биће, и да силу бесмртности има и даје људима само Богочовек.

Као да веле: нећемо бесмртност! нећемо бесмртнога! хоћемо да останемо робље смрти; да нам све буде смртно, све, све, све...

dobro jutro damaskine.

_________________
"Men have two emotions: Hungry and Horny. If you see him without an erection, make him a sandwich"
--> Diamonds <--

Де си брате мој!

U tome i jeste poenta zivota nakon smrti.Jer:
Psalm 37:29 Pravednici ce posjedovati zemlju,i zivjet ce na njoj zauvijek

Prema ovom stavku pravednici i ne idu na nebo,vec cekaju uskrsenje na zemlji-kao sto rijec "zauvijek" objasnjava

To takodje i potvrdjuje svrhu zbog cega je zemlja stvorena:

Izaija 45:18 .......onaj koji je oblikovao i nacinio zemlju i nije ju stvorio uzalud,koji ju je oblikovao tako da bude [b]nastanjena

Dakle,nije ni cudo da je Isus uskrsnuo Lazara na zemlju,te tako dokazao svrhu postojanja zemlje i istinitost Psalma 37:29
zar ne?

Damaskin:
,,Хилијазам је осуђен од стране свих могућих хришћанских мислиоца, дјелатника и молитвеника још крајем 400 и неке године,
а Лазарево васкрсење јесте праслика и свједочанство Христовог васкрсења.''

Pozdrav bratu i pitanje:
Ako je hilijanizam ODBAČEN zašto se i Otkrivenje ,,Jovanovo'' ne odbaci?
Šta će mo sa starim prorocima koji iste stvari pišu?
Šta je najjači argument da nema hilijanizma?

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Ако сте вољни можемо озбиљније ући у тематику, ево за почетак, обратите пажњу на ријечи Откровења:

"...и гле, видјех ново небо и нову земљу..."

Дакле, васкрсењем човјека и сва материја ће васкрснути, јер свијет по благослову божијем дијели судбину човјека,
као што је кроз Адама смртност ушла у сав свијет, тако ће у Христу и сједињујући се с Њим све стећи нову,
божанску и обновљену природу у вјечности, односно у Царству Христовом.

Ако се мало удубите братијо, видјећете да пророци непрестано причају о Јерусалиму и Сиону у вангеографским контекстима,
и да се управо у Светом Писму непрекидно упућује на Небески Јерусалим, као будуће Царство о којем Христос говори.

свако добро!

Zahvaljujem bratu na rečima ali nema jakih argumenata protiv hilijanizma ili mi se samo čini i želeo bih o tome da proverim da li sam dobro razumeo ono što čitam.
Svakako da ima reči i o nebeskom Jerusalimu i o novoj zemlji i nebu pa bih zamolio da idemo redom od napred a ne od nazad.

1.O čemu govori 20- ta glava otk.?
2. O čemu govori 21-va glava Otk.?
Može i paralela sa starim prorocima usput.

Nemoj se ljutiti brate ako budem imao više pitanja jer nismo svi isto naučili zato imaj razumevanja.
Ako izgubiš živce samnom nemoj me vređati već oprosti. Nemojmo prilaziti drugima sa ciljem da moraju razumeti kao mi već da im prenesemo istinu a sami moraju prihvatiti ili odbaciti u zavisnosti od valjanosti naših argumenata.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Evo,ja vas sa interesovanjem pratim.

Па зар није очигледно и недвосмислено да се не ради о тренутачној планети Земљи,
односно врло конкретно каже да се не односи на данашњи Јерусалим као град у Израелу,
већ Јован наглашава "ново небо и нову земљу" као што малочах указах.
Ради се о Царству небеском о којем је Христос говорио у метафорама и причама, а не о земаљском царству,
каквих је било и биће, и која се непрестано уздижу и пропадају.

Очекивање чулнога царства Божјега на земљи је - јеврејски хилијазам.
Јевреји су чекали Месију, земаљскога цара, који ће на земљи урeditи блажено царство Израиља.
И одбацили су Месију, који се јавио у лику роба, и који је учио да царство Његово није од овога света...


Месија-Распети је вечна супротност месији који остварује Царство Божје на земљи,
који земљи нуди земаљски рај. Утопија социјалног земаљског раја је преживљавање јеврејскога хилијазма.
Њен материјалистички карактер не треба да нам прикрије њене старе, религијско-јудистичке изворе.
Христос-Распети се противи хилијастичкој утопији, која је проникла у хришћански свет; он ту утопију одбацује.

