banjalukaforum.com
https://banjalukaforum.com/

iz knjige "Philosophia ultima", Osho
https://banjalukaforum.com/viewtopic.php?f=38&t=18579		 Stranica 1 od 2
Autoru:  Vader [ 11 Feb 2006, 16:50 ]
Tema posta:  iz knjige "Philosophia ultima", Osho
Philosophia Ultima
Osho



Potpunost, nepodjeljenost, cjelina


Ovo je Celo.
Ono je Celo.
Iz celog celo nastaje.
Ako se od celog oduzme celo,
celo i dalje celo ostaje.



Ovo je jedna od najznačajnijih izjava svih vremena, bez obzira na zemlju iz koje potiče. Ona u sebi sadrži celokupnu tajnu mističkog pristupa životu. Ova malena sutra u sebi sadrži suštinu upanišadskog gledišta. Ni u jednom vremenu, ni pre ni kasnije, ova vizija neće biti prevaziđena, zauvek će ostati Everest ljudske svesti. I izgleda kao da nije moguće spoznati ništa uzvišenije.
Upanišadsko gledište predstavlja univerzum kao potpunost, nepodeljenost, takoreći organsku celinu. Njegovi delovi nisu odvojeni, svi mi zajedno egzistiramo u toj sveukupnosti: drveće, planine, ljudi, ptice, zvezde, bez obzira na udaljenost - nemojte biti zavarani tom pojavom - svi su oni povezani, svi su isprepletani. Čak je i najmanja vlat trave povezana sa najudaljenijom zvezdom, i značajna je isto koliko i najsjajnije sunce.

Ništa nije nevažno, ništa nije manje važno od bilo čega drugog. Deo predstavlja celinu kao što seme u sebi sadrži drvo. Seme je prošlost - s obzirom da je svo drveće koje je ikada postojalo sadržano u njemu. A seme je takode i budućnost - svo drveće koje će nekada izrasti, potencijalno je prisutno. Naravno, seme u sebi sadrži i sadašnjost. Ono izgleda tako maleno, ali nije tako maleno kao što se čini. Ako ga secirate, u njemu nećete pronaći cvetove niti lepotu boja i mirisa, pa će možda vaš zaključak biti da je ono prazno; ipak, nećete znati da je vaš metod od početka bio pogrešan.
To je ono što nauka čini sa stvarnošću - secira je, analizira je. Analiza je uvek destruktivna. Ono što nam je potrebno jeste stanovište jednosti, sinteza. A takav je upravo upanišadski pristup: deo postaje celina, celina deo. U njemu nema nikakve hijerarhije. Nema toga što je niže ili više, nema ničega što je svetovno i ničega što nije sveto - sve je jedno.

Ovakvo gledište možemo pronaći tek kod nekolicine mistika. Ono se nikada nije razjasnilo i približilo običnim ljudima. Iz tog razloga u svetu postoji toliko bede, toliko ružnih stvari, toliko bezosećajnosti. Ljudi nisu zadovoljni; njihov skriveni sjaj, njihov zarobljeni sjaj još uvek nije ugledao svetlost dana. Život im prolazi u okovima. U sebi nose večnost, a da to ni ne znaju.
Prvo su tzv. religije, organizovane svetske religije, satrle čovečanstvo. Za njima je došla nauka. Nauka nije ništa drugo do organizovani materijalistički pogled na život. Kao što je religija jedan organizovan pristup ljudskoj subjektivnosti, tako je i nauka svojevrsna crkva, i sa svojim sveštenstvom je podjednako puna sujeverja kao i bilo koja religija. Naravno, dimenzije se razlikuju: religije su organizovana sujeverja o unutrašnjem svetu, a nauka je organizovano sujeverje o spoljašnjem svetu.
Upanišade i njihov pristup su potpuno individualne. Reč upanišada znači: sedeti u dubokom jedinstvu sa Učiteljem. To nema nikakve veze sa crkvom. Nijedna crkva nije religiozna, sve su crkve u osnovi politizovane. Shvatite definiciju: politika predstavlja društvo, kolektivnost, a religija znači inidividualnost.
Religija bi trebalo da se buni protiv svake kolektivnosti. Sve što zavisi od kolektivnog, od tradicije, od dogme ili ideologije u suprotnosti je sa individualnim. A individualno je jedina stvarnost, kolektivno je samo reč. Vi se zapravo nikada ne susrećete sa društvom, već uvek sa individuom. Nikada ne upoznajete čovečanstvo, već samo ljudska bića. Nikada ne nailazite na ljubav, već uvek na dvoje ljubavnika. Nailazite na ljubavnost, ali na ljubav nikada.

Međutim, mi smo naučeni da živimo u apstrakcijama: društvo, čovečanstvo, ljubav, Bog. Sve su to apstrakcije, prazni koncepti bez ikakve stvarnosti.
Čovek ne bi trebalo da se odriče života. Odricanje je protivno duhu upanišada. Upanišadski proroci nisu bili nikakvi isposnici, nisu morali da beže od života - jer, na kraju krajeva, gde možete pobeći? Gde god da krenete, bićete sa celinom kao što ste sada sa njom. Pijaca i manastir, oboje su deo ove celine. Biti sa svojom ženom, mužem, decom, prijateljima je podjednako sveto kao i otići na Himalaje i živeti u nekoj pećini u apsolutnoj samoći. Oboje pripadaju istom postojanju.
Đainizam i budizam, kao i njihovo naglašavanje odricanja, uništili su upanišadski duh, duh koji je razumeo vezu između ovoga i onoga, vezu između parcijalnog i celog. Đainizam i budizam zasnovani su na odricanju. Oni poriču život, oni su protivnici života. Njihov stav liči na stav osuđivanja: ovo je pogrešno, ono je ispravno. Napustite ovo radi onog. Ako želite da dosegnete ono, onda se morate odreći ovog.

U suštini, nema nikakve razlike. Postoji samo jedna stvarnost. Spolja i unutra nisu dve odvojene stvarnosti, već pre aspekti jedne iste pojave. Materiju i duh ne treba antagonistički sučeljavati, jer oni nisu protivnici. A mi znamo da je to tako zato što se upravo u vama oni susreću. Ovog trenutka, vaše telo i vaša duša nisu dvoje, već jedno. Vaše telo utiče na vašu svest, i obratno, vaša svest utiče na vaše telo. Vaše telo je samo spoljašnji omotač vaše svesti, a vaša svest nije ništa drugo do najskrivenija suština vašeg tela. Telo je dimenzija koja je usmerena ka spolja, a svest, duša, je dimenzija koja je usmerena ka unutra. Zajedno čine pun spektar. Vi već živite u jedinstvu ovoga i onoga.

