banjalukaforum.com

Nazalost popularno naucni programi sluze za zaglupljivanje masa i mnogo su opasniji od grand, farme i slicnih nebuloza na prvu loptu.
Vrlo jednostavna cinjenica, nije moguce uciti uz TV, procesualnost je kratka, udje u jedno izadje u drugo. Popularizacija Nacionalne Geografije, Diskoverija i slicnih upravo ide u tom pravcu i kad pogledate da su neprofitne televizije a ima ih na svakom cosku + ko im je vlasnik, dobijate kompletnu sliku. Cilj je potpuno unistiti kulturu citanja, imate sad klince u americi koji nisu u stanju da nauce slova jer su im previse apstraktna. Znaci, sve se banalizuje i vracamo se u pecinsko doba.

О идолопоклонству

http://pravoslavni-odgovor.com/okultizam/gatanje_idolopoklonstvo_vracanje_astrologija.htm

Наш век је идолопоклонички. Даћу само неке обрисе, јер није могуће за ово време све изложити о овој теми. Цитирао бих на самом почетку Светог Јустина Философа, који је био савременик оних живих идолопоклоника, мада и међу нама има доста идолопклоника. Заправо у свакој нашој души постоји искушење идолопоклонства. У току нашега дана од 24 часа паднемо барем пет минута у идолопоклонство. Међутим, будући Свети Јустин философ из првог и другог века њему је идолопоклонство најближи водећи философски идолопоклоници тога времена. Он расправља са једним Јеврејем у писму о идолопоклонству и божанским стварима: « Никада неће о Теофане, бити других богова, нити их је икада било, осим онога који је створио Васељену. Ми не мислимо да се наш Бог разликује од вашег (дакле Јеврејскога Бога примедба о.Илариона). То је онај исти Бог који је ваше оце из Египта извео моћном руком и испруженом мишицом. Не полажемо наду у некога другога Бога, а њих ни нема, него у истога Бога у кога се и ви уздате у Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева«.

Овде се види да је наша вера само оплеменила Стари Завет, а није га укинула. Идолопоклонство је увек многобожачко. Кумири (идоли) су некада сребро и злато, дело људских руку, како певамо у псалмима „они уста имају а не говоре, очи имају а не виде, уши имају а не чују, ноздрве имају а не миришу...“(Псалм 115).

Супротно идолима или кумирима Бог је жив, каже Исус Навин, исто то каже и свети цар Давид у псалму. Бог оживљава, васкрсава из мртвих и улази у историју што вам је познато. Касније ћу споменути да не постоје богови који уста имају. Постоје и обоготворени деификовани људи. Идолопоклонство је у бити језгро многобоштва, односно паганства. Заправо то је прелест златног телета из Мојсијевих времена која је присутна и дан данас. Изгледа да је овај свет у потпуности идолопоклонички, мада се он назива атеистичким. Под видом атеизма врло често се прикрива идолопоклонство. Осим тога идолопоклонство је стално искушење и за нас хришћане. Ми смо стално изложени да у нашој души двојичимо између Јеванђеља и идола.

Идолопоклонство обожава створења или творевину човечију. Идолопоклоник на пиједестал уздиже углавном кривобогове небогове, лажне богове а и људе, уживања властита, расу, нацију, локално припадање неком народу, претке, државу и врло често новац, односно богатство. Идолопоклонство у крајњем свођењу обожава демоне и то је на крају вид сатанизма. То је потпуно добровољно падање на треће ђаволско искушење из Јеванђеља. То је, заправо, обожавање апокалиптичке звери Откровења Јовановог, за коју знамо да је Антихрист. То обожавање је из даљине, антихрист се још није појавио, али већ има своје идолопоклонике. Не можете служити Богу и богатству. Дозвољено је бити богат, све до оне мере док наше богатство не постане наше божанство.

Идолопоклонство једино пориче божанску суштину живога Бога. Зато је оно неспојиво са хришћанством. Мени се чини да је нама људима идолопоклонство урођено, али да смо га током живота и образовање и цивилизацију додир са уметношћу покупили. Мислим да нас је Ориген уловио на делу као религиозне болеснике када вели да »идолопоклоник своје вечно познање Бога примењује на било шта друго осим на живог Бога«. Знате да је Ориген осуђен због неких заблуда у вери, међутим на овом месту, у овој мисли мени се чини да је потпуно у праву.

