|
Ceo život molitva
BEZ ikakvih svečanosti, kaluđerski skromno, patrijarh srpski g. Pavle slavi u nedelju 91. godinu. Nikakvog banketa ovim povodom u Patrijaršiji neće biti, jer Crkva ne drži do rođendana, pa će praznik Usekovanja samo za retke biti prilika da patrijarhu požele dobro zdravlje.
Nanizale su se godine poglavaru naše crkve kojeg najbliži zovu "deda", a koji je za života preturio preko glave toliko brdo raznih nevolja, da bi i mnogo jači to teško mogli da izdrže. Onaj ko je "odmalena bio slabačak", kojem su jednom palili sveću misleći da je umro i kojeg je rodbina, budući da je bio siroče, usmerila na bogosloviju da bi ga poštedela teških poslova, izrastao je u snažnu ličnost. I kao kaluđer, i kao čovek, i kao poglavar Srpske crkve na čijem je tronu već petnaest godina.
Reči upućene arhijerejima pri izboru za srpskog prvojerarha - "pred Bogom je veliki onaj ko je neumoran u služenju Bogu i istini, a prvi onaj koji je spreman da svima bude sluga" - ostale su njegov životni moto. Zaista je sve ove godine služio Bogu i narodu. Prvo u raznim manastirima (Vujnu, Svetoj trojici, Blagoveštenju, Rači), pa na Kosovu, gde je proveo 33 godine monaškog života, pa na patrijaraškom tronu u vrlo teškim vremenima po narod i Crkvu. I svih tih godina, upućivao je vernima jevanđelske reči da "pod suncem jednako ima mesta za sve ljude", i da je "mir jednako potreban svima".
Ako bi u "dva poteza" trebalo naslikati portret 44. naslednika na tronu Svetog Save, moglo bi se reći da je to najnarodskiji duhovni vođa kojeg je srpski narod do sada imao. Ličnost tako skromnu, a sa tako velikom duhovnom energijom, na kormilu Srpske crkve do sada nije bilo. Umeren u svemu, blag prema drugima, najstroži prema sebi. Ne trpi luksuz ni rasipanje novca, jede neznatno (uglavnom posti), za praznik popije čašu vina. I ne traži poseban tretman zbog bele pane koju nosi, jer nije važna funkcija, kaže, nego je važan život po veri. Važno je da si čovek, pa zato i nije čudo što su ga prozvali "patrijarh budimo ljudi".
Ko Gojka Stojčevića poznaje izbliza (tako glasi svetovno ime patrijarha Pavla) zna da je njegov život molitva. I danas se, kao u ranija monaška vremena, u Patrijaršiji ustaje prvi, i još po mraku moli u pridvornoj kapeli posvećenoj ocu Svetog Save. Preko dana prima zvanice, služi u crkvama, za večernje je uvek u Sabornoj. Još putuje po zemlji i svetu, a na dugačkoj listi dalekih zemalja kojima je išao u pohode, našle su se Amerika, Australija, Kanada...
Razne se pričice u narodu pričaju o ovom srpskom patrijarhu, uvek sa simpatijom i dozom bliskosti. O tome kako sam sebi popravlja cipele, kako spava na drvenom krevetu koji je sa sobom doneo iz Prizrena, kako obilazi Patrijaršiju noću i gasi zaboravljene sijalice. I to kako se odrekao patrijaraške plate, a skromnu državnu penziju troši na druge. Ostao je upamćen događaj iz jednog nesrećnog novembra, kad se sažalio na pokisle izbeglice ispod patrijaršijskog prozora, i otvorio glavna vrata da ljudi sklone glavu.
- Pa nisam valjda mogao da dozvolim da ja u toplom spavam, a da ti ljudi kisnu - rekao je ujutru. I samo retki znaju šta sve čini za obične ljude. Na primer to da kad uštedi novac, na svoju ruku, bez galame, kupi siromašnoj porodici kravu, jer je važno da ljudi "od nečeg počnu".
Ako je nekad sedao u prvi autobus i voz, putujući i pričajući s narodom, danas se na ulici retko viđa. Korača teže, ponešto u razgovoru i zaboravi. Godine su sasvim obelele ovog srpskog prvojerarha.
KARAKTER U IMENU
KAŽU da i ime Pavle, koje je dobio monaškim postrigom daleke 1946. u manastiru Blagoveštenje, savršeno pristaje njegovom karakteru, jer znači "čovek mali pred Bogom".
ŽAL ZA JUGOM
PATRIJARH čezne za Kosovom, i želja mu je da večni počinak nađe u lavri Pećke patrijaršije. Ovu srpsku zemlju, koju je u dušu upoznao još kao vladika raško-prizrenski, nikada nije preboleo. I nije slučajno Matija Bećković jednom rekao da "za tragediju ovog prostora nema važnijeg svedoka od Njegove svetosti".
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
