banjalukaforum.com

DJECIJI PODSJETNIK RODITELJIMA



Nemojte me razmaziti. Vrlo dobro znam da ne mogu imati sve što želim. Ja vas samo iskušavam.

Nemojte se bojati biti strogi. To mi se sviđa. Pokazujte gdje mi je mjesto.

Nemojte sa mnom na silu. To me uči da se jedino sila uvažava. Radije ću reagirati na uputu.

Nemojte biti nedosljedni. To me zbunjuje i tjera me na to da pobjegnem od svake obveze.

Nemojte obećavati. Možda nećete moći održati obećanje; pa ću izgubiti vjeru u vas.

Nemojte vjerovati mojim provokacijama kad govorim i činim stvari samo da vas rastužim. Mogao bih pokušati doći do još koje “pobjede”.

Nemojte se previše žalostiti kad kažem da vas mrzim. Ne mislim ozbiljno, ali bih htio da vam bude žao zbog onog što ste mi učinili.

Nemojte da se osjećam manjim nego što jesam. Zbog toga ću glumiti “velikog lafa”.

Nemojte umjesto mene činiti stvari koje mogu učiniti sam. Zbog toga se osjećam kao beba, a mogao bih vas početi doživljavati kao sluge.

Nemojte da moje loše navike obuzmu svu vašu pažnju. To me samo ohrabruje da nastavim.

Nemojte me ispravljati pred drugima. Bit ću mnogo pažljiviji ako sa mnom razgovarate tiho i nasamo.

Nemojte o mom ponašanju diskutirati za vrijeme svađe. Ne znam zašto onda slabo čujem, a i nisam sklon suradnji. U redu je da se poduzmu potrebne mjere, ali diskusiju odložite za kasnije.

Nemojte da imam osjećaj kako su moje pogreške zapravo grijesi: Moram naučiti griješiti a da se ipak ne osjećam zlim.

Nemojte stalno prigovarati. Ako to budete radili morat ću se početi praviti gluh. Nemojte zahtijevati objašnjenja za moje ponašanje. Ponekad zbilja ne znam zašto sam nešto učinio.

Ne precjenjujte moje poštenje. Lako me je zastrašiti pa počnem lagati.

Nemojte zaboraviti da volim eksperimentirati. Ja iz toga učim, pa vas molim da budete strpljivi.

Nemojte me štititi od posljedica. Moram učiti na iskustvu.

Ne obraćajte previše pažnje kad sam lakše bolestan. Mogao bih početi uživati u lošem zdravlju, ako mi to bude donosilo veliku pažnju.

Ne odbijajte me kad tražim odgovore na normalna pitanja. Ako me odbijete, vidjet ćete da ću prestati ispitivati a informacije tražiti negdje drugdje.

Nemojte odgovarati na smiješna ili besmislena pitanja. Ako me odbijete, vidjet ćete da samo želim da se bavite sa mnom.

Nemojte mi govoriti da ste idealni i nepogrešivi. S takvim je tako teško živjeti. Ne brinite zbog toga što smo malo zajedno. Važno je kako smo zajedno.

Nemojte da moja strahovanja postanu vaša tjeskoba. Tada ću se još više uplašiti. Pokažite da ste hrabri.

Nemojte zaboraviti da ne mogu odrasti bez mnogo razumijevanja i podrške; zaslužena pohvala ponekad izostane, ali prijekor nikada.

Tretirajte me kao svoje prijatelje, pa ću ja biti vaš.

Upamtite: više učim od primjera nego od kritike.

I pored svega, mnogo vas volim, volite i vi mene…

POVEDI ME SA SOBOM

Ljubav pričeka čovjeka pokraj puta.
- Povedi me sa sobom – reče mu.
- Tvoja je odjeća tako pohabana – reče joj čovjek.
- Odjenuću te u najljepšu odjeću – nastavi ljubav. – Povedi me sa sobom.
- Moj je dom malen – opravda se čovjek. – U njemu ne bi bilo mjesta i za tebe.
- Udomiću te u najljepše prostore – ustraja ljubav. – Povedi me sa sobom.
- Tvoj je govor tako običan – primijeti čovjek.
- Progovorićeš najljepšim jezikom svijeta – reče ljubav. – Povedi me sa sobom.
- Po čemu ću znati da je sve ovo što govoriš istina? – upita čovjek.
- Po tome što mi je više stalo do tebe nego do toga šta ćeš sa mnom učiniti – reče ljubav.

