banjalukaforum.com

GRIJEH KAO KAMEN


Dva su muškarca posjetila svetog čovjeka želeći ga upitati za savjet.
“Zgriješili smo i savjest nam je uznemirena. Možeš li nam reći šta nam je činiti kako bi nam bilo oprošteno i kako više ne bismo griješili?”, upitaše ga.
“Kažite mi svoje grijehe”, reče im sveti čovjek.
“Učinio sam veliki grijeh”, odgovori prvi muškarac.
“A ti?”, upita sveti čovjek drugog muškarca.
“Uh”, odgovori ovaj, “ja sam počinio više loših stvari, ali su to tako male stvari da se skoro i ne primjećuju.”

Pobožni je čovjek dugo razmišljao.

“Evo šta morate učiniti”, konačno reče. “Pođite i za svaki svoj grijeh donesite mi po jedan kamen.”

Muškarci su otišli. Prvi se brzo vrati sa izuzetno teškim kamenom, tako teškim da ga je jedva nosio. I stavi ga pred svetog čovjeka. Nakon dužeg vremena stiže i drugi muškarac noseći bez napora vreću punu kamenčića. I on ih stavi pred svetog čovjeka.

“Sada”, reče sveti čovjek, “uzmite kamenje i vratite ga tamo odakle ste ga uzeli!!!”

Prvi muškarac uze svoj kamen i vrati ga na mjesto odakle ga je uzeo.

Drugi se sjeti mjesta gdje je uzeo tek nekoliko kamenčića, a odakle je uzeo ostale nije se mogao sjetiti. Vrati se za nekoliko trenutaka i reče da mu je to pretežak zadatak.

“Moraš znati, sinko moj, da su grijesi poput ovog kamenja – što je čovjek teže sagriješio, to dublje shvata težinu grijeha, i kad se iskreno kaje, tada mu je sve i oprošteno.
A ako čovjek ponavlja manje grijehe, on ne osjeća posebnu krivicu pa mu zato i nije žao te on i ostaje grešnik. Sada vidiš koliko je zaista važno kloniti se kako malih tako i velikih grijehova.”

_________________
Soulmate

Devetogodišnja devojčica izgubila nogu spašavajući sestricu


MEDISON - Anaja Ruker (9) iz Sjedinjenih Američkih Država je pozdravljena u javnosti kao heroina, nakon što je prošlog meseca spasla svoju petogodišnju sestru od udara kamiona.





Hrabra devojčica je rekla da nije razmišljala dva puta kada je skočila i gurnula svoju sestricu Kamri sa puta, kada ju je zamalo udario kamion dok su devojčice prelazile ulicu u Medisonu u Džordžiji, kako bi na stanici sačekale školski autobus.


Umesto Kamri, kamion je udario Anaju, koja je zbog težine udarca izgubila nogu i bubreg.
"Volim je više od svega", istakla je Anaja, govoreći o svojoj sestri.

Hrabra devojčica je ispričala da je tog dana padala kiša i da joj je kapuljača pokrivala oči dok je prelazila put sa Kamri. Andrea Tejlor, majka dve sestre, prisustvovala je hrabrom činu svoje starije ćerke jer ih je u tom trenutku posmatrala sa trema porodične kuće.


"Videla sam kamion i pomislila: ‘O, ne’. Videla sam kako je moja ćerka uhvatila sestru za leđa i, da nije to uradila, Kamri bi… ne verujem da bi preživela. Anaja ima stvarno veliko srce", rekla je njena majka.


Anaja je danas rekla da ne smatra da zaslužuje epitet heroine. Ona je istakla da je njena sestra premlada da je tako nešto udari i da je teško da bi ostala živa nakon toga.
"Verovatno bi otišla zauvek", dodala je Anaja.


Možda ni Anaja ne bi preživela udes da nije bilo Lorete Berimen, vozačice autobusa. Berimenova je odmah zaustavila vozilo i počela da primenjuje veštačko disanje i masažu srca na devojčici koja nije disala.


"Rekla sam njenoj majci da joj drži glavu dok sam joj davala veštačko disanje i masirala srce", rekla je Berimenova. "Kada je Anaja počela da diše, prvo sam se zahvalila Bogu".


Majka devojčica je nedavno ostala bez posla i automobila. Lokalna zajednica je održala dobrotvorno veče radi prikupljanja sredstava za Anajino lečenje i prilagođavanje kuće hendikepiranim osobama.


Hiljade učenika iz Anajine škole i stanovnici Medisona izašli su na ulicu da pozdrave povratak devojčice kući iz bolnice prošle nedelje, nakon jednomesečne hospitalizacije. Vozač kamiona nije optužen jer je policija utvrdila da do udesa nije došlo njegovom nepažnjom.


http://www.youtube.com/watch?feature=pl ... eXA#at=150

Ne sveti se, ne vraćaj zlo za zlo. Dosta je zla od tvoga suseda, ako mu vratiš zlo za zlo, udvostručićeš zlo u svetu; ako li mu ne vratiš, on još može pokajanjem sagoreti svoje zlo, i tako ćeš ti trpljenjem i praštanjem smanjiti zlo u svetu.
(Nikolaj Velimirović)

TOCIONICA DUSA


U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj, postoji krčma pod nazivom ” Točionica duša”.



Ljudi tu uglavnom greškom svrate, nanese ih put dok izgubljeni lutaju tražeći srodnu dušu. Lakomisleni kakvi jesu, naziv krčme shvate kao markentiški potez i čak im se takva i dopadne. Površni kakvi jesu, u svojoj izgubljenosti ne razmišljaju o tome gdje ih je to put nanio.

Željni odmora i osvježenja, teškim korakom razočarenja ulaze u krčmu i naručuju hladnu čašu najboljeg vina.

Nekad, promrzli, naručuju najbolje kuvano vino čije porijeklo vide u bujnoj konobarici koja im osmijehom uvijek poželi dobrodošlicu.

Zaboravljaju da je vino piće bogova i žedno ga iskape u jednom gutljaju, dolivajući u sebe dušu nepoznatog porijekla.



Samo za trenutak uspiju da osjete oporost ili slatkoću, prije nego osjete plimu topline koja im se razlije tijelom.

Previše su bili opsjednuti potragom i nisu slušali upozorenje krčmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju.

