banjalukaforum.com

OBOŽAVANJE STVORENJA
Idol je bilo koje stvorenje ili stvoreno biće koje je stavljeno na mesto Boga. Idolopoklonstvo je obožavanje stvorenja umesto Stvoritelja, a od ovih oblika idolopoklonstva najsramniji i najbesmisleniji je obožavanje puke slike originala. Čovek je uvek superiorniji u odnosu na ono što pravi i obožavajući dela svijih vlastitih ruku on obožava ono što je niže i inferiornije od njega. Obožavanje lika je čak inferiornije od obožavanje onoga što je Bog Stvorio. Ali slika ili lik čak i Boga, ako bi tako nešto bilo moguće, neminovno bi degradiralo našu predstavu o njemu.

Da bi bilo sigurno da čovek nikad ne može da napravi imitaciju ili sliku Boga, On je učinio da za čoveka bude nevidljiv i nije nikada dozvolio da Ga čovek vidi. Zato je nemoguće stvoriti sliku, gravuru, statua ili kip Stvoritalja. Na obalama Jordana Mojsije je dao detaljno objaćnjenje druge zapovesti u kojoj je podsetio sinove Izreiljeve da kada je zakon bio dat na Gori Sinaj oni nisu videli nikakav lik Zakonodavca: “Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakvog lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja.” 5Mojsijeva 4: 15. To jedan od razloga što “Boga niko nije video nikad.”

Da je Bog ikada pokazao sebe čoveku, idolopoklonstvo bi bilo još gore. Iz tog istog razloga Hristos nije ostavio nijednu sliku niti opis rečima kako On izgleda. Takve slike na kojima je On su veoma sumnjivig porekla. One su naprosto ljudska mašte i bezsumnje vrlo malo ili nimalo na liče na Njega dok je bio na zamlji. Prorok je kazao da kad do|e nasvet “ne bi obličija ni lepote u njega; i vidjesmo ga, i ne bješe ništa na očima, čega radi bismo ga poželjeli.” Isaija 53: 2.
Kada je zakon bio dat, Izrailjci tek što su bili oslobođeni od jednog najgorih, paganskog idolopoklonstva i spremali suse da uđu u zemlju punu idola i idolopoklonstva. I u Egiptu i u Hananu mnogoboštvo i panteizam su imalu apsolutnu vlast. Egipćani su obožavali “likove muške i ženske.” Ozirus i njegova žena Izus bili su glavna egipatska božanstva. Svi paganski bogovi su bili muževi i žene u početku. Nakon svoje smrti proglašeni su bogovima i obožavani i još uvek se obožavaju pod različitim imenima.

U Egiptu su predmeti obožavanja bili bi i junica, ali takođe i roda, vrana, sova, krokodil, zmija, žaba i ribe iz reke Nila. Svako živo stvorenje je bilo bog i Bog je bio u svakom živom biću. Samo četrdeset dana nakon primanja zakona koji je zabranjivao idolopoklonstvo, Izrailjci su napravili i obožavali zlatno tele pokazaivši nepostojanost i nepouzdanost ljudske prirode. Namera, verovatno, nije bila da zlatno tele predstavlja la`noga boga, već je ono bila njihova predstava lika jehove. Koji ih je izveo iz egipatske zemlje. Aron im je rekao: “Ovo su bogovi tvoji Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje Misirske.” 2Mojsijeva 32: 4. Sledećeg dana Aron je proglasio “praznik Gospodnji” ili “Jehovina.” Oni nisu videli “nikakav lik” Jehove i smatrajući da moraju da imaju neku vidljivu predstavu Njega, napravili su jednu po ugledu na jednoga od bogova Egipta koji su im bili tako poznati.