Stjepan Lice

_________________
Soulmate

GANDIJEVE MUDROSTI




Kao ljudskim bićima, naša veličina ne leži toliko u mogućnosti da promenimo svet - jer to je mit atomskog doba - već u mogućnosti da promenimo sebe.



• Ti moraš biti promena koju želiš videti u svetu.



• Zemlja pruža dovoljno da zadovolji svačije potrebe, ali ne i svačiju pohlepu.



• Bogati moraju živeti jednostavno, da bi siromašni jednostavno mogli živeti.



• Veličina i moralni napredak naroda može se meriti po tome kako postupaju sa životinjama. Jedini način da živiš je da pustiš i druge da žive.



• Mislim da duhovni napredak na jednoj određenoj tački od nas zahteva da prestanemo ubijati živa subića za zadovoljenje telesnih prohteva.



• Ma koliko okorela nečija ćud, rastopiće se na vatri ljubavi. Ako se pak ne promeni znači da vatra nije bila dovoljno jaka.



• Dokle god milioni žive u gladi i neznanju, svakog čoveka koji se obrazovao na njihov račun, a koji o njima ne brine, treba smatrati izdajnikom.



• Duh demokratije ne može biti nametnut spolja. On mora izrasti iz unutrašnjosti naroda.



• Moto života: obrisati svaku suzu sa svakog oka.



• Život bez principa je brod bez kormilara.



• Moj život je nedeljiva celina i sve moje delatnosti prožimaju se; i sve one imaju svoje poreklo u mojoj nezasitoj ljubavi prema ljudima.



• Moj život je moja poruka.



• Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, onda te biju, i onda pobeđuješ.



• Ako bismo pobedili Engleze oružjem kojim su oni nas porobili, naše ropstvo bi ostalo čak i kada bi oni otišli.



• Oko za oko i svi će biti slepi.



• Čak i kad sam manjina od jednog čoveka, istina je i dalje istina.



• Govori jedino ako je to poboljšanje u odnosu na tišinu.



• Kukavica je nesposobna da oseti ljubav - to je osobina hrabrih.



• Čak i najsitnija neistina truje čoveka, isto kao što i samo jedna kap otrova truje celo more.



• Čovek često postaje ono što o sebi misli. Ako budem stalno ponavljao kako neke stvari ne mogu učiniti, verojatno je da i neću moći. Suprotno tome, ako verujem da mogu, sigurno ću steći sposobnost da to učinim.



• Čovek je stvorio mašinu, ali mašina je zarobila čoveka i čovek radi, a ne živi više.



• Da bi se s vremena na vreme videlo univerzalno i svevremensko lice istine, čovek mora biti spreman da i najsitinije od svih živih bića voli koliko i samoga sebe.



• Ja mrzim privilegije i monopole. Sve ono što se ne može podeliti sa narodnim masama ja kategorički odbijam.



• Građanska neposlušnost je urođeno pravo svakog građanina. Ukoliko je se on odrekne, on prestaje biti čovek.



• Moramo pružati otpor ugnjetavanju, ali nipošto ne smemo nanositi zlo ugnjetaču. Njega moramo pobediti ljubavlju - otkazati mu poslušnost, makar po cenu života.



• Ljubav je najjača snaga koju sebi svet može predstaviti, a istovremeno i najskromnija.



• Najveća snaga kojom raspolaže čovečanstvo je nenasilje. Ono je jače i od najmoćnijeg razornog oružja što ga je stvorio ljudski um.



• Nenasilje je stavljeno na probu onog trena kada mu se neko suprotstavi silom.



• Nenasilje ne znači pokoriti se volji onoga koji ti nanosi zlo, već znači odmeriti se celom svojom dušom sa voljom tiranina.



• Potpuno nenasilje je potpuno odsustvo rđavih namera prema svemu što živi. Aktivno nenasilje je savršena ljubav.



• Sila je oružje slabih; nenasilje je oružje jakih.



• Sloboda nije vredna ako ne uključuje i slobodu da se greši.



• U bogatstvu srce brže otvrdne nego jaje u ključaloj vodi.



