|
Penzioner vladika Atanasije (Jevtic) protiv Sabora i vladike Jefrema:
"Цитат:
Епископ Атанасије (Јевтић)
О обнови литургијског живота,
а не промени или реформи Литургије
– осврт на одлуку протеклог Св. Арх. Сабора
Завршени мајски Свети Сабор Архијереја наше Цркве, као што је познато, донео је о литургијском животу наше Цркве мудру одлуку, која гласи:
"Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави САСабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих Помесних Православних Цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот. У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама СПЦркве у погледу служења Св. Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поректа наше Цркве. Истовремено, умолити Преосв. Г. Епархијске Архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу. Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања САСабора".
Одлука је објављена у званичном Саопштењу САСабора 25. маја 2007 (где су речи "резултате до којих буде дошла" скраћене у "резултате рада", и изостављена је последња реченица). Из одлуке Сабора је јасно да се Сабор завршен мирно, без неких, претходно од неодговорних људи, најављиваних или очекиваних "подела". Одлука Сабора не даје никаквог основа за билокакве недобронамерне закључке: да је неко, или неки, на Сабору "победио", а да је неко, или неки, "поражен". На овом Архијерејском Сабору, под председништвом Свјатјејшег Патријарха Павла, нико није ни "победник" ни "поражени", него је, ипак, и поред "распре и не малог препирања", како је, уосталом, бивало на Саборима Цркве (још од Апостолских времена - ДАп.15,2), пројавио се и деловао дах и дух Духа Светога, "благи лахор" Утешитеља Цркве. Иначе, у Цркви Христовој Православној, за "победу" је потребан подвиг, не само чланова Комисије, него и све остале браће Архијереја, свештеника и верника, подвиг животно-делатног и молитвено-литургијског обновитељског осазнавања и доживљавања свеукупне Тајне Христове, оживотворавање хришћанске и особито литургијске свести и препорођајног самосазнања сваког члана Цркве као Богочовечанског Тела Хритовог, самосазнање у непрекинутој живој и пуној дијахроничној и дијапросторној Саборности. За евентуални, пак, "пораз" некога у Цркви, увек постоји лек спасоносног покајања, као духопокретаног преумљења и благодатно-животног препорођења - ума, душе, срца, тела.
А и зашто би било "подела" или "пораза", кад у ономе главноме, што се на Сабору говорило и радило, код већине Саборских Отаца, није реч о некој "промени" или "реформи'" Свете Литургије, него о обнови свију нас у Цркви кроз обнову нашег живљења и битовања - хришћанског, православног, јеванђелског, литургијског. Зато је, вероватно, и речено да Комисија може да дође до закључка о потреби и "промене", схватане, колико ми видимо, у смислу обнове, донекле и у понечему, заборављене или испуштене или потиснуте вековне праксе Саборног Православља. Ово посебно наглашавамо у контексту ставке у одлуци Сабора о "консултовању праксе и духовног искуства (читам: литургијског искуства) осталих Помесних Православних Цркава".
Оно што овде желимо да размотримо то су мудро срочене речи одлуке: "устаљени вековни поредак наше Цркве", те да погледамо њихов прави, дубински смисао. Јер, оно што неки, углавном нестрпљиви "ревнитељи не по разуму" (како нас Свети Апостол предупређује, јер за њега ни "ревност по Богу" није довољна, ако није "по разуму" /κατ επιγνωσιν = "по познању"/ Истине = Тајне Христове - Рм.10,2; Кол.2,2), брзоплето изводе из саборске одлуке јесте само оно што они уско и тесногрудо подразумевају под речју "вековни", тј. под тим подразумевају само литургијску праксу у неким крајевима СПЦркве која је у новије време код нас ушла из Карловачке Митрополије, дакле једва пар векова. "Вековни поредак", међутим, треба схватити као вишевековни поредак - за нас Србе: макар од времена Светога Саве - те зато појава проблема или неспоразума око наводних "промена" или "новíна" у богослужењу, и конкретно Литургији Цркве, заиста потребује начелно проучавање, те је зато и дошло до стварања Саборске "Комисије за проучавање литургијских питања". Иначе, "пресуде" и унапред (дис)квалификације од неодговорних, најчешће незнавених појединаца или групица, обеспредмећују и сам разлог и смисао образовања и рада Саборске Комисије о томе. (Додајемо, притом, да питање Литургије није ствар само Комисије САСАбора).