Međutim, oba, i đainizam i budizam, samo su stvorili nevolje; najveća od svih je bila ta što su osudili život. Ljudima se to učinilo istinitim - iz jednostavnog razloga što ne poznaju umetnost življenja. Zato su ljudi nesrećni i žive u patnji, i njihov život nije ništa drugo do neprekidna trka od jedne nesreće do druge. Oni u tome ne vide nikakvu nadu - sve im izgleda beznadežno i očajno. Zato, kada su budizam i đainizam počeli da tvrde kako je sam život pogrešan, to je izgledalo istinito.
Ljudi su uvek spremni da prebace odgovornost na tuđa pleća. Niko ne želi da kaže: "Ja ne znam kako da živim - zato patim." Svi bi želeli da se liše te odgovornosti. A ovo je izgledalo tako logično, tako jasno, racionalno: da je sam život patnja. Buda kaže: "Život je patnja, rođenje je patnja, smrt je patnja, sve je patnja." I to se slagalo sa iskustvima mnogih. Međutim, bilo je obrnuto, život nije bio patnja, već ljudi nisu poznavali pravila igre, nisu poznavali umetnost življenja.

Naravno da ćete patiti ako ne znate da svirate flautu, a to želite, štaviše, patiće i vaši susedi i svi oko vas. Pre ili kasnije, zasitićete se svojih bezuspešnih pokušaja i poželeti da ostavite flautu zato što ona samo donosi nevolje i vama i drugima. Ali nije flauta ta koja je kriva. Jednostavno, vi niste znali da svirate, inače biste odsvirati nešto lepo i tako usrećili i sebe i druge.
Život je vrlo kompleksan fenomen, daleko kompleksniji od flaute. Život je nalik jednom orkestru sa hiljadama muzičkih instrumenata u jednom zajedničkom tonu. I vi bi trebalo da naučite da svirate svaki od njih kako bi mogli da proizvedete neku harmoniju. To je sva umetnost...a život je prilika da to naučite. Ne treba ga se odreći, već u njemu treba uživati.

Ja pripadam upanišadskom svetu i upanišade pripadaju meni. Njihovo stanovište je takode i moje. Voleo bih da otklonim ovaj negativni pristup životu, da ga sasvim iskorenim. On vam je doneo patnju i pomogao vam da je racionalno sagledate - to je tada bio jedini izlaz. Ali da li znate nekoga ko je tuda uspeo da pobegne? Da li vam je to donelo blaženstvo? Samo pogledajte te vaše svece i tzv. mahatme. Jesu li oni stvarno blaženi? Izgledaju tako tužno, tako ozbiljno, tako mrtvo. Oni samo pričaju o blaženstvu; to ne znači da u njemu stvarno uživaju. U stvari, kad god neko suviše priča o blaženstvu, to jednostavno znači da on time nešto kompenzuje. Duboko u sebi on pati; pričajući o blaženstvu on živi u iluziji blaženstva.

Skoro po pravilu, oni koji su nesrećni u ljubavi pišu pesme o ljubavi; u suprotnom, ko bi uopšte mario da sastavlja ljubavne pesme? Jednostavno bi voleo, i to bi bilo sve. Kada znate kako da kuvate, vi kuvate; sigurno ne sedate da napišete kuvar sa divnim receptima. Naprotiv, pripremićete divna jela, obilan obrok. Samo oni koji su propustili voz govore o ljubavi, govore o blaženstvu, govore o istini. U suprotnom, za tim uopšte nema potrebe - to se jednostavno živi. Nečiji život postaje poruka! Zapravo, on je i jedina prava poruka.
Autoru:  Ajant [ 11 Feb 2006, 17:18 ]
Tema posta: 
Citiraj:
Philosophia Ultima
Osho



Potpunost, nepodjeljenost, cjelina


Ovo je Celo.
Ono je Celo.
Iz celog celo nastaje.
Ako se od celog oduzme celo,
celo i dalje celo ostaje.



To me podsjeća na filozofske pojmove bitak, bit i biće. Ako se bit oduzme od bitka bitak će ostati bitak. Mi, tj. bića imamo dio bitka u sebi tj. bit.
Autoru:  Androgin [ 11 Feb 2006, 18:27 ]
Tema posta: 
Odlican tekst sa jasno izrazenom Istinom. Osho je zbog ovakvih i slicnih opservacija protjerivan iz mnostva drzava kao nepozeljna osoba. ( a jos njegovo razbijanje seksualnih tabua da ne spominjem). U slicnom kontekstu evo jos jednog velikana.

Ramana Maharsi kaze:

Ne postoji stvaranje ni razaranje
Ni sudbina ni slobodna volja;
Ni staza ni postignuce;
Ovo je konacna istina
Autoru:  Vader [ 12 Feb 2006, 12:11 ]
Tema posta: 
nastavak


Savršenstvo ne postoji

Ne treba zaboraviti jednu veoma važnu stvar: upanišade ne veruju u savršenstvo, one veruju u potpunost. Perfekcionista je na neki način neurotičan. U stvari, svaki perfekcionista je nenormalan; on mora biti neurotičan. Ako nije nenormalan, to znači da još uvek nije perfekcionista. Biti istinski perfekcionista, a ne biti nenormalan, jednostavno nije moguće.
Život je savršen u samo jednom smislu: savršeno je nesavršen. Iz tog razloga postoji evolucija, postoji kretanje, zato je život moguć. Ako je savršen, to znači da se došlo do ćorsokaka. Život je tok, krećući se uvek od jednog vrha do drugog. Tome nema kraja...nema završetka. Cilj nikada ne može biti dosegnut, zapamtite. Život nije namenjen ostvarenju ciljeva, već ostvarenju putovanja. Život je hodočašće.
Uživajte u svakom trenutku zato što je svaki trenutak cilj za sebe. Nemojte to žrtvovati zarad nekog drugog cilja. Nemojte žrtvovati ovo zbog onog, jer ćete u suprotnom ostati bez oba. Živite ovo i gle čuda: živeći ovo potpuno, otkrivate ono skriveno kao njegovu senku. Svaki trenutak proživljen do dna, približava vas ka Bogu. Što ste potpuniji, što je intenzivniji i strasniji vaš pristup životu, to ste bliži raju. Kada se ništa ne ostavlja u rezervi, kada svaki čin postane potpun... kada plešete, jednostavno plešete, i to tako da plesač potpuno nestane u plesu; čak i kad ta podela na plesača i ples nestane - kad postoji samo igra bez igrača tad je stapanje apsolutno. Pronašli ste istinu, pronašli ste ono.



