banjalukaforum.com

Мистагошки значај Свете Тајне Евхаристије

Ово је само летимичан увид у необухвативу тајновитост Бога који се јавио и стално се јавља као Чудотворац и Жртвоприноситељ Себе као Сина Човечијега.

Евхаристија је „тајна над тајнама“ у домостроју Божанског спасења и нема те човечије ни ангелске речи која би могла прикладно описати ту чудесну тајну несебичне жртвене Љубави агапијске. Зато се ту мора применити, до извесне мере, мистички метод апофазе.

Евхаристија је теологија остварена у историји, у Цркви као „светајни“. У њој се открива дубина христологије, ширина сотириологије, висина пневматологије и радост есхатологије.

Постоји објективна страна те тајне: Христово искупитељско дело и Његова присутност у самом чину Литургије;
и субјективна страна тајне: наше саслуживање Вечном Архијереју и наша спремност на служење браћи и свима људима.

Свака света тајна даје Божанску благодат без мере, али само у тајни Евхаристије даје се вернима и сама Ипостас Дародавца, када се Христос усељава Телом Својим у наше тело. То је најприснији и најузвишенији начин сјединења са Ваплоћеним Логосом и са Пресветом Тројицом.

На питање: Зашто је Бог постао Човек? - свети Оци одговарају: зато да би спасао човечански род у атмосфери слободе, која је исконски дар Божји свима људима и ангелима. Телом Својим, као покривалом, Богочовек је прикрио Своју нестворену Божанску Светлост и откривао ју је постепено, али само онима који су могли да је поднесу, да не умру од њене превелике блиставости. Важност Тела је велика и за веру, јер је апостол Тома и руком додирнуо Васкрслога Господа. Ми, свештенослужитељи сва три степена, имамо привилегију не само да се први причестимо, него и да додирнемо тај највећи дар Тројице: пуноту Божанства у Телу Христа.

Али - коме је више дано, од њега се више и тражи.

Није случајно што ми после освећења Дарова, благодарно кличемо Богородици Марији. Свети Симеон Нови Богослов каже: Она је „Мати свих светих... уколико је она Мати Бога, а сви свети раби њени јесу и њени синови, зато што се причешћују пречистим Телом њеног Сина. Истинита је реч, зато што је Тело Господње Тело од Богородице. (Архиепископ Василије Кривошеин: Преподобни Симеон Нови Богослов, стр. 285).

Ми, иако недостојни, имамо Богородичину привилегију да се често дотичемо Тела Богочовековог. Увек са трепетом и неизглаголивим радовањем јер се у Евхаристији оприсутнила тајна Христовог умирања на Крсту, тихост Његове жртве и радост Његовог васкрсења.

Мистагогија (тајноводство) је посебан свештенички таленат увођења у смисао светих тајни. Она је виши облик катихезе за одрасле. Ако катихеза припрема оглашене за крштење, мистагогија иде даље. Она објашњава све остале тајне у вези са врховном тајном Свете Евхаристије. Зато се може приликом вршења свих тајинстава указати на највишу тајну Причешћа.

Наша теологија и пракса је христоцентрична, а то на конкретном мистагошком плану значи евхаристиоцентрична.

Четири степена богопознања

Имамо четири степена богопознања.
Први је „теологија по звездама“, или природно Откривење. Ово је независно од катихете-мистагога. Затим иде катихеза. Трећи степен је мистагогија по примеру светих Отаца, и четврти, највиши, то је мистика, као доживљај личног сусрета са Богом. Мистика, наравно, не може се предавати него само предати, зато је свето Предање веће и богатије од сваког предавања, мада ово друго треба да одражава оно прво.

Ако је цео космос и цела историја човечанства епифанија Божја, средство Божјег откривења, онда је човек хомо адоранс, биће које богослужи. Свештеник, у том погледу, остварује најузвишенији домет човечности, тј. боголикости. Он се служи водом и уљем, хлебом и вином, и тако преко „материје“ остварује заједничарство са Творцем света (А. Шмеман: За живот света, 107).

У Евхаристији, као чинопоследованију, савршава се промена елемената хлеба и вина у Тело и Крв Господа Христа. У Његовом Телу је остварен домострој спасења, а свештенорадње литурга показују и доказују очима вере стварност и лепоту Његовог Рођења, Његовог Страдања на Крсту, Васкрсења и Вазнесења на небо.

