banjalukaforum.com

Фини отров академског скептицизма
Архимандрит Рафаил Карелин

На прелазу из 18. у 19. век у православним академијама установљен је заокрет ка западној схоластици. Тај процес је почео једно столеће раније. Професори из Украјине, стекавши образовање у католичким школама, створили су језгро у Московској Русији. Форма предавања била је копија Запада. Када је држава пред академије поставила нове захтеве - повисити ниво образовања до европских стандарда, тада су почели у скоро свакој грани црквене науке да коrисте дела протестантских теолога и научника. Уџбеници историје, психологије, логике па чак и црквеног права представљали су прераде и прилагођавања дела инославних аутора. То доба дало је низ самони-клих богослова, али школски уџбеници и приручници углавном су представљали компилације.

Западна наука располагала је опсежном грађом, али ту је дошло до прикривене трагедије наших духовних шко-ла, која се наставља до сада: риба је заједно са мамцем прогутала и удицу. Православне школе усвајале су не само фактологију него и методологију инославне науке, а у духовним школама почела је деформација православног менталитета. Ауторитет Откривења био је пољуљан, критицизам се кришом увукао у свест како професора тако и студената. Док се у Православљу кроз црквено Предање про-веравала наука, овде се сада црквено Предање почело да замењује аналитичким методом: оно као да је емигрирало из духовних школа у своја последња уточишта - манастире и храмове, препустивши место скепси која разједа душу. У византијским академијама био је синтетички метод учења - од општег су прелазили на појединачно. Сада су дедукцију заменили ин-дукцијом, из појединачних премиса желе да створе или да репродукују целину. Вера у Предање Цркве замењена је хипотезама и теоријама.

Као пример за ово служи питаше о ауторству "Ареопагитичког корпуса". Црква је од самог почетка објављивања ових дела њих сматрала за дела светог Дионисија Ареопагита, првог епископа Атинског, на шта се указује у самим "Ареопагитикама".

Више од хиљаду година после проналажења "Ареопагитике" у протестантској средини настала је сумња у ауторство светог Дионисија. Православни богослови су се у том питању задовољили тиме што су прихватили сасвим непоуздане аргументе против изворности "Ареопагитике", нису им додали ни један свој доказ, већ су почели да се баве препричавањем рационалистичких хипотеза.

Чудан парадокс: предавачи и студенти духовних академија на дан слављена спомена св. Дионисија Ареопагита чују на црквеној служби његово прослављање као аутора књиге "О небеској и црквеној јерархији", као тајновидиоца и ученика св. Павла, од кога је чуо и предао Цркви Небеско учење. У академији се доказује да је то историјска провокација: непознати фалсификатор скривао се под именом светог Дионисија и у току много векова обмањивао Цркву заједно са њеним светима, који су се руководили богословљем Ареопагита. Овде у свести верујућег настаје расцеп од сумњи - коме веровати? И постепено предност задобија страна колегија научника.

Свети Дионисије Ареопагит спада у ред најзначајнијих богослова древне Цркве. Његов утицај на богословску мисао како Истока тако и Запада је огроман. У његовим делима мистички опит је спојен са беспрекорним философским формулацијама. Он је богослов у најузвишенијем значењу ове речи, како је богословље схватала древна Црква. Бог је откривао Себе у његовим мистичким провиђењима и созерцањима. Данас је он постао предмет напада од стране рационалиста. Научна инквизиција настоји да га лиши имена и да га потре као историјску личност. Сада су аутора бесмртних дела у богословским круговима стали да називају "псеудо-Дионисијем", односно лажним Дионисијем. Сам аутор "Ареопагитике" писао је о себи управо као о Дионисију Ареопагиту, ученику апостола Павла и Јована, првом епископу атинском и другу свештеномученика Јеротеја и због тога термин "лаж-Дионисије" звучи као лажљивац-Дионисије.

Дакле, знаменити "Ареопагитички корпус", који је Црква прихватила као своје учење, написао је анонимни фалсификатор, састављач кривотворених списа који је присвојио име ученика апостола Павла.

По црквеним правилима, састављање лажних списа је један од најтежих грехова, који се кажњава одлучењем од Цркве. Настаје парадокс: испада да је аутор "Ареопагитике" авантуриста високе класе, а његова кривотворина остаје непримећена од таквих Светих Отаца и подвижника а уз то и ерудита, као што су преподобни Максим Исповедник и Јован Дамаскин и други.

Значи, по мишљењу савремених теолога, "Ареопагитички корпус" је једно од највећих књижевних обмана средњовековља, криминал који су тек после више од хиљаду година успели да разоткрију научници из протестантских кругова. Како су наши теолози могли да се сложе са концепцијом "генијалног лажљивца" - непознато је. То је више психолошки него историјски феномен.

Ради тога треба прихватити протестантску, рационалистичку, оземљену представу о Цркви и оправдати језуитски морал по коме "циљ оправдава средства" - учење о "богоугодној лажи", које је у Православљу свагда посматрано као провокација против хришћанске моралности и као демонизација самог морала. Господ је рекао: "Блажени чистим срцем, јер ће Бога видети".

А како је лажљивац могао да види тајне духовног света? У опитима своје лажне мистике он би угледао само демоне који узимају изглед анђела. Како је такав опит могао да изрази скривено учење Цркве и како је Црква, која има ум Христов, могла да га прихвати као своје учење?

Како је Дух Свети, који обитава у Цркви, могао својом благодаћу тако обилно да осени списе лажљивца који је погазио црквене каноне, или визионара са поремећеном психом. Име светог Дионисија ушало је у литургику Цркве, а литургика је непрекидно сведочанство. Како ће савремени теолози да заповеде да се молимо аутору "Ареопагитике": "Свети свештеномучениче Дионисије, моли Бога за нас" или пак: "Псеудо-Дионисије моли бога за нас"?