PAGANSKE TRVDNJE
Najprosvešeniji pagani su uvek tvrdili da ne obožavaju samog idola ili lik, već biće ili silu koja boravi u njemu ili koju on predstavlja. To su besumnje smatrali Aron i Izrailjci u podnožje Gore Sinaj.. Verovatno nisu ni pomišljaji da namerno obožavaju lažnog boga, vać Jehovu u Njegovom vidljivom simbolu. Da je to paganska ideja obožavanja očigledno je iz sledećeg: “Mi obožavamo bogove….. kroz likove.” “Mi ne smatramo materijal –mesing, srebro ili druge stvari od čega su statue napravljene, da su to sami bogovi ili sveta božanstva, već u tim materialima mi obožavamo i poštujemo bogove u kjoji ih dovodi sveto posvećenje i čini da stanuju u likovima koje pravi majstor.” –Arnobius, Against the Heathen, book 6, chap. 9,17. Arobius je živeo krajem trćega stoleća nove ere.
Jedan drugi paganin je rekao: “Vidljivi i opipljivi likovi su samo tela bogova i u njima žive izvesni duhovi koji su pozvani da uđu u njih i koji imaju moć da čine zlo ili da ispunjavaju želje onih koji im ukazuju poštovanje i služe im kao bogovima.” –Hermes Trismegistus, citirao Avgustin u delu “Božiji Grad” (The Citi of God, book 8, chap. 23). Takav je stav i Grka i rimokatolika u pogledu likova Hrista, anđela i svetaca. Oni tvrde da, oni ne obožavaju same slike već ono što one predstavljaju. Ali i ovo je jasno zabranjeno u drugoj zapovesti. “Nemoj im se klanjati niti im služiti,” osuđuje katoličku praksu i zato je druga zapovest eliminisanae iz većine njihovih spisa, iako se nalaze u Latinskoj Vulgati koju rimokatolici smatraju autentičnijom i od samog originala Pisma.

REZANI LIKOVI
Druga zapovest, pre svega, zabranjuje pravljenje slika ili likova bilo kog stvorenog predmeta na nebu ili na zemlji radi obožavanja. Da ona ne zabranjuje slike u obliku umetničkih slika, gravura, fotografija ili statuta pravljene za druge nemene a ne za obožavanje, očigledno je iz činjenice da je Gospod, ubrzo posle davanja ove zapovesti, naredio Mojsiju da napravi takve slike u vezi sa građenjem svetinje. Mojsiju je bilo zapoveđeno da naperavi urezane i izvezane figure angela, volova, lavova, drveća, plodova i cveća. Kada je podigao hram u Jerusalimu po božanskim upustvima, Solomun je izjavio, da je “sve zidove domu unaokolo iskipio rezanijem heruvimima i palmama i razvijenijem cvetovima iznutra i spolja.” 1Carevima 6:29.

U prvoj Carevima 7:29 kaže nam se da je bilo statua ''lavova, volova i heruvima.'' i šator i hram su bili građeni po božanskom upustvu i možemo biti sigurni da Gospod nebi nikada prestupio svoju vlastitu zapovest niti bi prisilio svoj narod da to učini. Kasnije je Gospod naredio Mojsiju da načini bakarnu zmiju i podigne je u Izrailjskom logoru. Sedam vekova kasnije kada je ta bakarna zmija postala predment obožavanja, car Jezekija ju je uničtio. (2 Carevima 18: 3-7.) Sve zavisi od motiva ili svrha za koju je lik napravljen. Činjenica da Jevreji nisu nikada bili naklonjeni slikanju i pravljenju skulptura nije argumenat protiv tih umetnosti niti izgovor za ekstrimne i fanatične stavove koje zauzimaju neki hrišćani. Delo ljudskih ruku nije zabranjeno drugom zapovešću. Zabrana važi samo za obožavanje tog dela. Idolopoklonstvo je tek onda kada delo postane predment obožavanja.