Све је то химна двострукој Љубави: Бога према човеку и човека према Богу. По речима Светог Јована Златоуста: „Христос је нама дао да се наситимо од Тела Његовог, еда би побудио у нама силнију љубав“ (Беседа на I Кор. XXIV. ПГ 61, 204). Христос у Причешћу неодвојив је од Оца и Духа, што значи да са Његовим Телом прима у себе и Свету Тројицу.

Сада је питање да ли ће се у нама настанити Божанска Тројица, или ће нас напустити после Причешћа. Отуда је најбољи мистагог онај из кога зраче енергије Свете Тројице.

Свештеник - мистагог је, у атмосфери синергизма, најпре молитвеник, затим проповедник, литург и пастир.

Молитвом се узлеће до најузвишенијег Форума, до Божанског Савета Пресвете Тројице, а тамо Бог узима у обзир човекову молитву - и тако својом молитвом сваки човек, нарочито свештеник, утиче не само на своју личну судбину, него и на историју човечанства. По топлини молитвености препознајемо живост вере, наде и љубави у нама. И ту имамо свете Оце за учитеље.

Познато је да имамо четири степена молитве: прозбена, благодарствена, хвалителна и екстатична, без речи. Овај последњи облик је редак дар мистичара.

У Евхаристији имамо прва три степена молитве. Свештеник их, као литург, предводи и доживљава, а као проповедник тумачи. Он узима верника, као човека грешника на путу спасења. Ако он греши у делима, треба му рећи да пробуди у себи страх од Господа, и да ступи у однос са Богом прво као роб или слуга. Да се боји пакла. За духовни узраст таквог верника потребна је прозбена молитва, покајничка молитва. Онај који греши само у речима, тај је на нивоу најамника. Он ради за награду рајску. Такав се већ уздигао до благодарствених молитава. А син је тек онај који греши једино у мислима, па и њих трагично сузбија благодаћу одозго. Син чини вољу Божју не из страха од пакла, нити за плату рајску, него из чисте љубави. Једино он може да се вине целим бићем до хвалителних молитава. Разуме се да у току једног истог дана, верник или свештеник може да падне у сва три облика греха и да се поправи. То је разлог зашто имамо у Евхаристији сва три вида јавне молитве.

На овом једном примеру желим да илуструјем мистагошки утицај проповедника на парохији. Разуме се, све је ово везано за тумачење Евангелија по делима светих Отаца.

Мистагошки утицај литургаСвештеник као мистагог треба да објасни себи и другима зашто је почетак мудрости страх од Господа, и да он постоји, у неком облику и код највећих подвижника - светаца. Када држи путир и говори „Са страхом Божјим, и вером, приступите“, он као литург треба да зна да је Св. Симеон Нови Богослов дао о томе метафорично објашњење:
оно што су цветови на дрвету у пролеће, то је страх од Бога на пробуђеној савести грешника, али као што цветови нестају када се заметну плодови на дрвету, тако и страх нестаје када се зачне Божанска љубав у срцу верника.

Литург има мистагошки утицај на народ својим благоговејним односом према Светим Даровима. Нарочито када чита молитву пре Причешћа треба да држи у десници св. путир, јер је то онда доживљајна мистагогија. Он ће сасвим промашити ако том приликом остави путир на Трпезу и са књигом у руци чита ту молитву, јер каже „Верујем да је ово Твоје пречасно Тело“, а држи само књигу...

Св. Павле нас је упозорио, па и ми морамо упозорити своје парохијане, да може бити и Причешће на осуду, „јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тело Господње. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их је који су уснули“ (1. Кор 11,29–30).

Овде опет свештеник, својим личним доживљајем разних случајева у парохији, може да наведе речи дивног мистагога, Златоустог. Он каже, тумачећи Св. Павла: „А ми, ако само зажелимо, нећемо бити кажњени ни овде, ни тамо“, „Јер ако бисмо себе расуђивали, не бисмо осуђени били“. Није рекао: ако бисмо сами себе кажњавали, или мучили себе, него само: ако бисмо хтели да сазнамо грехе своје, само да осудимо себе, само да признамо безакоња, одмах бисмо се избавили од казне и овде и тамо (Беседа XXVIII I И Кор ПГ 61:234). Међутим, ако и доживимо казну Божју у овом веку, то је само карање, очинско уразумљење, за наше поправљање (ибид).

Св. Јован Златоусти упозорава: „Приступаћемо (Причешћу) са трепетом... да не скупимо огањ на нашу главу. Уосталом не говорим ово зато да ми не бисмо приступали, него да не приступамо недостојно, јер колико је опасно приступати без расуђивања, толико и не причешћивати се на тој тајној Вечери значи глад и смрт (Беседа XXIV ПГ 61:204–205).

