Ал' си ти неки темељан чова...
dzabaleban je napisao:
6. Neobično zvuči to da je slobodna volja iznad Božijeg suda, zar ne?
Слобода је од стварања до данас дар,
дар који смо изгубили и дар који је обновљен Христовим васкрсењем,
али као и сваки други дар, (на примјер талент) мора да се развија и усавршава.
Проблем је у нашој логици, јер смо одрасли у друштву које коријени на Августиновској и схоластичкој филозофији "злочина и казне",
на једном сувопарном и рационалном схватању да је патња (страдање) "откуп за преступ", па макар и преступ родитеља и предака.
Ми судимо сами себи својим опредјељењима односно поступцима,
и стога или узрастамо у слободи или падамо у неслободу (анархију и непоштовање Другог - коју обично тад погрешно схватамо као слободу).
Дакле слобода је принцип постојања и стварања,
а судије смо сами себи, ми као човјечанство своје комплексе кривице пројектујемо на Бога као "гњевног судију".
Citiraj:
Ako se neko u svojoj slobodnoj volji odvaži da uništi svijet ili samog Boga, šta onda biva sa slobodnom voljom?
Управо то чини Сатанаил, као родоначелник зла,
зло је у ствари негација слободе и стварања,
жеља за непостојањем, уништењем, небићем.
То је крајње губљење слободе и изопачење стварања,
оно је настало у времену, те самим тим није "предвјечно",
његово дјелање има свој почетак, а самим тим и крај,
и то за њега несретан, јер је чињеницом стварања кроз божански Логос (Христа) и васкрсења, његовог физичког и дословног сједињења са цјелокупном творевином, небиће односно непостојање постало немогуће (слично каже и наука у Закону о одржању енергије - она може само промијенити облик, али не и "настати" или "нестати").
Када ствари погледамо из тог угла, онда принцип "уништења" и не постоји, а поготово над Оним који је извор постојања свега створеног,
оног који има бивствовање - постојање "по себи", односно ЈХВХ, "Ја сам Који Јесам", Божије представљање Мојсеју је се управо односи на то да је он једини који собом носи Биће, односно даје постојање свему.
Духовно искуство Антонија Великог, великог египатског духовника из 3. вијека н.е. (последње искушење св.Антонија) каже да би Бог примио покајање и самог Сатанаила, ако би он признао свој гријех
(слично као са Адамом: он је кривио Еву, а Ева змију - нико није признавао властити удио у преступу).
Citiraj:
7. Ako nije sve na kraju kako On želi, da li to znači da je Njemu svejedno ili žali, ili se kaje što nije ispalo kako On želi.
(Bogu da je svejedno ili da je ljut ili žalostan, hmm "ljudsko, suviše ljudsko")
Tačno, ljudska logika i matematika-
Заиста из људске перспективе, и заиста је немогуће писати о томе шта Бог "осјећа" или "мисли".
Оно што знамо је "да жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине", да је он Љубав, да је из те љубави "и свог Сина јединородног дао за живот свијета".
Citiraj:
Ako On ne zna kraj, npr. ishoda bitke na Armagedonu, da li je on Bog,
Ili ono špekulatorsko "Ako Bog može sve, da li može da ne može?"
Већ излазимо из оквира приземне логике и рационалисаања,
јер стижемо до премиса које произилазе из читаве приче:
- да живимо у неслободи "не моћи не гријешити"
- да добијамо дар "моћи не гријешити", који ако развијемо духовним животом и подвигом долазимо у стање савршене слободе "не моћи гријешити" у којем је оно "не моћи" у ствари "не жељети",
сагледавање бесмисла Сатанаиловог дјеловања и свих његових последица у свијету.
Citiraj:
Da li je Sotona onda glupak, kada u Otkrivenju jasno piše da će izgubiti i biti uništen?
Знао сам лично неколико припадника "цркве сатане" који су живјели у убјеђењу да ће они побиједити на Армагедону,
а касније сам срео пар њихових свештеника који су прихватали пораз,
али су се "тјешили" причом да они у "паклу" неће бити мучени,
већ да ће они због одређених заслуга (читај злодјела) бити мучитељи других. Туга и жалост.
Citiraj:
Ako Sotona zna, ali "ne može protiv svoje prirode" a to je da oporiče Boga i da vječno napada, u čemu se tu onda ogleda njegova slobodna volja?
Сатанаилу зло није "у природи" јер је било вријеме када је био арханђео, а његово садашње стање је проистекло из самозаљубљености, сујете и гордости.
Та његова самозаљубљеност га је и довела до помисли и жеље да он буде тај којем требају сви да се поклоне и да он над свима влада,
не схватајући да истинско богопоклоњење настаје из захвалности и љубави, односно из слободе.
Он је принцип туђе (а и властите) слободе још тада прекршио,
и тиме постао судија и себи, и онима који следују за њим,
и тиме практично увео принцип неслободе.
Citiraj:
Zar Sotona onda nije rob svojih suludih ideja, a kaže se da je daleko mudriji od čovjeka?
Живи доказ да "не спасава памет, него срце"...