• U glavi pijanog čoveka vrti se tek posle dve ili tri čašice, a u glavi sujetnog vrti se već posle prvog laskanja.



• Umetnost ratovanja je umetnost uništavanja ljudi, a politika je umetnost varanja.





Mahatma Gandi

IMATI I NEMATI






Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“, i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su…



Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po… Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra – jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.

Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.

Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.

Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.

Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i kristala.

Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića… Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.

Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.

Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.

Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.

Bar ćemo se siti naćutati.



Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.



Momo Kapor – Razmišljanja dokonog šetača

DUŠEVNI MIR


Duševni mir je najveće čovjekovo dobro. Vaša sposobnost da postignete i sačuvate svoj duševni mir je možda i najbolji pokazatelj toga kako funkcionišete kao ličnost. Duševni mir je osnovni preduslov za sreću i istinsko uživanje i zadovoljstvo kako u radu tako i u ličnom životu. Kada svoj unutrašnji mir budete zacrtali kao najviši cilj i sve svoje aktivnosti, odluke i ponašanje budete organizovali tako da služe toj najvišoj svrsi, postaćete srećniji i efikasniji u svom životu i karijeri nego u bilo kojim drugim okolnostima.

Suprotnost unutrašnjem miru jesu negativne emocije. One su glavni uzrok nesreće u životu. Negativne emocije su emocije “kradljivci”. One kradu vaš mir, sreću i uživanje. One mogu da vas razbole. One skraćuju vaš život. Cjelokupan stres, napetost i zabrinutost se na kraju manifestuju u svojevrsnim negativnim emocijama. A kada se jednom probude, negativne emocije se stalno izražavaju, bilo unutra ili spolja. Ili se razbolijevate ili trujete svoje odnose sa drugima.

Jedan od glavnih ciljeva u planiranju vašeg života mora da bude to da eliminišete negativne emocije i postanete istinski srećna i zdrava individua. A način na koji ćete eliminisati negativne emocije se, prije svega, sastoji u tome da razumijete najdublje uzroke negativnih emocija, i drugo, da naučite kako da ih neutrališete svojom voljom.

_________________
Soulmate

LUDNICA

U vrtu jedne ludnice sretoh mladića blijedog lika, lijepog i čuđenjem obuzetog.
Sjedoh kraj njega na klupu, te ga upitah: “Zašto si ovdje?”

On me pogleda zapanjeno, pa reče: “Pitanje ti je neumjesno, ali ću ti ipak odgovoriti. Moj otac je od mene htio da načini svoju sliku i priliku, a to je htio i moj stric.
Moja majka htjela je da bud...em baš kao njen uvaženi otac. Moja je sestra isticala svoga muža moreplovca kao savršen primjer na koji bi trebalo da se ugledam.
Moj brat je mislio da treba da budem kao i on, dobar atleta.Tako su i moji učitelji: doktor filozofije, profesor muzike i logičar, odreda čvrsto riješili i svaki je od njih htio da budem odraz njegovog lika u ogledalu. E, zato sam došao ovdje.
Ovdje mi sve djeluje zdravije. Barem mogu da budem to što jesam.”

Utom se iznenada okrenu ka meni i reče:
“Nego, reci ti meni, da li su i tebe ovamo takođe otjerali obrazovanje i dobar svijet?”

A ja odgovorih: “Ne, došao sam u posjetu.”

On reče: “Aha…ti si, dakle, jedan od onih što žive u ludnici s one strane zida.”

"Jedna kineska priča ovako govori o postanku žene: Kad je Bog stvorio čovjeka, vidio je da ne može živjeti sam, jer je samoća loš savjetnik. Nakon dugog razmišljanja Gospodin uze oblinu mjeseca i uvijanje zmije, privijanje puzavice i podrhtavanje trave, vitkost trske i kadifastu mekoću cvijeća, ludu veselost sunčane zrake, plač oblak...a i nestalnost vjetra, plašljivost zeca i ponosnost pauna, mekoću vrapčjeg paperja i tvrdoću dijamanta, slast meda i okrutnost tigra, toplinu vatre i ledenost snijega, gakanje guske i gukanje grlice. Zatim, pomiješavši sve to, Gospodin stvori - ženu!"
Prema C. Tomić

