|
НЕ ПРИСТАЈЕМО НА РОПСТВО
Република Српска прилично је угрожена,
нарочито слобода народа и његових представника,
у смислу да народ може слободно да бира оне који ће да га воде.
А ако тога нема, онда нема ни квалитетне управе и нарушен је основни демократски принцип.
Ми се тад аутоматски налазимо у систему неслободе, тј. ропства,
на шта, као што знамо, Срби никад неће пристати.
Могу трпјети ропство, али никад суштински неће на њега пристати
- каже у интервјуу за "Вечерње новости" владика захумско - херцеговачки Григорије.
Коментаришући мере које је 19. октобра донео специјални представник у БиХ Мирослав Лајчак,
а које су у великој мери угрозиле положај Српске, владика поставља питање:
Како се у новонасталој ситуацији поставио Високи представник
- да ли управо као репрезент система који га подржава ма шта он урадио,
или као самосвојна личност?
И ако је поступио као неко иза кога стоји систем,
шта тај систем мисли да уради са овим народом?
Да ли је овдје изложен притиску народ који је по неким етногенетским, културолошким
и другим карактеристикама близак растућој свјетској сили,
и да ли мисле да је могуће ријешити то питање превласти моћи у свијету на нама?
Постоји ли опасност да у тим превирањима Република Српска буде жртва
и да се у неком моменту посегне и за њеним укидањем?
Да ли је могуће супротставити се томе и ако јесте, на који начин?
Опасност од укидања РС данас постоји, на моје опште запрепаштење,
као и већине грађана РС, који посљедње Лајчакове одлуке схватају као директан пут ка томе.
Ако је Дејтонски мировни споразум заиста мировни,
као што му само име каже, страшно питање виси над нама - коме треба немир?
Ја сам увјерен и тврдим да народима у БиХ најмање треба немир.
Буквално, минирање Дејтонског споразума, ма од кога долазило, јесте минирање мира.
Међутим, мени се чини да је ту посриједи још нешто.
То јесте да се рушењем овог споразума прави простор за нову конструкцију БиХ.
Истовремено, ради се о претензијама да се унитарно влада над свима
а које су за посљедицу имале рат.
Али РС је дубока животна реалност коју је српски народ створио
у врло тешким и наметнутим историјским приликама.
Евентуалном укидању РС Срби могу да се супротставе једино
зрелом свијешћу о томе ко су, гдје живе и коме припадају.
Стрпљење и, за Србе несвојствена, мудрост, то нам је најпотребније.
У сваком случају, морамо бити спремни да бранимо слободу
и демократске идеале који су Лајчаковим одлукама доведени у питање.
Да ли сматрате да би разговор са Високим представником од стране неких Срба могао допринети побољшању ситуације у РС?
У часу кад ви већ будете објавили овај интервју,
ја ћу разговарати са господином Лајчаком.
Ја искрено и увијек вјерујем у дијалог.
То проистиче из сржи моје вјере која се темељи на основи
да Бог није створио свијет монолога него дијалога.
Дијалога у односу на самог себе и људи једних између других.
То ће многима звучати неубједљиво, али проблем је заиста и теолошки.
Разлика у схватању свијета и човјека у том свијету
између источно-православног хришћанина и западног хришћанина.
Ми на Истоку вјерујемо да зло нема суштину
и да су човјек и свијет и све што је створено у том свијету добро,
али не у смислу „у почетку бијеше", него „јест и биће".
За нас је посљедица гријеха у томе што смо подложни промјенама
и подпадању под лоше утицаје.
Ми вјерујемо да нам је Бог дао покајање за спасење.
То значи да је могуће преумљење и прелазак из лошег у добро.
Они, на жалост, под утицајем њихових теолога и филозофа,
од којих је најутицајнији Аугустин, сматрају да је посљедица пада трајног карактера
и да је исправљење могуће само путем искупљења, жртве.
Ми смо у том контексту лоши и зли и није могуће да се поправимо.
Дакле, милост је немогућа опција, а Господ тражи милост а не жртву.
Када би се догодило да РС буде укинута,
да ли је реално очекивати да БиХ буде "нормална", мирна држава?
Може ли Босна икада више бити јединствена?
Питање је да ли је икада и била, и о каквом јединству говоримо.
Јединство у спрези са "братством" које је прокламовано од бивше СФРЈ
очито није уродило плодом, него се на најружнији начин показало као раздор и нејединство.
Јединство након Дејтонског споразума није више било то исто јединство,
управо из наведених разлога, зато су и направљена два ентитета.