Свима су познати спортски идоли и не бих да се на ту »златну телад« уопште острвим, или било кога повредим. Многе међу њима и сам поштујем. Знам да су потпуно недужни. То идолопоклонство великих спотиста не зависи од њих. Ја не говорим против спорта или спортиста, сачувај Боже. У спортском часопису SQ (Спортски коефицијент) у броју 2 на 32. страници пише да су неки Будисти у Бангкогу поставили у пагоди кип фудбалера Дејвида Бекама.

Један од будистичких жреца је рекао да они не славе само богове од ебоновине, злата или слоноваче, већ и људе од крви меса. То је дакле потпуно идолопоклонство. У Чикагу и другим градовима Америке и Европе, веома се множи секта која се зове „Пагански пут“ која је у основи многобожачка. Шири се дакле империја окултистичког бизниса и индустрија спиритизма. Фудбалски навијачи у новије време, како пишу новине, откидају бусене са зеленог тепиха и односе кући као својеврстан фетиш.

Вама је позната многобожачка парола која је вероватно дошла из Црне Горе, са Цетиња :“Ми имамо свога Бога, он се зове Бодирога“. Ја Дејана Бодирогу веома волим и поштујем. Због њега сам ушао на гроб Господњи, јер је то била најбоља препорука за нас Србе који смо тамо стигли. Знам да је он достојан сваке похвале, врло је побожан и Православан. Али ето десило се да га ставе на пиједестал неког божанства. Међутим, сасвим је недужан тај „Бели Меџик“, он не само да је крштен и миропомазан већ и васкрсао из смрти идолопоклонства, јер је потпуно православни хришћанин кога описује и лепота духа и тела, који је наследио од својих ујака Херцеговаца.

Најлакши начин да човек заради милион долара је да оснује секту - пише Рон Хабард, оснивач Сајентологије. Ви знате да је јапански цар по обичајном праву деификован и да се њему приступа на идолопоклонички начин. Адолф Хитлер је рецимо био обавештен, да је више људи одушевљено његовом окрутношћу подигло олтаре у својим кућама где су његовим фотографијама приносили жртве. Та идолопколоничка апотеоза коснула се и Владимира Илића Лењина, Карла Маркса па и известан начин и Џона Кенедија, Стаљина који је има поклонике његовог култа. И код нас је царевао један кумир од крви и меса, по имену Јосип Броз Тито.

Сав Олимпијски многобожачки Пантеон је имао узоре у деификованим људима, кажу познаваоци старе културе. Ти богови сигурно нису од искона, већ су постали то процесом обоготворења, односно уписом у ред богова. Пре деификације у старој Грчкој и Риму ти људи су имали своје биографије, датум и место рођења. Мени се данас чини да тај Олимпски Пантеон васкресава и да се на исти начин стварају полубогови нашег времена.

Богови од крви и меса су били Александар Велики код Грка, Јулије Цезар код Римљана, а у нашем времену су то многи виђени глумци и популарни спортисти. Мерилин Монро има свој храм где се бласфемно дели наркотик и на тај начин пародира латинска миса пред њеним кипом, који је постављен ту као божанство.

Такав култ има Елвис Присли, Френк Синатра, Антонио Бандерас, Роберт Редфорд, Арнолд Шварценегер, Харисон Форд, Франц Бекенбауер, француски фудбалер Зидан- Зизу, Петар Челик, Дејан Бодирога, Дејан Станковић, Дејан Савићевић и један раскалуђер Распућин, Мохамед Али и сви Битлси, а нарочито Џон Ленон, Ролингстоунси, а посебно Мик Џегер, на филму некада Валентино, Грета Гарбо, Марлон Брандо, Салвадор Дали међу сликарима, Брижит Бардо, Рудолф Нурејев међу плесачима... и тако даље.

