banjalukaforum.com

СВ. КОНСТАНТИН ЗГАРЈАНИН

Осамнаести век на заласку. Османска империја. Провинцијски градић Ипсихометопон. У једној сиромашној турској муслиманској породици родио се најмлађи син - будући свети Константин.
Аутор житија, највероватније свесно, није поменуо његово муслиманско име, желећи, очито, тиме да подвуче да је он свим бићем, потпуно постао хриш-ћанин... Претпостављамо да је такво надахнуће аутора житија водила и воља самога светога.
Детињство будућег мученика није било слатко. Тешка болест у младости, развод родитеља, други мајчин брак, сурови очух, други развод, сиромаштво, сталне промене места боравка... Могуће је да је управо лично подношење страдања припремило у његовом срцу тло за примање речи о Крсту. Један некадашњи гамбијски муслиман, и данас жив, писао је у својим мемоарима да су га Хришћанству привела управо размишљања о смис-лу страдања, којих је и у наше време препун живот просечних Африканаца, и којима је изобиловао и његов сопствени живот. Како није имао познанике међу хришћанима, тај човек је пришао Христу размишљајући само о ономе што Куран одриче у хришћанском учењу -да је Исус, кога хришћани називају Божијим Сином, био разапет. Таква размишљања су тог муслимана навела на закључак "о неопходности, убедљивости и истинитости крсних мука у светлости нашега реалног ж&вота"14...
Обревши се у Смирни после бројних пресељења, будући св. Константин се запослио као разносач зелениша и плодова у близини пијаце, и тако је често био у прилици да посећује митрополитов дом. Тамо се и упознао са Хришћанством и хришћанима. Убрзо је међу њима стекао пријатеље и помало научио грчки језик.
Приликом једне посете митрополитовом дому, замолио је свештеника да му нешто прочита из хришћанских књига. Он је испунио његову молбу. Речи Светог писма су оставиле необичан утисак на младог муслимана, и то је, вероватно, био већ последњи подстицај да донесе одлуку да постане хришћанин...
Ми који смо, без обзира на деценије безбожништва, ипак одрасли у окружењу хришћанске културе и од детињства упили хришћанске појмове и категорије, кроз сам језик, архитектуру, књижевност, сликарство и историју, тешко можемо у адекватној мери да осетимо сву грандиозну снагу јеванђелског текста. Да чујемо Благу Вест онако како су је чули први слушаоци и како ју је чуо свети Константин.
Први потпуни превод Новог завета на арапски језик објављен је тек 1860. године.15 Међутим, како сведочи Бесам Медани, савремени хришћански мисионар арап-ског порекла, "муслимани ретко имају прилике да чују Реч Божију на матерњем језику, а већина никада није видела Библију".!в Утолико је јачи утисак од непосредног дејства јеванђелског текста који се чује први пут. Сетимо се приче о преобраћењу једнога савременог Христовог исповедника из Египта - Малика, сина уваженога ученог шеика, школског инспектора за науку о исламу и ревносног члана организације "Браћа мусли-мани". То се такође догодило након што је Малик чуо од Хришћана јеванђелску причу о блудници којој је опроштено. Христово милосрђе и Његове речи пуне љубави дубоко су дирнуле душу младог муслимана и он је на све око себе почео да гледа у светлости тих речи.17 Нешто слично се догодило и са Константином.
Говорећи о преласку муслимана у Хришћанство, треба да имамо у виду да се такви људи срећу не само са социјалним него и, пре свега, са огромним психо-лошким тешкоћама. "Ако муслиман оставља своју стару веру, то није само велика срамота за сав његов род, него је то, у првом реду за њега самог - раскид са уобичаје-ним "ми" породице, за коју је везан свом својом душом. То је много дубљи и трајнији процес него што ми замишљамо, и код многих прозелита рађа искушење потпуне усамљености".18 Ономе ко је поверовао само искрена љубав према Христу и свеукрепљујућа благодат Господња могу помоћи да све то надвлада.