Оптимизам мистагога је у доживљају победе над својим страстима и у снисхођењу према слабијој браћи. У једнима, грубљим, треба да будимо страх и наду, а у другима, скрупулознијима, да их тешимо, а свима без изузетка да понављамо често да „Бог хоће да се сви људи спасу“ (I Тим. 2,4). И што се Њега тиче, да је Он учинио све за то спасење, сад зависи од људи хоће ли они кроз веру примити тај дар у Сину Божјем, који је умро и васкрсао за све. Овде православни мистагог треба да нагласи да само Црква, и нико други, има лек против смрти, а то је Тело Васкрслога Христа у њеном путиру.

Свештеник уводи своје парохијане у све изразе и лепоте Цркве. Он ће да каже да Црква, не само есхатолошки, него већ на овом свету, нуди целокупну духовну храну потребну одраслом човеку. За очи - то су иконе и царски обреди. За ухо - слушање Евангелија, проповеди и појање. За чуло мириса - то је миомирис благословеног тамјана. За руке - то је додир Часног Крста или светих икона (а за оне чистога срца, они могу, као Марија Магдалина, и да додирну ноге Спаситеља). Но најузвишеније сјединење са Христом иде преко усана - то је Причешће.

Знајући све ово, православни свештеник се служи свима тим доказима присутности Божје у храму, и ван њега.

Лична аскеза

Услов за мистагошку убедљивост и ефикасност је лична аскеза свештеника. Ништа није лако у борби за наређено нам савршенство; али знамо да је лакше стећи естетски укус за свечано одевање у храму, за ритмично кађење и појање, него за унутарње улепшавање, за аскезу. Њу свети Оци зову „уметност над уметностима“. Ако сликар и вајар имају изван себе материјал за своје дело, глумац има самог себе да обликује у својој уметности. Он представља неку личност на позорници, у току неколико часова. Чак и то је немогуће без талента.

Свештеник мора да има неупоредиво већу концентрацију свих својих способности, него и најгенијалнији глумац, јер је он у рукоположењу добио забадава небески таленат да буде „сарадник Божји“ и жива икона самога Христа. Епископ може да буде подсетитељ на оно што смо учили у богословским школама, али Врховни Мистагог је Сам Господ Исус, преко светих Отаца, у којима Он обитава.

Једини лек против хладне рутине - то је дар суза и тихо ношење свога часнога крста. Опасност је да наше учествовање у Божјој „поезији“ Литургије постане сива проза, а наша небеска привилегија са-литургисања спадне на суморну „обавезу“ чиновника...

Највећу снагу добијамо, само ако скрушено погледамо на Тело и Крв Господњу на часној Трапези и сетимо се своје недостојности, али и Његове дуготрпељивости и самилости. Његова кеноза (самоосиромашење) под видом Хлеба и Вина сведоче о Његовој бескрајној смерности и кротости. И то нас храбри.

[/b]

Виши степен савршенства мистагог добија стичући врлину бестрастија. То је отпорност на искушења и благост према свима.

Тај већ види, по речима Св. Симеона Новог Богослова, у сваком човеку Христа, воли их и поштује као Христа (Архиепископ Василије: оп. цит. стр. 319). Тај исти свети мистагог и мистичар учи нас да је циљ свега нашег живота у Христу, дакле и циљ мистагошког тумачења и мистичког доживљавања Евхаристије -
у ствари обожење, које се постиже „кроз покајање и причешће обоженим Телом Христовим“ (ибид. стр. 346). Он истаче да се свештеници, као совершитељи Евхаристије, тада посебно обожују (ибид, стр. 348).

Пошто данас не постоји „дисциплина аркани“ (скривање тајне) као у древној Цркви - када су све наше „тајне“ молитве биле читане наглас, а касније полугласно или само у себи, саветно је давати вернима у парохији превод Литургије о. Јустина Поповића, да бисмо тако подигли мистагошки ниво наших верника и припремили их за активно и разумно учествовање у Евхаристији.

Мистагог као пастир дејствује и ван своје парохије. Нарочито у икуменским сусретима, који су данас чести.
Св. Јован Златоусти каже: „Ваша црква је део Цркве васеаенска... тако да сте ви обавезни да будете у миру не само један са другим, него и са целом васеленском Црквом“ (Беседа XXXII ПГ 61: 264).
Још више морамо бити спремни за екуменске разговоре са неправославнима.

