banjalukaforum.com
https://banjalukaforum.com/

Otac Ava Justin Celijski
https://banjalukaforum.com/viewtopic.php?f=38&t=14839		 Stranica 1 od 1
Autoru:  Gavrilo Princip [ 15 Jul 2005, 00:36 ]
Tema posta:  Otac Ava Justin Celijski
Монахиња Олимпијада

Чудотворац последњих времена
О АВИ* ЈУСТИНУ ЋЕЛИЈСКОМ
(1894 + Благовести + 1979)

Година 1952.

Те године десило се велико чудо у манастирској пекари, у Ћелијама. У манастиру је било четрдесет сестара, а у кухињи је пословала мати Нина. Пошто је умесила хлеб за вечеру, остала је још само једна вангла брашна. За вечером пожалила се сестрама, а ава Јустин је рекао: "Молите се Богу, Господ брине за нас!".
Сутрадан изјутра кад је мати Нина отишла у пекару нашла је пуна два окна (сандука) брашна. Ава Јустин, мати Сара и све сестре виделе су ово чудо и сви заједно заблагодарили су Господу.


Година 1953.

Жена С. Ј. из села Л., околина Ваљева, боловала је дванаест година. Била је ђавоимана. Често је виђала ђаволе, а они су је много тукли, мучили и мрцварили. Док су њени укућани кадили кућу, виделаје ђаволе како беже од тамјана. Често се исповедала и причешћивала код оца Јустина и тако је потпуно оздравила.
После се замонашила и сада је монахиња Татијана.


Слика манастира Ћелије


Година 1959.

Кћерка једног човека из Стрмне Горе код Лелића била је болесна. Три године је непокретно лежала на постељи. Једном су је колима довезли и у ћебету унели у цркву. Ава Јустин јој је читао молитву. После молитве се усправила, а после три године је проходала. И тада је, као и први пут дошла у цркву колима, а после молитве, сама је дошла до кола и села. Мотор, међутим, није хтео да упали. Људи су почели да гурају кола, али узалуд. Она изађе из кола - мотор проради; седне у кола - мотор занеми. Тако је било неколико пута. Онда она рече: "Идем пешке на брдо". Била је са малим дететом. Узела је дете у руке и са њиме попела се на највише брдо.


Година 1963.

На Преображење, ава Јустин је служио Свету Литургију. Црква је била пуна и сви су се причестили. Ту је био и један муслиман који је радио у предузећу "Жеграп", које је изводило радове на прузи Београд - Бар. Звао се Исмет и ава га до тада никад није видео. Исмет је кренуо са народом да се причести. Кад је дошао пред свети путир, ава га је погледао и рекао: "Ви не можете да се причестите, нисте крштени".

Радиша Милојковић, из села Трлића код Уба, није имао деце. Долазио је код аве да му чита молитву. После тога је добио два сина.

Учитељ М. из села С., околина Ваљева, био је тежак душевни болесник. Мајка га је једне вечери довела у манастир Ћелије на вечерње. У манастиру су преноћили. У четири часа изјутра, пошли су у цркву. Са њима је била и сестра Анисија. У порти њему позли, изгуби се и паде "у незнање". Мајка је знала, кад га то снађе, наилазе невоље и опасности па је довикнула сестри да бежи. У манастиру се тада подизала капела и на конаку су била 20 радника. Сви су били побожни. Свако јутро, у четири часа су прво
ишли у цркву, а потом на посао. М. је камењем појурио мајку, а она је побегла у конак у коме су се радници спремали да пођу у цркву... М. је камењем излупао сва врата и зид конака. Бацао је непрекидно камење на конак, тако да се из њега није могло изаћи. Поред радника, у конаку су били о. Макарије, о. Мардарије из манастира Режевића, грађевински предузимач и још неки људи. М. је цело време викао: "Црни, бели, жути, упомоћ! Удри! Брза паљба! " - непрестано засипајући врата каменом.
Више манастира је брдо и пут и људи који су ишли путем чудили су се шта се догађа. Њихове узбуђене речи чули смо у манастиру: "Људи, шта је ово у манастиру, ово је нешто опасно! ".
Отац Мардарије и отац Макарије два сата нису могли да савладају опседнутог М. Кад су га најзад ухватили, свезали су га и одвели у цркву. У цркви су му свезали и ноге и руке, а за време свете Литургије петоро људи га је чувало. После св. Литургије, ава му је свештао масло, и све до пола молитве није долазио себи. А на пола молитве је рекао: "Одрешите ми руке, јер ме боли" - и до краја молитве је потпуно дошао к себи. Доручковао је са мајсторима нормално и отишао је кући са мајком потпуно здрав. После неколико дана, ава је пошао у Београд, и на станици му је пришао М., потпуно здрав и нормалан и захвалио му се. Касније су он и мајка често долазили у манастир.

