banjalukaforum.com

Човек је одвајкада веровао у постојање једне или више натчовечанских сила које су ван њега и јаче од њега, од којих он зависи и према којима осећа извесно страхопоштовање. Отуда, човек је одвајкада осећао и неодложну потребу да питање свога односа са том силом или тим силама реши на начин који би му обезбедио њихову благонаклоност у животу. Ово су неоспорне чињенице којих су свесни не само појединци него и читаво човечанство.

Разуме се, сила или силе које је човек сматрао натчовечанским нису биле увек такве. Али за човеково осећање и држање према тим силама - за решавање питања његовог односа са њима - није било важно какве су те силе уствари, већ како их је он схватио, какве су оне биле по његовом мишљењу - како је он у њих веровао. Зато је природа човекових осећања према тим силама и природа његових односа са њима увек зависила од природе схватања или мишљења које је он о њима имао - од природе његове вере у њих.

Из те човекове вере логички су следила како правила за његов начин живота тако и правила за његов став или држање према овим силама - правила која су регулисала његов однос са њима и обезбеђивала њихову благонаклоност према њему. Та човекова вера у постојање једне или више натчовечанских сила које су ван њега и јаче од њега, од којих он зависи, према којима осећа извесно страхопоштовање, као и његов однос са тим силама - однос који обезбеђује њихову благонаклоност према њему - јесте религија.

Благодарећи посебним околностима или условима, под којима је у различитим периодима своје дуге историје живео и посебним духовним потребама које је тада осећао, човек није увек имао исто мишљење о природи натчовечанских сила у чије је постојање веровао. Према томе, његова религија није била увек иста. Напротив, историја религије јасно говори о томе да број различитих религија у свету није мали.

Па ипак, свака од тих религија има свој основ у човековој души: заснива се на његовом разуму, осећањима и вољи; свака од њих задовољава његове специфичне или посебне духовне потребе; свака се од њих изражава кроз веру, морал и култ. To je оно што је заједничко свим религијама. Према томе, свака религија на свој начин обухвата целокупно човеково биће - прожима целокупни човеков живот. Јер религија прописује: "човековом разуму - веровања, његовој вољи - законе и санкције, његовом срцу - осећања, његовом телу - држање и покрете".

_________________
Маран Ата

ОПШТА ПОЈАВА РЕЛИГИЈЕ



По једном мишљењу у историји човечанства постојало је време када је човеку свака мисао о ма каквом божанству била потпуно страна - када је човек био потпуни атеист. Човек je, пo овом мишљењу, постао религиозан тек у доцнијим периодима своје историје.

Ово и овакво мишљење је данас дефинитивно напуштено у науци, јер је она неоспорно утврдила да у историји човечанства никад није било времена када је човек био потпун атеист - "потпун атеизам нигде не постоји". - У човековој историји, вели Џевонс, "није било времена када је он био без религије" ... Супротна теза "као што је данас свакоме антропологу познато, отишла je у лимбо мртвих контроверза или научних расправа".

Тврђење да постоје народи или племена без религије досада се показало као тврђење које је засновано или на нетачном посматрању или на бркању појмова. Још се нигде није нашло племе или народ који није имао никакве свете обреде или који није веровао ни у каква виша бића, и супротна тврђења појединих путника су доцније била оповргнута чињеницама. Због тога имамо пуно право да религију, када се ова реч примени и на примитивно обављање светих обреда, назовемо једном свеопштом људском појавом". Свеопштост религије је сада опште призната. Човек је "неизлечиво религиозан". "Откако је човек - човек, није било народа који је био без религије".

_________________
Маран Ата

Православље је жива вера ХРИСТА СПАСИТЕЉА. вера спасења.

"Рече му Исус: Ја сам Пут, Истина и Живот;
нико неће доћи к Оцу осим кроза Ме" (Јован 14:6)

_________________
„Poznaćete Istinu i Istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32).

ПОТРЕБА РЕЛИГИЈЕ

Но ако је религија једна свеопшта људска појава, то значи да она мора да има и један свеопшти узрок; један узрок који је заједнички свима људима. Јер ако је тачно да човек није и не може да буде без религије; да је он, како се каже "неизлечиво религиозан", онда то значи да је религија једна од насушних потреба човекових и да она има свој узрок у самој човековој природи створеној таквом од Бога. Имајући у виду историјски посведочену свеопштост религије, "ми не можемо избећи закључак да религија сачињава тако природан састојак људске природе као што је поседовање умних способности и физичких особина које издвајају човека од животињског света".