Ту треба да се осети, прво, наша љубав од Бога, а тек онда наша верност апостолској Истини. Ту је најбољи мистагог онај који носи Царство Божје „унутра“ у себи (Лука 17, 20–21). Он зна да Евхаристије нема ван Цркве. Он зна да кроз Путир пролази осовина свемира, и око ње се врти цела васелена, а он сам, држећи се путира, стоји непоколебив (Флоренски каже: реч „cultus“ од „colere“ , значи вртети се. /Богосл. Труд: 17, стр. 132).

Предуслов за Причешће

Још од Св. Кипријана Картагинског постоји канон да јеретици не могу учествовати у Евхаристији. Мора постојати једномислије, догматска једнодушност као предуслов за Причешће. Зато је „интеркомунија“ са неправославнима незамислива.
Овакав став Православља не извире из вероисповедне ускогрудости према одељеној браћи, неистомишљеницима, него из дубоког поштовања према светом апостолском Предању и према светој Цркви Христовој.

Наша љубав према свима људима не може бити умањена због догматских разлика у вери, али када је у питању наше сједињење са Богом, у Евхаристији, онда жеђ за Божанском љубави у нама превазилази и нашу љубав према оцу или матери, према сину или кћери... (Мт 10,37). Ј
еретик је човек који уображава да има пуноту благодати а нема је, и неће да је тражи тамо где се налази: у Цркви православној.

Облагодаћени православни мистагог на васеленским релацијама треба данас да буде „со земљи“.
Да указује, као о. Александар Шмеман, да је модерни секуларизам пасторче западне средњевековне схоластике, и да је Рим још тада изгубио равнотежу у теологији.
Исто тако, да су Реформатори XVI века у многоме с правом критиковали папство, али да ипак нису знали да нађу пут до праве Цркве.

Нашим либералима и хуманистима без Христа, треба рећи, као архимандрит Јустин, да само ми, православни хришћани, нисмо имали клерикалну диктатуру, ни ломаче инквизиције.

И атеистима можемо искрено признати да је било лицемерја и неодговорности у нашој прошлости, па је зато Бог допустао револуцију - као прилику за испитавање наше свести и за јачање наше вере. Али свима можемо смиреноумно и усправно „дати рачун о нашем надању“, јер знамо да је међу нама Онај, дивнога Имена, који нас бодри: „Не бојте се јер ја победих свет“.

Дар вечнога живота

Најтраженији и највољенији су они мистагози у Цркви православној, који својим понашањем личе на Св. Серафима Саровског и св. Јована Кронштатског. Они су умели да шире око себе радост непрекидне Пасхе...

А Евхаристија и јесте тајна и дар вечнога живота као вечне радости. Доживљај те духовне радости управо је најбољи знак успешне мистагогије.

Znaci Bog je idiot.

Drago mi je da je to sada jasnije.
Ogranicen, nemocan.. i sta sve ne.. i morao je da postane covjek da bi spasio covjecanstvo.. jer nikako drugacije taj Svemoguci, Svevideci.. i sve ostalo... ne moze, niti umije.. pomoci ljudskom rodu????

Jel ovo zvaka, za ovce, raznih oca i drugih religioznih vodja na ovoj planeti?
Ili stvarno inteligencija ovo isto podrzava?

Drugim recima: Sendvic od kojestarije!!!



Uzdravlje..

_________________
Mislią da postoji svrha tvog ľivljenja.
Nema individualnog "ja" koji bi imao svrhu.
Postoji samo Izvor.
On ima svrhu, koju ne moľeą spoznati kroz svoj konačni um.

Или је идиот онај ко мисли тако...

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

Da daljac.. moguce je to..

A mozda su obojica idioti..

Jel ti to palo na pamet???

Ako ima na sto da ti padne...

_________________
Mislią da postoji svrha tvog ľivljenja.
Nema individualnog "ja" koji bi imao svrhu.
Postoji samo Izvor.
On ima svrhu, koju ne moľeą spoznati kroz svoj konačni um.

Шива ако себе сматраш духовним човјеком, онда би требао да размишљаш о последицама ријечи и изјава које дајеш.

Озбиљан човјек неће олако давати изјаве, поготово о стварима у које није упућен, или није довољно упознат.

Ради се о онтолошким принципима слободе и љубави на којима почива овај свијет. Створен је као израз Божије слободе и Његове љубави, створен кроз Љубав, тј, кроз личност Христа у коме смо сви добили Лик Божији у себи.