У житију се не говори директно о Константииовом раскиду са породицом након доношења одлуке да промени веру, али се он подразумева, а околности у којима је младић ухапшен указују да до раскида није дошло на његову иницијативу.
На примеру светог Константина види се колико је тешко било муслиману у Османској империји да прими св. Крштење. То је значило не само смртну казну за крштенога, него и велике невоље за онога који крштава.19 Због тога се хришћани из Смирне, без обзира на то што су познавали будућег св. Константина, нису усуђивали да га крсте, те га упућују на Атос.
Дошавши на Атос, будући мученик се обраћа обитељи св. Павла са молбом да га крсте. После саветовања, старци одбијају да то учине и шаљу га у Кавсокаливијски скит.
Скитски старци га, са своје стране, упућују у лавру св. Атанасија. Али ни у лаври, из страха од Турака, не смеју да крсте муслимана и шаљу га у Иверски манастир патријарху Григорију V, који је тамо пребивао у тиховању (доцније је и сам примио венац мучеништва). Дошавши код светитеља, младић му пада пред ноге и са сузама моли да га удостоји св. Тајне крштења. Међутим, ни патријарх не пристаје одмах. За Константина је то -морамо га разумети! - било равно шоку. Чинило се да је морао да искуси оно најневероватније: да буде одбачен од исламског света а да га хришћански свет не при-хвати... Текје искрено, горко ридање младића већ палог у очајање у последњи час дирнуло светитељево срце, и патријарх му наређује да се врати у Кавсокаливијски скит и да се припрема за крштење, које је кроз неколико дана сам обавио (!), преузимајући тиме на себе одго-ворност за све могуће последице.
Шта је свети Константин осетио после крштења? Шта осећа сваки човек који је одрастао и васпитан у мусли-манској култури и стекао истину Православља? Људима који су одрасли у претежно хришћанској култури тешко је да то разумеју. Већ поменути Ламин Санех овако је писао о својим осеВањима када се дефинитивно прео-братио из ислама у Хришћанство: "Тешко је речима исказати осећање потпуне слободе од парализујуће немоћи да се Бог умилостиви".20 А Господ је дух: а гдје је дух, ондје је слобода (2 Кор 3:17). Сва је прилика да је слично осећање свете и духовне слободе, у безмерном мору Божанске љубави које му се открило, осетио и будући мученик.
То море је било толико велико и безмерно да је све-томе, док је носио послушања у Кавсокаливијском скиту, више пута долазила на ум помисао да сопственом крвљу запечати своју љубав према Христу. Ипак, старац Гаврило, његов духовник, није му давао такав благослов, учећи да ће Господ Сам, ако Му тако буде угодно, једино Њему знаним путевима, испунити жељу Константинову.
Кроз неко време, по сопственој намери, измоливши од атонских стараца и патријарха благослов, свети Константин креће у Магнисију са циљем да своју сестру преобрати у Хришћанство. Узрок таквога духовног пори-ва Константиновог моћи ћемо да схватимо из животног примера већ поменутога савременог исповедника Малика. После св. Тајне крштења, запљуснут љубављу према целом свету, он је дирљивим речима, пуним одушевљења, писао родбини и жени о својој срећи што је постао хришћанин, о духовном препороду и љубави према Богу која досеже до жеље да умре за Њега, и о љубави према њима: "Ја сам увек волео све и свакога од вас. Али је сада - откако сам се потпуно, без остатка предао љубави према Христу - моја љубав према вама постала још дубља, још чистија, још нежнија. Не могу да искажем колико вас волим. Не могу да искажем своју срећу. Поделите моју радост из љубави према мени!"21
Очито је да је сличним осећањима био покретан и свети Константин... Ипак, није му било суђено да види сестру. На путу га у једној луци препознаје неки чиновник. Даље Константиново понашање представља здрав узорно-хришћански однос према мучеништву. Он не провоцира своје мучеништво и не подстиче мусли-мане на то, не желећи да тиме искушава Господа. Упитан да није случајно Турчин, Константин одговара:
"Не, тај човек је погрешио вероватно ме заменивши с неким другим, а ја сам - чисти хришћанин."