Opomena “Dječice, čuvajte se idola,” bila je napisana ne neznabošcima koji obožavaju likove, već hrišćanima. Najopasniji oblici idolopoklonstva ne mogu se lako prepoznati. Sujeverne poštovanje formi, ceremonija i verskih propisa može dovesti do idolopoklonstva. Vernik koju veruje da je krštenje sredstvo spasenja, ane spoljašni znak unutrašnjega čišćenja, pravi od tog obreda idol. Isto tako onaj koji na hleb i vino svete večere gleda kao na nešto veće od onoga što ono predstavlja, jeste idolopoklonik. Praviti od verskih simbola spasonosni čin, znači pretvarati ih u idole.

OBOŽAVANJE STVORENJA
Idol je bilo koje stvorenje ili stvoreno biće koje je stavljeno na mesto Boga. Idolopoklonstvo je obožavanje stvorenja umesto Stvoritelja, a od ovih oblika idolopoklonstva najsramniji i najbesmisleniji je obožavanje puke slike originala. Čovek je uvek superiorniji u odnosu na ono što pravi i obožavajući dela svijih vlastitih ruku on obožava ono što je niže i inferiornije od njega. Obožavanje lika je čak inferiornije od obožavanje onoga što je Bog Stvorio. Ali slika ili lik čak i Boga, ako bi tako nešto bilo moguće, neminovno bi degradiralo našu predstavu o njemu.
Da bi bilo sigurno da čovek nikad ne može da napravi imitaciju ili sliku Boga, On je učinio da za čoveka bude nevidljiv i nije nikada dozvolio da Ga čovek vidi. Zato je nemoguće stvoriti sliku, gravuru, statua ili kip Stvoritalja. Na obalama Jordana Mojsije je dao detaljno objaćnjenje druge zapovesti u kojoj je podsetio sinove Izreiljeve da kada je zakon bio dat na Gori Sinaj oni nisu videli nikakav lik Zakonodavca: “Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne vidjeste nikakvog lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja.” 5Mojsijeva 4: 15. To jedan od razloga što “Boga niko nije video nikad.”

Da je Bog ikada pokazao sebe čoveku, idolopoklonstvo bi bilo još gore. Iz tog istog razloga Hristos nije ostavio nijednu sliku niti opis rečima kako On izgleda. Takve slike na kojima je On su veoma sumnjivig porekla. One su naprosto ljudska mašte i bezsumnje vrlo malo ili nimalo na liče na Njega dok je bio na zamlji. Prorok je kazao da kad do|e nasvet “ne bi obličija ni lepote u njega; i vidjesmo ga, i ne bješe ništa na očima, čega radi bismo ga poželjeli.” Isaija 53: 2.
Kada je zakon bio dat, Izrailjci tek što su bili oslobođeni od jednog najgorih, paganskog idolopoklonstva i spremali suse da uđu u zemlju punu idola i idolopoklonstva. I u Egiptu i u Hananu mnogoboštvo i panteizam su imalu apsolutnu vlast. Egipćani su obožavali “likove muške i ženske.” Ozirus i njegova žena Izus bili su glavna egipatska božanstva. Svi paganski bogovi su bili muževi i žene u početku. Nakon svoje smrti proglašeni su bogovima i obožavani i još uvek se obožavaju pod različitim imenima.

U Egiptu su predmeti obožavanja bili bi i junica, ali takođe i roda, vrana, sova, krokodil, zmija, žaba i ribe iz reke Nila. Svako živo stvorenje je bilo bog i Bog je bio u svakom živom biću. Samo četrdeset dana nakon primanja zakona koji je zabranjivao idolopoklonstvo, Izrailjci su napravili i obožavali zlatno tele pokazaivši nepostojanost i nepouzdanost ljudske prirode. Namera, verovatno, nije bila da zlatno tele predstavlja la`noga boga, već je ono bila njihova predstava lika jehove. Koji ih je izveo iz egipatske zemlje. Aron im je rekao: “Ovo su bogovi tvoji Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje Misirske.” 2Mojsijeva 32: 4. Sledećeg dana Aron je proglasio “praznik Gospodnji” ili “Jehovina.” Oni nisu videli “nikakav lik” Jehove i smatrajući da moraju da imaju neku vidljivu predstavu Njega, napravili su jednu po ugledu na jednoga od bogova Egipta koji su im bili tako poznati.