_________________
Маран Ата

ТЕОРИЈЕ О ПОСТАНКУ РЕЛИГИЈЕ

На који су начин људи дошли до вере у постојање једне или више натчовечанских сила? Како је постала религија? О томе су поједини научници покушали да дају своја објашњења, своје хипотезе и теорије.

Од многобројних хипотеза које покушавају да одговоре на ово питање, следеће су најпознатије:

а) Хипотеза по којој су религију измислили жреци и владари да би својим законима дали већу, божанску санкцију и на тај начин што лакше владали над народима и што више их експлоатисали.

Ову су хипотезу заступали још грчки софисти. Тако, на пример, по Критиасу, религија је створена у циљу сузбијања тајних злочина, противу којих су позитивни закони немоћни; она је дело оштроумног човека, који је учио да истину треба сакрити велом обмане и натерати људе да верују:

"Да бесмртни дух живи на небу,

Да он види све, чује све и мудро управља свим".

Присталице ове хипотезе били су и представници симплистичког, материјалистичког и атеистичког рационализма XVIII века. И по њима, религија није ништа друго до плод дволичности свештеника и владара, с једне стране, и простодушности и лаковерности народа, с друге. Она је заблуда коју су измислили и међу простодушне и лаковерне народе распрострли свештеници и владари.

Ова хипотеза је сасвим неоснована и неоправдана.

Најпре, она је логички немогућна. Јер сам појам жреца нужно претпоставља веру у постојање оног коме се приносе жртве - веру у постојање једне врсте божанства. Другим речима: жрец постоји да би некоме и за некога приносио жртве; да би задовољио религиске потребе људи. Појава жречева је последица осећања потребе за њима; она је последица једнога узрока, а не обрнуто. Према томе, хипотеза по којој је религија измишљотина жречева претставља логичку немогућност. Јер, ако су жречеви узрок постанка религије, ко је узрок постанка жречева?

Но хипотеза о којој је овде реч није само логички неоправдана; она је исто тако и историјски неоснована. Јер, етиологија не зна за племена и народе који би били без икакве религије, али зна за људске заједнице које немају жречеве и владаре. Отуда, иако је неоспорно тачно да су жречеви и свештеници и владари покаткада злоупотребљавали религију у своје личне сврхе, ни у ком случају није тачно - ни логички ни историјски - да су је они и створили.

б) Хипотеза по којој је религија постала из човековог осећања страха од природних појава.

у наставку...

_________________
Маран Ата

б) Хипотеза по којој је религија постала из човековог осећања страха од природних појава. - По овој хипотези, примитивни човек је, не познавајући праве узроке природних појава - узроке које је тек наука у току времена открила - веровао да су те појаве дело страшних невидљивих сила, од којих и он зависи и које су према њему непријатељски расположене. Гоњен осећањем страха од тих сила, човек покушава да их различитим средствима придобије за себе. Религија није ништа друго до резултат или плод тога покушаја. Ову хипотезу укратко излажу латинске речи: Primus in orbe deos fecit timor (Страх је први створио богове у свету).

По овој, вероватно најстаријој и најраспрострањенијој, хипотези, дакле, религија је у крајњој линији, последица човековог незнања, јер човек верује да иза природних појава постоје натчовечанске и према њему непријатељске невидљиве силе, и плаши их се само зато што не зна природне узроке тих појава.

Противу ове хипотезе говоре следећи разлози: Најпре, ова хипотеза није у складу са психолошким чињеницама: она сасвим неоправдано своди религиско осећање на осећање страха. Међутим, између ова два осећања постоји велика разлика. Осећање страха удаљава човека од објекта страха. Напротив, религиско осећање не само не удаљава човека од натчовечанске силе или натчовечанских сила у чије постојање он верује, већ га њима приближава. Доказа за то имамо чак и у религијама најпримитивнијих урођеничких племена - племена која се налазе на најнижем ступњу културног развоја. Ни та племена не виде у својим божанствима бића која су обавезно зла и са којима су она приморана да се, из страха од њих, по сваку цену мире. Насупрот томе, она у тим својим божанствима виде пре пријатеље, родитеље и природне заштитнике. За примитивног човека његово божанство је сила која је "сасвим близу њега" и која му даје "потребне моћи које он не добија од своје природе". "Од најстаријих времена, за разлику од мађије и врачања, религија се обраћа сродним и пријатељским бићима... У једино правом смислу речи, она почиње не са неким неодређеним страхом од непознатих сила већ са поштовањем пуним љубави за познате богове који су са својим поштоваоцима везани јаким сродничким везама". Према томе, почетак религије треба тражити не у страху који осећа од натчовечанских сила већ у његовој љубави према њима.

