Св.Владика Николај о ПРАШТАЊУ!!
Када је Христос умирао на Крсту,
он је и у самртним мукама
се трудио да буде од користи људима
и стрепио је за њихово добро.
Не мислећи о себи него о људима својим,
Он је у самртном ропцу изрекао једну од најдубљих поука,
које је људски род икада чуо.
То је поука и наук(а) о опраштању.
"Оче опрости им, јер не знају шта раде!"
Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква ријеч...
Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима,
били прави, били криви, призивали су богове и људе на освету:
„Освети ме“, то је ријеч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима,
па на жалост и данас чује међу многим народима,
чак и оним који се називају именом Христовим.
А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама,
моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости,
и још поврх тога налази извињење за њих -
јер не знају, вели, шта раде!
Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту?
Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима,
зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу,
да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају?
Несумљиво зато што је нарочито хтио да нам се ова поука утисне у сјећање.
У незаслуженим мукама на Крсту,
величанствен над сваким величанством свијета
и узвишен над царевима и судијама земним,
над мудрацима и учитељима,
над богатим и сиромашним,
над друштвеним реформаторима и политичким вођама.
Он је примјером опраштања запечатио Своје Јеванђеље...
Да покаже тиме,
да без опраштања нити цареви могу царовати,
нити судије судити,
ни мудраци мудровати,
ни учитељи учити,
ни богаташи и сиромаси живјети животом човјечанским а не скотским,
ни плахи реформатори и политичке вође шта корисно учинити.
А прије свега и после свега да покаже,
да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумјети
нити још мање - испунити.
С ријечима о покајању Господ је почео Своју науку,
а с ријечима праштања завршио је.
Покајање је сјеме, опраштање је плод.
Никакву хвалу нема сјеме, које не доноси плода.
Никакво покајање нема вриједности без опраштања.
Шта би било друштво људи без опраштања?
Један звјерињак усред природног звјерињака.
Шта би били сви закони људски на земљи
до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?
Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом,
и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином?
Не; праштање чини главни садржај свих ових назвава.
Да не постоје ријечи:
опрости ми! и: нека ти је просто!
људски живот био би савршено неподношљив.
Нема те мудрости на земљи,
која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима
без примјене опраштања.
Нити има те школе и тога васпитања,
које би могло створити људе великодушним и племенитим
без вјежбања у опраштању.
Шта помаже човјеку сва његова свјетска умјетност,
ако он није у стању опростити своме ближњем једну увриједљиву ријеч,
или један увриједљив поглед? Ништа.
И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром,
ако свака ока није свједок бар једне опроштене увреде? Ништа.
Кад бисмо само знали,
колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час
не само од стране Бога, него и од стране људи,
и ми бисмо са стидом пожурили, да другима опростимо!
Колико нехатних, уврједљивих ријечи ми избацимо,
на које се одговори ћутањем;
колико јаросних погледа;
колико неприличних покрета;
па чак и недозвољених дјела!
И људи прелазе преко тога,
не враћајући нам око за око, и зуб за зуб.
Шта онда да кажемо о опраштању Божијем...
За ово је недовољна свака људска ријеч...
Кажу овако велики молитвеници првих вијекова:
"Ако би сви гријеси свијета
неким чудом спали на плећа само једног човјека,
и ако тај човјек пожели да се врати Христу,
онда би тај свегријех постао само зрно
у бескрајном океану Божије љубави."
Пожуримо се да опростимо свима гријехе и увреде,
"да би се и нама опростили безбројни гријеси и увреде наше"...
|
Ali ako se zna da ti je idol Nikolaj, onda nije ni cudo...