banjalukaforum.com

Одлука Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве 24-29 јуна 2008. године «О делатности Преосвећеног Диомида, епископа Анадирског и Чукотског»

Одлука је донета на пленарном заседању Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, 27 јуна 2008. године


Свети Архијерејски Сабор, подстакнут бригом о верној деци Руске Православне Цркве и бригом о сведочењу Истине Христове свету, пажљиво је размотрио делатност Преосвећеног епископа Анадирског и Чукотског Диомида.

Почевши од јануара 2007. године, име Преосвећеног Диомида повезано је са ширењем многих јавних саопштења која су нарушила мир у Цркви, изазвала смућење код верујућих, представљајући за њих саблазан, као и недоумице у иностранству.

Преосвећени епископ Диомид одсуствовао је са Архијерејског Сабора без оправданог разлога. Његово позивање на болест није потврђено званичним медицинским мишљењем. У то исто време, јавна делатност Преосвећеног уочи Сабора, укључујући и одржавање епархијског сабора којим је руководио, сведочи о његовој физичкој способности да допутује у Москву.

Без могућности да свог сабрата лично саслуша, Сабор је ипак сматрао неопходним да искаже свој суд о његовој делатности. Сабор се упознао са писаним обраћањима епископа Диомида и сведочењима црквених представника који су с њим разговарали. Посебна пажња посвећена је богословској анализи Синодалне богословско- канонске комисије, као и посланици Духовног Сабора Свјато-Тројицке Сергијеве Лавре, саветујућем писму епископа Сергијево-Посадског Теогноста, коментарима предавача Московске Духовне академије и оценама многих других чланова Цркве.

Након анализе свих докумената, сведочанстава и околности, Свети Сабор сматра највећом кривицом Преосвећеног епископа Диомида што својим обраћањима и изјавама подстиче дух раскола у Цркви, руши њено јединство, заповеђено самим Господом (Јн. 17, 21). За нас је посебно болно да сведочимо о томе после успостављања јединства унутар Помесне Руске Православне Цркве 17 маја 2007. године. Управо у то време, непријатељ рода човечјег, незадовољан наново успостављеним братским општењем, подстиче дух поделе.

Поједине изјаве и изрази садржани у обраћањима епископа Диомида воде ка конфронтацији Цркве са државом и друштвом. Неки искази говоре о ауторовим претензијама на искључиву правилност ставова поводом одређених питања, а у односу на која је Црква увек допуштала разноликост мишљења – у погледу политичког устројства друштва. Као последицу имамо покушај идентификације Светог Православља са одређеним политичким избором.

Исказујући своје мишљење о актуелним проблемима црквеног живота, који сами по себи заслужују дискусију, епископ Диомид то не чини у духу братске љубави, већ у облику грубог разобличавања своје сабраће. Угрожавајући Цркву расколом, аутор ових обраћања приморава на прихватање његове тачке гледишта, не старајући се о саборном изражавању истине, заснованом на Светом писму и Светом Предању Свете Цркве.

Упутивши своја обраћања читавој Црквеној Пуноћи, Преосвећени Диомид је прекорачио канонска права епархијског архијереја и испољио претензије на она пуномоћја која у Руској Православној Цркви припадају Архијерејском Сабору, Светом Синоду и Свјатејшем Патријарху. Поступајући на такав начин, епископ Диомид нарушио је 34 правило Светих Апостола и важећи Устав Руске Православне Цркве (X.15).

У обраћањима Преосвећеног Диомида Сабор је нашао многе примере клевете, дезинформација и чисте лажи у погледу делатности Предстојатеља Цркве и појединих архипастира.

Чување чистоте Светог Православља не може се чинити на поменути начин. Јер, по речима Господа Исуса Христа, «По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или смокве са чкаља? » (Мт. 7, 16). Узнемиравајућа питања савести неопходно је према установљеном реду изнети пред Архијерејски Сабор, пред Свети Синод, Свјатејшег Патријарха. Јерарх, који почиње дискусију са својом сабраћом, мора сачувати и показати смирење, уважавање и братску љубав, не покушавајући да унапред одреди одлуку Црквене Пуноће по овом или оном питању.