_________________
Soulmate

Bajka Ciroki Indijanaca

Dva vuka



Jedne veceri stari Indijanac, sedeci kraj vatre, ispricao je svom unuku kakva se bitka odvija u svakom coveku:

- Sine moj, u svakom od nas bore se dva vuka. Jedan je Zlo: bes, ljubomora, zavist, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosazaljenje, krivica, osecanje manje vrednosti, laganje, gordost, lazni ponos, nemogucnost prastanja i Ja. Drugi je Dobro: radost, bezuslovna ljubav, prastanje, nada, ljubaznost i dobrota, spokojstvo, stalozenost, poniznost, blagonaklonost, razumevanje drugih, velikodusnost, istinitost i vera.

Unuk je nekoliko trenutaka cutao i razmisljao o onome sto mu je deda rekao, a onda ga je upitao:

- Koji vuk pobedjuje?

- Onaj koga hranis - rekao je stari Indijanac, bez razmisljanja.

_________________
Soulmate

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=HlEqTnCUNIg[/youtube]

PRIČA O GAZDI I NJEGOVOM CVIJETU

Jednoga dana, išao Gazda (to je «on») kupiti si Cvijet (to sam «ja»)... Dugo je tražio koji bi si cvijet kupio, da bude poseban, drugačiji i da ima «ono nešto»... Nakon duge potrage, ugledao je Cvijet koji ga je odmah osvojio... Za opstanak Cvijeta nisu bili potrebni neki extra uvijeti, bilo je potrebno tek povremeno zalijevanje te pružanje pažnje... a Cvijet će mu zauzvrat vratiti najviše što može...
Gazda je bio jako sretan jer je našao ono što je tražio te sretan i zadovoljan krenio kući sa svojim Cvijetom...
Prolazili su dani, a Gazda je jako pazio na svoj Cvijet... Zalijevao ga je kada je trebalo, mazio ga, pazio ga, znao je satima sjediti ispred Cvijeta i gledati ga, pričati mu svoje doživljaje, slušati tužne i sretne priče, čak mu je Gazda puštao i pjesme kako se Cvijet ne bi osjećao usamljen dok Gazde nema kod kuće... Zauzvrat, Cvijet mu je darovao svoje najljepše cvijetove, prekrasne boje, prekrasnog mirisa... Bili su obostrano sretni!!!
I tako su prolazili dani, tjedni, mjeseci .... Dok jednog dana Gazda nije odlučio kupiti novo Cvijeće ( .... ) te polako počeo zapostavljati svog prvog Cvijeta, svog mezimca... Cvijet se nije ljutio jer je toliko volio Gazdu da je mislio kako ga Gazda ipak neće zaboraviti, kako će mu se Gazda vratiti, kako je to samo prolazno... No, međutim, tako nije bilo...
Gazda je polako počeo zaboravljati zaliti svog Cvijeta, više ga nije ni pazio, ni pričao mu, bilo je čak dana kada je prošao pored Cvijeta kao da ga ni nema, .... Cvijet je postao jako tužan, ali svaki puta se je nadao boljem... svaki puta kada je Gazda hladno prolazio pored njega, Cvijet je odmah procvjetao u svoje najbolje boje, htio je privući pažnju Gazde na svakave načine, samo da ga zaustavi barem na sekundu kraj sebe... Unatoč svemu, Cvijet je i dalje davao Gazdi prelijepe cvijetove, prekrasne boje i prekrasnog mirisa, no Gazda to više nije primjećivao... Svu svoju pažnju, sve svoje slobodno vrijeme je Gazda posvećivao drugome Cvijeću...
Cvijet je bio jako, jako tužan, usamljen, tako jako je htio da ga Gazda još jednom pogleda onim veselim pogledom kao nekada, da mu Gazda još jednom ispriča neku svoju priču, da Gazda još samo jednom dodirne njegove cvjetove.... ali to se nije dogodilo... Cvijet je počeo plakati... i polako venuti... Ali Gazda to i dalje nije primjetio...
Kada je Gazda obratio pažnju na svoj Cvijet – on se već bio osušio i uvenuo... više mu nije bilo pomoći... Gazda je jako kasno, prekasno shvatio da postoji još jedan njegov Cvijet, no ovaj puta taj Cvijet više nije bio na životu... Gazda je bio jako tužan i pokušao ga oživiti, zalio ga je litrom vode misleći da će Cvijet oživjeti... ali bilo je kasno.. Ta litra vode nije mogla popraviti štetu, nije mogla oživjeti Cvijet koji već danima, tjednima nije bio zaljevan...
Gazda je tek tada shvatio šta je on izgubio, koliko mu je taj Cvijet bio dragocijen.. ali bilo je kasno za bilo kakav povratak, znao je da više nikada neće vidjeti svoj Cvijet, da više nikada neće osjetiti njegov miris i vidjeti njegove prekrasne boje... Možda je Gazda nesvjesno počeo zaboravljati na svoj Cvijet, možda Gazda nije bio svjetan kako je Cvijet tužan zbog toga, možda, možda....
Jedino šta se ne može vratiti unazad je – vrijeme!!!