Свети апостол Павле види узрок ове појаве идолопоклонства међу људима у хомосексуалности и узрок уопштег богоборства. То се може видети у Делима апостолским. Свети Павле је провео много времена на стадионима, Олимпијадама. То се види из његовог стила, нарочито Посланицама Коринћанима. Он сматра да у свој тој жестини идолопоклоничкој стоји мужеложништво, односно хомосексуалност.

Не прави себи идола и нити каквога лика, немој им се клањати нити служити.

То је оно о чему смо говорили, а то је друга Божија заповест. Васељенски сабор одржан 787 године полазећи од оваплоћења Речи Божије Логоса дозвољава иконопоштовање. Иконе Христове, Пресвете Богородице, анђела и свих светих. «Част исказана на икони односи се на онога који је на икони приказан«, каже Свети Василије Велики. Ово кажем да неко не би нама приписао да поштовање икона којим случајем значи идолопоклонство. Ко поштује икону поштује личност која је на њој израђена, дакле не саму материју. Ми се не клањамо икони већ је почаствујемо.

Ja mislim da je idolopoklonstvo ako se gledaju afrički vračevi,šamani i sl.spodobe,a naročito gledanje sapunica.

AVATAR NA KASANDRINOM PUTU

Poslednjih dana na blagajnama naših bioskopa dešava se nešto neuobičajeno. Traži se karta više za film Avatar, novi mega hit reditelja Džejmsa Kamerona poznatog po ranijim ostavarenjima: Titanik, Terminator, Istinite laži, Osmi putnik 2 itd.

Bez sumnje se može reći da ovaj film donosi značajan tehnološki prodor u filmskoj industriji. Reč je o 3D tehnologiji kojom se vešto simulira dubina filmskog prostora tj. utisak treće dimenzije. Ovaj doživljaj moguć je u dovoljnoj meri samo u bioskopima koji su opremljeni specijalnim projektorima u kojima gledaoci koriste 3D naočare kao i u posebnim za tu namenu IMAX 3D bioskopima (kojih nema kod nas) u kojima se koriste specijalizovana filmska platna i posebne kacige – viziri, u kojima je doživljaj potpun. Filmovi u 3D tehnologiji se neko vreme već prikazuju. Avatar je međutim prvi blokbaster ogromnog budžeta koji je sniman specijalnim kamerama, očigledno sa ciljem da se demonostriraju sve prednosti ove tehnologije kako bi ona bila širokoprihvaćena i time poslužila za povratak publike u bioskope. Veličina prodora u doživljaju je ako ne veća od prelaska sa nemog na zvučni, onda bar slična onoj kod prelaska sa crnog belog na film u boji.

U osnovi radnje filma je već viđen scenario u kome kolonizatori žele da oteraju domoroce sa rodne grude radi eksploatacije rudnih bogatstava. Ovaj put priča je prebačena u daleku 2154. godinu na mesec Pandora jedne od zemlji najbližih planeta sistema Alfa Kentauri. Planetu nastanjuje narod Navi, humanoidna – čovekolika vrsta plave kože, znatno viša i snažnija od ljudi. Naviji su na civilizacijskom nivou afričkog ili južnoameričkog plemena i žive u harmoniji sa prirodom obožavajući njenu boginju majku Ejvu. Džejk je bivši marinac paraplegičar koji dolazi na Pandoru da u projektu Avatar zameni postradalog brata blizanca. On treba da daljinski upravlja genetski modifikovanim hibridnim telom Navija koje je specijalno pravljeno za njegovog brata koristeći činjenicu identičnog genetskog koda. Dok naučna misija Avatar ima za cilj približavanje i međusobno upoznavanje sa Navijima, korporativni sponzori projekta koriste misiju da ih diplomatski ubede da napuste selo ispod koga je nalazište retkog skupocenog metala.Tokom prve misije, usled napada ogromnog predatora Džejk se odvaja od grupe i zaluta. Njega od sigurne smrti spašava Nejtiri, ćerka plemenskog poglavice Navija. Ona dobija zadatak da podučava Džejka njihovom načinu života. Posle tri meseca Džejk postaje pravi Navi kada i stupa u vezu sa Nejtiri. Za to vreme on prilikom buđenja iz Navi tela prenosi informacije koju vojni deo misije koristi da zaobiđe diplomatsko rešenje i silom otera Navije sa željene lokacije. Narod Navija doživljava snažan napad u kome je dramatično ugrožena njihova fizička, a i duhovna egzistencija s obzirom da preti i potpuno uništenje njihovog svetilišta. Tada Džejk i ostatak naučne misije prelaze na stranu Navija...

