Александар Шмеман
Недеља праштања
Последњи дан пред почетак Великога Поста се од давнина назива „Недељом праштања“.
На тај дан се читају Христове ријечи:
„ Ако не опростите један другом сагрешења ваша,
неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрjешења “.
Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста,
у храмовима се врши обред узајамног праштања
и ми – мирећи се једни са другима – улазимо у пост,
у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.
Савjест човека јесте та тајанствена дубина наше свијести
из које нам долази осјећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и промјеном нашег живота.
И управо то осјећање кајања, тај глас савјести јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења,
ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено,
ка тој „недељи праштања“.
Зашто?
Зашто се у нама – истовремено са буђењем наше савјести –
јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено,
и то као први захтјев који савјест упућује нашој свијести?
Зато што савјест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и гријеху према другима.
Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао:
„Свако је пред свима крив за све…”.
Ове ријечи нам – на први поглед – изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ као и потпуни апсурд.
„По чему сам ја крив пред другима?“ – увријеђено и надмено протестује наш разум,
наше „спољашње“ сазнање.
Што се тиче „морала“ сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човјек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог „морала“ нас умирују тврдњом да је то нешто што је сасвим „нормално“ за људски живот.
Данас ставиљамо разум његовој надменој пометености,
остављамо и морал његовим објашњењима и оправдањима.
Слушамо савјест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама,
гдје нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си!
У чему је та моја кривица?
Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбјежно.
Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама.
Не, то је једна сасвим другачија кривица,
кривица које ненадано почињем да постајем свјестан,
схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота ,
које у потпуности прожима тај мој живот,
због кога сам се отуђио и удаљио од „другога“, од „других“,
почевши да сваког „другог“ и све „друге“ доживљавам искључиво као средство.
Чак и онда када неког волим, та љубав је изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе.
Савјест, и једино савјест, може човјеку да са беспоштедном јасношћу покаже свијет као свијет у коме се свако бори против свакога,
као свијет у коме важе искључиво правила „напада“ и „одбране“,
као арену немилосрдне борбе за животни опстанак.
Стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе.
Ако, погледамо мало у себе схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих диоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот.
И тек када то осјетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину ријечи Ф. М. Достојевског:
„Свако је пред свима крив за све“, као и истину ријечи Светог Серафима Саровског који каже:
„Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде…“ .
Смири се: а то прије свега значи –
спаси се од те твоје исконске поробљености отуђеношћу,
спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату ,,свих против свих” у коме живимо.
Опростити другоме, примити опроштај од другога...
То је прави повратак од отуђености ка јединству,
од мржње ка љубави,
од раздјељености ка сједињењу.
Јер опростити другоме уопште није једноставно...
Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу“ на недостатке других људи – и још горе – да смо ,,дигли руке од других људи”.
Па зар то није равнодушност,
зар то није презрење
и зар то није цинизам?
Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осјетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свијету, сву бездану тугу човјекове самоће на коју је човјек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу.
Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу:
„Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем…“.
Ту је она свијетла туга, она једина туга којом можемо да схватимо сами корјен, саму суштину и силу зла,
а то је – хладно срце, недостатак љубави,
тријумф усамљене и на усамљеност осуђене гордости људске.
Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено…
Као што тугује мало дијете које је нешто скривило својој мајци,
јер тај свој преступ доживљава као могући губитак раја мајчине љубави,
тако и свако од нас схвата да управо од тог обраћења душе,
од тог раскрављења срца,
од те чежње да се измиримо са другима започиње разрушење зла у нама.
И стога, ма колико све ово о чему говоримо било страно духу времена и далеко од нашег охладњелог и огрубјелог живота у коме наметнути „колективизам“ човеку не доноси обећану срећу,
већ само још више појачава његову самоћу,
јасно је да се искључиво ту,
у сили савјести,
у чежњи за праштањем,
у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове...
|
Tesko za nas da razumemo, ali istinito pred Bogom. Ko nam je kriv sto smo cesto uobrazeni pa ne vidimo Bozju ljubav prema svima, i mislimo da nas Bog voli zato sto smo tako 'dobri', a stvar je sasvim drugacija. Zalosno, ali istinito.