У селу С., у околини Ваљева, биле су три рођене сестре:
Миленија, Обренија и Крунија. Све три су биле нервно болесне. Прво је оболела Миленија, а после неколико година, друга, па трећа. Све три су долазиле у манастир и ава им је читао молитву, исповедале су се и причешћивале. Све три су оздравиле, а Крунија је постала монахиња.


Слика манастира Ћелије


Година 1964.

Мајка је довела ћерку С., из Велике Плане, која је била болесна, ђавоимана. Имала је двадесет и шест година и из ње је ђаво говорио. Ава се молио за њу много. Уочи Аранђеловдана била је пуна црква народа, а ава је читао св. Еванђеље. На пола Еванђеља, из ње је говорио ђаво. Ава је стао и рекао: "Да, тако је, то не говори она, већ ђаво из ње!" На тоје ђаво ави узвратио:
"Ушао бих у тебе, али не могу". С. је после причала - да су јој уста и била запечаћена, прсла би - и ђаво би проговорио из ње.
С. је била дуже времена у манастиру и ава јој је читао молитву сваки дан. Три пута је свештао велико масло. За то време исповедила се и причестила, али колико је знала њој ништа није било боље. Ава је рекао: "Ја престајем са молитвом, ту је велики грех неисповеђен". Још је рекао сестрама да она можда не зна шта је све грех и треба да поразговарају са њом о томе.
У разговору са сестрама, С. је подробно испричала свој грех: "Моји родитељи имали су мене и брата. Брат је заказао веридбу са девојком која се звала Душица. Душица је била јединица у мајке, радила је као телефонисткиња као и брат. Он је замолио мајку и С. да дођу и виде будућу снаху Душицу. Девојка је била добра и лепа, али је имала краћу ногу; њима се то није свидело и обе су биле против веридбе. Брат је тад отказао веридбу телефоном, док је била на радном месту. Касније су њене колегинице са посла причале, да су увек заједно ишле истом улицом кући, али тога дана, она је отишла другом улицом ка прузи. Издалека је ишао воз и онаје потрчала. Утом је пришао један стари господин (који је после све то испричао), ухватио је за руку и рекао: "Где ћеш, дете?" Она се истргла из његове руке и у задњем моменту - бацила се под воз. Причајући сестрама, С. није знала да је све ово грех.
После се С. исповедила и упутила је молбу Владици да се изврши опело Душици. Опело је било на њеном гробу, а ава је вршио четрдесет светих Литургија за упокој. Кад је све ово било завршено, С. је тада здрава отишла својој кући.


Слика манастира Ћелије


Година 1969.

Једног дана из Београда је стигла студенткиња Милица. Она је дошла у манастир, пред вечерње. Ава је пошао у цркву и срели су се у црквеној порти. Она је тада први пут у животу видела аву, а и он њу. Међутим, ава јој је рекао: "Помаже Бог сестро Милице, јесте ли стигли? Хвала Богу, одморите се мало. " Та је Милица сада монахиња Макарија.

Седмогодишња девојчица Милена из Љубинића, није говорила. Мајка ју је довела у манастир, где је провела месец дана. За то време ава јој је читао молитву сваки дан и дете је проговорило.

