Зашто у Новом Завjету имамо четири Јеванђеља,
и зашто се она зову по Јовану, по Марку, а не нпр. Јованово Јеванђеље?
Ево скоро два вијека убише се западњачки теолози, нарочито протестантски, да то објасне, и онда стварају читаве теорије.
А проблем је врло једноставан...
Наиме, нису се ни Јован ни Марко, ни други Еванђелисти, договорили о свом искуству Исуса Христа, о свом виђењу и доживљају Господа Христа.
Јеванђеље се зове по Јовану зато што је апостол Јован, као лични ученик Христов, доживио Христа онако како Га је доживио и потом дјелимично али вјерно пренио на хартију тај свој доживљај
(види Јованову Посланицу, гл. 1, стих 13).
Апостол Марко који највјероватније није видио Христа,
(сем можда у Марко 14,51), описао је Христа онако како је чуо од осталих Апостола, нарочито Петра и Павла.
Хвала Богу да имамо четири лична свједочења непосредних и посредних ученика Христових о Њему као Богочовјеку и Спаситељу, јер то њихово свједочење из живог искуства далеко је важније од сваке систематски написане књиге о Христу (попут нпр. Папинијеве).
Зато су Јеванђеља апофатична, неисказива и не могу бити претворена у једну позитивистичку књигу, макар да у њима има итекако катафатике, тј. тачних података и непатворене Истине Божије и људске.
Површни умови, позитивисти, не могу да схвате да Јеванђеље,
као врхунац записаног Откривења Јесте јединствено и непоновљиво лично свједочење (1 Јованова 1,1; 2 Петрова 1,16-21),
и у томе је његова непатворена и незамјењива вриједност.
На пример моју мајку, ја могу описивати али је не могу исказати.
Нема те књиге у коју би неко могао да пренесе моју мајку и да описом исцрпи моје живо искуство општења с њом и љубави што смо са њом имали и имамо.
Јер, напросто, како би рекао Достојевски, живот је шири од логике.
И хвала Богу!
Сјећам се, имао сам само једну фотографију моје мајке, са њене личне карте, па сам у Атини хтио да је увеличам и умножим.
Фотограф ми је урадио неколико слика величине разгледнице, а једну већу је узео па је, због избледелости црта на фотографији, мало ретуширао.
Кад сам видео ту наизглед „јаснију" слику, рекао сам да то више није моја мајка, онаква какву памтим и носим у срцу и у очима.
Према томе, покушај фотографа да на изблиједјеле црте старе фотографије, која је била у извесном смислу апофатична, дода своју катафатику, удаљио је слику од стварности.
Наиме, не може ничија друга прича о мојој мајци замијенити моје искуство, нити такође моја прича о мојој рођеној мајци може замијенити саму моју мајку.
Зато је од Јовановог Јеванђеља важнији сам јеванђелист Јован, и још важнији Живи Христос о Коме Јован свједочи у Јеванђељу.
Читање, проучавање тј, созерцавање (сагледавање) Јеванђеља није неко бјежање у „мистику", него ослобађање људског ума и ријечи за више, божанске и богочовјечанске реалности, за проширивање и уздизање човјека у живо општење са Богом Живим и нас Ослобађајућим.
А Јеванђеље христово свједочи управо о том живом општењу и искуству заједништва с Богом,
који је Живот, који је Истина, који је Заједница,
и које је прије свега Слобода и Љубав.....
|
