Dobar tekst, ali koliko sam vidio nije uperen protiv hrišćanstva (dapače) nego protiv svega onoga što se danas naziva "hrišćanstvom" a to nije.

Hronoloski:
Kao mali decak sam se zainteresovao za Bibliju - citajuci je sa decjim zarom i naivnoscu, usvojio sam jednostavne i duboke pouke koje su se tu i tamo mogle pronaci u njoj ("ne cini drugima ono sto ne bi zeleo da se ucini tebi"), predano pokusavajuci da ih sprovedem u svom zivotu. Drustvena klima nije bila povoljna (ali ni preterano nepovoljna) za ovakvu zanimaciju - poslednji trzajevi autoritarnog jugoslavenskog komunizma su cenili drugaciju terminologiju, mada su poruke u osnovi bile slicne.
"Budjenjem" naroda, krajem osamdesetih/pocetkom devedesetih godina, ovakva moja introspektivna zanimacija postala je globalna opsesija srpskog, naglo "osvestenog" drustva: odlazak u crkvu na velike praznike se pretvara u stvar drustvenog prestiza, pracen ikonografijom srpskog plemenskog duha - religioznost postaje ono sto se radi izmedju krvolocnog zderanja svinjetine, pijenja rakije i ubijanja vazduha kisom metaka ispred crkve. Decija masta moze da racionalizuje i mnogo krupnije stvari - iako nisam razumeo ovakve manisfestacije srpskog (srbskog?) pravoslavlja pretpostavljao sam da one mora da imaju smisla - ko sam ja da sudim na kraju krajeva? Trinaeast godina nije broj kojem se moze pripisati veliko zivotno iskustvo. Ipak - pozivanje svestenstva u pravednu samoodbranu, velicanje ratnickog duha, oruzje na svakom koraku - sve to nisam mogao da objasnim novozavetnim recima: "ljubi bliznjeg svoga kao sebe samoga"...
Kontradiktornosti su se gomilale godinama, no potiskivao sam ih, ne zeleci da obracam paznju... Jedan od presudnih dogadjaja bio je susret sa Tolstojevim ucenjem - bazirano na osnovnim hriscanskim idejama ljubavi i nenasilja, pozivalo je na raskrinkavanje licemerja svestenicke kaste, na socijalnu jednakost, na ukidanje represivnog drzavnog sistema olicenog u bogatstvu izabranih i pomahnitalom nacionalizmu siromasnih. Tu sam prvi put video da je drugacije hriscanstvo moguce - hriscanstvo koje ne bi imalo oslonac u dogmama, politickom autoritetu svestenstva, plemensko/nacionalistickom duhu neobrazovane gomile - pa ipak, Tolstoj je izbacen iz ruske pravoslave crkve kao raskolnik i jeretik. Tada se, po prvi put, zaista u meni kristalise ideja "dobrog samaricanina" - nije vazna dogma; ucenje je oruzje u rukama dobre osobe (ne obrnuto); agresivno poistovecenje sopstvene veroispovesti sa vrhunskim dobrom je temeljan i dobro utvrdjen put ka zlu. Hriscanstvo je izoblicilo Hristovo ucenje, cineci ga tako najtragicnijom licnosti zapamcene istorije.
Na pocetku nije mi bilo lako preispitati sve, godinama okostovane "hriscanske" naredbe - ako je Crkva u necemu uspela , uspela je u ubacivanju straha i nelagodnosti svom stadu, svojim ovcama - ubijajuci tako ljubav (koja je postala politicko oruzje usmereno ka unistavanju neprijatelja), ubijajuci slobodu (dozvoljenu, ali u granicama duhovnog zatvora olicenog simbolom krsta), ubijajuci istinu (istina je ono sto je zapisano i odobreno od svestenicke elite, jos jedno oruzje manipulacije u rukama "siromasnih" duhom cuvara predanja i vere). Ubijajuci veru, ne dozvoljavajuci joj da zivi i dise.
Hriscanstvo kao ideja je odavno odsviralo svoje - stvaraoci i ljudi plemenitog karaktera vec dugo ne mogu da zatvaraju oci pred raskorakom realnog i idealnoga - oni su trazili i traze druge puteve. Sledbenici i ljudi zeljni vodstva su sledili i sledice zapovesti svestenicke aristokratije koja ce u nedostatku kvalitetnih ljudskih izvora sve vise tonuti u varvarsto i bezoblicni plemenski duh uvek zeljan moci, do kraja unistavajuci smisao Hristove poruke. Ovo se vec desilo na Zapadu, a desilo se i na Istoku. Kolaps novozavetne poruke ljubavi u starozavetni, krvlju obojeni duh pokornosti; pokornosti vrhovnom despotu, erektivnom falusu, osvetoljubivom ocu, vrhovnom sudiji i ratniku. Ako nije vec mrtvo, hriscanstvo sve brze umire u vekovnoj agoniji.
(Iz Zapisa Jeretika)