Данас се покушава на силу поново направити јединство
које је неко зацртао као политичку структуру коју треба остварити у БиХ.
Али да ли је јединство као политичка структура
стварно уједињавајући фактор за људе који живе у једној држави,
и да ли репресивне норме стварно могу да дјелују "обједињујуће"?
Наше је питање чему дајемо приоритет - "структури" или животу?
И да ли хоћемо да ови народи имају живот и да граде живот?
Какав је положај Српске православне цркве у БиХ?
Као и положај народа, и ту нема одвајања.
Шта мислите о Европи и поистовећивање уласка у ЕУ
са задобијањем "европског идентитета"?
Мислим да те ствари не треба мијешати
- јединство тржишта и јединство у припадности културном и цивилизацијском насљеђу овог континента.
Чини ми се да Срби не би требало да имају проблем са "европским идентитетом",
ако правилно разумијевамо шта он јесте.
Проблем је што улазак у ЕУ подразумијева којекаве уплатнице,
и у крајњем случају "жртве" које треба да српски народ преузме на себе,
а што је све пројекција поменутог западног схватања искупљења.
Наш приступ је да не бисмо ни у рај ако баш све мора да се плати и испрограмира,
а камо ли у неизвијесност, што ЕУ свакако за нас јесте.
Међутим, ми видимо да би тај улазак могао бити спасоносан компромис,
не само за нас Србе, него и за све народе Балкана.
Својевремено је ваш позив оптуженима пред судом у Хагу изазвао лавину реакција.
Да ли бисте и сада позвали оптужене, пре свих, Ратка Младића и Радована Караџића, да се предају суду?
Не бих. Зато што је сада њихово предавање или непредавање постало
више њихова приватна ствар него општа.
То више нема никакве егзистенцијалне посљедице за постојање РС,
у чијем су они стварању значајно учестовали.
Тај егзистенцијални разлог, дакле, више не постоји.
Пошто се ствар свела на њихов лични циљ, ја у то не бих више улазио.
У оном часу када сам то говорио имао сам, прије свега, у виду егзистенцију РС,
и мислио сам да је њихова жртва од великог значаја за опстанак РС,
а то у доброј мјери значи и за опстанак Срба у БиХ.
Људи обично еп, који је у основи културе старих народа какав је наш,
граде на жртви, жртва је и то скривање.
Мој став је био и остао да је, с обзиром на толике жртве у РС,
и њихова жртва у том погледу била логична и потребна.
Знам да то многима звучи наивно,
али на тој жртви би било лакше градити еп.
Они могу да се опјевавају у најбољем случају као хајдуци типа Новака са Романије,
и то нема никакве егзистенцијалне посљедице.
Мени је било и остало жао што нису били спремни на Лазаревски начин пострадати и тако утицати на будућност.
Овако је све недоречено и, на жалост њихових поштовалаца,
они због тога за мене, и даље, нису велики српски јунаци.
У овом рату сам сахрањивао многе дивне и славе достојне људе и јунаке.
И тврдим да ће се на њиховој жртви изградити опстанак српског народа који је овдје свој на своме.
Званичници суда у Хагу тврде да се оптужени крију и у црквама и манстирима.
Како гледата на ове тврдње?
На то гледам као и на све остале приче о "трагању" и "скривању"
- као на непотребно враћање анахронизмима хајдука и јатака.
Не видим ни један разлог зашто би се они скривали у црквама и манастирима,
који нису никакви тамни и тајни простори,
а то је опет посљедица другачије западне перспективе,
кад су у питању Црква и манастири.
То су мјеста кроз која свакодневно пролази много народа
и гдје се моли Богу.
Сви наши манастири су отвореног типа још од Светог Саве.
Шта би за Србе значио губитак Косова и Метохије,
и евентуално проглашење незавности?
Верујете ли да ће Космет бити сачуван?
За Србе би свакако био страшан губитак одузимање њихове матичне територије, као и за сваки народ уосталом.
А нарочито кад се узме у обзир наша историја и светиње које се тамо налазе.
Ја вјерујем да ће Космет бити сачуван без обзира на све.
Када су Јевреје у 6. вијеку прије Христа одвели у вавилонско ропство,
они су тужили за Обећаном земљом ријечима:
"На ријекама Вавилонским,
тамо сјеђасмо и плакасмо и говорасмо
- Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека буде заборављена десница моја."
И вратили су се.
Духовна географија надилази ону физичку,
и то је једна од непорецивих чињеница овога свијета.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
