|
говор ђаковачког бискупа Јосипа Јураја Штросмајера на Првом ватиканском концилу 1870. године. Први ватикански концил је, да подсетимо, усвојио догму о непогрешивости папе римског. Текст је преузет из књиге "Беседе. Избор из светског беседништва. Култура 1966, Београд".
Поштовани оци и браћо,
Дршћући, али слободан и миран унутарње пред Богом, који живи и мене гледа, хоћу да међу вама у овој скупштини коју прозборим.
Цело време откако овде с вама седим, слушао сам све досадање говоре са живом жељом еда би ми која зрака одозго очи ума расветлила и дала ми могућност да искажем своје мњење, односно закључака овог светог општецрквеног сабора.
Обузет осећањем одговорности пред Богом, добро сам проучио списе Старога и Новога завета, па те достојне споменике запитао: да ли је свети папа, који овде на овом сабору председава, заиста наследник светог Петра, намесник Христов, и непогрешан учитељ свете цркве.
Да бих ово важно питање решио, принуђен сам био садање околности на страну оставити и вратити се к оном времену у ком не бејаше ни галиканизма, кад оно црква, једина и света, имађаше за учитеље Павла, Петра, Јакова и Јована, а овим нико не сме, и не може то право одрећи, а да не повреди науку свете Библије, које ево преда мном, и коју је и Тридентијски сабор за правило вере примио и прогласио.
Ја сам ове листове добро прегледао и - ако смем одсудно рећи - нисам баш ништа нашао што би назоре римокатолика потврдило. Штавише, чудновато је али је истинито, не нађох за времена апостола ни спомена о папи који би био наследник светога Петра и намесник Исуса Христа, а тако исто ни о Мухамеду, кога тада и не бејаше.
Ви ћете, мој господине Манингеле [енглески бискуп - ред.], рећи да ја овим Бога хулим, а ви, господине Пице, да сам полудио. Али ни једно ни друго није истина. Прочитао сам сав Нови завет, и подижем Богу руку пред распећем Христовим, да о папству какво је оно данас ни трага нисам нашао.
Поштована браћо! Не откажите ми вашу пажњу, јер вашим мрмљањем и прекидањем не оправдавате нимало оне који са оцем Хијацинтом кажу да овај црквени сабор није слободан, већ да смо ми унапред знали шта ће се на њему решавати.
Хвала буди његовој екселенцији господину Дупанлупу за знак признања, те ме храбри да наставим.
Читајући Свето писмо са оном пажњом којом ме Бог обдарио, не нађох ни једне главе, ни једног стиха у ком би Исус Христос дао старешинство светом Петру над осталим апостолима - својим сурадницима.
Кад би Симон Јонин оно био за што ми данас његову светост Пија IX сматрамо, онда је чудновато зашто Исус Христос није њему рекао кад је своме оцу отишао: "Слушајте Симона Петра, као што сте мене слушали, ја га именујем својим намесником овде на земљи".
Но Исус Христос не говори нигде о томе; дакле, и не мисли цркви главара поставити. Штавише, обећав апостолима престо, да суде оним дванаест племенима израиљским, обећао је то свима дванаесторици и није рекао да ће један престо над осталима бити, који ће Петров бити. Шта морамо из тог Христовог ћутања закључити? Разум нам каже да Исус Христос није имао намеру да постави апостолима за старешину апостола Петра.
Кад је Христос шиљао апостоле у свет ради проповеди, даде свима једнаку власт и обећање светога Духа.
Допустите ми да горе речено поновим.
Кад би Исус Христос намеравао поставити Петра за свога намесника, јамачно би га и врховним заповедником над својом духовном војском наименовао.
Исус Христос, као што сведочи Свето писмо, забранио је Петру и осталим апостолима господовати, силу и моћ по примеру незнабожачких царева имати (Лук. 22, 25). Да је Петар тада папом био, Исус Христос заиста не би тако говорио; јер, по нашем предању, папа има, кано знак духовне и земаљске власти, два мача у руци.