Odmahivali su rukom i dopuštali njoj da napravi izbor umjesto njih. Mudra je to krčmarica bila.

Nagledala se ona slučajnih prolaznika i izgubljenih pogleda, lica sa zarobljenim dušama koje su kružile oko tamnih zjenica, usahlih i mrkih, skupljenih u tanani krug ludila koje je isijavalo svojim moćnim sjajem.

Po sopstvenoj intuiciji, darivala je duše onako kako je mislila da prolaznici zaslužuju. Utakala je dugo čuvane duše u očajnike koji se nisu osjećali očajnima, u napaćene koji su bili ophrvani ravnodušnostima, u nesrećne koji su premoreni potragama dozvoljavali tijelu da klone.

Dijelila je samopouzdanje bez konsultacija, svojim čistim srcem i iskusnim okom.

Svi oni koji su bili njeni gosti, po izlasku iz krčme dobijali su novi lik, obojen sjajem nadanja i novom snagom za potragom… ovoga puta ne beznadežnom i ne bez ikakvog smjera.

Ali, samo rijetkim posjetiocima je vadila iz najstarijih buradi od orahovine one najvrijednije, dugo godina dobro čuvane duše.

To su bile one duše koje u nekim davnim nemoćima moliše da ih svojim bosim tabanima izgnječi i uskladi da dočekaju trenutak kada će preko čula ukusa, skliznuti u nečije tijelo i spojiti se sa svojim čaurama iz kojih bijahu protjerane nekada davno, od zlih sujeta što živješe u neadekvatnoj, dvojnoj ličnosti, nešto što biješe neskladna slika “alter ega”.



Naišao je tako jednog dana čovjek praznog pogleda, ugašenih očiju i pobijelelih usana. Prišla mu je vedra krčmarica i zapitala ga čime može da ga usluži.

Lagano je podigao pogled i zagledao joj se u usne, iskreno poželjevši da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tečnost. Nasmiješio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duše jer pogled joj biješe tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu. I tada je u njima vidio starca kojeg su i nada i snaga napustili.

Nasmiješila se zbunjeno, nimalo iznenađena narudžbinom, sa nekom čudnom tugom koja je samo u trenutku preletjela preko bjeline njenog lica.

Razmišljala je šta joj je činiti.

Svoju je dušu imala samo za još par čaša jer ju je dijelila svim neznancima za koje bi poželela da su njena srodna duša. Ako udijeli još malo njene duše koje joj je preostalo, onda će ostati bez nje, postaće bezdušnica.

Onda nikada neće moći da dočeka dan kada će u krčmu ušetati njena srodna duša, koju bi svojom željom napojila i sa sobom sjedinila.

Duša koja bi poželela da je pije nektar njene duše do kraja života i da nikada žeđ više ne osjeti.



Čovjek je samo odmahnuo rukom rekavši da ne obraća pažnju na njega i donese mu šta god ona poželi, šta god će mu utoliti žeđ i makar prividno odganati umor. Otišla je iza paravana i bez ikakvog oklijevanja podmetnula čašu ispod bureta svoje duše. Napunila ju je do vrha i odnijela čovjeku praznog pogleda.



Pio je polako, uživajući u svakoj kapi čudnog nektara, nemajući pojma o tome da utače u sebe dijelove jedne čiste duše protkane velikom emotivnom snagom.



Čudio se žeđi koja ga nije tjerala, kako to obično biva, da iskapi tečnost u jednom gutljaju i da nastavi dalje svoj put. Sa svakom kapljicom čarobne tečnosti osjećao je novu snagu kako se rađa u njegovim mičićima, osjećao je čudne pokrete lica kojima su usne upravljale, osjećao se čudesno dobro nakon toliko dugo vremena, da je prosto na to osjećanje i zaboravio, osjecao sa kao da se nalazi u svom domu.

Pozvao je krčmaricu da je priupita kakvo mu je to vino božanskog ukusa donijela, ali prema njemu je išla nepoznata, divna, graciozna žena koja mu se nekim čudom, kao da se poznaju, smiješila.

Upijao je pogledom osmijehe koji su pri svakom njenom koraku bivali ljepši i stavljao ih je kao melem na napaćenu, izrabljenu svoju dušu.

Što mu je bila bliže, on se to srećnijim osjećao, a u isto vrijeme nejasno raznježen od pomisli koja mu je tog trenutka prošla kroz glavu: kad bi mu, kojim čudom, spustila dlan na obraz, na njemu bi do kraja života mogao da ostane.



Ona je gledala čovjeka koji ju je dozivao i učinio joj se poznat, ali je bila sigurna da nikako nije to mogao biti onaj isti čovjek praznog pogleda.

Prilazila mu je polako, nezadrživo se smješkajući i osjećajući kako joj se kukovi ritmično njišu u ritmu tajnovitog plesa, samo za njegove iznenada oživjele oči, iz kojih je isijavao zvjezdani sjaj.



Što mu je bila bliža, čudnije se osjećala. Tabani su joj bridjeli, dlanovi su joj bili vreli, a srce joj ludački lupalo u nekom novom ritmu, prebrzom za njen sistem krvotoka. Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz išiban vjetrom, ali ne i naružen njime, iznenadio ju je, ali je nije i uplašio.

Prišla je bez riječi i prepustila se svojoj nepogrešivom osjećaju, tužno očekujući da će neznanac tog trenutka samo potražiti račun i otići.

A onda, kada je došla sasvim blizu, dlan joj nekontrolisano pođe ka obrazu ovog čovjeka i ona osjeti toplinu spoja savršenog sklada tog dodira.



“Draga ženo, ne pitam šta košta, samo želim da to što sam popio dobijem još. Tačnije, želio bih da otkupim sve zalihe koje imate.” – rekao joj je, gledajući je pravo u oči.

“Dragi čovječe, duša se ne kupuje. Kako da to niste shvatili kada ste došli ovamo?” – uzvratila mu je ona, gledajući ga pravo u oči.



Na te riječi on se trgnu, okrete se oko sebe i po prvi put nije shvatao da ne zna gdje je, niti koliko daleko je otišao od kuće. Ali čudan osjećaj da je na pravom mjestu, nije ga napuštao. Snažna privlačnost prema ženi, krčmarici nepoznate krčme, ženi sa najbistrijim pogledom koji je ikada vidio, promijenio mu je dušu. Čini se, za samo par trenutaka, Zemlja se zavrtjela oko svoje ose u suprotnom smjeru.