С. из Г. Л. (околина Ваљева), био је много болестан -потпуно је сишао с памети. По шуми је спавао, викао, јурио, народ тукао камењем. Убио је свог рођеног стрица. Једном, за време богослужења, утрчао је у цркву и све је редом иконе целивао и молио се наглас. Ава му је читао молитву и оздравио је.

Радованова унука, Снежана из Попучака, околина Ваљева, имала је шест година и није ходала. Мајка је довела у манастир, а ава јој је читао молитву. Проходала је нормално и често је долазила у манастир.


Слика манастира Ћелије


Година 1972.

Ж. из Ваљева шест година је био тежак болесник. Имао је уверење, књижицу да је ненормалан. Довели су га код аве, читао му је молитву и отишао је здрав. Од тада тај човек долази годишње по два-три дана и ради у манастиру.

М. П. из Ваљева, родила је женско дете и лекари су јој у болници рекли да је детету десна рука парализована. Она је одједном сишла с ума и ништа није знала за се. Лечила се у Ваљеву и Београду и није нигде било помоћи. За време њене болести била је опака за околину, народ је тукла камењем и чим стигне. Сви су од ње бежали. Једном се у незнању бацила у бунар, дубок петнаест метара, потонула је, али је вода избаци на површину, а Божјом вољом сама је изашла из бунара и нигде се није повредила. Лечила се шест година, напослетку је била у душевној болници у Ковину, где је пила најјаче лекове. Ни то није помогло. Њена мајка је чула за аву и донела је нешто од њене одеће и шећер. Ава јој је читао молитву, а мајка је однела одећу и шећер у болницу. Одећу је носила, а шећер је јела. И тада је М. потпуно оздравила. Често долази у манастир.


Година 1976.

П. Б., из Ф. (околина Новог Сада), боловао је четири године. Имао је разна виђења у сну и на јави (привиђења, заплашивања) и није могао да спава. Ава му је читао молитву и он је оздравио.




Авва Јустин, 1976. године.


Година 1977.

Једне недеље, ава је служио св. Литургију. У цркви је било доста народа, а међу њима је био и један Турчин, који се звао Расим. Ава га никад није видео. Кад је Расим пришао да узме нафору, ава мује рекао: "Ви не можете узети св. нафору, нисте крштени".


Година 1978.

Р. Б. из Брезовице код Уба, била је духовно болесна. Ава се много молио за њу и читао јој молитве. Оздравила је потпуно и запослила се; ради као лекар у Београду.

Ж. и М., каменоресци из Д., околина Ваљева, нису били побожни, а обојица су волели да пију. Често су проводили дане и целе ноћи у кафани. Њихови сродници су долазили код аве за молитве и његовим молитвама су се исцелили од те заразе. Када су оставили пиће, дошли су код аве и захвалили се. Они су се искрено кајали за утрошено време и новац у кафанама говорећи: "Што не знадосмо и пре овде доћи?". Ти људи су постали прави хршћани и често долазе у манастир.
Немогуће је поменутн свакога, многи и многи људи, захваљујући авиним молитвама оставили су пиће; свако зло у свету, свађе, мрзости, растурен брак; деца оставили родитеље, родитељи децу обесправили - авиним молитвама буде све како треба!


Година 1979.

На дан авине сахране, Епископ Шабачко-ваљевски, Јован, ушао је у цркву, целивао је аву, клекао и главу ставио на одар. Дуго је клечао и плакао, а када је устао, рекао је: "Отац Јустин спава. Он није умро". Отац је био румен у лицу, па иако је умро пре четири дана.

По авиној смрти (трећи дан), десило се прво чудо. Сви смо седели око авиног гроба и читали телеграме, изјаве саучешћа. Све сестре су се гушиле у плачу и јецању, кад је наишао један талас јаког лепог мириса. Сви смо се у исти мах изненадили, уздахнули и викнули: "Мирис! Осећате ли?". Мало касније опет се осетио исти мирис.

На дан авине сахране, владика Доментијан је рекао у беседи, да је ава једну (њему непознату особу) приликом сусрета ословио по имену. Та особа је касније то испричала владици Доментијану.

