Otac Serafim Rouz je prvi pokrsteni Amerikanac koji je istinski primio pravoslavlje i kao pisac I kao molitvenik procuo se sirom pravoslavnih zemalja, narocito Rusije.
On je svojim propovedima i bogoslovskim radovima, u toku svog kratkotrajnog zivota od 48 godina, neumorno dokazivao istinitost ucenja pravoslavne vere i pogresnog modernog duha i svih poroka koje nase vreme donosi. On je prvi americki pravoslavni svestenik koji je povezan s patristickom tradicijom Crkve. Sveti Oci Crkve i isposnici, narocito monaske zajednice u Rusiji Valaama i Optine, imali su presudnog znacaja na duhovno formiranje mladog Evgenija (Judzina, engl.). Generacija mladog narastaja u Sjedinjenim Drzavama Amerike, kaze Judzin, duhovno je mrtva, bez kompasa je. “Hristos je jedini izlaz iz ovoga sveta”, cesto bi govorio i pisao otac Serafim.
Otac Serafim Rouz je rodjen 1934. godine u San Diegu, u jednoj metodistickoj porodici. Po karakteru i poslovicnim izrazima i govoru vise je licio na majku, a od oca je nasledio marljivost u radu i zadovoljstvo u malom. Mali Judzin je bio od samog pocetka, od ranih detinjih dana, miran i cesto zamisljen. Rano je poceo da cita, tako da je uskoro znao izvesne delove Biblije. Imao je svoje vrsnjake, ali se malo igrao sa njima. U skoli je bio odlican djak i njegovi su ucitelji gledali u njega sa velikom nadom. Mislili su da ce se Judzin posvetiti matematici i prirodnim naukama. Jos u gimnaziji naucio je dva strana jezika, francuski i nemacki, citao je svetska knjizevna dela, ukljucujuci Dostojevskog. Osobito ga je zanimala filosofija, koju je ozbiljno studirao u Pomoni, na koledzu, u Juznoj Kaliforniji. Stalno je zudeo za necim uzvisenijim, savrsenijim. Mucila ga je misao coveka i njegovog postojanja, jer mora da postoji neka “druga realnost”. Nije se mogao nemirni duh mladog Judzina ukopcati u okvire protestantizma, jer je to za njega bio “status quo” - ljudi zive za ovaj svet, uzivaju zemaljske blagodati, ali dalje se ne ide. Trazio je da sazna “istinu” u budizmu, spiritualizmu, istocnim religijama. Bila mu je dosadna zapadna mudrost. Bio je nekad blizak filosofiji Nicea, koji je odbacio sve sto nije racionalno, sto se ne moze razumom protumaciti. Dok je Judzin lutao i trazio sta je i gde je istina, izgubio je bio interesovanje za veru kakvu je stekao u roditeljskom domu. Za njega ce jedan monah, njegov sabrat, docnije reci da je Judzin bio monah “koji je znao kako da pati pre nego je dosao do istine, a onda je patio zbog onoga sto je nasao”. U jednoj akademiji u San Francisku studirao je kineski i istocnjacku mudrost. Kazu da je odlicno naucio taj jezik, kao da je bio rodjen u Kini.