Но, "иако је истина да религија у правом смислу речи има свој почетак у љубави а не у страху, не мања је истина да је страх - не страх од неразумних опасности већ од заслужене казне - битан за човеково морално и религиозно васпитање: страх Божји је почетак мудрости". По Марету "страхопоштовање је једина реч која најприближније изражава основно религиско осећање. Страхопоштовање није исто што и "чист страх". Primus in orbe deos fecit timor је истина само ако допустимо да дивљење, интерес, поштовање, па чак и љубав нису мање него страх битни саставни делови овог основног стања духа". Страх који улази у састав религиског осећања јесте "страх sui generis, тј. своје врсте, који се састоји више из поштовања него из бојазни, и у коме преовлађује оно сасвим нарочито узбуђење које је човеку инспирисано оним што је величанствено". Према томе, хипотеза страха је психолошки неоснована и неоправдана.

Затим, хипотеза страха не види извор религије у нечем стварном или објективном већ у човековим обманама. Она је своди на "једну огромну метафору без објективне вредности" и на тај начин претвара је у "један систем халуцинаторних слика". Јер "ако је главни предмет религије истраживање природних сила, онда је немогуће видети у њој ништа друго до систем варљивих измишљотина". Ако религија није ништа друго до само резултат осећања човековог страха од природних појава због незнања њихових правих узрока - само један систем халуцинаторних слика и варљивих измишљотина - онда би било логички нужно да, напоредо са развојем човековог знања о правим узроцима природних појава, тј. напоредо са развојем природних наука - најпре слаби а временом и потпуно ишчезне: прво, човеково осећање страха од природних појава, а затим и сама његова религија. Међутим, опште је позната чињеница да није такав случај. Напротив, религиска осећања су најдубља и најфинија баш код оних људи код којих је познавање научног објашњења узрока природних појава најсвестраније и најтемељније. Као што ће се из даљих излагања у овој књизи видети, највећи представници науке и философије нису ни материјалисти ни атеисти. Исто тако, историја религије јасно говори о томе да се најчистије форме религије налазе баш код оних народа који су достигли највиши ступањ свог културног развоја. Према томе, противу хипотезе која извор и основ религије види у човековом осећању страха од природних појава говори не само психологија него и историја.

У наставку...

в) Анимистичка хипотеза.

_________________
Маран Ата

Rijec treba da ide iz zivih usta, a ne iz kopiraj i pastiraj

Код тебе иде из уста али духовно мртвих

_________________
„Poznaćete Istinu i Istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32).

в) Анимистичка хипотеза.

Творац ове хипотезе је енглески етнолог Едвард Тајлор. По њему, основна ознака сваке религије је "вера у духовна бића". А до те вере примитиван човек је дошао на овај начин. Још док је био на најнижем ступњу свог културног развоја, примитивни човек је морао да уочи разлику која постоји између једног живог и здравог тела, с једне стране, и једног тела које је болесно, у трансу или заносу, заспало или мртво, с друге стране.

Исто тако, још тада, њему је морала пасти у очи и чињеница да се његов живот у будном стању разликује од његовог живота за време спавања. Тако, на пример, он је морао да примети како он за време спавања, док његово тело лежи непокретно, похађа места и разговара са људима који су далеко од његовог тела, виђа оне који су одавна умрли итд. Тражећи узрок овим различитим појавама, он се морао запитати: "Шта је то што проузрокује разлику између једног живог и једног мртвог тела, и што изазива буђење, спавање, транс, болест и смрт" ... ; и: "ко су оне људске прилике које се јављају у сновима и визијама?"