На дан Св. Саве, било је много народа у цркви. Било је много и деце, њих тридесет и пет је рецитовало. Ава је беседио, и у беседи је рекао: "Данас смо се искупили да прославимо Св. Саву; да се видимо сви на небу, сви око Саве! Да га тамо на небу сви славимо! " Сви смо то чули, и свакога је то леднуло, али сви смо прећутали. Кад је Ава умро, свима дође то на памет и рекосмо да је ава знао да ће да умре и да му је то задњи празник Св. Саве на земљи. Многи људи су рекли сестрама то да је отац рекао на Св. Саву - да се сви сретнемо на небу и да је знао да ће да умре. У ранијим беседама је увек говорио: "Хвала Богу, што вас има пуно у цркви и доста дечице да славимо сви Св. Саву овде на земљи много година заједно!".

М. П. из Београда је био тежак болесник, имао је чир на желудцу и велику анемију. Лечио се неколико година. Најзад је добио упут за болницу, да се оперише. На дан авине четрдесетнице, молио се на авном гробу, и - осетио је као да му се нешт
Autoru:  Gavrilo Princip [ 15 Jul 2005, 22:51 ]
Tema posta: 
У ЦРНОЈ ГОРИ СЕ ПОВАМПИРУЈЕ МИТОЛОГИЈА КРВИ И ТЛА

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је јуче Свету Архијерејску Литургију у цркви Светих Козме и Дамјана, у љешанском селу Станисељићи.

“Свети Божији људи су најљепши плодови које земља рађа и који се рађају од човјека. У светима се открива божанска љепота, доброта и божански лик, а кроз њих проговара чистота и савршенство људске природе,” рекао је у бесjеди Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, тумачећи ријечи пророка о светима.

“Данас се сјећамо двојице древних љекара Козме и Дамјана. Обични људи, али су знали зашто су рођени и знали су да дарове које им је Бог подарио треба да умноже. Они су, када је требало, и крвљу својом мученичком посвједочили Бога, испуњени духом саможртвене љубави,” казао је Митрополит Амфилохије.

Он је истакао да су људи данас у недоумици - да ли да буду Богопоклоници или идолопоклоници.

“Овдје код нас данас, гледам својим очима и тугујем због тога, поново се повампирује митологија тла и крви. Вријеме ће показати шта ће из свега тога да се роди. Не дај Боже поново да се роди оно чему смо склони били у прошлим временима. Поново се повампирују братоубилачки пориви. Поново се повампирују 1918. и 1941. година, велика и страшна наша несрећа. Та нова митологија се чак и на религију и нацију преноси, на основу лажног тумачења своје прошлости и свога бића. Нови митови се рађају, могуће и много примитивнији од оних који су до јуче заносили читава покољења. Јучерашњи митови су имали велике идеје, а ови данашњи су сужених хоризоната. Лажљива дјеца, лажљиве идеје и лажљиве митологије се поново рађају,” рекао је Митрополит Амфилохије у бесједи којом се у току Свете Литургије обратио присутним вјерницима у цркви у Станисељићима.

Извор: Светигора прес
Autoru:  Gavrilo Princip [ 15 Jul 2005, 22:52 ]
Tema posta: 
Manastir Zociste, Orahovac, 14. juli 2005
Kim-Info sluzba

Nepunih godinu dana nakon povratka monaha u manastir Zociste kod Orahovca, proslavljena je prva manastirska slava na rusevinama hrama Sv. Kozme i Damjana. Svetu arhijerejsku liturgiju sluzio je po blagoslovu eparhijskog arhijereja sluzio Njegovo Preosvestenstvo vikarni episkop Lipljanski g. Teodosije uz sasluzenje jeromonaha i svestenika eparhije rasko-prizrenske. Kao i prethodnih godina ovo je bila prilika za mnoge Srbe ovoga kraja da se ponovo okupe oko svoje drevne svetinje i proslave Gospoda.

Za razliku od prethodnih godina, ovogodisnju slavu Sv. Vraca pripremilo je mlado bratstvo manastira Zocista na celu sa protosindjelom Petrom Ulemekom, koje vec godinu dana radi na obnovi ove svetinje. Do sada je obnovljen jedan deo konaka u kojima zive i Bogu se mole monasi, a planirano je da se obnova nastavi ovog leta.