Читав свет мора проћи кроз Распеће, кроз Голготу, пре него што буде наступило Царство Божје, царство Христово.
Док се до краја не испуни тајна искупљења човечанство, и свет неће ући у Царство Божје,
а то значи да Царство Божје у овом свету, у материјалном и природном поретку, није ни могуће.
Царство Божје је потпуно преображење света, прелазак у другу димензију бића.
Јеврејски хилијазам хоће Месију-Цара, који ће остварити Царство Божје на земљи, без крста и распећа, у његовој старој природи.


И јудаизирани хришћански хилијазам заборавља Христа-Распетога и хоће преко искупљења да прескочи,
да ступи у чулно хиљадугодишње царство Христово, на још старој земљи, под њеним још старим небом.
Социјализам и јесте секуларизовани хилијазам који је одвојен од свог религијског корена.
Утопија социјалног земаљског раја, земаљскога савршенства и земаљскога блаженства, апсолутног земаљског и јесте заборављање Христа-Распетога, одсуство жеље да се с Њим подели Голгота, одступање од тајне искупљења.
У праоснови утопије земаљског раја лежи негација бесмртности, неверовање у бесмртност, жудња за овим комадићем земаљског живота и грамзиви однос према његовим богатствима.
Утопија Царства Божјега на земљи, у материјалној природи, јесте супротстављање божанском поретку света;
Царство Божје се замењује безбожним царством.


Прелазак из историјског плана у апокалиптички је неразрешива антиномија за разум.
Разум је склон да тај прелазак замишља као нешто што се врши у самој историји, као последњи, завршни период историје, али управо је то оптичка варка. Може се говорити о апокалиптичкој епоси светске историје, о њеним апокалиптичким знацима, али то још не значи прелазак из историје у апокалиптички план.
С друге стране, не може се замишљати крај који се збива у апокалиптичком плану савршено трансцендентно, да се он у целини пребацује у онострани свет. Апокалиптички план, за који ми везујемо наступање краја света, разрешење
светске историје, се не може замишљати ни потпуно иманентно ни потпуно трансцендентно, ни искључиво овострано ни искључиво онострано - то и јесте за нашу рационалну свест антиномични проблем односа времена и вечности.
Тако је на пример замишљање бесмртности као загробног, оностраног живота у односу на живот земаљски и живот на овом свету - рационалистичка ограниченост.

+++

Бесмртност се открива и у сваком трену земаљског живота, у његовој дубини.

Тако се и унутар саме историје, у дубини њеној, открива крај, дата је апокалипса и то као његова нова димензија.
Бивање у времену је само пројекција оног што је дато у дубини. Крај историје и превладавање историје неће бити у историји, крај времена и превладавање времена неће бити у времену, али то не значи да смо ми занавек осуђени да будемо под влашћу лоше бесконачности историјског процеса и протицања времена. За хришћанску свест постоји крај, који све разрешава, постоји победа над влашћу времена, за њу се крајњи проблем људскога друштва корени у ешатологији; но, хришћанска ешатологија не може бити материјализована.

Хилијазам је увек и био материјалистичка есхатологија. То не значи да хришћанска свест прихвата спиритуалистичку есхатологију. Царство Христово неће бити само на небу, већ и на земљи, то ће бити не само духовно већ и телесно царство. Али, то ће бити друга, преображена земља, и друго, преображено тело.
Силазак небескога Јерусалима на земљу се не може мислити као његова материјализација, и то се никада неће догодити у границама историје трију димензија, то је четврта димензија историје.
Телесност прослављена у Царству Христовом није више материјална, fiзичка телесност; сеје се тело душевно али устаје тело духовно.
Историја у времену је пројекција на површини онога што се збива у дубини, у вечности.
И крај који разрешава све у историји и времену је неразрешива антиномија, то је за рационалну свест увек оптичка варка. Нови живот, нови свет је царство Божанске Истине, вечно царство, а не будуће које себе спупротставља прошлости.

У хришћанској догматичкој свести и сазнању, у хришћанској fiлозоfiји, проблем есхатологије није добио јасно и од свихприхваћено решење. Око тог проблема су се увек отварале разне могућности. У историји хришћанства, апокалипса се није увек сасвим смештала како ваља и та је тема увек била тема о новом откровењу у хришћанству. Тако се то постављало некада, пред Јоакимом од Флоре, тако се то поставља и пред многим мислиоцима нашега времена, који су наклоњени пророчанствима. Откровење светога Јована је било признато за канонски спис Светога писма и унето је у Нови завет, али Црква није из те свете књиге - из тог списа - извукла оно што је извучено из других светих списа.
Откровење није постало стваралачки извор, ни за црквену догматику ни у црквеној пракси хришћана.
Та је књига остала тајна запечаћена са седам печата и до неког доба је тако и морало да буде.
И у нашем времену, које мистички сензибилни људи називају апокалиптичким временом, неодговорна злоупотреба апокалипсе ствара непријатан утисак. Предсказивање краја света у одређеном временском року очевидно је у супротности с Христовим речима да о дану и часу том нико ништа не зна.