Одмах затим свети купује карту за најближи брод. И ево, ускаче у чамац, чамац се удаљује од обале, плови, већ готово сустиже брод... У тај час морнари добијају наређење да врате чамац и изруче Константина. Морнари се беспоговорно покоравају. Константина изводе пред агу (судију). Међу њима се развио овакав дијалог:
"Ко си ти, одакле долазиш и како се зовеш?"
"Издалека сам, путујем у Анадолију, исповедам хришћанску веру, а име ми је - Константин."
"А ако се нађе човек који ће те разобличити и доказа-ти да си Турчин?"
"Тешко да је тако нешто могуће, јер ја сам хришћанин."
У тај мах устаје агин чиновник, познаник Константиновог брата, и "разобличава" светога.
Тек тада Божији изабраник увиђа да му је Бог заиста приправио велики пут мучеништва за Христа и, препун храбрости, смело одговара:
"Да, истина је да сам био Турчин, али нисам дуго био у безаконој муслиманској вери, јер ме је Господ мој Исус Христос по Својој великој милости извео из таме и довео до истинске светлости, и ја сада одричем вашу веру са свим њеним обредима, јер она све своје следбенике води у вечну погибао."
Ове једноставне речи биле су у таквим условима изрицање пресуде самоме себи. Коначни прелазак мус-лимана у другу веру кажњаван је смртном казном. У случају таквог преласка он би аутоматски постајао мибох-идем, то јест лице које је свако имао право да убије.22 У зборницима ал-Бухаре и Муслима наводи се хадис који потиче од Ибн-Масуда, и који преноси следеће Мухамедове речи: "По закону, крв муслимана
(Н. Торнау. Принципи мусулиманского законодателвства. СПб., 1850; с. 470. То се, уосталом, односило само на лица мушког пола, док су жене биле осуђиване на казну доживотног затвора (тако је била кажњена света Аргира (30. април/12. мај)). Ако пак говоримо о реалном стању ствари, женама које су се преобратиле из ислама у Хришћанство смрт прети једнако као и мушкарцима. Тако нпр. Билкис Шејх као нешто сасвим уобичајено помиње случај једне па-кистанске девојке-муслиманке која се преобратила у Хришћанство. После неког времена, била је нађена мртва. Убио ју је рођени брат, желећи тиме да "спере љагу са породице" (Шеих Билкис, Шнаидер Ричард. Н осмелиласв назватв Его ОШцом. СПб., 1996 - с. 6). Међу нашим суграђанкама треба поменути монахињу Платониду која је живела у XIX веку и потицала из муслиманске породице, али се окренула Христу и одабрала равноангелски начин живота -монаштво. Њу су такође убили рођаци. У екатеринбуршкој Епархији Платониду поштују као свету, а на извору који је потекао на месту њених подвига до данас се догађају многа чудесна исцељења. Аналоган случај постоји у Бугарској са мученицом Хадиџом-Маријом, коју тамо изузетно поштују. Рођена у породици Бугара који су били исламизирани у неколико генерација, она се крстила и преко две године остала тајна хришћанка док њена фанати^а браћа нису дознала за то. Убили су је пред кућом на Велики пУгак, ујутро, и тело Христове мученице је неколико дана остало непогребено. Хадиџа-Марија је пострадала у XIX веку. (Тодоров Петко. "НовомЂчениците на бЂлгарскил роц"// Православно слово №. 5-6, 1997, с. 15).)
може бити проливена само у трима случајевима: прељу-ба, живот за живот, одрицање од религије и одлазак из заједнице".