Druga zapovest

“Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga štoje gore na nebu, ili dolje na zamlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se kljanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog ravnitelj, i koji pohodim grhe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; a činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.” 2Mojsijeva 20: 4-5.
Iako su prva i druga zapopvest dekaloga usko povezane time što obe zabranjuju idolopoklonstvo i lažno bogosluženje, postoji, ipak, jasna razlika među njima. Prva govori o tome ko je pravi Bog, a druga o tome kako on treba da se obožava. Druga nije ponavljenje prve kao što neki misle. Razlika je isto tolika kao i ona koja postoji između bilo koje druge od njih deset.
Prva zapovest otkriva pravi predment obožavanja; a druga pravi način obožavanja. Prva nam kaže ko jedino mora da se obožava, a druga nam kaže kako On mora da se obožava ili kako se sme da se obožava. Prva zabranjuje lažne bogove; druga zabranjuje lažne oblike obožavanja.
Prva zapovest govori o našem pojmovanju Boga; druga govori o našim spoljašnim delima koje se manifestuju u činu obožavanja. Druga je upućena protiv lažnog obožavanja pravoga Boga. On ne sme da se obožava preko idola ili likova i ikona ili bilo kakve druge manifestacije. Ne smemo zaboraviti da negativno uvek podrazumeva pozitivno. Zabranjeni lažni bogovi i lažno obožavanje predstavljali su pravoga Boga i pravi način obožavanja, a zabranjeni gresi uvek uključuju zapoveđene dužnosti. Negativna zapovest: “Namoj” uvek podrazumeva pozitivnu zapovest “Učini.” Zapranjeno bezakonje ukazuje na pravednost koja je zapoveđena. Zapovest “Nemoj imati drugih bogova uza me” podrazumeva zapovest “Klanjaj se Gospodu Bogu svom i Njemu jedinome služi”
DUHOVNO OBOŽAVANJE
I unutrašnje verovanje i spoljašna dela uključena su u obožavanje, a prve dve zapovesti to razlučuju. Spoljašnja dela obožavanja otkrivaju misli i namera srca. Što čovek “misli u srcu svom, takav je” u ponašanju. Razlika između lažnih bogova i raznih oblika obožavanja mora da se uvidi, jer lažni način obožavanja čak i pavog Boga opasne vrste idolopoklonstva.
Rečeno nam je da duhovne stvari treba duhovno da se razgledaju. (1Korin. 2:14). Zato je nemoguće opisati duhovne stvari materijalnim slikama ili predstavama. Ženi na studencu u Samariji Isus je rekao: “Bog jer duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.” Jovan 4:24. Zabrana fizičkog klanjanja pred vidljivim bogovima ili idolima predstavlja duhovno obožavanje nevidljivog Boga. Pkušaj da se sam nevidljivi Stvoritelj zameni vidljivim likom stvorenog predmeta bio bi isto tako ludost kao pokušaj da se svetlost sunca zameni za svetlošću sveće. Isus je rekao ženi: Ali ide vreme, i već je nastalo, kada će se pravi bogomoljci mojiti ocu duhom i istinom, jer otac hoće takovijeh bogomoljaca.” Jovan 4:23. To je duhovno obožavanje koja traži druga zapovest. Pravo obožavanje znači daleko više od verskih formi i ceremonija. Služenje Bogu se uvek izopačuje i degradira kada su ljudi potpuno zaokupljeni spoljašnjim stvarima i kada njima žele da zamene duhovno iskustvo. Hrišćaninova vizija mora da nadmaši materijalne stvari i da gleda na što je duhovno i da, kao Mojsije, bude u stanju da istraje i drži se “onoga koji se ne vidi, kao da ga viđaše.” Jevrejima 11:27.