banjalukaforum.com

Наставак приче о Мујамеду и његовом осамљивању у пећини...

Зашто се он осамљивао? Прије него што почне да увјерава друге, настојао је да увјери себе у своје посланство, јер је првобитни његов циљ био добар: истријебити идолослужење у свом народу и привести га познању истинитог Бога, уништивши идоле који су окруживали свештено здање Кабе.

Али ево гдје је погријешио нови законодавац: он је пожелио да сазда властити систем вјере, да ли из осјећања властите узвишености, које је одувијек заводило људе, чак и неке из редова хришћана, у сличне заблуде, или из незнања стварних источника учења хришћанског, тј. Свештеног Писма.

Тешко је усагласити грубе погрешке и бајколика мјеста која се у Курану често сусрећу а тврде да је то сам текст Библије, са вишеструким увјеравањем, у истом том Курану, у божанственост књига Мојсијевих, и Јеванђеља. Не мислим да је Мухамед намјерно хтио да исквари текстове Светог Писма, нарочито оне који за њега нису имали догматске важности; ја сам већ показао како је неке текстове измјенио у своју корист. Много је вјероватније да он није имао прилике да темељно изучи божанствене књиге, него је само слушао доста тога из њих, јер се за вријеме својих путовања стално кретао међу хришћанима и јеврејима, који су чак и живјели међу арапским племенима.

Затим, када се осамио како би саздао нову вјеру, и ради већег утиска свима тврдио како уопште не зна да пише и чита, он је у свом Курану изложио само предања из Старог и Новог Завјета која су се сачувала у његовом сјећању, у оном виду, у којем их је чуо, или онако како су се њему урезала у сјећање након многих година. Због тога се и појављује, међу безбројним понављањима једних те истих прича о Авраму, Ноју, Мојсију и другим Патријарсима и Пророцима, таква чудна несагласност са Светим Писмом. Нарочито када се ради о Господу Исусу Христу види се савршено неразумијевање спаситељног догмата нашег искупљења; у исто, пак, вријеме натприродно рођење Његово од Дјеве Марије и благовијест Архангела, испричано је готово дословце ријечима Јеванђеља.

Често се у Курану говори о чудесима Господњим, али због чега? Нејасно је због чега, када према ријечима Мухамедовим Христос није ништа више до човјек и када његово учење још мора бити запечаћено свједочанством другог пророка, тј. самог Мухамеда. До те мјере може да се заблуди ум људски, када тражи своје, а не Божије.

Прво јављање Мухамеда ради проповиједања његовог Курана веома је свечано приказано код арапских писаца. По обичају он се осамио у планинској пећини и тамо је пред њим, усред ноћног мрака, стао Архангел Гаврило и рекао: "Читај!" - "Не умијем да читам", - одговорио је нови пророк. "Читај, - ускликнуо је Ангел, - именом свога Господа који је (све) створио; створио је човјека од згрушане крви (ембрија); читај, а твој је најплеменитији Господ који је научио (човјека) перу (и писању); научио је човјека ономе што није знао" (Куран XCVI). Мухамед, понављајући ове стихове, кренуо је према средини планине и ту је опет зачуо глас: "О Мухаммеде, ти си посланик Божији, а ја сам Џибрил (Гаврило)!" Са овим ријечима ишчезло је пред њим виђење.

Шта ми хришћани да кажемо о овом новом посланству, о којем свједочи само он, и које никада нико није претсказао свијету? Није такво било благодатно јављање Господа нашега на Јордану, предречено и ишчекивано од почетка свијета, о коме је свједочио низ пророка, током много стољећа, и посљедњи од њих Јован Претеча, у сам тренутак Његовог доласка; јер Јован отворено и директно читавом народу указује на Господа, говорећи: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета (Јн. 1:29).

А каква би чудна противрјечност била када би Архангел Гаврило, који се јавио Пречистој Дјеви Марији да јој благовијести оваплоћење Слова Божијег, Које је представљало испуњење закона и пророка, јавио опет да уздигне новог пророка, који ће противрјечити учењу Христовом!

Наставиће се...



Прије свих повјеровала је у "изасланство" свога мужа Кадижа, његова супруга, и прихватила учење нове секте. Одмах за њом слиједио је млади сестрић Мухамедов, Али, и усвојени Саид; тако је обраћење започето у њедрима његове породице.

Абу-бекр, најбогатији грађанин Меке, први је прихватио учење Мухамеда од људи који нису припадали његовој породици, и сам је убиједио у истину његовог изасланства још девет уваженијих грађана. То је био велики тријумф за Мухамеда, и он је тај догађај празновао раскошном вечером на коју је позвана сва многобројна родбина његовог ујака Абу-телеба. Али када је почео да проповиједа сам о себи, по завршетку вечере, нико му није хтио повјеровати; на његово питање "ко хоће да буде мој брат, намјесник, калиф?" само је ватрени Али ускликнуо: "Ја, о пророче!" и овај га је прогласио калифом.

Племе Кореишита, раздражено новим учењем једног од његових припадника који их је громко корио због идолопоклонства, обратило се његовом ујаку, Абу-телебу, да присили на ћутњу свог сестрића. Зато, он је био принуђен да се склони у оближњи планински замак, зато што су сви његови приврженици били осуђени на изгнанство и многи од њих су побјегли у Абисинију. Утицај Абу-талеба је спасао самозваног проповједника, иако он није дијелио његов начин размишљања; ипак, и у замку Мухамед умало није постао жртва мржње свога племена.

Арапски писци тврде да су у храму Кабе црви појели пергаментни лист на којем је писала осуда Мухамедових сљедбеника и да је то послужило као повод за његов повратак. Али ускоро га је смрт Абу-талеба и Кадиже лишила потпоре у Меки, и он је био принуђен да се удаљи из свог завичаја, гдје му је пријетила опасност.

У околини Меке он је срео становнике Медине који су долазили на поклоњење у Кабу, и силом говорништва убиједио их у своје "посланство", с обзиром да су они, живећи у сусједству са два кољена Јевреја, много од њих слушали о Месији освајачу; затим су они припремили своје суграђане за прихватање новог "пророка".

Међутим, сам Мухамед је у Меки поколебао повјерење многих, чудном причом о свом ноћном путовању до седмог неба, из храма Јерусалимског, на огњеној кобили Ел-борак. Неумјесно самоуздизање Мухамеда, који је наводно разговарао са Адамом, Авраамом, Мојсијем, Ароном и самим Господом Исусом, побудило је свеопште негодовање; Абу-бекер је клетвом морао да посвједочи истину виђења, како би умирио ускомешане умове.

Становници Медине су искористили његов отежан положај у Меки како би га свечано позвали да дође код њих. Мухамед, увјерен у оданост својих нових присталица, упутио је код њих своју породицу, а сам се одлучио да се још једном врати у Меку, са само двојицом својих вјерника - Абу-бекром и Алијем. Још једном су покушали да га убију Кореишити; дознавши о завјери, Мухамед је у своју одјећу преобукао одважног Алија а сам је ноћу побјегао из Меке; убице, не нашавши жељену жртву, поштедиле су младића и дале се у потјеру за омраженим проповједником. Ово бјекство је послужило као почетна тачка за мјерење времена код мухамеданаца, под именом Егира.

Наставиће се...

_________________
Маран Ата