Епископ Диомид носи пуну одговорност за саблазан појединих чланова Цркве, довевши их у сукоб са Свештеноначалијем и садашњим Светим Архијерејским Сабором, и сматра се кривим за раскол, беспоредак и нарушавање пастирске делатности у повереној му епархији.

Молимо се за смирење душа и успостављање једномислија у Анадирско-Чукотској епархији и позивамо на свеопшту молитву за очување јединства наше Мајке-Цркве.

У исто време, знајући одговорност пред Богом, Сабор сматра неопходним да се делује одлучно и не допусти ширење расколничког духа.

Имајући у виду озбиљност поступака Преосвећеног епископа Диомида и групе клирика, Сабор доноси следећу одлуку:

1. Одлучно се осуђује делатност Преосвећеног епископа Анадирског и Чукотског Диомида, због кршења канонских норми (34 Апостолског правила, 6 правила II Васељенског Сабора, 13,14 и 15 правила Двократног сабора, 9 правила Антиохијского сабора) и уношења саблазни у црквени живот.

2. За канонске преступе, изражене у клеветама и лажима на адресу Свештеноначалија, за подстицање расколничких настројења и утицаја, епископ Диомид лишава се свештеног чина.

3. Желећи исправљање и духовно исцељење сабрата, Сабор позива епископа Диомида да одмах престане са делатностима која саблажњавају чеда Цркве и провоцирају раскол, и да принесе покајање за учињено пред читавом Црквеном Пуноћом у лицу Светог Синода на његовом првом наредном заседању.

4. У случају покајања епископа Диомида, Свети Синод ће размотрити питање његовог даљег служења.

5. Одлука Светог Архијерејског Сабора о лишавању чина епископа ступа на снагу у случају да се покајање не принесе, као што је речено у ставу 3 ове одлуке.

6. Због учествовања у расколу, игуман Илија (Емпулев) лишава се свештеног чина. Протојереју Владимиру Мордвову, јереју Јовану Балицком, јеромонаху Антонију (Шљахову) забрањује се свештенослужење до покајања.

+АЛЕКСИЈЕ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ

Чланови Председништва Архијерејског Сабора:

Владимир, митрополит Кијевски и целе Украјине

Данил, митрополит Токијски и целог Јапана

Владимир, митрополит Санкт-Петербургшки и Ладожски

Филарет, митрополит Мински и Слуцки, Патријаршијски эгзарх целе Белорусије

Јувеналије, митрополит Крутицки и Коломенски

Кирил, митрополит Смоленски и Калињинградски, председник Одељења за спољне црквене везе

Климент, митрополит Калужски и Боровски, управник Московске Патријаршије

Владимир, митрополит Кишињевски и целе Молдавије

Иларион, митрополит Источно-амерички и Њујоршки, Првојерарх Руске Заграничне Цркве

Владимир, митрополит Ташкентски и Средњеазијски

Александар, митрополит Рижски и целе Латвије

Корнилије, митрополит Таљински и целе Естоније

Инокентије, архиепископ Корсунски

Јован, архиепископ Белгородски и Старооскољски

Кирил, архиепископ Јарославски и Ростовски


Извор: Прес-служба Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, 2008. године

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Архиепископ Алексеј: „Реформатори“ традиције Цркве су духовно сиромашни људи!
Москва, 30. јун

Председник Синодалне комисије по питањима манастира је позвао настојатеље монашких обитељи да не претварају манастире у интернет клубове и фармерска домаћинства...
На жалост, долазимо до констатације да дубоко и свесно прихватање оних монашких принципа, које су поставили његови оснивачи и настављачи њиховог подвига у историји Православне цркве, ми у савременим обитељима скоро не налазимо“, изјавио је викар Московске епархије, председник Синодалне комисије по питањима манастира, Комисије у економским и хуманитарнима питањима и Богослужбене комисије Руске Православне Цркве, архиепископ орехово-зуевски Алексеј у свом излагању на заседању радне групе „Активност парохија и манастира“ које се одржало 26. јуна у току Архијерејеског Сабора РПЦ.