Zaplet je prilično predvidiv i delom ranije viđan u filmovima kao što su Smaragdna šuma i Ples sa vukovima. Sa druge strane jednostavna priča vešto upakovana bajkovitim kompjuterski generisanim predelima, čudnovatim bićima, simfonijom svetlosnih pojava, vratolomnim kretanjima i specijalnim 3D efektima čini spektakularnu celinu sa bar na prvo gledanje šokantnim utiskom koja budi želju da se ponovo dođe na mesto u kome svet nečije mašte postaje virtuelna realnost.

Tehnologija koja je razvijena za potrebe snimanja ovog i drugih filmova, razvoj drugih novih tehnologija i njihov uticaj na svet današnjice daju nam povoda da se zabrinemo kuda sve ovo ide.

Po rečima Džemjsa Kamerona, za potrebe ovog filma prikazivanje fotorealističnih komjuterski generisanih likova je ostvareno korišćenjem nove revolucionarne tehnologije animacije zasnovane na hvatanju pokreta. Za razliku od ranijih sistema, gde je digitalno okruženje dodavano nakon što su hvatani pokreti glumaca (King Kong, Golum iz Gospodara Prstenova i sl.), Kameronova nova virtuelna kamera dozvoljava režiseru da direktno na monitoru posmatra kako virutelni likovi pokretani uz pomoć glumaca izgledaju u realnom vremenu zajedno sa digitalno generisanim filmskim svetom. Ceo sistem izgleda kao velika moćna interaktivna kompjuterski generisana igra. Avatar je definitivno model po kome će se snimati blokbasteri u naredom periodu s obzirom da je premijera odlagana dok se dovoljan broj klasičnih bioskopa nije opremio 3D tehnologijom, te da je Kameron otvorio tajne svoje tehnologije kolegama poput Spilberga, Lukasa i Džeksona. Sa druge strane, razvijena je i tzv. 6D filmska tehnologija koja putem specijalno dizajniranih stolica ide korak dalje od vizuelno-zvučne sfere i to ka simuliranju pokreta i uslova životne sredine (kiše, vetra, mirisa). U pojedinim bioskopima stolice su opremljene posebnom opremom koja „golica“ leđa, noge i pozadinu kao i posebnim daljinskim upravljačima i LCD ekranima preko kojih posetioci mogu komunicirati međusobno i tako preći magičnu granicu od gledaoca ka učesniku. Uz prve bisokope te vrste otvorene u Rumuniji i Indiji, nedavno je delom ove tehnologije opremljena i jedna sala u multipleks bioskopu Kolosej u tržnom centru Ušće na Novom Beogradu. Jedino što nedostaje je pravi 6D blokbaster koji će napuniti i ovakve sale. Kako je krenulo sa Avatarom, mislim da nećemo dugo čekati na taj dan.

Ovo je pravo mesto da se osvrnemo na proročki roman Kasandrin Put spisateljice Julije Nikolajevne Voznesenjske koji je nedavno objavljen u ediciji Srpskog Sabora Dveri. U romanu se opisuje totalitarni planetarni sistem kojim vlada predsednik „Mesija“ koji je ujedinio svet nakon trećeg svetskog rata i niza planetarnih katastrofa. Zbog bezuspešnih poziva da im se pridruži, „Mesija“ je uveo sankcije i zidom ogradio Carsku Rusiju da se svet ne bi zarazio virusom pravoslavlja. Podanici koji započinju dan pevanjem himne „Mesiji“ mogu putem njegovog žiga i personalnog koda na desnoj ruci plaćati robu čija je cena iskazana u digitalnoj valuti nazvanoj planeta. Ukoliko podanik nema dovoljno planeta na svom računu, uvek može u svakom restoranu pojesti obrok na lični „Mesijin“ račun. Asovi – protivnici „Mesije“ koji nisu primili personalni kod jedva preživaljaju u takvom sistemu. Njih hvataju jedinice „ekologa“ koje ih sprovode u posebne logore za rad i prevaspitava-nje.