Odmori se malo - nema potrebe da budeš savršen. Da je Bog želeo da budeš savršen, napravio bi te takvim! A On te je stvorio tako divno nesavršenim. Sve je sada jasno - on nikada ne stvara savršenog čoveka, već samo nesavršene, zato što jedino oni mogu da se razvijaju. Savršeni čovek bi bio mrtav od rođenja, zato što ne bi morao ništa da radi; ne bi bilo nikakve mogućnosti da raste i napreduje.
Rast je moguć samo ako postoji nesavršenstvo, a u razvoju je sva životna radost; to je jedina ekstaza koja postoji. I Bog nastavlja da pravi nesavršenu decu, ali mi ne slušamo, mi ne vidimo da Bog voli one nesavršene. I tom napretku nema kraja, pa samim tim nema ni savršenstva.
Ja ne nazivam Budu, Isusa ili Krišnu savršenima. Nazivam ih celovitim ljudima, ali ne i savršenim. Oni su bili potpuni, ali ne i savršeni - uočite razliku između ova dva.
Moji sanjasini treba da nauče kako da budu potpuni - potpuni u svakoj akciji, strasni, intenzivno prisutni, krajnje uključeni, a ne rezervisani. To je za mene potpunost. Ako plešete, onda plešite; i tada ceo svet nestaje. Čak ni vas nema, ostaje samo ples. To je potpunost. Ples može biti savršen, može biti i nesavršen, to je sasvim nevažno. Uvek se može poboljšati tako da ne bude savršen. Sve se može unaprediti, ali nikada do savršenstva.

Evo jedne zen priče.

Kralj je učio baštovanstvo od zen učitelja. Učitelj ga je podučavao i govorio mu da nastavi sa pravljenjem vrta u svojoj palati. Kada prođu tri godine, učitelj će doći da vidi vrt i ako bude potpun, kralj će proći ispit.
Ali, kralj nije dobro razumeo reč "potpun" - i svi mi smo je pogrešno razumeli. On je pod "potpun" mislio "savršen", pa je vrt načinio savršenim. Imao je hiljade baštovana koji su radili na tome, i to je stvarno bila najsavršenija stvar koja se desila u Japanu.
Nakon tri godine došao je i Učitelj, a kralj je bio veoma srećan i zadovoljan vrtom. Ali učitelj je bio veoma ozbiljan i suzdržan - a on inače nikada nije bio ozbiljan. Kralj poče da se plaši - hoće li možda pasti na ispitu? Tri godine napora, i vrt beše tako savršen da ga nigde niste mogli poboljšati. A učiteljeva ćutnja bivala je sve teža i teža.
Konačno, kralj ga upita: "U čemu je problem? Zašto ne kažeš makar nešto? Zar ti se vrt uopšte ne sviđa?"
Učitelj mu reče: "Suviše je savršen, zato odaje utisak veštačkog. U prirodi ništa nije tako savršeno. Ovaj vrt je toliko savršen da se ništa ne može poboljšati, zato sam tako neraspoložen. A rekao sam ti: 'Neka bude potpun', ali si me ti pogrešno razumeo. Nigde ne vidim nijedan suvi, otpali list u celom ovom vrtu! Kako je to moguće?"
Kralj mu reče: "Očistili smo svo suvo lišće - bilo ga je mnogo. Upravo pre nego što ćeš ti doći, sve smo očistili!"
Učitelj reče: "Daj mi kofu."
Donesoše mu kofu. On ode izvan vrta gde su bacili lišće. Napuni kofu lišćem, vrati se u vrt i izruči lišće na stazu. I vetar poče da se igra lišćem... i začu se zvuk i pesma lišća. On se nasmeši, pa reče: "E, sada je sve u savršenom redu! Više nije savršen, pa je samim tim mnogo bolji. Sada izgleda mnogo prirodnije. Bez ovoga lišća u vrtu nije bilo pesme, bio je mrtav."



Samo se na jedan način može reći da je postojanje savršeno, a to je da je postojanje savršeno u svojoj nesavršenosti. Da je postojanje stvarno savršeno, onda ne bi postojala mogućnost evolucije, savršenstvo bi značilo smrt, apsolutnu smrt. A život se razvija, ne samo sa spoljašnjeg aspekta, već i sa unutrašnjeg. Život se neprestano kreće kao reka prema okeanu, prema horizontu, koji uvek izgleda kao da se približava, ali odstojanje i dalje ostaje fiksno; ne možete nikada apsolutno stići do horizonta.
Drugim rečima, život je hodočašće bez cilja - i u tome je njegova lepota, zato je on živ. Ako je cilj postignut, onda ne preostaje nikakav smisao: onda nema svrhe dalje opstajati. Savršenstvo bi jednostavno značilo samoubistvo; zato je značenje reci purna kao savršenstvo samo intelektualno. To značenje koriste ljudi koji nisu dublje iskusili postojanje, koji su proučavali spise, ali koji nisu ušli u okean života, koji ga nisu okusili. To je jednom rečju, detinjasta interpretacija.To je najdetinjastije značenje, ali je takođe i veoma opasno, zato što svaki perfekcionizam vodi u neurozu. Perfekcionista nije baš zdrava osoba. On mora biti pomalo lud zato što se uvek trudi da bude savršen, a život je uvek nesavršen. On se trudi da ide protiv toka stvari, protiv zakona, univerzalnog zakona: ais dhammo sanantano. On ne plovi zajedno sa postojanjem, nije prepušten. On se tako trudi da izvede nemoguće - a to je običan ego trip.
Autoru:  Ajant [ 13 Feb 2006, 08:25 ]
Tema posta: 
Citiraj:
Moji sanjasini treba da nauče kako da budu potpuni - potpuni u svakoj akciji, strasni, intenzivno prisutni, krajnje uključeni, a ne rezervisani. To je za mene potpunost. Ako plešete, onda plešite; i tada ceo svet nestaje. Čak ni vas nema, ostaje samo ples. To je potpunost. Ples može biti savršen, može biti i nesavršen, to je sasvim nevažno. Uvek se može poboljšati tako da ne bude savršen. Sve se može unaprediti, ali nikada do savršenstva.