“Možda, dragi čovječe, ako ikada ponovo svratite ovamo, dobićete još koju kap duše koja vas je promijenila. Sada putujte, već je kasno, uhvatiće vas mrak.” – dodala je ona, vidjevši da je on zanijemio posmatrajući je.



“U mraku ću nastaviti da živim, ako me vi odavde otjerate, jer svjetlost u vašim očima je jedino što moju mračnu dušu osvjetljava. Ostaću ovdje dokle god me vi želite.” – reče čovjek predavši sopstvenu sudbinu u njene ruke.

Nanin japanski učitelj iz Meiji perioda (1868-1912), primio je univerzitetskog profesora na razgovor o Zen učenju. Čim bi Nanin započeo neku temu, profesor bi ga prekinuo riječima:
– To već znam, to mi je sve poznato….
Potom Nanin iziđe kako bi pripremio čajnu ceremoniju. Šolju svog gosta Nanin je napunio do vrha i nastavio točiti dok čaj nije počeo curiti preko ruba šolje. Profesor je promatrao kako čaj curi preko ruba šolje i povikao: – Prepuna je! Više ne može stati u nju!.
– Baš kao ova šolja i ti si ispunjen vlastitim mislima i prosudbama. Kako ti mogu pokazati zen, ako prvo ne isprazniš vlastitu šolju? – odgovori mu Nanin.

_________________
Soulmate

O MRŽNJI

Čovek ne mrzi drugog čoveka nego samo ako ga se boji, i zato mržnja i strah idu naporedo. Ako se čovek, naprotiv, ne boji svog protivnika, onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopšte strašljivci, i imaju žensku ćud i osetljivost.
Mržnja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znači uniženje koliko za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajući opasnim i najbezazlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mržnja tako izopači i najširi um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najčistije srce, da unese nered u celu čovekovu prirodu. Zbog ovog mržnja napravi nekog nemogućim u društvu, a nesnosnim čak i u njegovoj sopstvenoj kući.
Mržnja, dakle, najpre pogađa onog koji je nosi.

Ima strašljivaca koji u mržnji prema nekom čoveku omrznu i njegovu porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog psa pred kućom. A kako mržnja raste utoliko više raste strah iz kojeg je ponikla, čovek najzad počne da živi u borbi sa priviđenjima. Što je čovek silniji po svom društvenom položaju, njegove mržnje bivaju sve mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplašen čovek veruje da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mržnji počini prestupe ili zločine koje inače nikad ne bi počinio da nije mrzeo.

Drukčiji od drugih ljudi može biti čovek po boji kože, kose, očiju, stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znači. Pravi “drukčiji čovek” može biti različan od opšteg tipa pre svega po obrazovanju, a naročito po vaspitanju, što znači po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom životu mrzeli, i vi ćete videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana, nego, najviše zato što je bio drukčije izgrađen nego li vi ili vaši najbliži. Ako ovde nije mržnja ponikla direktno iz nečijeg straha pred jačim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o nečijim sklonostima, i iz nerazgovetnosti nečije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti koja može da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mržnja potiče pre svega iz straha.

Jovan Dučić – Jutra sa Leutara

_________________
Soulmate

Mudrost života



…..”Učestala je zabluda, pogreška u mišljenju, kako promjenom vanjskog svijeta vi postajete drukčiji. No, ako promijenite stvari ili ljude oko sebe, vi se zapravo ne mijenjate. Samo svi oko vas moraju “paziti” kako će se ponašati u vašoj blizini. Ako dobijete novi posao ili novog bračnog partnera ili novi dom, ili novog duhovnog učitelja ili neku novu duhovnost, to vas ne mijenja.
To vam je kao da si umislite da ćete promjenom olovke promijeniti rukopis. Ili da ćete utjecati na svoj način razmišljanja, promjenite li šešir. Takve izvanjske promjene ne mijenjaju stvarnost, a vi provodite toliko vremena i trošite toliko energije u nastojanju da svijet oko sebe prilagodite svojim željama i ukusima.

Ponekad u tome i uspijete – na pet minuta – ali čak i tada ste pomalo nervozni jer ste svjesni da se sve neprestano kreće, život se stalno mijenja.Prema tome, želite li ustinu živjeti, ne smijete imati trajan oslonac.
Ne smijete imati mjesto na koje ćete uvijek moći nasloniti glavu. Morate se kretati s promjenama. Kao što je veliki Konfucije rekao: “Onaj koji želi biti stalan u sreći, mora se neprestano mijenjati.” Protok. No, mi se stalno osvrćemo unatrag, zar ne? Vežemo se za stvari i događaje iz prošlosti te one koje nam se upravo događaju. “Kada uzmete plug i krenete orati, ne možete se osvrtati unatrag.”

Želite li uživati u glazbi? Želite li uživati u zvucima simfonije? Nemojte se onda stalno držati za nekoliko akorda. Pustite ih neka teku. Cjelokupan užitak u zvucima simfonije zapravo je u vašoj spremnosti da pustite notama da se izmjenjuju – vi samo pratite njihov tijek. Ako bi vam se posebno svidio neki ton, mogli biste viknuti orkestru da iznova i iznova svira vaš omiljeni ton, no to zasigurno više ne bi bila simfonija.

Jesu li vam poznate priče o starom Nasr-ed-Dinu?
On je legendarni junak kojega jednako prisvajaju Grci, Turci i Perzijci. Nasr-ed-Din je običavao naučavati pričajući duhovite priče, a glavni “ridikul” svih njegovih priča bio je on sam.
Jednoga dana lupao je po gitari svirajući samo jedan ton. Nakon nekog vremena oko njega se skupila masa ljudi (svirao je na tržnici) i čovjek koji je sjedio u blizini reče: “Sviđa mi se ta nota koju sviraš, ali zašto je malo ne promijeniš, kao što to čine drugi glazbenici?” “Sve su to samo budale,” odgovori mu Nasr-ed-Din, “oni samo traže pravu notu. Ja sam je našao!”…..

