|
Шта је то што Крсту даје силу? У чему се састоји та његова »недокучива тајна«?
Навешћемо само нека од његових својстава која немоћ претварају у непобедиву Христову силу и моћ.
На првом месту, сагласно Матејевом Еванђељу а и целом Новом Завету, тајна Крста се састоји у Тајни самоодрицања.
Ево шта каже сам Господ: »Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.
Који нађе душу своју изгубиће је, а ко изгуби душу своју мене ради наћи ће је« (Мт. 10, 38).
Заиста, сулуд позив за мудровање и логику овог света!
Понети Христов крст значи изгубити себе самог, негирати себе самог.
Обични разум обећава пуноћу живота кроз очување онога што човек има и кроз задобијање предмета и вредности из света око њега.
Христос обећава пуноћу живота »душе« кроз губљење живота »душе«.
Пуноћа и савршенство се постижу на један, на први поглед, потпуно апсурдан начин:
кроз одрицање од свега онога што човек јесте и што човек има.
Тај апсурдни начин, међутим, има своју дубоку логику и још дубљу истину:
њиме се постиже најдубља могућа слобода у односу на себе и свет око себе, као и у односу на самога Бога.
Према сопственом бићу и свету, примљеним као нужност, неминовно датим, а не слободно изабраним,
човек, кроз губљење »душе« и кроз одрицање од света, успоставља однос слободе, ослобађајући се нужности - слободом,
и сусрећући се у дубинама себе и света са свеослобођавајућом божанском стваралачком слободом.
Губећи себе и свет, он уствари, задобија правог себе и прави свет, пуног себе и пуни свет.
Откривена, кроз одрицање, истина себе самог и истина света, постаје, неочекивано, извор истинске слободе.
Откривена истина ослобађа и постаје извор слободе зато што се у њој садржи и смисао свега постојећег,
као и остварења тог смисла и циља - кроз тај и такав слободни стваралачки подвиг човеков.
Тако, оно што на први поглед личи на негацију човека и света, постаје и показује се најдубља могућа афирмација, потврда човека и света.
У томе се на првом месту и састоји »лудост« Крста али и његова недокучива Тајна.
Христос: Његова личност, Његово богочовечанско дело и Његов пример, постао је једном за свагда - Пут тој тајни, боље речено, сама та Тајна.
У свом самоодрицању Христос је био послушан Богу Оцу - до смрти, и то смрти на крсту (Филип. 2, 6).
Његово послушање и Његово одрицање било је безгранично.
Он је носио свој крст, одричући се себе до последњег атома свога бића:
предао је себе да буде разапет, убијен, погребен, спустио се у самоуништењу до невиђбожног ада.
И тиме, наместо да исчезне, испунио собом све и сва, постао Пуноћа и Живот свега.
Онај који је Христов и који жели да буде његов, призван је да иде за њим и његовим -путем, што значи:
призван је да се одрекне себе и да узме крст свој, да би Га следио; позван је да изгуби себе да би задобио себе.
Губећи себе, такав поново задобија све оно што је изгубио, добијајући и много више од тога.
Онај пак који тражи душу своју тамо где је нема, тј. који тражи вредности тамо где их нема,
он лажним вредностима обмањује и себе и друге, па наместо да нађе себе, он губи и себе и друге.
Такав по народној песми губи - обадва царства, и земаљско и небеско.
Ако вечно не тражи, неће га ни стећи; тражећи душу, смисао живота, у ономе што је пролазно,
управо зато што је по самој природи пролазно - губи га, пре или касније, губећи заједно са њим и душу своју.
Онај, међутим, који »губи« душу своју Господа ради, он пролазно обесмрћује вечним и непролазним,
постајући једно са Оним, који је по самој природи вечан и непролазан.
Јер, душа се не може испунити задобијањем света зато што је она савршенија и бесконачнија од света;
свет јој не може дати више него што има, а он има мање него ли сама душа.
Зато и каже Господ: »Која је корист човеку да цео свет задобије а души својој науди,
или шта ће дати човек у замену за душу своју« (Мт. 10, 26).
Душа је незаменљива и ненадокнадива, било чим у свету или било ким, сем - Богом.
Када се даје она треба да се даде само за нешто што је драгоценије од ње.
Од свих бића знаних и незнаних, видљивих и невидљивих, једино је Бог од ње драгоценији.
Зато се она само Богом може заменити и за Бога дати, Господа ради изгубити,
да би у њему нашла себе и своју пуноћу и савршенство.
То »губљење« и јесте Крст и ношење Крста, и преко њега проналажење себе.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
)