Бог ствара свијет из љубави и слободе, даје човјеку заповјести да би се та љубав и слобода показала и сазрела у једној весељенској педагогији, односто андрагогији, а када човјек својом заблудом отпада од Њега, он му оставља наду и шансу за покајање и обновљење његове пале природе.

Кроз човјеков гријех се и смрт зацарила у цјелокупној Творевини, јер тај гријех није био моралистичке или јуридичке природе, већ онтолошке.

Човјек је као творевина, своју вјечност и свој живот базирао на љубавном, личносном јединству са Богом Животодавцем, са Богом предвјечним, а гријех је био у ствари људски раскид ове заједнице тј, ове синергије, љубавно-личносне везе.

Човјек је живио у нади поновног успостављања те заједнице са Богом, која је првобитно успостављена на један андрагошки начин на примјеру старог Израиља, што је у ствари била једна свеобухватна духовна припрема за долазак Спаситеља.

Не неке беличне божанске енергије, већ Бога самог као личности!

Зар постоји већи показатељ љубави него што је то долазак међу оне које Он љуби?

А сваки други начин би био кршење принципа слободе,
"Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања Истине",
али не на силу драги пријатељу!

Христос је живио нашим животом, са нама гладовао, патио, радовао се и плакао, поставши подобан нама у свему осим палости јер свој живот не окаља никаквим гријехом.

Својим живим примјером, никаквим тајним рецептима ритуалима или књигама које је писао он нам свједочи спасење свијета!

И у томе и јесте сва мржња демонска на ову најдивнију личност у историји васељене, у томе и јесте њихов највећи и вјечни пораз, што је у личности Хирста, једном и за свгда нераскидиво обновљена онтолошка веза Бога и човјечанства на најдубљи могући начин!

Хрстом и ми васкрсавамо, његовим тријумфом над гријехом, смрћу и ђаволом, и ми побјеђујемо!
Његовом снагом и ми смо јаки!

Христос Распети Васкрсе!

Ако је ово за тебе Шива, плитка прича или доказ Божије немоћи, онда се запитај брате мој...

Odakle ti ideja Damaskin da ja sebe smatram duhovnom osobom?
Dapace.. za mene nema razlike izmedju duhovnosti i materijalnosti. A ako forsiras to duhovna osoba radi te razlike bojim se da debelo gresis.

Drugo, mozda to forsiras kako bi mi na kulturan nacin rekao da sam kreten i da nemam pojma. Ili da isforsiras da ti znas nesto, i da ostali ucenisci ovoga foruma koji pisu u skladu sa tvojim recima, ili recima iz biblije.. ili neke druge knjige.. znaju pravu istinu a ostali samo bauljaju u mraku.

I ja na to kazem.. jeste u pravu si. Ti znas..
A to je BAS problem..
U stvari nije problem to sto znas.. vec to sto TI postojis iza toga "znam".



Koja bre ozbiljnost???
U cemu je ozbiljnost onog sto si ti, Maran Ata i Daljac izgovorili?
U prepiski??? Ponavljanju necijih reci i ubjedjenja???
Kako znas da nisam upucen..???
S cim si me prosudio???

Citanjem knjiga, koje govore kako oni koji misle drguacije od tebe, nisu u pravu?
Gdje je tu ozbiljnost??
Ajd sto lazes mene, zapitaj se sto lazes sebe?
Da je recimo, Maran ata ozbiljan, ne bi radio onos to radi na ostalom dijelu foruma. Da je Daljac ozbiljan, ne bi reagovao na ono sto sam gore napisao.
A drugo, da ste zajedno malo ozbiljniji.. mozda bi se zapitali.. na osnovu cega je nesto takvo kao gore napisano, tvrdim?
Sta ako jako dobro znam o cemu pricam? Sta ako nisi dboro svhatio sto sam napisao? Vec si to filtrirao svijim nekim filterima i umetnu mi znacenje koje gore uopste nije receno?

Puno je pitanja..
A vjerujem da odgovor necu dobiti, ili barem ne od zivog covjeka..



Hoces reci, da prije Isusa nije bilo svijeta?
Nije bilo ljubavi? Da je Isus nesto donio sto nije postojalo?
Sta je to Isus dao, a da prije toga nije postojalo? Ljubav??? Istinu??
Pa to sve postoji od samog stvaranja svijeta. Od samog prapocetka..