Nekada je u selu Zociste kod Orahovca zivelo 55 srpskih porodica. Izbegli su u junu 1999. godine u Kragujevac, Kraljevo, okolinu Beograda. U Zociste su se prvi vratili monasi manastira Sv. Kozme i Damjana u leto 2004. godine. Nemacka NVO ASB je pokrenula akciju povratka Srba u selo Zociste. Prijavile su se 44 porodice. Na mestu gde je planirana izgradnja kuca pocelo je ravnanje terena, a one bi trebalo da budu zavrsene do septembra meseca. Naredne godine planirana je izgradnja i preostalih kuca.

Na manastirskoj slavi bili su mnogi vernici iz Orahovca, Velike Hoce kao i oni koji su napustili svoje domove u Zocistu. Nekima je to posle sest godina bio prvi put da su dosli u svoje selo. Medjutim, imanje i domove nisu obisli iz bezbednosnih razloga.
Autoru:  Gavrilo Princip [ 22 Jul 2005, 19:27 ]
Tema posta: 
БЕСЕДА О БЕЗБОЖНОЈ ЕВРОПИ

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сад као и до сад, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века.

I

Чиме се хвалиш, човече, чиме се толико поносиш? Ко год се хвали, хвали се оним што је његово, а не оним што је туђе. Шта имаш своје чиме би се похвалио? Шта имаш осим позајмице коју на крају мораш вратити зајмодавцу?

Хвалиш ли се лепотом телесном? Иди на гробље, и види где се избацује из града лепота телесна. Ил се хвалиш очима и устима? Ко зна колико си пута с досадом отирао блато са обуће и не мислећи да су то очи и уста оних, који су прошли путем којим ти сада ходиш?

Или се хвалиш богатством? Ај, помисли, чије л' није било, чије л' бити неће! Или драгим камењем: дијамантима и брилијантима, рубинима и топазима, или смарагдима или бисерима? Када те буду мртва положили на даске, сасвим ће ти свеједно бити да ли ће ти ставити око врата низове од бисера или од букова жира; и да ли ће ти џепове напунити дијамантима или пепелом; и да ли ће ти телесину покрити кадифом или рогозином. Све што си од земље позајмио, земљи се враћа, хтео ти или не хтео. Што се онда хвалиш позајмицом.

Или се хвалиш славом и влашћу и силом? Заиста, на твоју реч сада окрећу се на лево или на десно читаве војске, прокопавају се тунели, зидају се градови. Испод твога прозора пролазе хиљаде радозналих људи који би хтели само да те сагледају својим очима, те да могу причати својима како су видели великог човека. А сутра ће гамизати преко хладнога чела твога стоноге и гуштери, и ти нећеш моћи макнути руком да их одагнаш. Ил' се хвалиш својим делима, својом културом? Чувај се, да ти се не узме памет као цару Навукодоносору. А ту причу треба да чујеш и знаш, и да казујеш деци својој и свакоме коме добра желиш. Та прича гласи: цар Навукодоносор сазида велики град Вавилон и многе ваздушне куле у њему високо до облака, - и уреди престоницу своју тако, да јој не бијаше равне у свету. Једнога дана шеташе цар Навукодоносор по кули својој, па баци поглед по граду Вавилону и испод својих ногу и у гордости својој узвикну: Није ли то Вавилон велики, што га ја сазида јаком силом својом да буде столица царска и слава величанству мојем (Дан. 4, 29). При томе цар се не сети Бога Створитеља, нити му се као влада захвали на помоћи, нити се понизи пред свевишњим, што је дужност свих владара - него напротив себе истаче као Бога над Боговима и цара над царевима. Али ај, браћо моја, шта се догоди? Не да се Бог понижавати од прашине испод ногу Његових. Још су се оне горде речи цареве пенушале у његовим устима а глас дође с неба: теби се говори, царе Навукодоносоре, царство се узе од тебе. И бићеш прогнан између људи и живећеш са звијерима пољским и хранићеш се травом као говече и седам ће времена проћи преко тебе да Свевишњи владар царством људским и даје га коме хо ће.