To i ja mislim. Važna je strast koju ulažemo u određenu aktivnost. Nema kraja napretku, temelj bilo kojeg savšenog (nesavršenog) učenja.
Autoru:  Vader [ 13 Feb 2006, 09:48 ]
Tema posta: 
Spajanje dvije polarnosti

U svom krajnjem obliku Bog je život, pa je samim tim i vrhunski kreativan. Ako živite intenzivno, potpuno, savršeno, celokupno, morate stvarati, morate biti u odnosima, morate voleti, morate biti multidimenzionalni. U manastiru se živi samo u jednoj dimenziji, i to je vrlo nezanimljiv život. Naravno, tamo nema nikakvog uzbuđenja, pa se zato tamošnji stanovnici ne umaraju, ali zato što samo sede bez ikakvih pesama, bez ikakvog oduševljenja, oni postaju pustinje, prazne pustinje.
Ovo je bio jedan od najvećih problema za sve meditante: ili se odlučujete za tišinu, ali ste onda mrtvi, hladni, neljubazni, tvrdi, okoreli, ili se odlučujete za kreativnost, i živite intenzivnim životom, strastveno, ali zamarajuće.
Moj napor je usmeren ka tome da obe ove polarnosti spojim u životu. Ako od mene zatražiš definiciju meditacije, rekao bih da je ona umetnost, alhemija transformisanja suprotnosti u međusobno dopunjujuće celine. Nema potrebe odlučivati se za jednu ili drugu. Čovek bi trebalo da bude prohodan, fluidan, fleksibilan, da ide od jednog pola do drugog, znajući da jedan drugog podržavaju, da nisu jedan protiv drugog; da nisu neprijatelji, već prijatelji. Kao što struja ne može poteći bez pozitivnog i negativnog pola, kao što dan ne postoji bez noći, kao što život ne postoji bez smrti, kreativnost ne može egzistirati bez tišine. I obrnuto je takođe tačno: tišina ne postoji bez kreativnosti.
A moje lično iskustvo i rezultat posmatranja su sledeći: da je život koji poseduje oba, stvarno pravi život, i u tome ne vidim nikakav pravi problem sem uslovljavanja koje je već vekovima prisutno. Hiljade godina programiranja je načinilo ovaj jaz, jer u protivnom nikakva podela ne bi postojala.
Kao što iz svoje kuće izlazite na sunce kada u njoj počinje da biva suviše hladno, ili ulazite u prijatnu hladovinu kada napolju postane suviše vruće... jesu li ova dva međusobno suprotstavljena? Da li vam je potreban veliki napor da izađete iz sobe ili da se ponovo vratite u nju? Tu se uopšte ne postavlja pitanje - jednostavno ustajete i izlazite. To je vaša kuća, to je vaš vrt! I iste noge i isti hod vas izvode napolje i uvode unutra, samo se smer razlikuje. Ponekad ste okrenuti ka unutra, a ponekad ka spolja.
Takođe ne treba zaboraviti sledeće: kada možete lako da prelazite sa unutrašnjeg na spoljašnje, i obrnuto, onda ste transcendirali dualnost, više u nju niste upleteni.
To je poruka Mandukja upanišade: transcendiranje dualnosti. A ovo transcendiranje se ne može desiti biranjem jednog od ova dva; to nije transcendiranje, već prianjanje.
Autoru:  Ajant [ 13 Feb 2006, 11:24 ]
Tema posta: 
Citiraj:
To je poruka Mandukja upanišade: transcendiranje dualnosti. A ovo transcendiranje se ne može desiti biranjem jednog od ova dva; to nije transcendiranje, već prianjanje.


To je i učenje Sokrata. kukavičluk-hrabrost-napad bez uzmaka On bi izabrao hrabrost
To je također i učenje Bude (srednji put), Isusa Krista, Muhameda...
Puno je poslanika Božjih...
Autoru:  Maran Ata [ 13 Feb 2006, 16:14 ]
Tema posta: 
Kol. 2,8. Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu
Autoru:  Bik [ 13 Feb 2006, 22:19 ]
Tema posta: 
BRACO!!! SLUSAJTE MARAN ATU, On ne razmislja svojom glavom, on ima Sveto Pismo i tu sve pise!!! I on ga najbolje tumaci!!!
Autoru:  Ajant [ 14 Feb 2006, 07:55 ]
Tema posta: 
Bik je napisao:
BRACO!!! SLUSAJTE MARAN ATU, On ne razmislja svojom glavom, on ima Sveto Pismo i tu sve pise!!! I on ga najbolje tumaci!!!



Ne tumači ga on najbolje. Tako je i Martin Luther mislio...
Autoru:  Aragorn [ 14 Feb 2006, 08:07 ]
Tema posta: 
Bik je napisao:
BRACO!!! SLUSAJTE MARAN ATU, On ne razmislja svojom glavom, on ima Sveto Pismo i tu sve pise!!! I on ga najbolje tumaci!!!


U Svetom Pismu zaista sve piše.
Samo to treba pronaći. Ko traži taj i nađe.
Autoru:  Vader [ 14 Feb 2006, 09:47 ]
Tema posta: 
Biti tiho blažen, blaženo tih

Ovo je jedna od najvažnijih stvari koje treba razumeti: lako je biti tih, lako je biti blažen, ali biti blažen i tih, to je nešto što um ne može da shvati. To se može doživeti samo u krajnjim stanjima, u krajnjoj kulminaciji, kada se sve dulanosti stapaju i postaju jedno.
Ovo je dualnost: tišina i blaženstvo su odvojeni polovi. Zato je lako biti priklonjen jednoj od polarnosti; ako ste spremni da se odreknete drugog, lako ćete dobiti bilo koje od njih, ali ostati u jednom znači ostati delimičan. A sve dok niste celoviti, niste ispunjeni. Jedino je celovitost svetost; jedino celovitost može da cveta, jedino je ona ispunjenje, zadovoljnost.
Osoba koja je ostvarila samo jedan deo svog bića, nalazi se u neprekidnom sukobu sa onim drugim, nedodirnutim delom. Takav čovek ne može plesati - on je paralizovan, jedna njegova polovina je paralisana. Kako bi i mogao plesati? On ne može čak ni da hoda! Potrebna mu je hiljadu i jedna podštapalica, ove ili one štake. On nije sposoban ni da stoji na nogama, ne može ni da živi kao svoj na svome. Potrebno mu je ovo ili ono, a te su potrebe beskrajne. Tako on nastavlja da želi i da želi, sa umom koji stalno nešto prosjači; tako nikada neće postati kralj. Biti ceo znači biti kralj.