Anthony de Mello, Buđenje svijesti

_________________
Soulmate

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=r_YOG3jMlV4[/youtube]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=NvoRat-Tl_Q[/youtube]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=kEh_9xLAb0M[/youtube]

SVOM SNAGOM

Otac je posmatrao svog sinčića kako pokušava premestiti poveću vazu s cvećem.
Mališan se ...trudio, naprezao, mrmljao, ali nije ju uspeo ni pomakuti.
" Jesi li upotrebio sve svoje snage? " upita ga otac.
" Jesam ", odgovori mu dečačić.
" Nisi ", odvrati mu otac, " jer nisi pozvao mene da ti pomognem! "

_________________
Soulmate

TRI PITANJA

Bio jednom jedan mladic koji je dugo vremena proveo na studijama na z...apadu.Kad se vratio trazio je od svojih roditelja da mu nadju religioznog ucenjaka ili bilo kojeg strucnjaka koji bi mogao dogovorit na njegova 3 pitanja...Konacno su mu roditelji uspjeli naci jednog ucenjaka.
Mladic: Ko si ti? Mozes li ti odgovorit na moja pitanja?
Ucenjak: Ja sam jedan od Bozijih slugu i uz Njegovu pomoc ja cu moci odgovorit na tvoja pitanja.
Mladic: Jesi li siguran? Mnogi profesori i strucnjaci nisu mogli...
Ucenjak: Ja cu dati sve od sebe uz Boziju pomoc...
Mladic: Imam 3 Pitanja..
Pitanje Br.1;Da li Bog postoji? Ako postoji, pokazi mi njegov lik!
Pitanje br.2...Sta je Sudbina?
Pitanje br.3; Ako je djavo stvoren od vatre, zasto ce na kraju biti bacen u pakao koji je takodje stvoren od vatre.To mu sigurno nece naskoditi, posto su i djavo i pakao stvoreni od vatre.
Da li je Bog mislio o ovome??
Iznenada ucenjak snazno osamari mladica po licu..Mladic osjeti bol:Zasto ste se naljutili na mene?..
Ucenjak: Nisam ljut.Samar je moj odgovor na tvoja pitanja.
Mladic: Ne razumijem!...
Ucenjak: Kako se osjecas nakon sto sam te osamario?
Mladic: Naravno, osjecam bol.
Ucenjak: Da li onda vjerujes da bol postoji?
Mladic: Da!
Ucenjak: Pokazi mi oblik bola!
Mladic: Ne mogu.
Ucenjak: To je moj odgovor na prvo pitanje.Svi mi osjecamo prisustvo Boga iako ne vidimo njegov oblik..Da li si sinoc sanjao da cu te osamariti?
Mladic: Ne!
Ucenjak Da li si ikad pomislio da ces od mene dobiti samar?
Mladic Ne!
Ucenjak: To je Sudbina, moj odgovor na tvoje drugo pitanje..Od cega je stvorena moja ruka kojom sam te osamario?
Mladic: Stvorena je od mesa.
Ucenjak: A tvoje lice, od cega je ono stvoreno?
Mladic: Od mesa.
Ucenjak: Sta osjecas nakon sto sam te osamario?
Mladic: Bol!
Ucenjak: Tako je.To je moj dogovor na trece pitanje.Iako su djavo i pakao stvoreni od vatre, ako Bog zeli, pakao ce postati vrlo bolno mjesto za djavola...

_________________
Soulmate

Pomisli.

Vracajuci se iz nabavke za manastir, starija i mladja monahinja sretale ...su putom mnogo sveta.
Svi su im se klanjali i trazili blagoslov,one su svima srdacno odgovarale i sa svima bile ljubazne.
U jednom trenu pridje im jedan mladic,imao je prelepi stas i divno lice.
Zatrazi blagoslov ,stara monahinja mu kratko odgovori i produzi dalje a mladja je malo zastala da prica sa njim .
Kad je videla da ce da joj sestra ode, potrca i stize je.
Starija mnoahinja je bila jako ljuta i celi put je samo cutala.Pred manastir joj mladja rece;molim te reci mi sta sam uradila.Bio je uctiv i fini.Nije bilo lepo sto smo ga tako ignorisale.
Samo sam malo razgovarali o veri pa to nije zabranjeno.
Slusaj dete ,naravno da nije zabranjeno.
Ti kazes da ste samo pricali i ostavili ga tamo.Medjutim on je sada posao sa tobom.Kad budes stigla u manastir on ce te pratiti.
Kad budes vecerala on ce sesti pored tebe ,ometace tvoju veceru.
kad budes pocela da se molis on ce ti misli krasti.
Kad budes otisla da spavas on ce doci u tvoju sobu.
Kad budes legla u krevet on ce leci pored tebe.
Kako bude vreme prolazilo on ce boraviti u tebi i stvoriti svoj svet tamo.
Najgore u svemu sto to uopste nece biti on.

Lica se zaboravljaju, reci blede i nestaju ostaju samo osecanja koja ljudi u nama izazvaju.

_________________
Soulmate

DANI O KOJIMA NECU BRINUTI


“Do kraja mog života dva me dana nikada više neće brinuti: Prvi dan je juče, sa svim svojim greškama i suzama, lažima i porazima. Juče je prošlo i zauvijek izmaklo mojoj kontroli. Drugi dan je sutra, sa svojim zamkama i prijetnjama, opasnostima i tajnama. Dok sunce opet ne bude izašlo, nemam udjela u sutrašnjem danu, jer nije se još ni rodio.

Uz Božju pomoć, ovaj današnji dan mogu da savladam ako na to koncentrišem sav svoj trud i energiju! Samo ukoliko mu dodam teret ove dvije zastrašujuće vječnosti, juče i sutra, postoji mogućnost da pokleknem pod njihovim opterećenjem. Nikada više! Ovo je moj dan! Moj jedini dan! Samo on postoji! Ostatak mog života teče danas i ja sam riješen da svaki sat ovoga dana provedem na sljedeći način…

Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…

- da obratim pažnju na mudre savjete Isusove, Konfučijeve i Zaratustrine i da se prema svakome koga sretnem, prijatelju ili neprijatelju, strancu ili članu porodice, ponašam onako kako bih želio da se on prema meni ponaša;

- da vodim računa o svojim riječima i svojoj ćudi, da se čuvam nerazboritih trenutaka u kojima bih da zakeram ili vrijeđam;

- da sve koje susrećem pozdravljam nasmijan, a ne namršten, uz tople riječi ohrabrenja umjesto oholosti ili, još gore, ćutnje;

- da budem saosjećajan i pažljiv prema tugama i borbama drugih, shvatajući da postoje skriveni jadi u svačijem životu, ma koliko uzvišen ili ponizan bio;

- da što prije budem dobar sa svima, imajući uvijek na umu da je život prekratak da bismo ga trošili na osvetoljubivost ili zlobu, da se prebrzo završava da bismo imali vremena da budemo sitničavi ili neljubazni.

- Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…

- da neprestano podsjećam sebe da ću više klipova kukuruza požnjeti u jesen, što više zrna budem posijao u proljeće;

- da shvatim da me život uvijek nagrađuje pod uslovima koje sam postavljam, i ako nikada ne uradim ili ne isporučim više od onoga za šta sam plaćen, nikada neću ni imati razloga da očekujem nešto preko toga;

- da uvijek dam od sebe više nego što se od mene očekuje, na poslu, u igri ili kod kuće;

- da radim sa poletom i ljubavlju, ma o kakvom zadatku da je riječ, shvatajući da nikada neću moći da spoznam pravu sreću ukoliko je ne budem pronašao i u svom poslu;

- da istrajem u onome što radim, čak i onda kada drugi prestanu da se trude, jer sada znam da me anđeo sreće i ćup zlata čekaju tek na kraju one dodatne milje koja još uvijek leži preda mnom.

Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…

- da postavim sebi ciljeve koje treba da po stignem do kraja današnjeg dana, jer sada znam da me besciljno lutanje od časa do časa vodi samo jednom odredištu, luci nesreće;

- da shvatim da nijedan put do uspjeha nije previše dug ako napredujem hrabro i bez nepotrebne žurbe, kao i da nijedna počast nije tako udaljena ako se za nju strpljivo i na vrijeme pripremim;

- da nikada ne gubim vjeru u svjetlije sutra, jer znam da će me neko sigurno čuti ako budem na kapiju kucao dovoljno dugo i dovoljno jako;

- da uvijek iznova podsjećam sebe da uspjeh uvijek ima svoju cijenu, i da uvijek moram dobro da odmjerim da li su radost i nagrade koje mi on donosi vrijedni dragocjenog dijela mog života koji moram da uložim da bih ga postigao;

- da se grčevito držim svojih snova i planova za ljepšu budućnost, jer ako ih se odreknem, možda ću i dalje postojati, ali to više neće biti život.

Do kraja moga života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…

- da stremim ispunjenju onog najboljeg u sebi, znajući da nemam nikakvu obavezu da se obogatim ili postanem veoma uspješan, već samo obavezu da dam ono najviše i najbolje od sebe;

- da ne podliježem strahu od neuspjeha, jer ću tada gledati ka ciljevima koje još nisam postigao, a ne dolje, na zamke koje mi stalno prijete;

- da prigrlim zlu kob kao prijatelja od koga ću da naučim znatno više nego od niza stalnih uspjeha i srećne sudbine;

- da se podsjetim da su promašaji, čak i kada mi se dese, samo putokazi prema uspjehu, jer sve što je lažno odvešće me u potragu za istinitim, a svako iskustvo ukazaće mi na neku grešku, koju ću kasnije pažljivo izbjegavati;

- da se radujem onome što imam, ma kako malo to bilo, uvijek se prisjećajući one priče koju sam često slušao, o čovjeku koji je bio nesrećan zato što nije imao cipele, sve dok nije sreo čovjeka koji nije imao noge.

Do kraja mog života ovog tako izuzetnog dana, pomozi mi, Gospode…

- da prihvatim sebe onakvog kakav jesam, ne dozvolivši nikada svojoj savjesti ili osjećanju dužnosti da me primora da živim po kalupu koji su drugi napravili za svoju dobrobit;

- da shvatim da nikada ne smijem sopstvenu vrijednost da mjerim nečijim pohvalama ili ljubavlju, jer moja istinska vrijednost najviše zavisi od toga šta sam prema sebi osjećam i koliko sam uključen u svijet oko sebe;

- da odolim iskušenju da nadmašim tuđa dostignuća, jer ta patetična, pa ipak uobičajena težnja nije ništa više do znak nesigurnosti i slabosti, a ja nikada neću biti svoj ako dopustim drugima da određuju moje standarde;

- da u sve svoje postupke, u radu i igri, neprestano unosim varnice entuzijazma, tako da moje uzbuđenje i revnost pri bilo čemu što radim, savladaju svaku teškoću, koja bi u protivnom usporila moje napredovanje;

- da se uvijek podsjećam da moram da uložim vrijeme i energiju u povećanje sopstvene vrijednosti, jer samo budale stoje zaludne, čekajući da im uspjeh sam dođe, a ja sada znam da jedina šansa da se dođe do vrha leži u tome da se prvo iskopa rupa.

Do kraja mog života, ovog tako izuzetnog dana, molim Te, pomozi mi, Gospode…

- da drugima činim ono što bih želio da oni čine meni, da u svakom času od sebe dajem više nego što se očekuje, da postavim sebi ciljeve i da se držim svojih snova, da tražim dobro u svakom zlu koje me snađe, da sve svoje dužnosti izvršavam s poletom i ljubavlju i da, više od svega, budem svoj.

Pomozi mi, molim te, da postignem ove ciljeve, moj izuzetni prijatelju, da bih mogao da postanem dobar staretinar, da u tvoje ime radim sa obnovljenom snagom i mudrošću, spasavajući druge kao što si ti spasio mene. I, iznad svega, molim te, ostani uz mene cijelog ovog dana… ”



Og Magdino – Povratak staretinara

Ako postojiš, dišeš.

Ako dišeš, govoriš.

Ako govoriš, pitaš.
...
Ako pitaš, misliš.

Ako misliš, tražiš.

Ako tražiš, doživljavaš.

Ako doživljavaš, učiš.

Ako učiš, rasteš.

Ako rasteš, želiš.

Ako želiš, nađeš.

Ako nađeš, ne vjeruješ.

Ako ne vjeruješ, sumnjaš.

Ako sumnjaš, razumiješ.

Ako razumiješ, znaš.

Ako znaš, želiš da znaš još više.

A ako želiš da znaš još više, živ si.

Bilo bi fino da napises cije je to
Znam da je reklama za Diskaveri, ali me zanima ko je to napisao...

_________________
Знају ли вам дједови да сте израсли у љубитеље нациста?

Bilo bi fino kad bih znala. Ali zaista ne znam od koga je.