А оношто се даље догодило заиста је страшно и за казивање. У томе часу горди цар Навукодоносор сиђе с ума и одбеже у гору, и живљаше у гори као звер међу зверовима, за читавих седам година. И јеђаше траву као говече, и нарасте му длака по телу и нокти као у птице. И, тек, после седам година поврати му се ум његов, те он као други човек понизи се пред Господом Богом и поклони се Његовој сили и Његовом величанству. И даље до смрти цароваше скрушена срца као слуга Бога једнога и живога.

Али, рећи ћете ви, то је тако далеко од нас; то је било пре две и по хиљаде година; шта то има заједничко с нама?

О браћо моја, умрећемо сви, и ја морам да вам говорим истину. Заиста имате право, то се догодило пре две и по хиљаде година у далекој земљи Вавилонској. Али то се поновило и јуче, и то се догађа и данас усред Европе; усред Европе крштене, жалости наша!

Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих: Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдлјивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баца их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сада идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучерашње. Богу нашему слава на век. Амин.

II

Путник сам и гост на овој земљи. Тако су говорили стари. То је била њихова јасна визија и тачно осећање овога живота. Та визија замагљена је у наше време; то осећање стварности отупљено. Авај нам, браћо! А то су важне ствари, веома важне. Зашто смо их замаглили као стакла на прозору да се не види ништа? Зашто смо их утупили да не могу да покажу што дува од истока а што од запада? Заборавили смо да смо путници па никог и не питамо за пут, него смо направили огњиште на сред пута као за хиљаде година; због тога нас увређена судба гази својим путним колима. Заборавили смо да смо гости, да смо се распртили у туђој кући као упутном хану и развикали се као да смо ми зидали хан. Зато нас шиба рука невидлјивог Домаћина, а нас боли, па боли. Но плачући од Бога ми продужујемо своју игру.

Рећи ћете: Па ми питамо за пут?

Кога питате?

Кад два путника први пут путују једним путем, па један другога питају за пут, ви ћете рећи да су полудели.

То вам је случај такозваних модерних народа. А то су они народи који више воле да се зову модерни него хришћански. За њих је свети пут посао као шеталиште, а овај свет, ово свето обиталиште Господње, као пијани хан за тобожње весеље, уствари за предсмртну игру.

Ко ће нам показати пут?

За какав пут питате?

У Библији сви су путеви набројани: пут свети и пут несвети, пут прави пут криви, пут истине и пут лажи, пут правде и пут неправде, пут светлости и пут таме, пут милости и пут пакости, пут спасења и пут пропасти, пут деце Божје и пут противника божјих. Ми ћемо укратко назвати онај први пут свети пут, а овај други несвести пут. За који пут дакле ви питате?

Ако питате за пут свети, онда питајте само Господа. И он ће вам показати свети пут. Ако ли питате за пут несвести, онда питајте сами себе, и питајте своје сапутнике који знају колико и ви, и питајте гатаре и врачаре, кој и се уче од оног отпадника Божјег из вечне јаве и густе таме да варају свет.

Заиста, браћо моја, наше поколење личи на омађијане путнике. Није ли природно, да путници на непознатом путу питају за пут некога ко зна, то јест ко је ходио тим путем с оба краја до краја? То је сасвим природно за неомађијане. Али омађијани путују заједно и питају један другога за пут, иако се њихово заједничко знање тога пута потпуно поклапа са незнањем.

Ај, браћо моја, зашто је Европа сишла са правога пута и залутала у непроходну пустару? Зато што се одвратила од Христа Путовође, и почела питати за пут своје философе, своје војводе, своје политичаре, своје књижевнике и све остале своје незналице и гаталице.

Одлучила се Европа и да пита за свети пут Онога који је с неба сишао и опет на небо узишао, Онога који је крв своју пролио на јеврејском крсту за Европу, па се научила да пита за пут оне који се намећу за путовође и који своје савете не плаћају него наплаћују.