Pa ti si dobio taj lik koji spominjes, u trenutku kada je On sam se razdjelio.. kada je krenuo da stvara svijet, receno tvojim recima i tvojim kontom.
Ako je Issus sta napravio, onda je samo pomogao da se sjetis, nista vise. Pomogao je da se to sve manifestuje OPET kada je bilo potrebno..



Slazem se samo u jednom.. da je to onos to ti vidis. Sto apsolutno ne mora biti istina.
Meni licno to sto si rekao je smijesno. Kako ljubav moze dati bilo kakvu zapovjest? I da bi se naposljetku iz te zapovjesti pojavila Ljubav covjeka prema Njemu????
Bog nije budala koja ne zna kako ces ti ili ja ili neko drugo reagovati, zivjeti.. i slicno. AKo od tebe zeli ljubav, kako je moze dobiti zakonom?
Moze dobiti samo strah.
A po meni Strah je veci ucitelj od Isusa, Bude.. Alaha.. i ostalih.
On nema jevadjelje.. Ne pozjane zakone, niti zna za tvoju volju..
Kada ti se desi.. znas i sam kako reagujes.. A tek posle toga sjetis se Boga i trazis njegovu pomoc.
A to govori jako puno.
ALi samo ako se ne lazemo.



Sta je tvorevina? Sta je vjecnost? Sta je ljubav? Kako moze licnost da bude u jednistvu sa necim sto je vjecno, sveobuhvatno, ljubavnom?? Kada je licnost mrtva maska! Cuj licnosnom??? Sta znaci to?
Odakle ti ideja da je ista raskinuto?
Grijeh je bauk koji su stvorili oni koji zele druge da porobe u svoje dogme i strahove.
KOji je to tvoj grijeh? Koji je to covjekov grijeh?
Ti ne mozes, sve i da hoces, da budes ziv bez Njega. Ako je to tako, kako si ista mogao raskinuti?

Sve bih volio procitati, od vas stalnih korisnika ovog foruma, da krenete pricati onos to VI znate, ne onos to citate po knjiga i slusate od ko zna koga. Reci Ti meni nesto o Bogu!!! A ako to nisi sposoban, reci mi nesto o Sebi?



Pa On nikada nije ni odlazio?
S tim sto si rekao, upravo si rekao da Isus nije Bog. Jer s tim govoris da je On morao doci i da je otisao. I negiras sve ono sto je dogovoreno da je Bog i Isus. Jer s tim oni nije sveprisutan, on nije sveznajuci, on ni je omnipotentan...
Kaze da je zivotodajan.. .. zanimljiva rec, kako onda takvo sto moze nestati? On daje zivot u svakom trenutku, kako onda moze doci i otici?



Sloboda i krsenje principa! Sloboda ima priincipe!
Jesi ti svestan sto si rekao? Kakve veze imaju principi sa slobodom?
To nije sloboda to je ropstvo.
Ko je rekao takvo sto sto si citirao? Nisi naveo ispod pa ne znam. Ne znam kome da se obratim, kojoj licnosti.

Kako znas sta to Bog hoce?
S tim dolazimo da ti ili taj citirani zna Boga i njegove zelje. WOW... Ocekujem novu svetu knjigu...



Ja to nisam vidio.
A nisi ni ti. A opet KNJIGE govore o tome. Znaci jasno nam je da ON nije pisao knjige, eto slazemo se u necemu.
Ali zato jesu njegovi sljedbenici. Sto mi jako puno govori, jer poznavajuci njegove sljedbenike, rekao bih da su jako puno toga umetnuli, imjenili.. ukratko.. napravili onako kako im odgovara.. znaci jako dobar sataras. Zato ima i toliko nelogicnosti.. jer dok se zadovolji svaciji ukus.. malo soli.. malo bibera.. eh.. brate.. to stvarno buckuris.. Mislim taj sataras.. ne biblija ili neka druga tvorevina ljudske ruke.



Znaci jos ga uvijek drzite razapetog.. steta..




O nije ovo plitka prica.. dragi moj Damaskin..
Ovo je fina bajka za mene. Kao sto hindusi daju razne pridjeve, glagole i imenice na Shivu..
Ali za mene uspavanke su u prizemlju.. ja sam odavno otisao sa prizmelja..