Очекивање краја света прекосутра изјутра, скида с људи сваку одговорноот и чини их пасивнима;
у тим се очекивањима увек осећа мешање различитих планова, груба материјализација хришћанских тајни, духовна незрелост.
Улазак хришћанског апсолутног у историјску релативноот рађа низ ирационалних антиномија, “Апокалиптичка” свест може понудити веома груба и насилна решења тих антиномија..

Унутар самога хришћанства је веома снажан судар и узајамно деловање апсолутног и релативног, вечног и историјског. Западни папоцезаризам и источни цезаропапизам су и били потрага за апсолутним у релативном, вечног у историјском. На том су тлу вршени сви експерименти земаљских теократија, светих царстава - држава божјих.
У њима се Царство Божје нудило само симболично, али не и реално-онтолошки.

Црква није Царство Божје на земљи и постојање Цркве Христове у историји, којој ни врата пакла наудите неће, не говори о могућности Царства Божјега на земљи. Изједначавање Цркве с Царством Божјим, с Државом Божјом је била грешка, коју је себи допустио блажени Августин, и то је утицало на католичку концепцију Цркве. Црква није теократија.

Историја је оборила све спољашње теократске претензије. Кобни процес секуларизације није одолео и неће одолети светињи Цркве Христове, али он савладава теократске претензије, он ломи велике религијске утопије светих царстава. Царство Божје долази а да га сви не виде, оно неопажено улази у свет и завладава светом. То царство потиче из дубине и окренуто је дубини, а сасвим видљиво, сасвим приметно, још није царство Божје. Теократске илузије су и биле илузије материјализованог Царства Божјега у непреображеној природи, у тродимензионалном земаљском животу. И сама се Црква може узимати у историјској димензији, у појавности својој на материјалном плану, но и у димензији дубине, у њеном тајанственом бићу.

Постоји егзотеричка црква, демократска, која води масе човечанства и религијски их васпитава за узвишенији живот, али и црква езотеричка, скривена, у којој се узвишенијој хијерархији откривају дубље тајне и пружа веће обећање заједништва. Између тих двају шватања цркве не може бити никакве супротности; јединствени, сврховити мистички организам цркве, хијерархичан по свом устројству, има ступњеве своје појавности, своје језгро и своју периферију.
Аристократизам скривенога хришћанства чува демократизам историјскога хришћанства.
Илузија Царства Божјега на земљи се заснива на томе што се скривено мисли као коначно избачено на површину, као езотеричко које је сасвим постало егзотеричко, као духовно које се у целости материјализује.
Но, Царство Божје припада скривеној дубини бића, а не његовој површини, оно је његова неприметна али сагледива-видна љуштура.

+++

Царство Божје се не опажа, оно није од овога света, то је савршено преображење света.
Хришћанско заједништво не може бити спољашња материјална теократија; хришћански друштвени-јавни живот је тајанствено заједништво у духу, у љубави Христовој. Тај се живот не може самеравати ни с каквим друштвеним животом који подлеже закону и на закону опстаје. Сви покушаји да се заједно поставе и зближе хришћанско заједништво у духу и демократски, социјалистички токови, су религијска лаж и обмана.


Слобода хришћанског општења у Духу нема ничег заједничког с анархистичком “слободом”, хришћанско братство у Духу нема ничег заједничког са социјалистичким “братством” .
Хришћанско заједништво је заједништво у милости, заједништво у љубави Христовој.
Анархистичко и социјалистичко заједништво у целости припада царству природне нужносоти, царству ћесаревом.

Таква су религијска лаж и сва повезивања хришћанског друштвеног живота и старе паганске државности, или заосталог натуралног привређивања. Царство Божје и царство ћесарево је разделио Христос и не може се Царство Божје сместити ни у које царство ћесарево, било оно старо или ново, реакционарно или револуционарно.

Братско заједништво у Христу је већ тајанствени улазак у Царство Божје и то братство Христово неопажено долази у свет.
У Царству Божјем нема никаквих колектива, у њему постоје само личности, оно се само и састоји од личности разних хијерархијских ступњева. И у Царству Божјем ће бити друга слава Сунца, друга слава Месеца, друга пак звезда и звезда ће се од звезде разликовати у слави.