Дотичући се проблема унутрашњег живота и уређења манастира, архиепископ Алексеј је приметио, да „су десетине и десетине хиљада трудбеника у Христу у најновије време почели, и настављају да се труде, на добром делу поновног успостављања манастира и обешчашћених светиња“, међутим, „из дана у дан, унутар зидина обновљених обитељи, сусрећу се несхватање смисла монаштва и, као последица тога, различити проблеми уређења унутрашњег живота самих манастира и његових житеља лично“. „Тако, у том малом броју становника наших савремених обитељи, колико ми запажамо, има оних који само номинално носе подрасник, па и расу, а у стварности се нису приопштили духу монаштва!“, приметио је владика.

При том, председник Синодалне комисије по питањима манастира Руске Православне Цркве је нагласио да је за монахујуће веома битно да „ређе излазе ван зидина манастира – само по послушању или при крајњој личној потреби, на основу расуђујућег благослова игумана или игуманије“. Није мање важно, да се у манастирским келијама „не допуштају излишни предмети ентеријера, штавише и раскош“, додао је архиепископ Алексеј. „У свему је неопходно имати, монашком позиву одговарајућу скромност, уздржаност и поредак. О каквом нестицању и духовном узрастању може да се говори, ако у келијама постоје телевизор, компјутери са приступом интернету и томе слично?“, изјавио је владика.

Он је приметио да приступ искушеника или монаха интернету мора бити условљен и ограничен послушањем (повезаним, например, са вођењем сајта обитељи, издавачком, мисионарском, душекорисном или другом корисном делатношћу, а такође и са добијањем духовног образовања): „Не ретко, сада смо сведоци да црквени људи, чак и пастири, међу њима и монахујући, „ништа не сумњајући“ износе потпуно обновљенске тезе у вези са богослужењем, постом, односом према јерархији и другим уредбама, које су, не са наше стране, већ саборном вољом Цркве и многим покољењима светих подвижника испитане и утврђене. Таква неразумност говори о духовној оскудици, сиромаштву таквих „реформатора“, који не желе да виде и да чувају најбогатију ризницу, под именом Предање Цркве, које нам је дато не ради разарања, већ ради чувања“, додао је он.

„Не малу жалост изазива код архипастира вапијуће одсуство жеље код неких житеља манастира да се са поштовањем односе према мишљењу свештеноначалија и јерараха. Монахујући су дужни да служе као пример послушања и истинског схватања значаја јерархије у човековом животу, тим пре, у животу Цркве. Неки се, тек примивши постриг, или обукавши се у чин јерођакона, већ усуђују да износе мишљења, која се противе ставу архијереја, па чак и патријарха. Према таквима, толико брзо заборавним према заветима и црквеним заклетвама које су принели Богу, неопходно је применити одговарајуће мере, међу њима и канонског карактера, да не би служили као саблазан за оне који их окружују и да не би развраћали добру нарав остале братије (упор. 1. Кор. 15, 33). Монах и монахиња немају право да се односе према мишљењу патријарха, управљајућег архијереја, свог игумана или своје игуманије другачије, него са поштовањем. У противном, то већ није истински монах, који пребива у љубави Божијој, већ човек, заражен духом гордости, духом мржње и непријатељства овога света“, изјавио је архиепископ Алексеј.

Он је такође позвао да се у обитељима мудро споји рад са молитвеним животом, нагласивши да манастир није „грађевинска задруга, није земљорадничко домаћинство, није рибњак, није пекара, није издавачка кућа, није склониште, није уточиште за бескућнике, није школа за учење деце и томе слично. Из чињенице да све горе наведено спада у традиционална манастирска послушања, не следи да ти неопходни и корисни послови треба да у јерархијском односу заузимају прва места“, додао је архијереј.

Он је такође указао на религиозну неписменост неких послушника, „који по неколико година живе у манастиру“. По речима владике Алексеја, они не могу „да саставе две речи ако би их упитали да објасне православно учење догмата о Светој Тројици, не могу да одговоре у чему је суштина Евхаристије и зашто је неопходно причешћивање, у чему је смисао Тајне јелеосвећења, какво је историјско порекло и духовни значај једног или другог од дванаест празника, ради чега су сазивани Васељенски Сабори, зашто Црква прославља Светитеље, поштује њихове мошти и одаје поштовање Светим Иконама? Као последица незнања помноженог са умишљеношћу, из манастирске средине излазе, нажалост, најразличитије измишљотине, есхатолошка настројења и слично, што је веома далеко од традиције црквеног живота“, изјавио је архиепископ.


Светосавље

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.