Ali vjeruj mi.. savrseno prihvatam da je ovo istina za tebe.. I nemam nikakve zamjerke..
Sve sto sam napisao ovdje u ovom postu je za one koji koriste mozak na drugaciji nacin.. Koji su prestali da vjeruju u Bajke i Uspavanke.. A tebe sam iskoristio samo kao dobrog sagovornika jer to na kraju (iako sa previse citata i ceuloze, bez tebe u svemu tome) ti i jesi.
A nadam se.. ne u stvari, znam da ces, saznati ono sto je Istina u svemu tome sto si napisao gore..
I zelim ti to sto prije da saznas..

Uzdravlje..
Shiva (ovaj put zivi, ne mitski;))

_________________
Mislią da postoji svrha tvog ľivljenja.
Nema individualnog "ja" koji bi imao svrhu.
Postoji samo Izvor.
On ima svrhu, koju ne moľeą spoznati kroz svoj konačni um.

Па драги пријатељу учествујеш на дискусији о духовности, сигурно ниси овдје јер те занима спорт , политика и сл.


Нипошто, не правим разлику између материјалног и духовног свијета, нити сматрам материју злом а нематеријални свијет добрим.

И један и други имају у себи потенцију и доброг и лошег, а до нас је како ћемо их користити...Све ми ја на слободу, али ми није све накорист....



Боже сачувај, онда не бих имо потербу за дискусијом, већ би само ишао около и проповиједао...Овдје смо да се научимо узајамном поштовању и размијенимо искуства...



Хе, хе...волио бих да једном попијемо кафу на ову тему...ако се уплетем досадићемо свима на форуму...морам ти рећи да имам једног у кући са истим реченицама... Мили пријатељу, сад си дословно поновио реченицу коју ми мој кум понавља последњих петнаест година

Молим вас да се не узбуђујете и трпате све нас у исти кош...превише је свака личност специфична за такво шта...свако од нас има различит духовни развој, менталитет, темперамент, карактер...све...
А ја, дакако јако промишљам било коју информацију која ми дође до руке, на крају тако сам одгојен да све измјерим хиљаду пута па тек онда извлачим закључке...немојте онда ни ви бити лаки на осудама и предрасудама...



Уууу, велика тема...Кад би почео само о овој теми могли би до краја живота да причамо...

Ајд, укратко, да, прије Исуса није било свијета, односно прије Бога Сина тј, Ријечи Божије, Оца и Светог Духа није било створеног свијета каквог га ми познајемо. Бог Отац кроз Сина ствара Духом Светим...али да не објашњавам требало би ми заиста много простора, а не би хрио да давим....
Дакле, прије Сина Божијега, односно Свете и Живо началне Тројице није било ничега.

Он сам, опет, јесте извор Љубави, Живота и Истине...Што се човјек више уподобљује Њему, то он у себи носи све више љубави, све више вјере, све више Истине, тј, све је ближи истинском богопознању...

Довољно је да упоредиш Стари завјет са новим, па да видиш у каквом се стању стари свијет налазио када је Мојсије примио заповјести, по њима видимо да ни тадашњи закони нису имали везе са данашњим.
И право као наука сматра да је сав данашњи законски корпус произишао из Мојсијевих заповјести.
Дакле, примитивизам, идолопоклонство и дивљаштво је красило стари вијек, да не причам о томе да је било много случајева у којима сте могли убити, силовати и слично, без да сносите неке санкције.

Христов долазак и његова проповјед је за и за Јевреје била шок, а камоли за стари свијет.
Не противљење злу, ако ћете поштено, јесте први донио Христос на свијет. Молитву за непријатеље, љубав изнад сваког закона...итд...Заиста је много тога новога..

А најважније и најузвишеније јесте његова проповијед личним примјером: да ли се неко прије оваплотио из чисте утробе? васкрсавао мртве, претварао воду у вино?, исцијелио слијепог од рођења?, ходио по води као по суву?, постио 40 дана без хране и пића?, опростио свом крвнику?, добровољно се предао да умре за нас?васкрсао из гроба?...

Зар су то биле тако уобичајене ствари да неко учини у свега три године? Не знам, дајте примјер ако постоји, волио бих чути...

За мене и још милијарде људи најфасцинантнија личност у историји је Исус Христос, Син Бога Живога и Ријеч Божија, та нисмо ваљда сви онда због тога глупи, затуцани или једноставно волимо бајке??




Па драги Шива, ја вас не малтретирам да морате осјећати исто што и ја нити дијелити моја увјерења, ја само износим свој став.
Не знам само зашто га тако "на прву лопту" осуђујете, гдје је онда ту дијалог и узајамно поштовање?


