banjalukaforum.com

Čovek s jednom cipelom

Neki je čovek ušao u autobus i seo pored čoveka koji je samo na jednoj nozi imao cipelu.
“ Očigledno je da ste izgubili jednu cipelu.”
“ Ne dobri čoveče ”, odgovorio je, “ jednu sam našao.”

Ako je nešto očigledno, ne mora biti i istinito.



Dva zidara

Prvi zidar:

Po ceo dan samo slažem cigle jednu na drugu. Dolazim ujutro na posao i slažem sve do pauze za ručak. Posle ručka opet slažem cigle do kraja radnog vremena. Jedino zadovoljstvo na poslu je petkom popodne kada dobijem platu za tu nedelju.

Drugi zidar:

Ja gradim kuće. Svaki dan mislim na ljude koji će u njima stanovati. Mislim kako će biti radosni kad prvi put ugledaju svoj novi dom. Mislim o deci koja će u njima rasti. Mislim o generacijama koje će ih uređivati i smatrati svojim domom. Ja ne gradim kuću, ja gradim nekome dom.

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté

People are often unreasonable, illogical and self-centered;
Forgive them anyway.

If you are kind, people may accuse you of selfish, ulterior motives;
Be kind anyway.

If you are successful, you will win some false friends and some true enemies;
Succeed anyway.

If you are honest and frank, people may cheat you;
Be honest and frank anyway.

What you spend years building, someone could destroy overnight;
Build anyway

If you find serenity and happiness, they may be jealous;
Be happy anyway.

The good you do today, people will often forget tomorrow;
Do good anyway.

Give the world the best you have, and it may never be enough;
Give the world the best you've got anyway.

You see in the final analysis, it is between you and God;
It was never between you and them anyway.

----------------------------------------------------
by Mother Theresa and/or Dr Kent Keith (*)



NOTES:

1. (*) The verses above was reportedly written on the wall of Mother Teresa's home for children in Calcutta, India, and are widely attributed to her. And some sources say that the words were written on the wall in Mother Teresa's own room. However, these words are based on a composition originally by Kent Keith, but much of the second half has been re-written in a more spiritual way.

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté

Interesantna ispovijest izraelskog vojnika:

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Li5mf_yEjss[/youtube]

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=HNXwhv8Mooo[/youtube]

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté

Budisti nemaju Boga. Svi ostali većinom imaju jednog.

P.S. Kakav ti je to potpis? Znači pripadnici Hamasa, Hezbolaha, Fataha...pate od deficita? Ne bih se složio.

_________________
meet me on the other side
where as a rose I will wake
though blind I'll follow every step you take...

_________________
Ja sam lav Istine, a ne lav strasti.
Moje djelovanje je svjedokom mojoj religiji.

Ma liberté

Razgovor sa Bogom

"Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog.

"Ako imaš vremena" rekoh.

Bog se nasmeši."Moje je vreme večnost" .

"Šta si me hteo pitati?"

"Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što razmišljaju usko o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.

Što zive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?"

Osmehujući se, Bog odgovori:

"Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu. Da nauče kako se nije dobro uporedjivati s drugima ... Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kojem najmanje treba. Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče opraštati.... tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati. Da nauče, da se novcem može kupiti sve. Osim sreće i ljubavi. Da nauče da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a videti je različito. Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli. Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti šta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

Samo dve reči

Bio jednom jedan samostan u kojem je vladala stroga disciplina. Poštovajući zavet ćutanja nikome nije bilo dozvoljeno da govori. Ali, postojao je jedan izuzetak. Svakih deset godina redovnicima je bilo dozvoljeno da progovore u dve reči. Nakon što je proveo prvih deset godina u samostanu, jedan redovnik je došao do predstojnika samostana. "Prošlo je deset godina," kaže predstojnik samostana. "Koje dve reči želiš izreći?"
"Krevet... tvrd..." reče redovnik.
"Razumem," odgovori predstojnik samostana.
Deset godina kasnije, redovnik se vratio predstojniku samostana. "Prošlo je još deset godina," reče predstojnik samostana. "Koje dve reči želiš izreći?"
"Hrana... neukusna..." reče redovnik.
"Razumem," odgovori predstojnik samostana.
Još je deset godina prošlo i redovnik se ponovo susreo s predstojnikom samostana koji ga upita: "Koje dve reči želiš izreći nakon ovih deset godina?"
"Ja... odustajem!" reče redovnik.
"Pa, razumem i zašto," odgovori predstojnik samostana. "Sve što si god radio je bilo samo prigovaranje."