Život nije bajka sa sretnim završetkom.. Život može biti bajka i sa tužnim završetkom.. A znate šta tada pisac radi??? Okrene novu stranicu, i počne pisati novu bajku, sa novim likovima, nadajući se da će ovaj puta imati sretan završetak...

_________________
Soulmate

BOGU

Nikad se nisam na Te bacio kamenom, 
Niti u svome duhu Tvoj sjaj odricao; 
I svoj put pređoh ceo sa Tvojim znamenom, 
Svugde sam Tebe zvao i svud Te klicao. 

Iz sviju stvari Ti si u mene gledao, 
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju... 
S bolom pred noge Tvoje svagda se predao, 
Samo za Tvojim žiškom sledio putanju. 

A od Tebe se nikad nisam odvajao, 
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama... 
Zbog Tebe sam se kleo i za Te kajao, 
Kad padne gorko veče po gorskim kosama. 

U mašti sam Ti bele svud crkve zidao; 
I za molitve sam Tvoje u zvona zvonio; 
Za Tvoga blagog Sina i ja sam ridao; 
I đavola sam crnog s Tvog krsta gonio. 

A Ti što sazda sunca i plod oranice 
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična: 
Jer svaka Istina duha znade za granice, 
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

Jovan Dučić

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kad nas ta ista reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo, upućujući reči drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama.

(Ivo Andrić)

Ko sam?

Večito pitanje...večita potraga...smisao postojanja...
I onda shvatim, mogu biti šta hoću, uvek ista a drugačija..
Ponekad bol, ponekad osmeh, ponekad ravnodušnost..
Ponekad izgubljena, ponekad nađena, ponekad razočarana...
Ponekad zamišljena, ponekad besna, ponekad dobra, ponekad zla..

Ma, ko sam Ja?

Mogu biti Sve, ma, mogu biti i Ništa..
Mogu voleti, a mogu i mrzeti..
Mogu krasti, mogu poklanjati...
Mogu biti dragulj, a i samo blato....

Zaista, sve to mogu biti, ne verujete?

Nekada sam sve to u isto vreme čak...

I princeza i čudovište...
I sebična i požrtvovana - o, koliko puta...
Nekom lepa, nekom ružna..
Nekad srećna, nekad tužna..
Nekad tako razumna, a nekad tako osećajna..
Jaka i slaba, neustrašiva i bojažljiva..
Radoznala i nezainteresovana..
Oprezna i naivna, tako pametna a tako ponekad glupa...
Samo prividno krhka, samo prividno stamena...
Prilagodljiva a nepokoriva..
Grizem se kao jabuku...
Jabuka nekad gorka, nekad slatka..
Danju pospana, noću budna..
Puna nemira, a nekad tako čudno mirna...

I mogla bih tako, beskonačno dugo iskreno...

Drago mi je što sam takva,
baš takva, svakakva i nikakva,

a jedino što sa sigurnošću mogu reći...

Kad volim - ne mogu da prebolim!
Kad obecam - ja ispunim!
Uvek prirodna i otvorena...
A kad se isplacem - ja se nasmejem...

I sve više mirišem na Sebe - Onu, od nekada
setiti se Ko si i definisati si u trenutku sadašnjosti
ne bojim se onoga što spoznajem u sebi...
lepota je prihvatiti se u svom nesavršenstvu....



A, Ko Si Ti ?...