Evo jos nesto zanimljivo

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=2HiUMlOz4UQ[/youtube]

SVE DOK NAS SMRT NE RASTAVI


Kada sam stigao kući, večera je već bila na stolu. Svojoj supruzi sam rekao da za nju imam važnu vest. Sela je da me, kao i uvek, sasluša. Gledala je u mene i očekivala tu važnu vest koju ću joj reći.
Bože, kakvu ću joj samo bol sada naneti. Hoće li to ona moći podneti? Jezik se zapliće. Osećam da neću moći izgovoriti ono što želim, a moram. Sakupljam snagu i uspevam izgovoriti: "Želim da se razvedemo". Pređoše te teške reči preko moga jezika i raniše ovu slabašnu ženu. Vidim da joj je teško. Bol koja se jasno vidi u njenim izmorenim očima je veća od nje. Tako je velika da se ne može opisati. Samo je uspela upitati: "A zašto?"

Njeno pitanje sam zanemario, kao da ništa nije ni rekla. Više nije bilo reči. Njih je zamenio njen plač. Poluglasno reče: "Pa ti nisi čovek!"

Celu noć je plakala i verovatno razmišljala zašto joj to činim. Stvarni razlog nisam mogao izneti. Kako da kažem da među nama više nema ljubavi i da sada volim drugu ženu!? Tačno je da među nama više nije bilo one stare ljubavi.

Ujutro sam joj dao papire da potpiše sporazumni razvod braka, prema kome joj ostavljam stan, auto i 30% deonica koje posedujem u jednoj velikoj kompaniji. Samo ih je pogledala i pocepala. U braku smo već 10 godina, a sada smo samo dva stranca pod istim krovom. Među nama više nema bliskosti. Udaljili smo se jedno od drugoga. Njeno cepanje papira prihvatio sam kao nepotrebno odugovlačenje, ali od moje namere ne može me ništa odvratiti. Volim Džejn i tu činjenicu ne može ništa promeniti. Ono što sam sedmicama planirao, počinje se ostvarivati.

Uveče sam se kući vratio kasno. Zatekao sam svoju suprugu kako nešto piše. Večeru nisam očekivao niti želeo pa sam odmah otišao na spavanje. Čitav dan proveo sam sa Džejn i umorio sam se. U ponoć se budim i vidim da ona još uvek nešto piše. Tome nisam pridavao nikakav značaj pa sam ponovo zaspao.

Ujutro su na mom stolu bili papiri koje je ona te noći pisala. Napisala je uslove pod kojima će potpisati ugovor o sporazumnom razvodu braka. Bili su to čudni zahtevi. Nije za sebe tražila ništa, osim jednog meseca koji bi još trebalo da provedemo zajedno. Tražila je da u tom periodu, pred drugima, postupamo onako kako se ponaša svaki normalan bračni par. Obrazložila je to činjenicom da naš sin ima ispite u školi, a ona ne želi da naš razvod loše utiče na njegov uspeh. Bez razmišljanja sam pristao na to. Ali, ona ima još jedan uslov. Želi da svako jutro radim ono što sam učinio prvo jutro u našem bračnom životu. Traži da je svako jutro na rukama iznesem iz spavaće sobe.

Pomislio sam da već gubi razum. Međutim, ako je to njena poslednja želja i to ću ispoštovati. Ta, mesec će brzo proći i ja ću biti slobodan.

O tim čudnim uslovima sam obavestio Džejn, a ona je podrugljivo primetila da je to njen poslednji bezuspešni pokušaj da izbegne razvod braka.

Sa suprugom već dugo vremena nisam delio postelju, ali kada sam je prvo jutro uzeo u naručje, moja osećanja prema njoj se probudiše. Sećanja su navirala. Bila su živa i snažna. Nisam ih se mogao osloboditi. Moj prvi dan braka sa ovom ženom je izašao na površinu.

Naš sin je video kako sam njegovu mamu uzeo u naručje, i počeo vikati: "Tata nosi mamu!" Osetio sam nekakvu gorčinu u grlu. Šta bi moj sin rekao da zna šta ja činim njegovoj mami!? Ne zna on koliku joj bol nanosim. Poneo sam je kroz dnevni boravak do kućnog praga, onako kako sam to učinio pre 10 godina. A ona je zatvorila oči i prošaputala: "Molim te, nemoj još govoriti detetu o našem razvodu". Klimnuo sam glavom, potvdivši da neću.

Kada sam krenuo na posao, ona je stajala na autobuskoj stanici. Idemo u istom pravcu, ja sam sam u autu, a ona čeka autobus. Pored nje sam prošao kao da je ne poznajem. To nikada ne mogu zaboraviti.

Sledećeg dana, dok sam je nosio, njen miris me podsetio na srećne dane našeg bračnog života. Uvideo sam da sam je potpuno zapostavio. Vreme je ispisalo blage crte po njenom licu. Više nije mlada i lepa kao nekada. I njena kosa se promenila. Jedno pitanje me mučilo: Kakav sam ja to čovek i da li joj činim nepravdu!?

Četvrti dan, dok sam je nosio na svojim rukama, vratila se ona nekadašnja bliskost prema toj ženi. Bio je to jak osećaj koji me potpuno nadvladao. Darovala mi je deset nalepših godina svoga života. Bila je prema meni dobra i poslušna. Takva žena je pravo blago. Svaki naredni dan je jačao ta osećanja prema njoj. Džejn o tome nisam ništa govorio. Iz dana u dan moja supruga je bila sve lakša. Nije je bilo teško nositi. Mislio sam da gubi težinu zbog briga i nešeg skorog rastanka. Za ženu nema većeg udarca od razvoda braka.

Jednog dana sam promatrao kako traži odeću da se obuče. Sva odeća joj je bila velika. Tada sam znao da mi je lako da je nosim zato što je smršala.

Kada sam je poslednje jutro uzeo u naručje, nisam mogao ni jednog koraka krenuti napred. Naš sin je već bio u školi. Ostali smo sami u kući. Nisam vjerovao da se tako nešto može dogoditi. Bez nje više nisam mogao. Mome kajanju nije bilo kraja. Spustio sam je na krevet, zagrlio i zaplakao. Molio sam je da mi oprosti i govorio: "Sve do sada nisam znao koliko si dobra i šta mi značiš!"