Пророк Исаија, духом Божјим испуњен; духом Божијим прозире у будућност човечанства па - шта види? Види напаст и пут, који ће се звати свети пут... ко узиде њиме па ни луд неће залутати ( Ис. 35, 8 ). Одлучила се Европа одавно, има хиљаду година, да иде тим светим путем. Нити се може лако повратити на тај пут. Јер тај свети пут то је само Христос, а она из мржње према Јеврејима одбацује и Христа. Врше, врше, па кад оврше, онда помеша кукољ и пшеницу, па обоје избацује са гумна.

Само је један једини свети пут, а стотине је несветих путова. На свим путовима рука Господња бије а само на једном милује. На свима путовима другује са човеком сатана, а са Христом само на једном једином путу, на светом путу.

Браћо моја, свети пут Господњи није непросечен, ненасут, необележен, да би се смели жалити: не видимо га, не знамо га. Јер тим путем су прошли свети апостоли, па свети мученици и исповедници, па свети хришћански цареви и патријарси, па свети пустињаци и испосници, хиљадама и хиљадама њих, милиони и милиони. Па су тим путем прошли и сви најбољи преци ваши, од пре Светога Саве и од Светога Саве. Не смете рећи - не знамо тај пут. То је најпознатији пут у хришћанској историји и у вашој народној историји. На светоме путу Бог благосиља свети народ свој. Амин.

III

Шта је Христос учинио за Европу, и како се Европа захвалила Христу? То је, браћо, предмет за размишљање, и поуку:

Шта је, дакле, Христос учинио за Европу? Одговор: више него све. Јер све то би било оно што људи могу очекивати. Али Христос је учинио за Европу далеко више него што су људи умели очекивати.

Христос је разагнао у Европи мрак незнабоштва и глупост идолопоклонства. Тиме смо све рекли за онога ко зна шта значе те две речи: незнабоштво и идолопоклонство. А за оне који то не знају, било је исто онако мрачно и глупо као незнабоштво и идолопоклонство црначких племена наших дана у Африци. Али само још суровије, суровије у толико у колико је крв потомака Јефетових гонила људе на веће крајности, него ли крв Хамова.

Религија без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, држава без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде. Уз то непрекидни страх од грозних богова, који се морају ублажавати крвавим жртвама, животињским и људским, па гатаријама, врачаријама и безбројним даноноћним бесмисленим церемонијама. Мрак и глупост у сељачкој колиби, мрак и глупост у патрицијској палати, мрак и глупост у царском двору, и у поезији, - у свему. Сатана је држао у кврзи европско човечанство док се Христос није јавио. И цео организам европског човечанства, цело тело и цела душа била је не болесна, него сама болест као губав човек, од главе до пете. А Христос кад се јавио у таквој болници и лудници европској кроз своје слуге као да је рекао оно што и жени згрченој осамнаест година: Европо, опроштена си од болести своје (Лк. 13, 12). И наједном Европа се исправила, освестила, просветила, очистила и образовала. Као кад неко на тамници отвори прозоре, и почисти, и уреди, и окади. Уз то дао је Христос крштеним народима Европе власт над целом куглом земљином, да би као крштени крштавали, као освећени освештавали, као научени учили мрачнију и слабију браћу своју. Ето, то је чудо над чудесима учинио Господ Исус Христос у Европи.

На друго питање: Како се Европа захвалила или одужила Христу, одговор, није светлост него мрак, није радост но плач. Онако му се захвалил&#
Autoru:  Gavrilo Princip [ 23 Jul 2005, 01:12 ]
Tema posta: 
Митрополит Антоније (Блум)

ХРАБРОСТ ЗА МОЛИТВУ

Слепи Вартимеј

Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.

Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.

Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази.

Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:"Ко је то"? Они одговарају:"Исус из Назарета". У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме!" То је, бећ само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки литајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот.

Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком.

Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо!



Молитва у метежу



Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо.

Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: "Оче, ко те научи да се молиш без престанка?" А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: "Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони". Гост онда рече: "Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". Овај му исприча следећу причу:

"Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме!" Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: "Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање".

Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.

Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА
година 31.
свеска 184.
број 6/88
страна 259.
Autoru:  Maran Ata [ 26 Okt 2005, 19:12 ]
Tema posta: 
Св. Јустин је великан српског Православља чија се писана дела преводе на многе стране језике и читају по свеколиком Православљу свугде. :angel:
Autoru:  Gavrilo Princip [ 26 Okt 2005, 22:39 ]
Tema posta: 
Maran Ata je napisao:
Св. Јустин је великан српског Православља чија се писана дела преводе на многе стране језике и читају по свеколиком Православљу свугде. :angel:


Тако је СРБИНЕ ,
МЕМОРАНДУМ Оца Јустина

Протеран са Универзитета 1945, хапшен, саслушаван и опет прогоњен, о. Јустин је 48-ме. г. дошао у мали брдски манастир Ћелије, где је даље живео као (не)слободни заточеник комунистичког режима.

Као никоме у СП Цркви, њему је верујући Српски народ долазио и казивао своје јаде због свеопште неслободе, прогона вере и славе, душе и Цркве - свега што је српско и православно, светосавско и светокосовско.

Немоћан да учини нешто више, неслушан ни од српских Патријараха и Владика (од којих су неки, због везе с њим, били прогоњени), о. Јустин је своје и народне муке под комунистичким игом преливао у јеремијевски плач и молитвене вапаје Христу Распетоме.

За сваку смелију реч или проповед, за сваки текст или књигу богословску, што би се појавила у иностранству, или за посету из иностранства, одвођен је у ваљевску и београдску Удбу, саслушаван и „преубеђиван”, па конфиниран у Ћелије, без права изласка месецима. И тако годинама. Ћелијским сестрама и посетиоцима прећено је на свима нам познате начине.

Као „скривена савест Српске Цркве”, како га је назвао грчки академик Кармирис, није могао а да не напише један овакав мартирски текст: сведочење о истини СП Цркве под комунизмом Јосипа Броза и „богова и богића, идола и идолчића” око њега: Ранковића, Пенезића., Бакарића, Кардеља, Фадиља Хоџе... и разних Јуда.

Текст је настао јануара 60-те, спремљен за објављивање - самиздатом у земљи, штампањем у иностранству. Показан је и неким од Владика и - климање главом, одмахивање, увлачење у себе, из „страха од горега” ...

Сам Јустин је увек био спреман на мучеништво. Али, знао је: Црква није само он, и неће страдати само он. Прогони би захватили најпре Ћелијско сестринство, па све који су му долазили, и који су говорили о својим страдањима за веру (имена им, зато, не спомиње у Мемрандуму).

Променио је светом пре Брозове смрти. Текст је остао за објављивање.
j. А. Јевтић

Јануар, 1960. године Архим. др Јустин Поиовић

ДОДАТО АВГУСТА 1969:

Све напред речено у пуној је важности, у пуној свеважности, и данас, после двадесет и пет година комунистичке владавине Југославијом. Стравични покољ српских душа и надаље се плански врши. Свуда широм земље лешеви српских душа. О, колико је већ некрштених студената на универзитетима! колико некрштених ученика по осталим школама! колико некрштених радника по предузећима, по пољима, по горама, по селима, и по градовима, некада свете, светосавске Србије! У самој ствари Српска Православна Црква је сатерана у страшилне катакомбе ...

У хиљадугодишњој историји Српске Православне Цркве није никада било теже стање него што је данас; као да је болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу. Треба га одмах најхитније лечити. А лекар - свелекар постоји; лек - свелек постоји. То је богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; за њима и са њима и светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека - свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери. Јер лакејско служење богоборачкој, христоборачкој, цркворушитељској диктатури злочиначке утопије - комунизма, води у сигурну смрт, и то у вечну смрт, иза које нема васкрсења.

Арх. Јустин
Autoru:  Maran Ata [ 07 Nov 2005, 15:18 ]
Tema posta: 
bamp
Stranica 1 od 1 Sva vremena su u UTC [ DST ]
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
http://www.phpbb.com/