+
Изгледа, међутим, да су тако схватили формирање Комисије и њен будући рад и неки учесници самог Сабора, за које данашња "устаљена пракса" наше Цркве не значи непрекинуту од Светог Саве до данас вековну праксу Православне, и у њој и са њом, Српске Цркве. За неке од њих је "вековна пракса" уствари само новонастала и новоуведена, пре пар векова, карловачка пракса, она која није заведочена у нашим рукописним и првим штампаним Служабницима, већ се појавила са донетим код нас, или прештампаним, углавном у Карловачкој Митрополији, Служебницима из Кијева, Лвова, Виљнуса, или и Москве (потпале под њихов утицај), [1] који су при штампању потпали под утицај новоуведених момената и додатака, насталих из новијег прозападног руског богословаља, или и праксе, који утицаји су, почев од наметане Флорентинске уније, па преко Тридентског концила (1545-63) и насилне Брест-Литовске уније (1596) у Пољско-Литовском краљевству (које је дуго држало окупирану југозападну Русију), па до Петра Могиле (1632-47) и његове латинствујушче Кијевске школе, ширили се по Русији и до Балкана, а преко новоштампаних у Венецији грчких књига (крајем 16. и у 17. веку, под сличним утицајем) и у пределе Цариградске Патријаршије на Истоку. Наши први штампани србуљски Служабници и Молитвослови (=Требници), током 15-17. века, нису имали те утицаје, ни новоувођене додатке. Ове је Служабнике имао са собом Св. Патријарх Гаврило (Рајић) на Сабору у Москви 1655.г., [2] и тамо тада показао, уз остало, да у њима нема додатка Тропара 3. Часа и још неких нових момената, који су касније уведени из пренетог нам у Карловачку Митрополију и потом наметнутог "поретка" (у том наметању предњачили су, нажалост, сами Митрополити, нарочито Павле Ненадовић /1747-68/, о чему постоје озбиљне и документоване студије).
Тако су се на овомајском САСабору појавила - али не као саборски, нити су усвојени од Сабора - два текста (колико до сада знамо), које желимо овде да расмотримо, јер они то потребују, ако низашто друго онда ради православног, црквеног, српског дијалога. Јер, и Православна полифонична симфонија не само да то не искључује, него управо укључује и подразумева, јер постоји, и треба да постоји, унутацрквени дијалог, дијалог не надговарања и надгорњавања, дакле не дијалог надмудривачки и рушилачки, него дијалог братски и изграђујући, дијалог црквоградитељни. [3]
Ова два текста поднета су на Сабору, и ваљда читана (само делом?), но на њих се Сабор, судећи по одлуци и Саопштењу, није детаљније освртао, али су они, као такви, затим објављени на сајтовима неких Епархија, и тако су постали јавни, доступни и нама и јавности. Наиме, на сајту Источмноамеричке Епархије изишао је (вероватно уз сагласност аутора) текст Еп. Бањалучког г. Јефрема (упућен САСабору 12. маја 2007, не као "Отворено писмо Сабору", како га, после Источноамеричког, преносе неки други сајтови, којима је више стало до сензације, неголи до истине). Текст на 5 страна представља израз "(у)збуњености" ауторове, због, како каже, "онога што се у нашој Цркви догађа последњих година, на плану нарушавања црквеног богослужбеног поретка, посебно приликом служења Св. литургије"(правопис аутора - еп.Ат.). Овако почиње, нејасно и збуњено, овај збрдаздола написан текст једног Аријереја - Сабору браће Архијереја. И одмах с почетка тврди се у њему да је, "на плану нарушавања... поретка", реч о "смишљеном плану" нарушавања богослужења у нашој Цркви, а затим даље аутор помиње примере о Божићу и Васкрсу "жалосне новотарске промоције" на истоку, западу и југу "Српског духовног простора", мислећи, ваљда на ТВ преносе Литургије у РСрпској и(ли) Србији, и онда дословно додаје: "овакву слику послали смо у свијет, на жалост наше Цркве и вјерника и радост наших противника". Очигледно да аутор своју сопствену "жалост" приписује вјерницима, а "(злу)радост" противницима. Интересантно је, међутим, да Г. Епископ Бањалучки не поставља себи питање: да ли је уопште добро да се Света Литургија преноси на ТВ? Искуство нам говори да тако нешто не малобројни хришћани сматрају као стварно учешће у богослужењу Свете Литургије, а уствари је то само виртуелна замена стварности, како је иначе наше време итекако загушено разноразним виртуелним стварностима, имитацијама и сурогатима живота.