Tišina vam je odmah na raspolaganju ako želite da se odreknete blaženstva. To su vekovima radili tzv. sveci: oni su odlučili da budu tihi i zbog te ideje su odbacili dobro raspoloženje, radost, uživanje. Zato je njihova tišina postala mrtva, ona više nije prohodna, u njoj nema nikakve muzike, njihova je tišina nalik groblju. Možete prati spomenike, možete se brinuti o njihovoj čistoći, možete na njima čak uzgajati ruže, ipak groblje ostaje groblje. Možete se truditi da sakrijete činjenice, ali su one nepobitne. Uostalom, koliko se dugo možete obmanjivati? Možda možete obmanjivanu druge, ali sebe ne možete nikako. Znate da je u vama nešto umrlo; onog trenutkla kada ste odbacili veselje, nešto u vama je prestalo da peva.

Upravo zbog ovakvih begunaca, zbog tih takozvanih religioznih ljudi, religija je postala groblje. Možete osetiti dah ove smrti u crkvama, u sinagogama, u hramovima ili džamijama. Kad god se ti religiozni ljudi sakupe, oni su mrtvi ozbiljni. Oni ne mogu ni da se nasmeju - za to više nisu sposobni. Oni su apsolutno hladni, ne mogu biti topli, zato što se takve topline plaše. Toplina predstavlja ljubav, toplina znači radost, ona je smeh. Samo radi mira, oni su odbacili sve što bi ga moglo narušiti. Zapravo, njihova tišina je samo prividna: jer tišina koju je lako narušiti i nije neka tišina. Jedino ona tišina koja se ničim ne može poremetiti je istinska - ali radi nje nije potrebno pobeći od sveta.

Odakle odlazi ovaj strah od sveta? Zašto svi ti ljudi beže od sveta? Strah se nalazi u njima, a ne u svetu. Oni se plaše da će se, ako ostanu u svetu, možda zaljubiti ili će početi da uživaju u nečemu, da će možda početi da žive. A tamo gde ima toliko živih ljudi možda će zaboraviti na svoj zavet ćutanja. Možda će početi da pevaju! Uplašeni pred mogućnošću, pred svojim unutrašnjim potencijalom, oni beže od mogućnosti koje im se pružaju i tako se zatvaraju u pećine, u manastire. Naravno, tako postaju tihi, ali je ta njihova tišina bezvredna; ona nema nikakvu važnost. Ona nije sveta - ona čak nije ni živa, kako onda može biti sveta? Ništa iz nje ne može izrasti; ona je gola kao pustinja. Ona je apsolutno impotentna, nekreativna, nesenzitivna.

Eto, zato sam ja protiv tog starog, skoro rutinskog religioznog stava, zbog njegove tendencije da pobegne od života. Ja sam protiv svakog odricanja, ali sam zato za uživanje. Voleo bih kada bi svaki hram bio ispunjen smehom, kada bi crkve bile mesta radosti, a džamije odjekivale od muzike i plesa.

Lako je biti tih, ako ste spremni da napustite blaženstvo, ali napustiti blaženstvo znači napustiti život, a napustiti život znači napustiti Boga. Takva tišina nema nikakvu važnost - vi ste izvršili samoubistvo. A naravno, mrtva usta ne govore...

Jednom je neki čovek ubio svoju ženu. Na suđenju, sudija ga upita: "Da li ste svesni šta ste uradili?"
Čovek mu odgovori: "Ja sam veoma miroljubiv."
Sudija ga zatim zapita: "Šta vam to znači 'miroljubiv'? Ubili ste svoju ženu, a i dalje mislite da ste miroljubivi?"
Čovek mu reče: "Otkad sam je ubio, u našoj kući je tako mirno!"

Naravno, ako ubijete ženu, biće mir u kući! Ako pobegnete od žene, opet će biti mir i tišina. Ako pobegnete od dece, naravno, negde u neku pećinu na Himalajima, biće mir i tišina. Ali koja je cena za to? Sve je to obična glupost!

A drugi ekstrem je izbor blaženstva i odbacivanje tišine. To ljudi vekovima rade. Oni su izabrali radost, zadovoljstvo, uživanje, razne oblike zadovoljstva, razne varijante blaženstva. Blaženstvo je kao duga: ima puno boja, od zadovoljstva do blaženstva; ono ima ceo spektar od fizičkog do psihološkog, pa sve do spiritualnog i izvan toga.
Ljudi koji su izabrali zadovoljstvo, veselje, sreću, blaženstvo, radost, odrekli su se tišine. Zato je njihovo blaženstvo rastrzano, skoro ludo. Ono je, istina, živo, ali na pomalo lud način. Oni svi plešu, ali njihov ples ne poznaje ritam. On je sav haos, anarhija. Oni svi pevaju, ali ne znaju šta to zapravo pevaju. Njihova pesma je besmislena, nema nikakvog značaja, zato što sa sobom ne nosi tišinu.
Pesma bez tišine je prazna: ona je ćup bez sadržaja, cvet bez mirisa. Ona je lažni cvet: možda papirni ili plastični, ali nikako pravi. On nema korena. On nije izrastao, već je tako gotov napravljen.
Ljudi na isti način proizvode različite vrste zadovoljstava, ali to ih ne zadovoljava, ne donosi im ispunjenje; naprotiv, čini ih sve luđim. Tako su se tzv. religiozni ljudi umrtvili, a tzv. svetovni poludeli. U ovakvom je stanju celo društvo - to je naša situacija. Nekoliko ljudi je zaboravilo kako da se smeje, a nekoliko njih se smeje neurotično. Njihov je smeh neurotičan, histeričan. Oni njime ne gospodare, već mu robuju. Oba su ekstrema pogrešna.