Prolece


Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Za sve osobe čiji je osmeh
taj koji cini boljim ovaj svet.

Lazna Istina

Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dečaka i spalili selo u kome je živeo. Kad se otac vratio, video je zgarište i učinilo mu se da je ugljenisano dečije telo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio je dečije telo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.

Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobegao od razbojnika i vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata. Otac koji je još uvek plakao i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je: "Ko je tamo?"

"Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata."

Otac je pomislio da se neki obestan dečak s njime šali. Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dečak je uporno kucao, ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dečak je otišao. Otac i sin više se nikada nisu videli.

Na kraju je mudrac dodao: "Smatraš li nešto istinom, ako se toga previše držiš, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj otvoriti".




Prava ljubav

Za Mozisa Mendelsona, dedu cuvenog nemackog kompozitora nikako ne bi moglo da se kaze da je bio lep covek. Imao je pilicno nisku figuru i bio je groteskno povijen u ledjima. Jednoga dana otisao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu kcer Frumtje. Mozis se beznadezno zaljubio u nju. Medjutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osecala odbojnost prema njemu.

Kada je doslo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojcine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga sto je odbijala da ga pogleda, osecao je duboku tugu. Posle nekoliko pokusaja da zapocne razgovor, Mozis je stidljivo upitao:
- Da li verujete da se ljudi vencavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizuci pogled. A vi?
- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima rodi decak, Gospod objavi kojom ce se devojkom ozeniti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buducu mladu . Zatim je Gospod dodao: "Tvoja zena bice grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Boze, grbava zena bice prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju ostavi da bude lepa."

Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oci i protresla ju je jeza od nekog dubokokg osecanja. Ustala je i pruzila Mendelsonu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privrzena supruga.

Dobro drvo


Bilo jednom jedno drvo…
Dobro drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće. I isplevši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj. Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama. Jeo je njegove slatke plodove, jabuke. Dobro drvo i dečačić bi se ponekad igrali žmurke i kad bi se umorio, dečačić bi zaspao u senci drveta. Mali dečak je veoma voleo drvo. Zaista, voleo ga je i srcem i dušom. I Dobro drvo bilo je sretno. Ali, vreme je neumitno prolazilo…

I dečak je odrastao. Dobro drvo je sada često ostajalo samo. A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče: „Hajde, dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mojim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci. I budi sretan.“ „Ali, suviše sam veliki da bih se peo na tebe i igrao se s tobom“, odgovori dečak Dobrom drvetu. „Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam... Ali, znaš, potreban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“ „Žao mi je“, ogovori Dobro drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke... Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu... Tako ćeš doći do para i biti sretan.“ I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih odnese sa sobom. I Dobro drvo se opet oseti sretnim. Dugo je vremena opet prošlo, a dečak nije navraćao...

I Dobro drvo je bilo veoma tužno. A onda, jednoga dana, dečak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. „Hajde, dečače“, reče ono. „Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama... I uživaj!“ „Nemam vremena za to, imam previše posla“, odgovori dečak. „Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo“, objasni on. „Želim da imam ženu i decu i zato mi je potrebna kuća... Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?“ „Ni ja nemam kuću“, odgovori drvo. „U stvari, čitava šuma je moja kuća... Ali, evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi napraviti kuću. I tako ćeš biti srećan.“ I tako dečak poseče grane Dobrog drveta, odnese ih i od njih sebi sagradi kuću. I dobro drvo se ponovo osećalo veoma srećnim.

Još podosta vremena prođe, ali dečak nije navraćao. I kada se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko sretno da je jedva bilo u stanju reč da izusti. „Hajde, dečače“, pozva ga drvo šapatom. „Dođi i poigraj se.“ „Odveć sam star i tužan da bih se igrao“, odgovori dečak. „Ali, želeo bih jedan čamac, koji bi me odvezao daleko odavde... Možeš li mi naći neki čamac?“ „Pa, poseci moje stablo i načini sebi čamac“, odgovori Dobro drvo. „Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i da budeš srećan.“ I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta... i načini sebi čamac... i odjedri daleko, daleko. I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.

Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi. „Žao mi je, dečače“, dočeka ga Drvo. „Ali, zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati... Znaš, ne rađam više jabuke...“ „Zubi su mi se istrošili i više ne mogu da jedem jabuke“, odvrati dečak. „Nemam više ni grana“, nastavi Dobro drvo „na kojima bi se mogao ljuljati.“ „Odveć sam star za takve stvari... mislim, za ljuljanje na granama“, primeti dečak. „Nemam više ni deblo“, reče Dobro drvo „na koje bi se mogao uzverati.“ „Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću“, zaklima glavom dečak. „Žao mi je“, uzdahnu Dobro drvo. „Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam... ali mi ništa više nije ostalo. Sada sam samo jedan stari panj. Žao mi je, zaista...“ „Pa, više mi mnogo ni ne treba“, uzdahnu i dečak. „Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.“ „U redu onda“, odvrati Dobro drvo, istežući se koliko god može. „Stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, dečače, i sedi. Sedi i odmori se.“ Dečak postupi kako mu je rečeno. I Dobro drvo se oseti beskrajno sretnim.

Na 72. spratu jednog nebodera mladi čovek je gledao kroz prozor. Na vrata pokuca njegov sekretar, uđe pa reče:

- Gospodine, samo da vam javim da je onih 7 miliona dolara upravo leglo na vaš račun.
- Dobro, dobro . . . reče mladi čovek pomalo odsutno, a potom odmah upita :

- De, reci mi, šta bi ti da ti neko kaže da si dobio 7 miliona dolara? Šta bi radio?

- O, pa. . .ne znam gospodine. . .ja se pravo da vam kažem nisam nikad ni usudio da razmišljam o tako velikoj sumi. . .ali. . .verovatno bi moj život bio sasvim drugačiji - reče sekretar.
- Drgačiji kažeš. Bio bi radostan pretpostavljam?

- Jako gospodine. Mislim da se u stvari ne bih treznio nedelju dana od slavlja.
- E, lepo. . .a vidiš, mene ta vest koju si mi upravo saopštio dolara uopšte ne dotiče. I sad ja tebe pitam, šta koji moj ja ovde radim ako me takve stvari više ne raduju? Čemu sve ovo?! Šta je život uopšte? Ispali mladi čovek seriju pitanja gledajući svog sekretara pravo u oči.

- O. . .ne bih znao to gospodine. . .to je više ovako. . .filozofsko pitanje, morali bi da pitate nekog mudraca za te stvari - reče sekretar sav zbunjen.

- BRAVO! Upravo to ću iz ovih stopa da uradim.
Molim te, organizuj mi put za Nepal, idem pravo kod dalaj Lame.Taj zna sve - reče mladi čovek zbunjenom sekretaru i žurno napusti kancelariju da se spremi za put.

. . . kod Dalaj Lame . . .

- Učeni Lamo, ja te neću mnogo opterećivati svojim pitanjima, imam zapravo, samo jedno, a ono glasi : ŠTA JE TO ŽIVOT?
Ja sam znate potpuno ostvaren čovek. Imam mnogo stanova, kuća, imam čak dvorac u Engleskoj, apartmane na Azurnoj obali, imam kockarnice, fabrike, poslove koji sami sebe vode, imam banke, imam ženu, ljubavnice, decu, zdravlje. . .obezbedio sam 6 svojih pokolenja unapred, imam dakle SVE! Ali. . .još uvek ne znam zašto smo mi ovde i šta je to život. . .i tako te stvari pa ako bi Vi. . .
i tu ga učeni Lama učtivo prekide:

Mladi gospodine, ja sam davno radio jedan doktorat na tu temu ali to bi vama bilo jako opširno. Evo šta ćete da uradite. Otiđite na reku Gang. Tamo ima jedan starac koji zna odgovore na SVA pitanja. On će vam reći.

Mladi čovek odmah organizuje ekspediciju ka reci Gang i zaista, posle malo probijanja kroz šipražje i vrbake, na obali reke, sedeo je starac, sav sed i zarastao u belu kosu i bradu, zagledan negde daleko u drugu obalu reke.
Mladi čovek mu polako priđe i reče:

Oče, ja dolazim preko pola sveta samo da mi daš odgovor na jedno pitanje.
- Pitaj sinko - reče starac nirnim glasom.
- Reci mi oče - š t a j e t o ž i v o t?

A starac poćuta neko vreme i ne pogledavši mladog čoveka, zagledan i dalje u obalu preko puta. . .misli . . . misli . . . pa onda reče:
Sine . . . život, to ti je jedna veeelika reka . . .