_________________
Soulmate

Mudar čovek u oluji se Bogu moli, ne za izbavljenje iz opasnosti već za izbavljenje od straha. Oluja iznutra je ta koja ga ugrožava, a ne oluja spolja.

(Ralf Valdo Emerson)

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

"Da biste se iscelili od bolesti koja preti da vam ugrozi život, morate se do te mere promeniti, da vas bolest više ne može prepoznati." - šamanska izreka

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~+

Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života, do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: Dobro jutro!, do u bračnu postelju, do na samrtnički log. A ta računica nije samo bezdušna nego i - potpuno pogrešna. - Ivo Andric

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~


Bez telesnog rada nema zdravog tela, niti zdravih misli u glavi... - Tolstoj


''Boga je teško spoznati,
ali to ne znači da ga nema,
nego je to znak Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti.'' - Tolstoj

VIZIJA

gledanje iza očiglednog



Postoji priča o dva zatvorenika u jednoj maloj ćeliji, u kojoj

nije bilo svetla osim onog koje je dopiralo kroz maleni prozor,

koji se nalazio metar iznad nivoa očiju. Veći deo vremena provodili

su u gledanju kroz taj prozor. Jedan od njih uočio je rešetke

– ružne, hladne šipke koje su podsećale na njihovu realnost. Iz

dana u dan on je bivao sve obeshrabreniji; u njemu su rasli gorčina,

bes i bespomoćnost. Nasuprot njemu, drugi zatvorenik je

kroz taj prozor posmatrao zvezde. Nada ga je ispunjavala sve više

dok je razmišljao o mogućnosti da započne novi život kada bude

bio na slobodi.

Zatvorenici su gledali kroz isti prozor, ali jedan je video rešetke,

dok je drugi video zvezde. Razlika u njihovim vizijama

učinila je ogromnu razliku u njihovim životima.

Jedan poslovni lider rekao mi je da, po njegovom mišljenju,

vizionari koji ulaze na tržište teško opstaju u klimi koja tu vlada.

“U današnjem poslovnom svetu ima mnogo šablonskih ljudi”,

rekao je, “koji će uraditi tačno kako im je rečeno da urade i to

na tačno propisan način – ništa manje i ništa više od toga. Ima

puno robota, ali premalo ljudi sa idejama. Potrebni su nam ljudi

sa maštom, koji misle ispred svog vremena, koji nalaze načine da

poboljšaju poslovanje ili povećaju efikasnost.”

Starešina jedne crkve pozvao me je telefonom iz daleka i zamolio

me da predložim pastora koji bi mogao da vodi njegovu

crkvu. Bio je vrlo kategoričan – ne želi nekog ko će jednostavno

doći u crkvu i održavati status kvo. “Potreban nam je pastor sa

vizijom”, rekao je.

Jedna devojka mi je nedavno rekla da se moli Bogu da je

vodi ka čoveku koji će “zaista znati kuda ide, koji je spreman na

rizike, koji ne postupa po šablonu”.

Drugim rečima, ona je želela da joj

Bog za supruga da čoveka vizionara.

“Ali”, tužno je rekla, “nisam sigurna

da danas još uvek ima takvih.” Želeo

sam da joj kažem da je preterano

pesimistična, ali nisam mogao.

Previše ima bezličnih ljudi koji rade samo ono što im se kaže i

ljudi koji teže statusu kvo. Jako je malo vizionara.

Zašto ima malo vizionara?

Vizionarstvo se nalazi na mojoj listi ugroženih osobina, zajedno

sa hrabrošću i disciplinom. Razlog je jednostavan – potrebno

je dosta snage i truda da bi čovek bio vizionar. Puno je

lakše prepustiti se inerciji i raditi

samo ono što se od nas očekuje (ili

čak ni to). Potrebna je smelost da bi

se izašlo iz uobičajenog šablona razmišljanja.

Potrebno je imati čvrsta

uverenja i hrabrosti da bi se rizikovalo

sa nekom novom idejom ili

novim pristupom. Vizionari često

više puta dožive neuspeh pre nego

što konačno realizuju ono što su naumili,

a mnogi ljudi su previše nesigurni da bi rizikovali. Radije

će ići na sigurno, uhodanim putem.