Треба рећи да се Црква моли Дионисију Ареопагиту (празник је 3. октобра по старом календару) управо као лицу које је написало своја бесмртна дела, мала по обиму, али велика по дубини.[1]

Са потпуно другачијим осећањем човек чита дело апостолског мужа, од дела непознатог лица које се потписало туђим именом, то јест које је признало своју нечасност. Са другачијим поверењем ће читати Петокњижје Мојсија, знајући да га је написао богонадахнути пророк, него Петокњижје као дело временски каснијих полемиста (са амплитудом од хиљаду година), који су се потписали именом пророка и Боговидца Мојсија (види "Полемичност Шестоднева", Ђакон Андреј Курајев).

Овде се у душе читалаца, нарочито студената, улива фини отров скептицизма, који разједа њихову веру, као киселина метал, овде се показује неповерење према Цркви: како је она могла тако лако да се обмане, зар је она у свом незнању толико дуго падала док није "закукурикао петао са шиљатог врха протестантске цркве". Ако је "Ареопагитички корпус" написао псеудоДионисије, онда је он двоструко "псеудо", као онај који је присвојио име апостолског мужа и име свештеномученика. И тада су почели да промичу пред очима други псеудо: псеудо-Макарије, псеудо-Нил, псеудо-Василије и тако даље.

А коме ми да верујемо? - Цркви, црквеном Предању или критици из табора протестантизма, који је довршио разарање Цркве код себе кући? Пред нашим богословима - рационалистима стоји алтернатива коју они покушавају да избегну: ако су принципијелни људи, онда треба да се боре за десакрализацију корпуса псеудо-Ареопагита, за деканонизацију аутора као светог и убрајање његових дела у апокрифну кривотворену књижевност или пак да "канонизују лажна имена" као допуштени богословски метод.

Један професор ми је искрено рекао: "Лаж је коњица за спасење" (псалам 32). Вероватно је сматрао лажљивца за коњаника, а правдољупца - за пешадинца. Но мене није зачудила његова аргументација, већ непознавање словенског језика (овај стих псалма у преводу на руски језик значи: "Непоуздан је коњ за спасење", односно "Не уздај се у снагу коњице". Лажљивац или нема никакво духовно искуство, или је то искуство демонско, јер лаж изопачава сазнајне моћи и способности духа.

Има речи које су изгубиле своју конкретност и постале називи не-каквог неодређеног, мутног и истовремено страшног универзума. Једна од њих је реч "наука". Можда ни један назив није био подвргнут таквим спекулацијама, као ова реч. Сва антирелигиозна пропаганда водила се у име науке, која је, као богиња правосуђа, изрицала хришћанству своју пресуду кОја не подлеже амнестији. У име науке Остап Бендер је ступио у јавну расправу са ксендзима (пољским католичким свештеницима); у име науке беснео је Јарославски; у име науке ружно се препирао Уљанов; у име науке Штраус је прогласио Библију за препричавање митова; у име науке Бауер је порицао постојање Христа. Данас у име науке савремени теолози желе да одвоје разум верујућег од саме вере, да сведу појам "ум - нус", као јединство сазнајних моћи, на његов део који је окренут ка земљи, на логику, и да тај разум учине господаром у области вере (као што су недавно хтели да црквеног старосту поставе изнад свештеника и да га учине главним у храму).

Рационализам у религији је двоверје: вера у Божанско Откривење и вера у сопствени разум. То је стална двојственост не само у сфери интелектуалног познаша, него и у питањима етике. Зато је неопходно одредити шта је наука? Каква средства она поседује? Који је њен делокруг и у чему је њена методологија? На ова питања ми смо делимично већ дали одговор.

Наука иде од појединачног ка целом (целовитом). Научно мишљење је аналитичко. Оно се ослања на низ података које прихвата као аксиоме и на њима заснива уопштавања у виду хипотеза. Недостатак података надокнађује се сопственим нагађањима, умовањима и претпоставкама. Најнепоузданији критеријуми су у историјској науци. Док у области физике експеримент може да буде поновљен и чињеница установљена, то историјску чињеницу у суштини није могуће репродуковати и зато је створена изрека: "Нико не лаже тако много као историчар". Бела места историје испуњавају се претпоставкама, уобразиљом и фантазијом. Случајно откриће може да преокрене сву створену представу о овим или оним историјским догађајима. Археолошка ископавања су нам до-казала да се много тога што је сматрано за област митова и легенди, по-казало као реалност и веродостојност. Многи археолошки споменици потврдили су оно о чему је било писано у Библији и што је неосновано порицано од критичара. Почетак науке је трагање у коме се налазе елементи сумње. Почетак религиозног гносиса је страх Божији. Религиозно познање иде од општег ка појединачном; научно - од појединачног ка општем. Али пошто предмет и појаве не могу да буду исцрпљени њиховим својствима и спољашњим манифестацијама, то је сваки опит недовршен и последњи закључци науке не могу да се сматрају коначним. Са појавом нових чињеница мењају се и обарају пређашње хипотезе. Историја науке је гробље хипотеза.

Приликом изучавања историје, философије, књижевности и религије, материјалистичка наука, по правилу, са веома малим изузетком, полази од еволуционе концепције, теорије еволуционог развоја, у којој се садашњост ослања на прошл&#

_________________
ΘΕΟΔΟΥΛΕΙΑ

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ИЗ МЕРТВИХ СМЕРТИЈУ СМЕРТ ПОПРАВ И СУШЧИМ ВО ГРОБЈЕХ ЖИВОТ ДАРОВАВ.