Не знам драги Шива да ли имате дјеце, ако да, онда да вас питам, ако ваш син или кћеркица крене да стави ручицу на врелу плату, хоћете ли викнути и рећи "не, не!" или ћете поштовати његову слободу да себе учини инвалидом, или нпр, отрује се, скочи са терасе и сл.?

Зар ми сами се не старамо о својој дјеци и непрестано им дајемо одређене заповјести, али из љубави?
Па зар Бог није Отац свих нас, зашто њему ускратити то право?
С тим што он нама даје далеко веће слободе, него ми својој дјеци...




Мислим да би за одговор на ова питања требало да се напише бар десет књига, а не један мали пост на форуму...



Може, управо кроз љубав, јер љубав је однос којим долазите у јединство са другим личностима, зар није тако?



Ево сад ви дајете готове аксиоме, притом и научно нелогичне, онда погрешно дефинишете личност! Маска је наше свакоддневно батргање да будемо оно што нисмо, а ми духовним животом и молитвом, учећи се да поштујемо људе и Бога узрастамо и постајемо личности...Опет, превелика тема ову прилику...




Зар по вама није гријех убити човјека, красти, вријеђати друге и сл...?



Ви иако заузимате супротан став, непрестано цитирате Библију која ккаже : "Свако живо биће светим Духом живи", ми Словени имамо израз за живо биће - "диханије", тј. дисање, дах као Дух!

Ми дар живота имамо од Бога, али све чинимо да ослијепимо свој духовни вид и прекинемо заједницу са Њим као извором живота, стога само и подложни старењу, трулењу и умирању...

Али једно је "дах" и трен живота који је осуђен на иловачу, а сасвим друго заједничарење са Богом и читавом Творевином у вјечности...



Драги Шива, ја кад цитирам, ја наведем аутора, све остало пишем срцем и сво вријеме пишем о Богу, а нисам баш толики егоиста да би писао о себи, ја сам неко ко је само захвалан богу на свему...



Христос се није оваплотио ради некаквог морања или принуде, свакако да је сво вријеме био свеприсутан, али не и свим асвеоткривен као послије оваплоћења....Опет превелика тема...



Опет говорите као хришћанин и вјерник...На шта мислите под "нестати", ја такво шт никад нисам тврдио, доћи или отићи у физичком-тјелесном смислу, Он је као Бог, наравно свеприсутан...



Ви изгледа слободу схватате као анархију, истинска слобода је нечињење зла, ако хоћете.

А цитат је од Апостола Павла...



Немојте тако наступати драги Шива, срамота је, испашће да нисте никад ни читали Свето Писмо, прочитајте Павлове посланице, поготову оне упућене Коринаћанима...Дакле тај неко цитирани јесте боговидац Апостол Павле...

Што се тиче откривања Воље Божије, јасно можете видјети у Светом Писму, Он је најприје откривао кроз старозавјетне Пророке, а када човјечанство није вјеровало њима, онда је и сам дошао међу нас и открио нам своју вољу и Пут ка познању Истине...

Наша сва вјера није толико богооткривање скривеног Бога, већ богооткровење у којем нам се Бог сам непрестано открива и показује...




Мало сте контрадикторни, тврдите да ја не познајем Христа, за којег и сами тврдите да је као Животодавац у непрестаној односној-љубавној релацији са човјечанством,
па затим тврдите како ви познајете Његове ученике, и још приде тврдите како ви Христа боље познајете од њих...интересантно...



Ко то ми? Христ се добровољно распео ради домостроја спасења пале природе човјекове, шта вам ту није јасно, зар нисте прочитали наставак [b]васкрсе[/b]?




Чувајте се те врсте узвишених мисли, оних о своме духовном стању...та врста је најопаснија и историја и искуство нам то свједочи у безброј примјера...

Христос васкрсе!

Помаже БОГ Дамаскине и свако добро.
Свака част на тексту, само настави.

Je li ti to sam sebe sokolis? Znam da volis da sam postavljas pitanja, a potom se pod drugim imenom javljas i diskutujes sam sa sobom.

Па кад нећеш ти,
морам сам себе, како рече Еразмо Ротердамски
Што питаш, јел' на основу властитог искуства?

Sta se desava s tobom, covjece? U sta se to utapas i sto ti to treba? Zaboravljas i ko si i sta si! Cemu to? Radi cega to? Po zadatku, pod moranje? Zar je dotle doslo?

Шалом
Ах ми Ватиканске слуге, шта да радиш, плаћа Папа па се није тешко