|
За нас хришћане није централни догађај распеће Христово,
већ његово васкрсење, које представља потврду обнављања цјелокупне твари кроз љубавно сједињење Логоса са људском и свеколиком природом.
Људски род је отпао вољно од јединства са њим, а пошто је благословено да сва творевина следује за својим богопостављеним началником - човјеком, тако је и кроз његову смрт, сва постала смртна, тј. пропадљива.
Филозофи би рекли, то је зато што није по природи беспочетна већ је једном створена у вјечности (Биг бенг, тј. велики прасак). Све што једном није постојало, тежи враћању натраг у небиће, осим ако није у јединству са енергијом која је по врсти и природи беспочетна односно божанска.
Христос, односно Бог Логос, је својим сједињењем божанске и људске природе, својом личношћу сјединио Бога и човјека, чинећи тиме све људе својом браћом (зато себе непрестано назива Син Човјечији), и у својој личности нераскидиво повезујући људско и божанско.
Тајна Христовог оваплоћења се сматра за тајну над тајнама, до које Црква није дошла неком контемплацијом, филозофирањем или медитирањем.
Она је нама који исповједамо Христа као Господа и Бога откривена, тј, представља богооткровење.
Прва тајна над тајнама је оваплоћење Бога Логоса:
Како да се несмјестиви Бог смјести у утробу жене,
и како да се онај за кога је васељена мала, смјести у материцу дјевојке.
То је била тајна сакривена и од анђела и од демона.
Само је Совјет Предвјечни, Света и Јединосушна Тројица знала за овај домострој спасења и за оно сто се има збити у историји још и прије стварања човјека и свијета.
Још су старозавјетни пророци свједочили у Старом Завјету да ће зачети дјевојка и родити Сина и да ће му име бити ЕМАНУИЛО - што значи "Господ међу нама" - односно "један од нас", као неко скривено најављивање да Христос неће бити само човјек пророк.
Прво питање се родило у срцу првосвештеника Симеона који је био један од седамдесеторице који су преводили Тору (Стари Завјет ) на грчки језик услед све веће јеврејске заједнице у градовима Грчке.
Он је нашао на одјељак код пророка Исаије који каже да ће "дјевојка зачети" и родити Месију.
Ријеч дјевојка означава жену која није познала мушкарца,
која је невина, па је то самим тим њему звучало парадоксално,
те је кренуо ову риеч да преведе са „млада жена“.
Тад му се јавио анђео Гаврило (онај исти младић који је сједио поред празног Христовог гроба, када су стигле мироноснице) и рекао да преведе како пише-девојка, а да неће видјети смрти док не сретне Месију.
Управо њему су донијели бебу Исуса и он - који представља собом икону светаца старог Израиља изреце молитву
„Сад отпушташ у миру слугу твојега Господе,
по ријечи Твојој, јер видјеше очи моје спасење Твоје
које си припремио пред лицем свих народа...“
Овај догађај ми прослављамо данас као Сретење Господње.
Прица о чудесном рађању Христа месије је најбоље описана у акатисту Богородици, гдје богонадахнути писац Богородицу Марију пореди са мостом који повезује небо и земљу, ону која је Богу-Логосу дала тијело човјека.
У њој је Бог Логос Син Бозији постао БОГОЧОВЈЕК - савршени Бог и савршени човјек, сједињујуци у себи и собом, једном и занавјек људску и божанску природу.
Нити се божанство умањило , нити човество измијенило.
Сличан нама у свему осим гријеху, он дође да нас избави од гријеха,смрти и ђавола, тог тројства коме смо сви робовали до тад.
Сав његов долазак на земљу, боравак на њој, смрт, силазак у Ад, Васкрсење и Вазнесење су чудо над чудима.
Једино ново под капом небеском, тајна над тајнама откривена само одабранима - онима који су чиста срца.
А међу онима циста срца (сиромашнима сатанским духом гордости и самољубља) било је и рибара и филозофа, интелектуалаца и простих људи, царева и просјака, разбојника и испосника.
Свима онима који су у срцу познавали Оног коме су се молили, срце је заиграло приликом сустрета са Њим.
Разум није могао да га схвати, обухвати и усвоји, али је срце исповједало да је тај скромни младиц из Назарета Онај коме се у молитвама обраћало!
За остале, он је био секташ, лудак, занесењак, утописта, мађионичар, преварант и шта све не... За оне које су му се одраније молили и чије срце није окаменило гријехом, он је био и остао заиста Месија, Син Божији који је дошао у свијет да грешнике спасе, међу којима су за најгрешније они сматрали саме себе...
Смирено срце има могућности покајања (метаније на грчком, што значи - преображај), а покајање нам чисти духовне очи срца.
Што се срце више чисти покајањем и молитвом, све је више способно да у себе прими Бога, и покајање постаје љубав.
Љубав која нас води тамо где је онај којег љубимо!
Љубав која је једина права заједница, за разлику од себичног наметања воље код оних који су од овоземаљског царства сатаниног. Љубав која прашта, која се моли, која трпи све....
То је љубав којој нас је он учио и која нас духовно уздиже и води на небо.
У тајни оваплоћења и васкрсења, тј, домостроја спасења садржи се сво богословље Цркве:
Бог постаде човјек, не престајући бити Бог и не престајући бити човејк.
Христос је сав живот провео као сличан нама користећи своју људску вољу, људску енергију, дејство и природу, не престајући бити Бог.
Као Бог је васкрсао Лазара, и кћерку капетана, исцејљивао болесне, кљакаве и хроме, давао вид слепима;
а Христос као човјек се крсти, пости, гладује, бива кушан након 40 дана од сатане, љути се на фарисеје, радује се дјеци, једе, спава, бива кушан,ухапшен, мучен, попљуван и распет.
Показао је и доказао да че као ЧОВЈЕК побједити тамо гдје је Адам изгубио.
Бескрајно смирен под онима који су га тукли пљували и мрезили.
Бескрајно јак у мукама и искушењима.
Како јак? Ако је Бог страдао на крсту, какво је онда страдање?
Онда је само маска и привид.
Ако је као Бог изражавао бол, сумњу, муку,...зар је био Бог?
Христос се у тим ситуацијама служи својом људском природом,
нама на примјер за будућност, нама на примјер када будемо у сличним искушењима.
Како рече старозаветни пророк:
„као јагње на заклање вођен би и као овца нијем пред оним који га стриже“.
У Гетсиманском врту он се служи својом људском природом - не допада му се као и сваком нормалном људском бићу да буде распет на крст, али за разлику од свих људи до тада, он каже:
„Твоја, Оче, а не моја воља да буде“
Шта то значи? Да постоји неслагање воља измедју Бога оца и Бога Сина?
Нипошто! Већ да ми у будућности можемо доћи у ситуацију да нам се као људима и не допадне крст који носимо, али да не смијемо бјежати од искушења која су нам на корист.
Из ових примјера можемо само да као кроз маглу назиремо пуноћу божанства и човјештва Христовог и дубину љубави Божије према роду људском.
Света и Животворна Тројица је заједница Личности.
Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети - Један Бог у заједници три Личности а име му је Љубав!
Христос распети васкрсе и својом смрћу смрт уништи и онима који иду у гроб живот дарова!
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