Takođe, potrebno je dosta “dobrog starog znoja” da bi čovek

bio vizionar. Nekada je potrebno disciplinovano sedeti za stolom

sa papirom i olovkom, sve dok se ne osmisli novi način da se

nešto ostvari, tri nova načina da se nešto poboljša ili dva nova

načina za spasavanje poduhvata koji propada. Potrebna je istrajnost

da se u molitvi pred Bogom čeka da On natprirodno zaiskri

u nama novu misao. Potrebno je učiniti napor da bi se planiralo

za naredni period. Neki planovi se verovatno neće nikad ni

ostvariti, pa zašto uopšte i maštati? Mnogo je lakše videti rešetke

nego zvezde.

Mnogi od nas misle da su snovi, veliki planovi, izumi i naboji

kreativne energije rezervisani samo za pisce, fizičare, kompozitore

i umetnike. To nije za obične ljude sa običnim zanimanjima,

običnim porodicama i običnim međuljudskim odnosima. Međutim,

mislim da se Bog ne slaže sa takvim načinom razmišljanja.

Mislim da bi Bog rekao da je vizija, kao i hrabrost i disciplina, karakterna

crta koja može da se razvije u svakom ko to želi. Uslov je

da se potrudimo da nam to postane

sastavni deo svakodnevnog života.

Svako može da izabere da li će uočavati

rešetke ili zvezde. U stvari,

svako od nas pravi takve izbore više

puta dnevno.........



Tekst je preuzet iz knjige KO SI TI KAD TE NIKO NE VIDI

Kako obuzdati ljutnju



Nekada davno živela je devojcica koja je imala lošu narav. Njena majka joj je dala kesu punu eksera i kazala joj da svaki puta kad izgubi živce mora zabiti jedan ekser u ogradu.

Prvi dan je morala zabiti cak 37 eksera! Tokom sledecih nekoliko nedelja kako se je ucila kontrolisati, broj eksera zabijenih smanjivao se iz dana u dan.

Shvatila je da joj je lakše obuzdavati ljutnju nego zabijati ekser u tvrdu ogradu.

Napokon, stigao je dan kada devojcica nije izgubila živce ni jedanput! Kazala je to majci i ona joj je savjetovala da svaki takav dan koji prode u miru - izvuce jedan ekser.

Stigao je dan kada je devojcica rekla majci da više nema niti jednog eksera u ogradi! Majka je uzela kcer za ruku i odvela je do ograde, i rekla joj:

"Dobro si ucinila kceri moja...ali pogledaj rupe koje su ostale u ogradi...ograda više nikada nece izgledati isto! Kada kažeš nekome nešto u ljutnji povrediš ga. Kao da zabiješ nož u tu osobu i potom ga izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kazes: "Žao mi je"..rana je ipak još uvek tu. Povrediti nekoga recima je ponekad gore nego fizicki. Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih cuvati. Oni te nasmejavaju kada si tužna, ohrabruju te kada trebaš uspeti nešto u životu, pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce."



Cuvajte svoje prijatelje i izvinite im se ako ste ikada napravili kakvu rupu u njihovoj ogradi!

...............................................................



Samuraj



Neki samuraj, odjeven u sjajnu vojničku odoru i naoružan do zuba, uđe u hram te postavi zen svećeniku pitanje ima li raja i pakla.

"Tko si ti?" upita ga svećenik.

"Zar si možda vojnik? Koji bi te plemić htio u službu s ovim licem lopova."

Samuraj se na to razbjesni i uhvati za mač, a svećenik doda podrugljivo; "Gle, pa ti imaš mač, sigurno je zarđao i tup, ne možeš me njime raniti."

Vojnik, crven od gnjeva, izvuče katanu, spreman odrubiti svećeniku glavu, kad mu ovaj reče: "Eto, ovdje se otvaraju vrata pakla. "

Shvativši poruku, vojnik se pokloni i zahvali učitelju, a ovaj na to klimnu: "Eto, ovdje se otvaraju vrata raja."



....................................................................



Splavar



Bio jednom splavar koji je prevozio ljude splavom preko rijeke. Jednom tako naiđe i učitelj, neki čangrizav čovjek. Kad su prelazili preko široke rijeke i tek što su se otisnuli od obale, a učen čovjek ga upita:



- Bijaše li tako, da je bilo, da si doživio nevrijeme za vrijeme vožnje splavom?