Zatim sam istrčao iz kuće, seo u auto i otišao do Džejn. Pred njenom kućom istrčao sam iz auta ne zatvorivši vrata. Bojao sam se zadržavanja pred njenom kućom, da se ne bih predomislio i ponovo promenio svoju odluku. Džejn me je čekala pred svojim vratima sa osmehom na licu. Rekao sam: "Džejn, žao mi je, ali ja se nikada neću razvesti od svoje supruge!" Moje reči su je izbezumile. Bila je nepomična. Kroz suze je izustila: "Jesi li ti normalan!?" Ponovo sam se izvinuo, a ona me ošamarila i zalupila kućnim vratima.

Monotoniju u moj brak donele su sitnice. Nismo se jedno od drugoga udaljili zato što se ne volimo. Nedostajali su nam samo poneka lepa reč i lep postupak. Nosio sam je na svojim rukama samo mesec dana i sreća se vratila u našu kuću. Vraćajući se od Jane, doneo sam čvrstu odluku da ću od sada svako jutro nositi svoju suprugu u naručju, sve dok nas smrt ne rastavi.

Svratio sam u cvećaru da kupim supruzi buket cveća. Prodavačica me upita: "Što ćemo napisati na podsetnici?" Sav srećan rekao sam: "Nosiću te u naručju sve dok nas smrt ne rastavi".

Požurio sam kući da je obradujem. Ušao sam u njenu sobu, ali... Moja draga supruga ležala je nepomično. Napustila je ovaj svet.

Saznanje da se moja plemenita supruga mesecima borila s tumorom, a da mene o tome nije ni obavestila, pogodilo me kao grom iz vedra neba! Zato je ona onako naglo oslabila. Poštedila me brige i tuge, a ja sam je povredio na najgori mogući način. Okrenuo sam joj leđa kada joj je bilo najteže. Bio sam potpuno zaslepljen i zaveden. Možda će ona meni i oprostiti, ali ja to sebi nikada neću oprostiti.

Znala je da na ovom svetu neće dugo ostati pa je želela našeg sina poštedeti trauma kojima bi bio izložen da smo se rastali. Želela je da se naš sin mene seća kao čoveka koji je iskreno voleo njegovu mamu.

Udoban stan, luksuzni automobil, deonice i velika ušteđevina nisu garancija za sreću u braku. Sitnice čine život i ljude usrećuju.

Nađite vremena za svog životnog saputnika/saputnicu.

Nadam se da će neko izvući pouku iz onoga što se meni dogodilo i da će ova moja ispovest spasiti neki brak i neku porodicu.



Nepoznati autor

TRADICIJA



Kad bi nas neko pitao da li imamo neku svoju tradiciju, nešto što Bog nije propisao a mi ipak

verujemo, svako od nas bi rekao da nema. Svi mislimo da verujemo samo ono što je Bog objavio.

Ali štaće se dogoditi ako zagrebemo malo ispod površine naših stavova?

Naš narod kaže: “Pasmina je jača od pašnjaka.” Drugim rečima, na formiranje našeg karaktera

najviše utiče ko su nam roditelji, ali i odakle uzimamo duhovnu hranu. Za formiranje našeg karaktera

bitni su i pašnjak i pasmina, to jest okolina u kojoj odrastamo i ljudi među kojima rastemo. Hteli mi to

ili ne, skloni smo da prihvatimo neki način življenja samo zato što tako živi naša porodica, nacija ili je

to naša tradicionalna religija. Čak i ljudožderi ne mogu lako da shvate da je nemoralno jesti druge

ljude, a kamoli kad su razlike blaže. Međutim, ma koliko dugo se praktikuje neko ponašanje koje Bog

ne odobrava, to ga neće pretvoriti u ispravno. Makar naši preci 500 godina ponavljali neke običaje, Bog

ih zbog toga neće prihvatiti. “Staro drvo se ne savija.” Odrastao čovek se teško menja.

Ako stariji čovek dugo drži neku neistinitu tradiciju, vrlo teško će priznati da greši.

Uložio je deo života u to verovanje i izgledalo bi kao da je uzalud živeo za tu ideju.

A odrasli misle za sebe da su vrlo pametni, i da ne smeju da greše. Kad mu

neko kaže da nije u pravu, to on doživljava kao da mu je rekao da je neinteligentan. Zato je za

ostavljanje neistinite tradicije potrebno da budemo krotki, da priznamo sebi da Bog zna bolje nego mi,

da prihvatimo Božji stav.



Ljuska jajeta

Svi mi odrastamo kao pile u ljusci jajeta. Ljuska jajeta je sredina oko nas, ljudske tradicije u opšte

važećem mišljenju, škola, sva načela koja nije dao Bog, ali ih ljudi gaje u crkvi. Svaka sredina ima

uskogrude stavove za koje niko i ne sumnja da su ispravni. Ako pile hoće nešto više od sredine u kojoj

odrasta, ono mora da probije ljusku, da vidimo izvan ljudskih zabluda. Mi želimo da budemo zrele

ličnosti, da razbijemo ljusku i ispilimo se. Ljuska nas ograničava i stvara nam osećanje teskobe.

Tradicionalisti u crkvi pokušavaju da ljude zadrže u okviru ljuske koju su oni izmislili, i budno paze da

niko ne probije tu ljusku. Ali pile vidi da tu nešto ne valja, pa postavlja pitanja: -A zašto? I posle svakog

odgovora sledi novo zašto. I mladi postavljaju pitanje zašto bez kraja, jer žele da napreduju. A stariji ne

žele da priznaju da nešto ne znaju, pa onda kažu: -Ćuti i radi što i svi ostali. Misliš da si pametniji od

svih ostalih? Neki ljudi kažu: “Nemoj da jedeš meso.” A kad ga pitate zašto, on kaže: “Nije zdravo.

Ne znam tačno zašto, ali tako treba.” Ili učitelj u školi na pitanje zašto odgovara:

“Tako kaže nauka! U to se ne sumnja. Ne misliš valjda da si pametniji od svih drugih?”

Time ti kaže: “Ćuti i radi ono što svi rade ako ne želiš probleme.

” Međutim, pile hoće da izađe iz ljuske, da sazri i po cenu problema. Nekad je to

teško. Ako sva deca psuju i kradu tršnje, teško je razbiti tu ljusku i reći da ti nećeš da psuješ i kradeš

trešnje, jer to nije dobro.