Upanišade su pronašle zlatni rudnik, a to je srednji put. Čovek mora imati oba, ništa ne sme biti podređeno u odnosu na ono drugo. Jedino tada - kada je vaša tišina bremenita blaženstvom, a vaše se blaženstvo preliva od tišine - jedino tada postoji celovitost, potpunost. Tada svaka dualnost i shizofrenija nestaju.
Voleo bih da moji sanjasini budu takvi: tiho blaženi, blaženo tihi. Ovo stanje tihog blaženstva ili blažene tišine:

...nije spoljašnja svesnost,
to nije unutrašnja svesnost
Niti je odsustvo svesnosti
To nije znano
to nije neznano
niti je samo saznavanje.
To se ne može ni videti ni razumeti,
niti se može ograničiti.
To je nepojmljivo i izvan misli
Nemoguće ga je definisati.
To se jedino može biti.
To je prestanak svake aktivnosti
Tiho i nepromenljivo,
Vrhovno dobro,
Jedno jedino.
To je pravo Jastvo.
To se mora spoznati pre svega.

Sada, proučimo svaki stih veoma pažljivo. Ovo stanje Upanišade nazivaju 'četvrtim', turija; Mandukja pokušava da vam pomogne sa nekoliko nagoveštaja. Prvo:

To nije spoljašnja svesnost...

To nije ekstrovertnost; jer se tako nešto naziva običnim budnim stanjem. Svesni ste spoljašnjeg sveta, ali niste svesni onoga što se zbiva unutra. Svesni ste objekata, ali niste svesni svoje unutrašnjosti. Svesni ste svega izuzev svoje subjektivnosti. Poznato vam je drveće, planine, reke, zvezde, ali vam je apsolutno nepoznat onaj kome je sve to poznato - ko sam ja?

Spoljašnja svesnost, ekstrovertnost, pruža vam razna saznanja, i to je svet nauke. Pošto je nauka zasnovana na spoljašnjoj svesnosti, ona ne može opaziti ničiju unutrašnjost, u vama ne može pronaći nikakvo sebe, ne može otkriti nikakvu dušu - iz prostog razloga što je sam njen pristup u tome sprečava, sam njen metod proučavanje je istovremeno i njeno ograničenje.
Vi ne možete videti ušima niti čuti očima, ali to ne znači da ako ne možete čuti očima da na ovom svetu nema zvukova. Ako ne možete gledati ušima, to ne znači da nema svetla, da nema boja na ovome svetu; to samo znači da nešto pokušavate da otkrijete metodom koji je pogrešan. Oči mogu videti, uši mogu čuti, i to su njihova ograničenja. Ako pokušate očima da slušate, onda naravno nema nikakve muzike - ali to ne dokazuje da muzika nepostoji; dokazuje samo da ste opsednuti određenom ograničenom metodologijom.
Nauka je opsednuta spoljašnjom svesnošću, i, naravno, kada sve svedete na spoljašnjost, ne možete spoznati ono unutra. Već ste ga unapred odbacili, već ste ga sprečili da se pojavi, birajući svoj metod. Zato nauka nikada neće moći da otkrije svest. Ako ostane ograničena na svoje spoljašnje metode, nema nade da će ikada otkriti Boga; onda je za nauku Bog obična izmišljotina.

Isto važi i za onu drugu suprotnost. Bilo je ljudi koji su kao i Šankaračarija govorili da je spoljašnji svet iluzoran, daje maja. Na neki način, oni su isti kao i naučnici: postali su opsednuti onim unutrašnjim. Ali, ni naučnik se ne ponaša u skladu sa svojom naukom, kao što se ni Šanakaračarija i njegovi naslednici ne ponašaju u skladu sa svojom filozofijom - jednostavno to nije moguće. Naučnik neprestano u svom proučavanju koristi svoju svest, čak i ako je poriče, u samom tom poricanju koristi svoju svest. Svest ne možete poreći; jedino je ona neosporna, neporeciva.

Jednom se desilo:

Mula Nasrudin i nekoliko njegovih prijatelja je razgovaralo. Nasrudin se toliko hvalio svojom velikodušnošću da ga je jedan od prijatelja upitao: "Ako si stvarno toliko velikodušan, zašto to ne dokažeš? Do sada nas nikada nisi pozvao kući na sedeljku, a kamoli na neku zabavu!"
Mula, od uzbuđenja u trenutku zaboravi na svoju ženu, pa reče: "Hajde, idemo iz ovih stopa! Pođimo svi mojoj kući na večeru!"
Ali kada su krenuli i počeli da se približavaju kući, on shvati šta je učinio. Sada je stvarno upao u nevolju! U stvari, seti se da ga je tog jutra, kad je odlazio od kuće, žena zamolila da u povratku donese neko povrće - a on se zadržao sa prijateljima na šahu i potpuno je zaboravio na povrće. Mora da mu je žena do sada poludela - bilo je već veče, i sunce je zalazilo.
On reče prijateljima: "Svi vi znate, kao oženjeni ljudi, moje probleme - sačekajte me za trenutak pred vratima. Ja ću ući prvi i saopštiti ženi da sam pozvao nekoliko prijatelja."
Svi shvatiše - svaki mužće to razumeti - pa i ostadoše ispred ulaznih vrata. Mula uđe. Reče ženi da je upao u zamku: "Bilo je stvarno glupo što sam pozvao sve ove ljude, ali mi sada pomozi i izbavi me iz ove situacije. Otvori ulazna vrata i reci im da nisam kod kuće."
Žena učini kao što joj rečeno i zapita Muline prijatelje: "Šta radite svi vi ovde?"
A oni joj odgovoriše: "Pa čekamo Mulu Nasrudina!"
Ona im odgovori: "Ali on se nije vratio kući - nisam ga videla od jutros. Otišao je na pijacu da mi donese nešto povrća i još se nije vratio."
Oni povikaše: "Šta to govoriš! Došao je sa nama, videli smo ga kako je ušao u kuću, čak smo ga čuli kako sa tobom razgovara. Čak smo i čuli daje sve ovo njegova ideja! I koga ti pokušavaš da lažeš! Došli smo s njim! Znamo da je u kući!"
Žena je stajala ćuteći. Šta sada da radi? Nije očekivala da će se ljudi toliko vatreno držati svog stava.
Videvši šta je zakuvao - Nasrudin je sve slušao sa prozora na gornjem spratu - toliko se uznemiri zato što njegova žena nije uspela da ubedi budale, pa otvori prozor i povika: "Možda ste vi u pravu kada kažete da je došao sa vama, ali možda je izašao na zadnja vrata! A zar vas i nije sramota da tako napadate tu jadnu ženu! Marš odavde! Kažem vam da nije kod kuće!"