Једна тачка, морам рећи, јако ме изненадила, коју после дужег умовања овако протумачих: да је Петар за папу изабран био, зар би се могло допустити да га његов садруг, апостол Јован, пошље у Самарију да тамо проповеда еванђеље Сина Божјег?
Шта би ми, поштована браћо, мислили кад бисмо се у овом тренутку усудили његову светост Пија IX и његову екселенцију господина Лантијера у Цариград к тамошњем патријарху послати да се овај обвеже да ће раздору на истоку једном крај учинити?
На то нам се намеће још важније питање. У Јерусалиму сакупио се општи црквени сабор да донесе своју одлуку - односно питања која правоверне раздвајаху. Да је Петар папа био, ко би тај црквени сабор сазвао? Јамачно свети Петар. Ко би на овом црквеном сабору председавао? Свети Петар. Ко би одлуке овог сабора саставио и обзнанио? Наравно, опет свети Петар. Али то није било. Петар је присуствовао на том сабору као и апостоли, и, штавише, не он - Петар, већ апостол Јаков скупио је главни садржај, а кад су одлуке саборске оглашене, учињено је у име апостола, старешина и браће (Дела апостолска, гл. 15).
Чинимо ли ми тако у нашој цркви? Што више о том предмету размишљам, тим се више осведочавам да се у Светом писму син Јонин никако за намесника сматрати не може; и почем ми учимо да је црква на светом Петру утемељена, каже нам апостол Павле, у чијој се посланици Ефесцима не прави никаква разлика (2, 20), да је црква утемељена на темељу апостола и пророка главним утемељитељем - оснивачем цркве - Исусом Христом.
Исти апостол Павле верује тако мало у старешинство светог Петра да очигледно кара оне који кажу (1 Кор 1, 11): "Ја сам Павлов, ја пак Аполосов, а ја Христов"; кад би, дакле, Петар намесник Исуса Христа био, јамачно не би се Павле усудио тако озбиљно оне корити који су његови саапостоли били.
Исти апостол Павле напомиње апостоле, проповеднике, еванђелисте, учитеље и пастире кад о звањима цркве говори.
Не може се, поштована браћо, ни помислити да би овај велики апостол Павле заборавио прво звање, тј. папство не споменути, кад би истина Богом намештен био. - Ова заборавност чини ми се таком немогућом кано кад историк овога црквеног сабора не би напоменуо његову светост Пија IX [Чује се више гласова: "Ћути, безбожниче, ћути!"]. Умирите се, поштована браћо, још нисам довршио. Забрањујући ми да говорим даље, доказујете свету да неправду чините, јер желите незнатнога члана ове скупштине ућуткати.
Апостол Павле не спомиње ни у једној својој посланици, које је на многобројне општине разаслао, о овом врховништву. Кад би ово првенство постојало, којим би, једном речи, црква видљивог поглавара имала, и који би у свом учењу непогрешив био, тај би апостол јамачно споменуо. Шта рекох? Јер како би он, који је у истинитом граду хришћанску науку подигао, заборавио на темељ и темељни камен? Ако, дакле, не можемо и не смемо рећи да је апостолска црква кривоверна била, то морамо и признати да црква никад није била лепша, чистија и светија него за оно време кад још не беше папе. [Вика: "Није истина, није истина".] Нека г. Лавол не каже: "Није". Јер, ако се један од вас, поштована браћо, усуди помислити да је црква, имајући данас папу за поглавара, чвршћа у вери, чистија у својим обредима но што је апостолска црква била, то нека отворено пред целим светом исповеди, јер ово је место од куда ће наше речи на све крајеве света допирати.
О папиној власти не нађох ни трага у списима Павловим, Јовановим и Јаковљевим. И сам Лука, писац Дела апостолских, при распрострањивању Исусове вере не спомиње ову врло важну тачку. То ћутање у овим списима, које су Богом задахнути људи написали а сматрају се као један део каноничких књига, некако ми је непојмљиво и изгледа ми онако као да је и Тијер, који је написао историју Наполеона Бонапарте, царев наслов на овој изоставио. [Прекидање, вика.]