Neki mladi nažalost na vrlo grub način razbijaju tradicije starijih, ponašaju se vrlo destruktivno čak

i prema sebi, pa umesto da pobegnu od tradicionalista, oni pobegnu i od Boga. Postoji Božja ljuska koja

nas štiti da ne nastradamo i ona nam nikad neće smetati.

Teško je se odlučiti da razbijemo ljusku zbog mnoštva problema koje pritom imamo.

Postoji svetovna ljuska koja nam brani napredak, ali postoji i crkvena. Mnogi koji su prešli iz jedne

crkve u drugu, doneli su deo krute tradicije iz crkve iz koje potiču, a još uvek nisu shvatili da to nije

Božji stav. Dugo su postojali stavovi, u mnogim zajednicama, da načelno gledanje

TV i slušanje radija predstavlja greh.

Kasnije su ljudi shvatili da postoje emisije koje prikazuju i reklamiraju greh, ali postoje i emisije koje govore o

ispravnim načelima. Ljudi i danas smatraju da je greh ići u bioskop, ali misle da nije greh da taj isti

bioskopski film pogledaju na TV. Nedavno sam čuo da je jedna devojka pre 30-ak godina isključena iz

jedene zajednice zato što je nosila crvene cipele! Smatralo se da je to bilo pomodno oblačenje, a crvena boja se

smatrala provokativnom za muškarce. Danas niko ne bi bio isključen zbog nošenja crvenih cipela, jer

se time ipak ne krše Božja načela.



Tradicija - Delimična reformacija

Mnoge crkve su odlučile da naprave duhovnu reformu, došle su do poboljšanja, a onda su stale.

Međutim, Hristos nas poziva da budemo savršeni kao naš nebeski Otac (Mt 5.48), da sa radošću držimo

sve Božje zapovesti. Dakle, pozvani smo na reformu od 100%. Zato ne treba biti delimični reformator,

pa stati na nivou tradicije moje crkve, nego treba duhovnu reformu sprovesti na sebi u potpunosti.

Odlika tradicije je da ne želi da napreduje, ne do savršenstva. Usvojimo nekoliko dobrih stvari od

Boga, i kad mislimo da se dovoljno razlikujemo od drugih ljudi, stanemo sa svojim napretkom. Onda

ljudi kažu: “Ne, ne. Moja crkva uči drugačije. To se kosi sa teologijom Božje crkve.” Ljudi prestanu da se

pitaju da li se to kosi sa Božjom teologijom.

Ne poznajem još nijednog čoveka koji je izvršio 100% reformu svog života. Ali znam puno ljudi koji

su dosta napredovali, a i dalje napreduju u posvećenju. Dakle, svako od nas bi mogao da nađe drugima

mane zbog kojih bi mogao da ih kritikuje, kao što i drugi mogu da kritikuju njega. Međutim, svako se

posvećuje na različiti način. Neko od početka usvoji jedna načela zdravstvene reforme, na primer

smanji upotrebu šećera, a drugi počne zdravstvenu reformu izbacivanjem mesa iz upotrebe. Da li ja

treba da kritikujem druge ljude što se ne posvećuju na isti način kao ja? Da li to što sam izbacio meso iz

ishrane meni daje pravo da kritikujem druge ljude koji još to nisu uradili nisu? Što ne kritikujem sebe

što nisam smanjio upotrebu šećera, kao oni kojima je to uspelo? Niko od nas ne može svoj model

posvećenja da šablonski primeni na sve druge ljude. Svako se posvećuje svojim putem.

Isto tako svako od nas ima svoje tradicionalne zablude, i Bog svakog od nas vodi svojim putem da

jednu po jednu ostavljamo, jer nismo dovoljno duhovni da sve odjednom ostavimo. Zato nemožemo da

prisiljavamo druge da isti čas poveruju isto što i mi. Potrebno je da Bog vodi svakoga da se posveti na

način na koji On vidi da je najbolji.

"CIST RACUN - DUGA LJUBAV"



Jovan je već dugo sjedio za kuhinjskim stolom i pisao. Domaći zadatak je odavno završio.

“Šta pišeš tako marljivo?”, upita ga majka.

“Nešto za tebe”, odgovori Jovan, prikrivajući list na kojem je pisao.

“Da znaš da sam radoznala”, uzvrati majka.

Jovan ubrzo završi i uzdahnu: “Konačno!”



Ono što je pisao, triput je prepisivao. Svaki bi put nešto dodavao. Onda brižno savi papirić, stavi ga u koverat i ostavi na maminom radnom stolu. Tog dana je majka uzela pismo i otvorila ga.

Evo što je u njemu pisalo:



Račun majčinih dugova Jovanu:

1. Šest puta odnio smeće………..…………………60 dinara

2. Tri puta donio hljeb……………………………..….15 dinara

3. Četiri puta obrisao sudove………………..…………20 dinara

4. Jedanaest puta donio drva iz podruma…….55 dinara

5. Prašina, cvijeće i druge sitnice…………….…….50 dinara

_______________________________________________

Svega………………………………………………………..…..200 dinara



Majka je klimnula glavom, uzela novčanik i rekla:

“Da, u pravu si sine, odmah ću ti to isplatiti. Zaista si mi mnogo pomagao.”



Jovan se obradovao zasluženom novcu. Odmah požuri u park. Tamo je za jednu kružnu vožnju električnim autićem trebalo platiti 5 dinara. S novcem što ga je upravo dobio od majke mogao se provozati nekoliko puta i još malo povećati svoj imetak u štednoj kasici.

Kad se vratio kući, na krevetu ga je čekalo pismo.

Brzo ga otvori i pročita:



Račun Jovanovih dugova majci:

1. Devet godina za njega kuvala…………….……….0,00 dinara

2. Devet godina za njega prala………………………..0,00 dinara

3. Preko 3000 puta ga okupala i očešljala………….……0,00 dinara

4. Preko 300 puta okrpila košulje i pantalone………………..…0,00 dinara

5. Preko 100 noći probdjela kad je bio bolestan…..…….0,00 dinara

_______________________________________________

Svega …………………………..……………………………………..0,00 dinara

Još iste večeri majka je na svom radnom stolu našla tačno 200 dinara. Jovanova štedna kasica ostala je prazna.