Захваљујући степену културног развоја на коме је био, примитиван човек је веровао да су све појаве о којима је реч, иако међусобно различите, подједнако стварне. Тако, на пример, за примитивног човека, у погледу стварности, не постоји никаква разлика између његових доживљавања за време спавања и његових доживљавања у будном стању: снови су за њега били онако исто стварни као што су били стварни и његови посведневни поступци. Због тога је он на постављена питања морао одговорити овако: "Свакоме човеку припадају две ствари: живот и фантом или дух. Очевидно је да су ово двоје у уској вези са телом: живот оспособљава тело да осећа, мисли и дела, а фантом или дух је његова слика или његов двојник. Исто тако, као што се јасно види, живот и фантом или дух могу се ОДВОЈИТИ од тела: живот је у стању да се удаљи од тела и на тај начин учини га неосетљивим и мртвим; фантом или дух је у стању да се јавља људима који се налазе далеко од тела...

А пошто и живот и фантом или дух припадају телу, зашто они не би били манифестације једне и исте душе? На тај начин, примитивни човек је дошао до појма о души, коју је замишљао као нематеријалну људску слику, налик на пару или сенку. По његовом веровању, та и таква душа је била узрок живота и мишљења; она је та која је у стању да напусти тело, да муњевитом брзином иде од места до места и да се као утвара јавља људима на јави или у сну.

Но душа човекова није потпуно слободна док је у његовом телу; она то постаје тек после смрти. Смрт човековог тела, дакле, омогућава души један самосталан и од тела независан живот; тек њоме она постаје потпуно самостално духовно биће. Као такво биће, она је у стању не само да се јавља људима него и "да уђе у тела других људи, животиња, па чак и ствари, да их заузме и да у њима дејствује".

У току времена, умирањем људи, број ових духовних бића је непрестано растао. А како су ова бића била некада људске душе, то су она, и после смрти њихових некадањих поседника, имала људске склоности и осећала људске потребе. Према томе, она нису могла остати равнодушна према поступцима и судбини људи који су остали у животу. Напротив, поступци тих људи причињавали су им или задовољство или незадовољство. Зато су та бића према једним људима била добра, а према другима зла; једнима су помагала а другима одмагала у животу, и на тај начин су било позитивно било негативно утицала на ток људског живота - на развој људске судбине.

Захваљујући свом детињском менталитету, примитивни човек је веровао да не само он него и свака друга ствар у свету има своју душу која је слична његовој. У тим душама он је видео узроке постојања свих ствари и појава у органском и неорганском свету. Њима је он објашњавао све што постоји ван њега, све што га окружава и што на један или други начин условљава његов живот.

... наставиће се...

_________________
Маран Ата

Вера примитивног човека у постојање духовних бића која утичу на ток збивања у материјалном свету и његовом животу и која одржавају везу са људима и примају њихове поступке са задовољством или са незадовољством, по Тајлоровом мишљењу, "природно, и могло би се рећи готове неизбежно, пре или после, води поштовању и умилостивљавању" ових духовних бића. На тај начин, "анимизам, у свом пуном развоју, садржи у себи веру у душе и будући живот, као и веру у божанства која управљају и духове који се покоравају. У пракси, пак, ове доктрине доводе до једне врсте активног култа или богопоштовања".

Како је пак по веровању примитивног човека његов живот био зависан, најпре и највише, од вол"е духова његових умрлих предака, то је и култ предака или култ мртвих првобитни и најстарији облик култа (тј. религије) за који историја човечанства зна. Но живот човека није био зависан само од воље духова његових умрлих предака; он је исто тако био зависан и од воље оних духова који живе у предметима органске и неорганске природе, јер су ови предмети одвајкада условљавали човеков опстанак у животу. Отуда, после култа предака или култа мртвих, јавља се култ природе - култ духова: стена, брда, долина, вулкана, животиња и других предмета материјалне природе.

Из ове политеистичке или многобожачке религије развиле су се у току времена савршеније форме религије, у којима је вера у духове предака и појединих природних предмета била замењена вером у виша божанства, па најзад и вером у једнога Бога. А по Тајлоровој анимистичкој хипотези, све су те религије постале из примитивног схватања душе. Када је једном дошао до свог појма о души, примитивни човек је узео тај појам "као узор или образац по коме је формирао не само своје идеје о другим душама нижега степена, већ исто тако и своје идеје о духовним бићима уопште; почев од најситнијег духа који се појављује у дугачкој трави па до небеског Творца и Управљача света - Великог Духа".

... наставиће се...

_________________
Маран Ата