Dragi moj brate Damaskine!
Lepo je to sve rečeno i sa većim delom tvog teksta sam saglasan,ali tamo vidim samo priču sa konstrukcijom iz glave bez činjenica koje Biblija navodi.
Pokušajmo radom i oilako stih po stih i svezane u celini kao i celovitost priče sagledati:
1.O čemu govori 20- ta glava otk.?
2. O čemu govori 21-va glava Otk.?
Može i paralela sa starim prorocima usput.

Potrebno je i na sledeće odgovoriti ako već imamo agrument u Pismu i naravno navesti ga
Ako je hilijanizam ODBAČEN zašto se i Otkrivenje ,,Jovanovo'' ne odbaci?
Šta će mo sa starim prorocima koji iste stvari pišu?
Šta je najjači argument da nema hilijanizma?

Da me ne interesuje sigurno ne bih pitao ali ta molim da bude manje svoje priče a više citata koji sami govore o tome šta je šta.
Pozdrav.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

...али ако ја Божијим Духом изгоним демоне, онда је дошло до вас Царство Божије.

Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа уништавају и где лопови поткопавају и краду;
него сабирајте себи благо на небу...


Кад бисте били од овога света, свет би љубио своје;
али како нисте од овога света, него сам вас ја изабрао од света, због тога вас свет мрзи.


Исус одговори:
Царство моје није од овога свијета;
кад би било од овога свијета царство моје, онда би слуге моје браниле да не бих био предан ;
али Царство моје није одавде.

Razumem šta želiš reći iz onih citata ali je činjenica da postoji i ovaj svet.
Pa kad prestaje ovaj svet a kad se živi na onom svetu?

Da li Isaijine reči na kraju kao i Jezekijine u zadnjem delu govore o nečem pred nama ili nečem iza nas a tu bi mogli i deo 89-og psalma kao i 104 proveriti.
Ima još nekoliko primera ne računajući Otkrivenje koje govore o carstvu pa da li je to reč o carstvu u srcu, na nebu ili na zemlji.

Brate pokušej kad budeš molio Očenaš da obratiš pažnju na reči.
Danilo piše o tome kako će Gospod uspostaviti carstvo na zemlji sklonivši bezakonika odkud to?
A može i Otkrivenje 20 i 21 glava redom kako želiš.

Pozdravljam brata i zahvaljujem na odgovorima.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Izaija 45:18-.......onaj koji je oblikovao i nacinio zemlju,onaj koji ju je ucvrstio i nije ju stvorio uzalud,onaj koji ju je oblikovao tako da bude nastanjena
Psalm 37:29 Pravednici ce posjedovati zemlju i zivjet ce na njoj zauvijek

Psalam 104:5Utemeljio si zemlju na temeljima njezinim,nece se poljuljati dovijeka,do u svu vjecnost

Sta molimo u ocenasu-....................neka bude volja tvoja kako na nebu,tako i na zemlji..........


Divni stavci.

Zasto Lazar i 4 dana nakon smrti jos uvijek nije uskrsnuo na nebo,ako svi uskrsavaju?

Том логиком можеш поставити питање "зашто Христос након васкрсења није остао на земљи него се вазнио на небо?",
или опет, "зашто хиљаду година након вазнесења није настао коначни суд" итд...

Видим да ми можемо овако унедоглед, ја ћу цитирати Христове ријечи да Његово Царство није од овог вијека,
указивати на инсистирање Христових следбеника да је теократија неодржива идеја и да је Нови Јерусалим нова, преображена Земља, ти ћеш вадити из контекста јудејске хилијастичке метафоре (које су само слике, као што им име и каже),
и тако можемо до судњег дана...

Мит о хиљадугодишњем царству је и изазвао схватање Цариграда, Рима, Москве...као некаквог теократског царства,
а о томе лијепо каже владика Николај: "Господ даје да царства пропадају да не би пропадали народи"...
нема смисла, ово није дијалог него "ћерање"...

Citiram:
Том логиком можеш поставити питање "зашто Христос након васкрсења није остао на земљи него се вазнио на небо?"

Iz kojeg bi razloga Isus trebao ostati na zemlji,kad znamo da je on stvoren da zivi na nebu (za razliku od ljudi koje je Bog stvorio na zemlji),kod svog oca?

Efezani 4:” 9 A to što kaže “uzašao je”, što drugo znači nego da je najprije sišao u donje krajeve, na zemlju? 10 Onaj koji je sišao isti je onaj koji je i uzašao daleko iznad svih nebesa, da sve ispuni. -odnosi se na Isusa.

Lazar je od pocetka bio stvoren kao covjek-na zemlji,gdje ga je i Isus vratio nakon njegove smrti.
Dakle,svako je otisao tamo gdje je i prvobitno bio.