Овде видим једнога члана који на ме прстом показујући вели: "Ево расколничког епископа, који је под лажном заставом у нашу средину дошао".
Не, не, поштована браћо, нисам ја у ову поштену скупштину као лопов кроз прозор ушао, него на врата као и ви сви. Мој епископски позив даде ми на то право, а као хришћанина, снажи ме моја савест да исповедим и искажем шта сматрам за истину.
Ћутање светога Петра јест вероватан доказ. Кад би овај апостол намесник Христов на земљи био, за што га ми проглашујемо, то би јамачно и он сам за то морао знати. Кад би он за то знао, зашто није барем једанпут радио као папа? Могао је упливисати на духове кад је говорио прву проповед, али он то није чинио; могао је примати учешће у црквеном сабору, у Јерусалиму или у Антиохији, но и то није чинио, па то не учини ни у она два писма која је на цркву управио. Поштована браћо, можете ли ви себи таквог папу представити да је Петар заиста папа био?
Кад га већ сматрате као папу, природно је да и тврдити морате да је њему самом тај чин непознат био. Питам сваког, који је иоле у стању мислити, да ли су такова мудровања могућа?
Ја тврдим да црква за време апостола није имала папу, а ако се противно буде доказивало, морали бисмо све Свето писмо спалити или га презрети.
Са свију страна чујем: "Није ли Петар био у Риму? Није ли био распет главом доле? Нису ли места с којих је проповедао и олтари на којима је свету мису свршавао у овој вечној вароши?"
Да је Петар у Риму био, ово мњење оснива се, поштована браћо, само на предању. Напослетку, нека је и био у Риму, како можете из његова епископског достојанства и његово првенство - врховенство доказати? Скалигер, неки научар, није се устручавао изрећи да се епископствовање и становање Петра у Риму може узети као смешна приповетка.
[Вика: "Запуштие му уста, доле с њим!"] Поштована браћо! Готов сам ћутати; али зар није боље у овом сабору све испитати, као што то апостол заповеда, те само добро веровати? Али, ми имамо диктатора, пред којим и сама његова светост Пије IX клањати се и ћутати мора. А то је историја. Она није прича с којом би се могло поступати онако као што лончар поступа са блатом из ког прави лонце и крчаге. Историја је алем - дијамант, који изрезује слова на стаклу која не можеш више избрисати.
Досад сам се увек позивао на историју, па, иако за време апостола ни реч о папству нашао нисам, то није моја кривица, но историје; желите ли ме довести у положај човека који је ради изопачења окривљен? Чините ако то можете...
Уопште, ја овако мислим и признајем:
1. Исус Христос дао је свима апостолима једнаку силу и власт као и апостолу Петру.
2. Апостоли у лицу Петра нису признавали намесника Христовог, а тако исто нису га признавали за непогрешивог учитеља цркве.
3. Да Петар никад није ни помислио да буде папа, нити је као папа ма што радио.
4. Да су сабори који су за прва четири века држани одавали папи част само зато што је живео у знаменитој вароши Риму, и то само част, а никако врховну власт.
5. Да свети оци оно знаменито место: "Ти јеси Петар и на том камену саградићу цркву своју" никада нису разумевали тако као да је црква на Петру саграђена, већ на камену (не super Petrum, већ super petram), тј. на искреној вери тог апостола.
У часној и поштеној намери, а по хришћанској савести, изводим тај необориви закључак: па и сам разум, а нарочито историја нам сведочи: да Исус Христос није дао апостолу Петру већу власт но што је осталим апостолима; да римски епископи нису били владари цркве, али су то достигли - присвајајући - мало-помало сва права епископске власти и части. [Гласови: "Ћути, бесрамни протестанте! Ћути! Ћути једном!"] - Ја нисам бесрамни протестант, и заиста не, и по хиљаду пута не! Историја није ни католичка, ни калвинска, ни англиканска, ни лутеранска, ни јерменска, ни источно-грчка, а још мање ултрамонтанска. Она је снажнија но све вероисповести и закони васељенских црквених сабора.
Пиши против историјског факта - а&#
_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