_________________
„Poznaćete Istinu i Istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32).

Константина туку и затварају у тамницу, а судија у међувремену позива махсонисисијског пашу да пресуди у овој ствари. Паша предлаже мученику да се врати у ислам, обећавајући да ће га у том случају наградити великим богатством и почастима. Такав предлог никако није пашина лична иницијатива нити сведочанство његове нарочите дарежљивости зарад повратка "отпад-ника" у отачку веру. То је предвиђао шеријат. О таквој пракси говоре и муслимански извори. Све што је описано у житију дешавало се строго у складу са процесуалним системом који је поникао још на почетку Арапског кали-фата. Тако нпр. познати муслимански историчар ал-Кинди помиње случај који припада времену раних Фатимида: "Један хришћанин стар преко осамдесет година, који је у своје време прешао у ислам, поново је променио веру, а када му је понуђено да се преобрати у ислам, одбио је предлог. Кадија је о овом предмету известио калифа, он га је пак предао у руке шефа поли-ције, а последњи је послао кадију да одабере четворицу поротника, неопходних за његово преобраћање у ислам. Кадија треба да му обећа сто динара - ако се покаје, ако се, пак, буде противио, треба га погубити. Стари хришћанин је одбио, био је убијен а његово тело је бачено у Нил".23
Константин такође одбија да се врати у ислам и поно-во исповеда хришћанску веру. После тога га прво под-вргавају стандардним мучењима, тзв. фаланги (ударају га штаповима по петама), а затим, када ни то не доноси очекивани резултат, предају га џелату-добровољцу.
Подвргавање мучењима, као и обећавање награде, иако споља различити, слични су по томе што ни једно ни друго није последица личних склоности или пашине пристраности - то је такође прописивао закон. Чак и Абу Јусуф, аутор прве књиге из муслиманског права, која је за све постала хрестоматија, иако, у целини гледано, одриче могућност било каквог притиска на осумњиченога (укључујући и мучења), у случају прелас-ка муслимана у неку другу религију сматра мучења неопходнима ако на окривљенога не утичу ни обећања ни претње.21
Међутим, то што се паша није задовољио стандард-ним телесним казнама, него је предао Константина у руке "специјалисте" за мучења хришћана - представља чин његове личне свирепе воље. Као пример другачијега односа судије у оквиру истог законодавства може послужити мучеништво светога Георгија Милитинског (2/15. фебруар). И тамо је судија био приморан да осуди на смрт старца који се вратио хришћанској вери, али је то ипак учинио без очите жеље и употребе мучења, са сажаљењем. Често су судије које нису желеле да на себе приме крв хришћана проглашавале лудима мусли-мане који су им долазили и говорили о свом преобраћењу у Хришћанство, и на основу тога су их осуђивале на изгнанство (нпр. тако су судије први пут поступиле у случају преподобномученика Кипријана Новог (5/18. јули)). Чак се дешавало да су, не саглашавајући се са смртном казном коју би изрицао паша, судије тајно ослобађале заточене хришћане.
Онакве пак "ревнитеље" као што је био паша коме је допао Константин, Божија казна је, с времена на време, сустизала још за земаљског живота. Тако нпр. Михајло Сиријац наводи да је један такав "ревнитегв" из IX века, који је био одвећ усрдан у наношењу бола хришћанима преобраћеним из ислама, на крају крајева, по одлуци самог кадије, бачен у тамницу и убијен.26 "Од паша-тирана у једнакој мери су страдали и хришћани и мусли-мани"26, зато нису ретки случајеви када су на инсисти-рање самих муслимана овога или онога пашу пре или касније смењивали са дужности.