Ne možete reći: 'Nisam u kući', zato što sama ta izjava dokazuje da ste u kući!
Naučnik kaže: "Nisam u kući". To zapravo znači: "Ovde unutra nema nikoga." Pa ko onda to govori? Čemu onda sav taj napor da se dokaže da unutra nema nikoga, da je sve to samo pustoš? Ko je onda taj koji to pokušava da dokaže?
Karl Marks tvrdi da je svest samo posledica materije - štaviše nus-prozivod - a sam taj nus-proizvod kaže da svest ne postoji! I on je spreman da se o tome raspravlja i napisani su tomovi knjiga gde se dokazuje da svest zapravo ne postoji.
Šankaračarija je, opet, govorio da svet ne postoji - a svakoga dana je odlazio da prosi. Gde li je to odlazio da prosi? Putovao je celom zemljom i uzduži popreko kako bi ubedio ljude da svet ne postoji, da je sve to maja. Ponekad se zapitram kako je moguće da ga niko nije zapitao: "Ako je sve maja, koga onda u to ubeđujete?" Kada bi se sreo sa njim, prvo što bih ga pitao bilo bi: "Kome onda ti govoriš?" Jednostavno bih ga ošamario i sačekao da vidim šta će se desiti. Ako je svet iluzoran, onda sam i ja iluzoran, i moj šamar, pa ako se naljuti ili uradi nešto slično tome, zašto? Zbog čega? Ovde nema nikoga! Nepotrebno ulaženje u rasprave, dokazivanja...
A sledbenici Šankaračarije su napisali knjigu Šankar Digviđaj - Šankarina pobeda sveta - pobeda sveta! zato što je pobedio sve tadašnje indijske filozofe. Išao je od mesta do mesta, svakoga je izazivao, a bio je dobar polemičar, dobar logičar. Ali s kim se raspravljao? - sa iluzornim ljudima? Pobeđivao je dakle iluziju, borio se sa snovima koji uopšte ne postoje?!
Ako poričete nešto stvarno, onda će se desiti sledeće: vaše ponašanje će vam dokazati da grešite, zato što se stvarnost ne može poricati. Možete se protiv toga buniti, ali sam vaš život će vam pokazati...sigurno je Šankara, kada je bio žedan, ipak tražio čašu vode, a voda je iluzorna. Dakle, kako iluzorna voda može utoliti stvarnu žeđ?
I zašto ste se uopšte odricali sveta ako je nestvaran? Ne odričete se onoga što ne postoji, jer bi se u protivnom svako mogao odreći svega. Možete reći: "Odrekao sam se kraljevstva." A ako vas neko upita: "Gde je to vaše kraljevstvo?" vi ćete mu verovatno reći: "Pa, ono je iluzorno! Ono u stvarnosti ne postoji, ali ja sam ga se svejedno odrekao"...On se odrekao sveta, i to nepobitno dokazuje da je svet stvaran.
Postoje ljudi koji su obratili pažnju na spoljašnju svest - to su tzv. naučnici; zatim imamo one koji su obratili pažnju na unutrašnju svesnost - to su tzv. vedantini. Na Istoku ih predstavlja Šankaračarija, a na Zapadu Berkli. On kaže da je svet ništavan, da je sačinjen od iste tvari kao i snovi.
Autoru:  Ajant [ 14 Feb 2006, 10:48 ]
Tema posta: 
Vader, čini mi se da si ti čisti hedonist. Sve što čovjek želi je sreća, tj. užitak. Mišljenja sam da ima više srednjih puteva. Neki nalaze sreću u odricanju, neki u bogatstvu, neki u ljubavi, neki u moći, neki u časti... Sagledaj širu sliku. Osim tebe postoji još puno ljudi u svijetu.
Ja kao pr. nalazim sreću u ljubavi, tj. pokušavam sljiediti Isusa Krista na njegovom putu.
Tolerancija između putova bi trebala biti uspostavljena, tada ne bi bilo ratova. Svađe su i poželjne, zbog diskusije (dijaloga) čime se više sazna o nekom drugom putu.
Autoru:  Maran Ata [ 14 Feb 2006, 15:25 ]
Tema posta: 
Тумачење Свето Писма које ја овде износим није моје лично, него је тумачење Божје Православне Цркве. Дакле, не мачујете се ви самном, него са Божјом Црквом, а ја сам само овде представник исте. :D
Autoru:  Pero_Bombas [ 14 Feb 2006, 20:23 ]
Tema posta: 
Maran Ata je napisao:
Тумачење Свето Писма које ја овде износим није моје лично, него је тумачење Божје Православне Цркве. Дакле, не мачујете се ви самном, него са Божјом Црквом, а ја сам само овде представник исте. :D


samo se nadam na su ostali bolji od tebe... :roll:
Autoru:  Vader [ 15 Feb 2006, 09:23 ]
Tema posta: 
"Nemojte slediti moje reči, sledite ono što radim"

Ali, na Khalila Gibrana ili Džona Lenona uvek treba motriti: da li su njihove istine prave ili su samo obični snovi, fantazije, imaginacije; da li su oni odista doživeli ono o čemu pričaju ili su to samo puste želje. Morate motriti na Budu...
Priča se da je Buda rekao: "Nemojte mnogo voditi računa o tome šta ja pričam, bolje me pogledajte, posmatrajte me, osetite me. Neka reči nestanu. Nemojte dozvoliti da se reči ispreče između mene i vas. Doživite moju tišinu, doživite energiju koja me okružuje, vibrirajte sa mnom - jedino ćete tako razumeti ono što vam govorim."
Ako želite da razumete Budu, njegove reči, morate posmatrati njegov život.
Buda je takođe rekao, i to veoma oštro: "Nemojte slediti moje reči, sledite ono što radim, sledite ono što jesam."
Autoru:  Ajant [ 15 Feb 2006, 09:51 ]
Tema posta: 
Citiraj:
Ali, na Khalila Gibrana ili Džona Lenona uvek treba motriti: da li su njihove istine prave ili su samo obični snovi, fantazije, imaginacije; da li su oni odista doživeli ono o čemu pričaju ili su to samo puste želje.