- Ma dobro to - reče mladi čovek, ali šta je sa novcem, bankama, jahtama, kockarnicama? Šta sa luksuznim automobilima i nakitom? Šta sa hotelima, putovanjima po celom svetu? Kolekcijama slika i vina, ergelama konja . . . Šta sa ljubavnicama, raskalašnim šopinzima, zabavama? ŠTA SA TIM ??!

A starac se okrete, poče da ustaje pa sav zbunjen reče: Čekaj bre . . . pa zar nije samo . . . jedna velika reka ??

Svadja

Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
Ovaj drugi je uzvratio:
- Zasto da ne. Oko cega cemo se svadjati?
- Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
- U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
- Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

Prica jedne svece ...

Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoci i toplini
koju darujem. Veselim se da mogu goreti za vas. Da nije tako
lezala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, sto duze gorim, to kraca postajem, to se vise blizim svome kraju. «Izgorela je» reci cete, a ono sto je ostalo vi cete
baciti. Znam, za mene postoje dve mogucnosti: Ili da ostanem u kutiji
u tami, ili da gorenjem postajem kraca. Dajem sve u korist svetla, a time dovodim samu sebe kraju . Ipak lepse je ako mogu nesto dati...

Gledaj, isto je tako s ljudima! Ili se povuku , ostajuci sami za sebe i sve je hladno i prazno; ili se priblize ljudima i daruju im od svoje topline i ljubavi i onda zivot dobija smisao. Ali, znaj i to da za ovo moras dati nesto od sebe samog, nesto od svoje radosti, od svoje srdacnosti, od svog smeha, mozda nesto i od tuge. I ne trebas bojazljivo razmisljati
o tome kako ces sacuvati samo sebe. Mislim da samo onaj ko druge veseli postaje sam veseliji. Samo onaj ko je svetlo drugima, sam ce primiti svetlo. Sto vise goris za druge to ce svetlije biti u tebi samom.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspolozeni, jer se boje biti
ovde za druge, zale se i neprestano mrmljaju na teska vremena.
Jos uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, vece je i vrednije nego sva tama sveta.

Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja, mala sveca.

Lepota i rugoba

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba. "Hajdemo se kupati u moru", rekoše. Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoju odeću. Budući da se stidela hodati naga, obuče Rugobinu odeću i pođe svojim putem.

Ljudi i danas često zamene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom odećom.

Dva krcaga

Vodonoša u Indiji imao je 2 velika krčaga koje je nosio obešene o motku o vratu. Jedan krčag je bio napukao, a drugi je bio savršen. Dok je savršeni krčag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka do kuće, napukli krčag doneo bi samo polovinu. Pune dve godine ovo se dnevno ponavljalo i vodonoša je donosio meru i po vode do gospodareve kuće. Naravno, savršeni krčag je bio ponosan na svoj doprinos, savršen za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krčag stideo se svog nedostatka i osećao se jadno doprinoseći samo polovinu onog šta je trebao.

Po isteku druge godine, shvativši svoj gorki neuspeh, jednog dana reče vodonoši pri potoku:

- ''stidim se sebe i hteo bih se izviniti ."

- "zašto" upita vodonoša, "zašto se stidis?"

Krčag nastavi:

-"proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuće. Zbog moje mane ti radiš više a ne dobijaš naknadu za svoj napor."

Vodonoša se sažalio nad starim, napuklim krčagom i saosecajno reče:

-" kad se budemo vraćali želeo bih da obratiš pažnju na prekrasno cveće uz stazu"

Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krčag opazio je s jedne strane divno cveće obasjano suncem i to ga je malo oraspoložilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i još jednom se izvini vodonoši za svoj neuspeh.

Vodonoša mu reče:
- "Da li si opazio da je cveće samo s tvoje strane staze, a na strani savršenog ga nema??? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke cveća i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Već dve godine berem ovo divno cveće i njime ukrašavam gospodarev sto. Bez tebe ova lepota nikada nebi krasila njegov sto."

Odlicne price Lakilein, svaka cast! Mozda je upravo ova tema ono sto ovom podforumu daje duh duhovnosti, mozda je ova tema sve sto nam je potrebno na ovom podforumu. Vjerujem da je Isus tako cesto koristio price da prenese poruku upravo zato jer je znao njihovu vrijednost.

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.