Дакле, Константина су предали џелату-садисти. Чудна је фигура тог човека. Он се среће као џелат-добровољац и у житијима других мученика, на пример, мученика Луке Новог. Код оних који, услед унутарњег несклада са савешћу, уништавају добро у себи, природ-но се појављује страсна жеља да униште добро у други-ма, и неизбежно, тежња да уништавају саме носиоце добра. Тако да морални лик таквог човека индиректно потврђује праведност оних које је мучио. Немогуће је читати без унутрашње грожње описе мучења којима је био подвргнут Константин. Али и на таквим мукама он је остао чврст у вери. И када су га измученог, изнемоглог и унакаженог, окованог у ланце довели пред пашу и упи-тали:
"Хоћеш ли нам сада рећи какве си вере?",
мученик је одговорио:
"Одвежите ми руке и видећете ко сам."
Када су га одвезали, свети се прекрстио и ускликнуо:
"Ево ко сам!"
У овом снажном, експресивном поступку изражена је сва снага несаломиве воље мученика и сав жар огња саможртвене љубави према Христу.
После оваквог иступа, светога подвргавају бичевању, окивају у ланце и бацају у тамницу. У том тренутку се, како каже житије, за њега узносе молитве у свим помес-ним црквама Божијим.
Константинов предмет је био толико одговоран да се кидонијски градоначелник не усуђује да сам о њему донесе пресуду, него шаље мученика у Истанбул.
Тамо се он неко време налази у заробљеништву, а затим - поново ударци по петама, муке, заточење у там-ницу. У тамници га посећује свештеник, који, видећи пред собом тако младога исповедника и "плашеВи се неизвесности краја", како вели житије, каже светоме:
"Константине, добро је исповедати име Исуса Христа, али су турске муке ужасне. Размисли, ако те плаше мучења Турака, ми ћемо те уз Божију помоЋ изручити одавде."
"Шта то говориш, духовни оче?", са чуђењем одговара свети, "погледај моје тело."
И с тим речима он обнажује своје ране, од чијег је изгледа духовник уздрхтао и задивио се подвигу младог страдалника.
"Пази, оче!", каже му строго мученик, "немојте мисли-ти да ћете ме златом и поклонима откупити на слободу. Нека вас Бог сачува од тога. Кроз неколико дана ја ћу свршити свој подвиг, као што ми је казала Пресвета Богородица."
Тако и би. Сутрадан је поново позван да стане пред судију и, као упоран у свом "отпадништву", осуђен је на смрт вешањем. Пресуда је извршена 2. јуна 1819. године, четрдесет дана након његовога првог хапшења.
Вешање је тип смртне казне (катл), који се обично примењивао за преступнике осуђене за злочине типа худуд ("повреда Алаховог права"), као што су мужелоштво, инцест и одступање од вере. Прељуба је повлачила за собом казну типа реџм - убијање камењем. Убиство с предумишљајем (злочин типа кисас - "повреда права приватних лица") могло је повући право крвне освете или смртну казну извршену на исти начин као што је био убијен пострадали. То што су муслимани као казну за хришћанске мученике изабрали управо вешање, требало је, вероватно, да их у њиховим очима што више понизи и осрамоти."
"Како би ревнитељи избегли подвиге светога мученика и како пример Константиновог преобраћења у хришћанску веру не би утицао на друге, и како се хришВани не би хвалили да имају свете мошти мученика преобраћеног из мухамеданства, Турци никоме нису дозволили да узме његово тело, сматрајући срамотом за себе да хришћанска Црква поштује њиховога некадашњег истоверца, те су га тајно сахранили на мус-лиманском гробљу."
Дошавши у Истанбул, монах упућен из Кавсокали-вијског скита да прикупља сведочанства о подвигу све-тога у Кидонији, није могао да нађе место на коме је пресветли мученик сахрањен, али је ипак успео да откупи део одеће у којој је био погубљен. С њом се и вра-тио на Атос, где се доцније догодило неколико чудесних исцељења од дотицања те одеће...
Свети мучениче Константине, моли Бога за нас!

_________________
„Poznaćete Istinu i Istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32).

Odlican tekst!