- Ne razumijem ti ja tako zamršena pitanja, reče splavar.

- Zar nisi nikada učio jezika u školi?

- Nisam, odgovori splavar.

- Tada si pola svoga života potrošio uzalud.

Na to je splavar šutio.

Ali ne prođe dugo i naiđe strašno nevrijeme. Udariše gromovi i kiša ko iz kabla, a splav mali poput orahove ljuske.

I splavar se nagnu suputniku pa ga upita:

- Jesi li ikad učio plivati?

- Ne, reče učen čovjek.

- E učitelju tada si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo.

Za svaki novi početak treba hrabrosti.
Bojimo se nepoznatog, ali više od svega k njemu težimo.
Ono što je skriveno od pogleda, tajanstveno je i čarobno. Privlači nas kao noćnog leptira svjetlo.
Jer, negdje unutra mi sasvim sigurno znamo da se u njemu krije razlog i svrha našeg postojanja.
Kada ga otkrivamo, naše uho čuje i naše oko vi...di, a naša duša zna.
[a. p. kezele]

VRHNjE

Bile jednom dvije žabe koje su upale u posudu s vrhnjem. Odmah su shvatile da tonu: bilo je nemoguće dugo plivati i plutati u toj smjesi gustoj poput živog blata. U početku su žabe mlatarale nogama u vrhnju kako bi doprle do ruba posude. Ali bilo je uzalud; samo su se praćakale na istom mjestu i tonule. Osjećale su da je sve teže izaći na površinu i disati. Jedna od njih glasno je rekla:
“Ne mogu više. Nemoguće je izaći odavde. U ovom se ne može plivati. Budući da ću umrijeti, ne vidim razloga da produžavam ovu patnju. Ne razumijem kakvog smisla ima umrijeti od iscrpljenosti zbog uzaludnog napora.”
Rekavši to, prestane lupati nogama i ubrzo potonu bestraga.
Druga žaba, ona upornija i tvrdoglavija, rekla je samoj sebi:
“Ne postoji način! Ništa se ne može učiniti da isplivam iz ovoga. Ipak, makar se smrt
približila, radije ću se boriti do posljednjeg daha. Ne želim umrijeti ni sekundu prije no što kucne moj čas.”
Nastavila je lupati nogama i praćakati se satima stalno na istom mjestu, a da se nije pomjerila ni centimetra. Iznenada, od tolikog batrganja i lupanja batacima, udaranja i mlataranja, vrhnje se pretvorilo u maslac. Iznenađena, žaba skoči i kližući dođe do ruba posude. Odande se mogla vratiti kući sretno krekećući.

Nemoj se predati ni kad si poražen!

MOC RIJECI


Jednom kad je Majstor govorio o hipnotičkoj moći riječi neko iz pozadine povika:

“Pričaš besmislice! Ako kažem Bog, Bog, Bog, hoće li me to učiniti božanskim? A ako kažem Grijeh, Grijeh, Grijeh, hoće li me to učiniti zlim?”

“Sjedi, kopile jedno!”, reče Majstor.

Čovjek se je toliko razbjesnio da mu je trebalo vremena da povrati govor. Tada je prosuo kišu uvreda na Majstora.

Majstor, pokajnički, reče: “Oprostite gospodine, zanio sam se. Istinski se izvinjavam za svoju neoprostivu omašku.”

Čovjek se odmah smiri.

“Pa, eto vam odgovora: trebala je samo jedna riječ da pobjesnite i još jedna da vas smiri.”, reče Majstor.

***

“Jednominutna besmislica” – Antoni de Melo


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ZASTO BITI BESKRAJNO ZNATIZELJAN



Postoji mnogo razloga zbog kojih čovjek treba biti znatiželjan. Evo samo nekoliko:

Nećete dozvoliti da dijete u vama odraste.

Uspjećete objasniti mnoge stvari bez tuđe pomoći.

Doživjećete potpuno neočekivane situacije.

Pronaći ćete istinu za kojom tragate.

Shvatićete da nikad nije kasno za učenje.

Postaćete efikasniji i produktivniji.

Spoznaćete draž različitosti.

Uspostavićete nove veze s ljudima.

Bićete mnogo pozitivniji.