Kasandra je dekorater u sveobuhvatnoj kompjuterskoj mreži nazvanoj „Realnost“ kojom upravlja posebno ministarstvo. Po Kasandrinim rečima, televizija, film i pozorište su samo bedne preteče „Realnosti“ u kojima je ljudima dodeljena pasivna uloga posmatrača – gledaoca i u kome su drugi ljudi – glumci izvodili za njih scene izmišljenog života.

Nadovezao bih se na Kasandru i dodao i da su i višekorisničke globalne kompjuterske igre (Warcraft, CounterStrike, Travian, ...), Internet društvene mreže (Facebook, Twitter…), koncept daljinskog upravljanja virtuelnim telom osmišnjen i tehnički realizovan u filmu Avatar takođe samo bedne preteče „Realnosti“.

Podanicima je omogućeno da putem uređaja – personaca, specijalnih stolica nalik na zubarske i obruča koji se stavljaju preko glave uđu u „Realnost“ te da se aktivno užive u neku od uloga iz raznih scenarija. Ogroman broj scenarija i okruženja namenjen je širokim podaničkim masama, od gradića američkog Divljeg zapada, džungle, nenaseljenih ostrva, nastanjenih planeta do raznih bajki i simulacija određenih istorijskih perioda. Kroz različite scenarije pojavljuju se „likovi“ ili „persone“ (na primer čarobnjak Merlin, Kralj Artur ...) veštački osmišljeni subjekti koji poseduju kvalitete sopstvene ličnosti kao što su spoljni izgled, karakter, jezik, manir i sl. Oni imaju sopstvenu logiku ponašanja nezavisnu od igrača „Realnosti“, kao i mogućnost sticanja sopstvenog iskustva kroz komuniciranje sa različitim podanicima. Tu su i razne vizuelizacije raskošnih stanova, vila, hotela i plaža koje služe kao pozadina za ljubavne scenarije. Ljubiteljima visoke realnosti, uglavnom bolje plaćenim službenicima viših kategorija omogućeno je da pomoću dekoratera kao što je Kasandra puste mašti na volju i stvore sopstvenu realnost u koju mogu primiti i druge podanike koji se mogu uživeti u neku od predviđenih uloga.

„Realnost“ je zamena za gotovo kompletan društveni život uključujući ljubavne i seksualne odnose. Život u „Realnosti“ se ne meša sa svakodnevnim životom tj. učesnici se ne interesuju i ne sreću jedni sa drugima iako to nije formalno zabranjeno. Kada Kasandra zatraži novac od svojih „prijatelja“ iz „Realnosti“ kako bi mogla da poseti svoju bolesnu baku, ona biva obasuta basnoslovnim sumama različitog virtuelnog blaga i zabrinitum komentarima kako ih napušta i ide u scenario o Crvenkapi. Kada, međutim, oni shvate da je reč o pravoj baki i pravom novcu Kasandra dobija savete da se obrati psihijatru jer je kod nje došlo do poremećaja percepcije stvarnosti!?! Za razliku od podanika, elita bliska „Mesiji“ koja mu pomaže u održavanju na vlasti je nastavila, poput komunističkih vrhuški, ili novodemokratskih, da u pravoj stvarnosti živi raskošnim i dekadentnim životom.

Cilj „Realnosti“ je da projekcijom na virtuelni svet zapravo potpuno amortizuje i otupi snagu stvarnih društvenih odnosa. Time se ostvaruje potpuna kontrola nad podanicima („Zvezde granda“, „Veliki brat“...) i u korenu se onemogućuje bilo kakav ozbiljniji pokušaj postavljanja pitanja neprikosnovenosti sistema i božije uloge lažnog mesije. „Realnost“ služi da se podanik osami, pasivizuje i otuđi u stvarnom svetu. Ciljevi i težnje životnog ispunjenja okrenuti su ka virutelnom kao i problemi i njihovo rešavanje. Ukoliko nekim slučajem na površinu i isplivaju razna pitanja koja ukazuju na apsurd takvog načina života, tu je ogroman lažni manevarski prostor u kome se jedan životni scenario i lažna aktivna uloga u sekundi mogu zameniti drugim.