U San Francisku na univerzitetu cuo je na jednom predavanju od jednog francuskog profesora da se u izucavanju bilo koje religije potrebno obratiti izvornoj formi te religije. Sretnom okolnoscu jedan student, Srbin, preporucio mu je da se upozna sa pravoslavnim crkvenim obicajima i bogosluzenjima. Bas tada Judzin upoznaje jednog svog vrsnjaka, ruskog bogoslova, koji ce ga prvom prilikom odvesti u hram Presvete Bogorodice koji se nalazio u San Francisku. Iako nije tada poznavao jezik, ni svestenicke radnje, ni vernike okupljene tu na molitvu, miris tamjana i sveca i molitvenost prisutnih ucinili su narociti, zapravo sudbinski utisak i prelom u dusi Judzina. Cudan je taj prelom bio, tako nesto nije nikad osetio u protestantskim hramovima, a niti u budistickim i istocnjackim hramovima. Onda se setio onog francuskog profesora koji mu je ukazao na to da je Pravoslavlje najblize izvoru hriscanske tradicije. Poceo je cesce da posecuje pravoslavna bogosluzenja, da cita knjige, da uci ruski i crkvenoslovenski jezik. Imao je osobitu srecu da postane ucenik Arhiepiskopa Jovana (Sangajskog), koji je nedavno kanonizovan u Ruskoj zagranicnoj crkvi. On se rado seca tih dana, kad je u toku tri godine izucavao pravoslavnu teologiju pored Arhiepiskopa Jovana i drugih verujucih nastavnika. On se postepeno priblizavao Pravoslavlju i sve ga vise zavoleo. Presao je u pravoslavnu veru, stekao je dobar broj prijatelja medju Rusima i imao nekoliko mladjih prijatelja-bogoslova. Judzin nije mirovao. Ucestvovao je u dnevnim bogosluzenjima, proizveli su ga za cteca. On je kroz susret sa Hristom saznao da istina nije van nas, da je to licni dozivljaj koji se neguje u srcu. Pravo je zadovoljstvo citati knjigu “Ne od ovoga sveta”, koju je napisao njegov sabrat Damaskin posle smrti oca Serafima. On je, otac Damaskin, iz neposredne blizine posmatrao rad i stvaralacku energiju novog pravoslavca i sve poteskoce kroz koje je otac Serafim sa bratijom prolazio. Pocelo se sa stampanjem i izdavanjem jednog casopisa - “Pravoslavna rec” - nabavkom i prodajom pravoslavne stampe i ikona u neposrednoj blizini Bogorodicinog hrama u San Francisku.
Posle smrti Arhiepiskopa Jovana, Judzin i saradnici su zeleli da se udalje od sveta i da stvore svoju zajednicu, monasku zajednicu po ugledu na starodrevne pustinjake i isposnike. Nesto pozajmicom, nesto od sakupljenog i ustedjenog novca kupili su 80 ekera (32 hektara) zemlje u jednom udaljenom planinskom kraju, nekih 300 km od San Franciska, prema severu. Prelaskom u novi kraj napravili su malu crkvu i par koliba za stanovanje. Tu se zamonasio i Judzin sa monaskim imenom Serafim, uzevsi ime cuvenog ruskog isposnika Serafima Sarovskog; njegov saradnik Gleb (Rus) primio je ime svetitelja Aljaskog Germana. Njegova skromna monaska zajednica se nazvala “Manastir bratstva Svetog Germana od Aljaske”. Serafim je primio jeromonaski cin 1977. godine. Sada to bratstvo broji 15 monaha, mladih Amerikanaca koji su primili Pravoslavlje i odlucili se na monaski isposnicki zivot. Zive kao isposnici u molitvi, u svakodnevnim sluzbama i zaduzenjima - prema pojedinacnim sklonostima. Zive od izdavacke delatnosti: izdavanja svoga casopisa “Pravoslavna rec”, od prevodjenja i objavljivanja pravoslavnih svetiteljskih spisa. Siroka misionarska delatnost. Poneki od njih odlaze u svet da pomognu onima koji ih traze za duhovnu utehu. Cim sam sa suprugom stigao prosle jeseni u tu neobicnu zajednicu, usred Amerike, na Zapadu, pitali su me monasi za Episkopa Nikolaja i Arhimandrita Justina Popovica. Dali su nam na poklon knjigu o srpskim svetiteljima u engleskom prevodu, od Srbina, svestenika Danila Rogica. Nazalost, otac Serafim - jedan retko fini i istrazivacki duh - poziveo je svega 14 godina u tom americko-pravoslavnom manastiru, ali je ostavio iza sebe veoma plodno seme, nekoliko odlicnih knjiga i spisa pravoslavne sadrzine, kao: “Pravoslavlje religija buducnosti”, “Bozje otkrovenje ljudskom srcu”, “Blazeni Jovan cudotvorac” i dr. Grob oca Serafima je pri samom manastiru, gdje mnogi dolaze na molitvu.
Moderno doba je po mnogo cemu satansko i blisko Antihristu, govorio je i pisao otac Serafim Rouz. Upozoravao je pravoslavne hriscane da ustraju u pravoslavnom, izvornom hriscanskom ispovedanju vere. Njegova djela, i obimna knjiga “Ne od ovoga sveta” (1000 stranica), prevode se na ruski. On je bio neobican i hrabar Hristov vojnik u moru materijalizma, cija se dusa sada raduje na nebesima. On je i putokaz mladim Amerikancima koji hoce i traze istinu.
|
Šta više klonio bi se, al takvog(!) kripa i umišljenika.