Svaki dan motrim Doorse, Zeppelin, Beatlese... :P
Autoru:  Vader [ 16 Feb 2006, 09:49 ]
Tema posta: 
"Ljubav je živa jedino onda kada je dajete"

Ljubav nema nikakve veze sa ponašanjem ljudi oko tebe. Ljubav nije odgovor na određene pozitivne situacije. Vi se rađate sa ljubavlju - ljubav je sama tvar od koje ste sačinjeni.Vi možete da je dajete, radi se o davanju, a ne o primanju. Naravno, kada je date, dobićete je nazad - vraća vam se udesetostručena, zato što celo postojanje reaguje na vaše davanje. Ali, suštinska ideja nije primati, nego davati.
Svet je danas prepun mržnje a sa toliko malo ljubavi iz jednostavnog razloga što svako želi prvo da dobije ljubav - to je uslov da bi mogli pružiti ljubav. A ako svako pre svega želi da dobije ljubav, pa tek onda da je da, ko će je onda prvi dati? A zato što niko ne prima nikakvu ljubav - prvi uslov nije zadovoljen - onda niko ni ne pomišlja da je da.
I zapamtite, ljubav je živa jedino onda kada je dajete. Ako je ne dajete, ona se polako suši, umrtvljuje, postaje mrtvi teret. Ona onda postaje mržnja - preokreće se u svoju suprotnost. Postaje strah, postaje ljubomora, postaje posesivnost. Ako vaša ljubav nije živa, ona se zapravo pretvara u hiljade čudovišta koje vas vrebaju. A kada se potčinite ovim uticajima, onda vam, prirodno, celo postojanje slično vraća. To je jedan začarani krug.
Prvo, vi nikome ne dajete ljubav - tako se ljubav upropašćava, suši se, postaje otrovna - a onda ako je takvu i date - dajete ljutnju, pružate nasilje, pružate mržnju. Za tako nešto ne možete uslovljavati! Drugima dajete sve to potpuno bez razmišljanja. Bilo koji izgovor je dovoljan, a ako ih i nema, vi ćete ih izmisliti. To onda izaziva još više mržnje, a kada vas mržnja potpuno prevlada, naravno da imate razloga da budete još više mrzovoljni. Tako je ljubav potpuno izgubljena.

U stvari, to je ono što sam doživljavao - a i dalje doživljavam razne negativne emocije. U stvari, bilo bi teško pronaći ijednog čoveka na zemlji koji se toliko naprimao negativnih emocija. Ali ja u tome uživam! Ja ih volim!
Svojom negativnošću oni pokazuju da su zainteresovani za mene, svojom negativnošću oni pokazuju da ne mogu da me ignorišu. Svojom negativnošću oni zauzimaju određeni stav prema meni. A ako su negativni, isto tako mogu biti i pozitivni, njihova negativnost je pokazatelj da prema meni nisu ravnodušni.
Jedino onaj ko je neutralan, ne može se promeniti, ne može se transformisati. Negativnost se lako može pretvoriti u pozitivnost, mržnja se lako može pretvoriti u ljubav, kao što se i ljubav može pretvoriti u mržnju, ali osobu koja je apsolutno neutralna, bez mržnje ili ljubavi, nemoguće je promeniti - ona je kao stena.
Zato ja stvarno uživam u ljudskoj negativnosti i smatram je izazovom - izazovom za moju ljubav. Ako ih i dalje mogu voleti, samo ću tada znati šta je ljubav. Ako mogu da volim samo one koji mene vole, onda je to posao, obična pogodba. A ako mogu voleti i one koji me ne vole, koji čak gaje mržnju prema meni, koji bi voleli da me unište, onda je to istinska ljubav, neuslovljena ljubav - jer od njih ništa ne zahteva.
Autoru:  Vader [ 17 Feb 2006, 10:48 ]
Tema posta: 
Krajnja filozofija

Ovaj svet je jedan živi organizam. Mi nismo njegovi delovi u nekom mehaničnom smislu, zato što se kod mašine svi njeni delovi mogu zameniti. Deo nije apsolutno važan, on je zamenljiv; drugi deo će obavljati isto. Ali, nismo mi delovi u tom smislu. Čak je i najmanja vlat trave nezamenljiva, nenadoknadiva; potrebna je celom postojanju, njeno postojanje nije slučajno. Zato deo nije samo deo, već je on na jedan način i celina.
K D. Uspenski, jedan od vrlo bliskih učenika Gurđijeva, kaže da u nižoj matematici - matematici koja se uči u školama, na fakultetima - da je u njoj deo uvek manji od celine. Očigledno, deo ne može biti jednak celom, a deo naravno ne može biti veći od celog. Deo znači manje od celine. Kako moja ruka može biti ista sa mnom ili veća od mene? Ona je deo mene! To što je ona deo je dovoljan pokazatelj daje ona manja od celog.
Ali, Uspenski kaže da takođe postoji i viša matematika. Upanišade pripadaju toj višoj matematici. Tu stvari počinju da se menjaju; uobičajena pravila više ne važe. Ne samo to - ona su potpuno neprimerena - postaju protivna samoj istini. U višoj matematici, deo može biti isti sa celinom, a u nekim slučajevima čak i veći od celine.
Vi ste identični sa celim - svaki deo je jednak sa celinom - ali kada deo postane Buda, on postaje veći od celog. Tada vladaju sasvim drugačiji zakoni.
Ovaj univerzum je celina, i iz njega nastaju zasebne celine, a on i dalje ceo ostaje. Možete izdvojiti celo i ništa nije izgubljeno, možete ga vratiti nazad, i ništa nije dodato.
Ovo je suština Mandukja upanišade. Ja je zovem philosophia ultima - krajnjom filozofijom. To nije neka uobičajena filozofija koja se tiče svetovnog, već ona otkriva tajne onoga što je krajnje.

Ovo je Celo.
Ono je Celo.
Iz celog celo nastaje.
Ako se od celog oduzme celo,
celo i dalje celo ostaje.
Autoru:  Ajant [ 17 Feb 2006, 12:41 ]
Tema posta: 
Slobodna prerada filozofije osho, spoznajna filozofija:

Ovo je Bitak.
Ono je Bitak.
Iz Bitka Bitak nastaje.
Ako se od Bitka oduzme Bit,
Bitak i dalje Bitak ostaje.


Potpis: Biće
Stranica 1 od 2 Sva vremena su u UTC [ DST ]
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
http://www.phpbb.com/