Било би преопширно да наводимо све дотакнуте у тексту теме и питања која "збуњују" аутора овога текста, али добар део тих питања и тема јасно показује да Бањалучки Владика има за мерило и критеријум "устаљеног поретка" у нашој Цркви не стварно, изворно Литургијско Предање и поредак Православља, него ону новонасталу и Светосавском Предању наметнуту праксу и поредак који нам је, не тако давно, дошао из Карловачке Митрополије.
(Аутор даље говори, нпр., о: "свештеничкој заклетви" /мало ниже спомиње и архијерејско "закљињање"/, које "заклетве" иначе нема у изворном Предању наше Цркве; њему смета "шарена скуфија која неодољиво (sic!) подсјећа на... западњачку тијару", ваљда зато што никад није видео у Музеју СПЦ (15. век) и у кивоту Св. Василија у Острогу (17. век) стару православну, вишевековно предањску митру, каква је напр. на глави Св. Кирила на фрескама и каква је и данас у Александријског Патријарха; даље спомиње "правно дејство... одлуке донесене од правних субјеката", мислећи на неке одлуке САСабора, док вековно Црквено Предање зна само за Свете Каноне, а речник "право" и "правни субјекат" уведен је преко фамозних Конзисторија јужноруских и карловачких, из времена ултракатоличких монархија, којима су тамошњи Православни робовали физички, а, нажалост, неретко и вољно имитаторски. Има још у тексту оваквих и сличних примера који одају ауторов избор "референци", или "репера" и "критеријума", по којима суди и мери нашу Црквену стварност изван своје Бањалучке Епархије као модела за север-југ и исток-запад. Али, да се не задржавамо на том "јадиковању").
Аутор у свом тексту, уз остало јадиковање над "новотаријама" (он то зове "новотарење"), каже даље дословно: "довољно је пажљиво ишчитати и усвојити <Извјестије учитељноје>, које се дотиче свих сфера живота и припрема свештенослужитеља који намерава богослужити." И затим са жаљењем додаје: "Нажалост, млађе генерације свештенослужитеља једва да су и чуле, а још ређе читале и у литургичкој припреми примјењивале ово свеобухватно (sic!) правило које је на волшебан начин нестало из новог српског служеника. Да ли баш случајно?" Не бисмо да набрајамо даље примере носталгије Бањалучког Владике за "поретком" и "типиком" из покојне ултракатоличке Аустроугарске и њене не мање ултракатоличке претходнице Пољско-Литванског краљевства, одакле је, најпре у Југозападну Русију и одатле у Карловачку Митрополију, доспело много тога за чим он данас жали, и подозрева све који знају да је то тако, па се зато тога и не држе, и неће се држати, не зато што су "обновљенаши", "реформисти" итд. итl
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