Vaznesenjska je junakinju svog romana poslala na put spasenja ukazujući na to da je svima koji se nisu predali (što reče Boško Obradović u posveti Srpskog Zaveta) moguće spasenje čak i u sistemu u kome totalitarno vlada lažni mesija.

Da li će taj put prepoznati i odabrati mnogi koji su danas kroz svojim pasivne ili lažne aktivne uloge polako ali sigurno zarobljavaju raznim bednim pretečama nadolazeće „Realnosti“? O aktuelnosti i masovnosti tog postepenog zarobljavanja govore i reči pesme Fejs mladog pevača Milana Stankovića, ali i zamišljena lica mnogih gledalaca koji nakon završteka projekcije filma Avatar kao da žele da se što pre vrate u virtuelnu realnost. Izgleda kao da su mnoge današnje generacije gotovo spremne za događaje opisane u romanu Kasandrin put.

U jednom od svojih intervjua, Džejms Kameron je izjavio da je njegovo novo ostvarenje alegorija za ponovno duhovno buđenje čovečanstva. Ne tvrdim da je Kameron direktni propagator New age ideja, ali u filmu sa budžetom od pola milijarde dolara teško je mogao imati punu kreativnu slobodu. Upravo zbog toga treba biti oprezan sa ovim filmom u kome je, po mom mišljenju, suptilno servirano nekoliko opasnih detalja u duhovnoj sferi.

Za početak da kažemo da je film prepun šamanskih i neopaganskih rituala kao i obožavanja boginje majke prirode od strane Navija. (Setimo se, koji smo čitali Bibliju, o kakvim se „božanstvima“ radi – Astarota, Izida, Dijana... i kakvo mišlljenje o njima imaju Božji ljudi ). Ono što je novo u odnosu na već viđeno na ovu temu je ideja jedinstvene bio-botaničke neuronske mreže u koju su povezani svi živi organizmi i bića na Pandori. Povezivanje se ostvaruje putem posebnih organa koji se kod Navija nalaze na kosi. Tako u filmu gledamo očaravajuće misaono-emotivno-fizičko povezivanje i opštenje Navija sa delovima vegeta-cije na Pandori, letećim meduzama i šestonogim konjima. Sve ovo uz neverovatne vizuelne efekte izgleda gotovo bezazleno, ali kada na red dođe povezivanje sa ikranima stvar postaje mnogo ozbiljnija. Da bi postao ratnik, svaki pripadnik Navi plemena treba da odabere svog ikrana - opako leteće biće demonskog izgleda. Konretni Navi ratnik prepoznaje svog ikrana (demona) tako što ovaj krene na njega sa namerom da ga ubije! Tako i Džejk pronalazi i savladava svog ikrana. Kada se poveže sa njim, veoma brzo nauči da ga potpuno kontroliše i to ne nekom posebnom tehnikom već misaonom vezom iznutra! Obzirom da je identifikacija sa glavnim junacima jedan od osnovnih procesa koji se dešavaju tokom gledanja filma, ovaj detalj možemo shvatiti pored ostalog i kao suptilno-skriveni poziv za opštenje sa demonima sve sa besmislenom idejom da se njihove moći mogu kontrolisati. Svako ko je iole čitao pravoslavnu literaturu o pomislima i demonima – palim anđelima zna da proces kontrole i izvršavanja naredbi zapravo ide u suprotnom smeru od onog predstavljenog u filmu.

Ideja se dalje razvija u punom obliku u trenutku napada kada civilizacija Navija bude dovedena gotovo do istrebljenja. Tada Džejk u telu svog avatara krene da se poveže sa Torukom. Toruk je najopasnije – vrhovno demonsko biće zlokobnog izgleda sličnog aždaji koju kopljem ubija sveti Georgije. Kada zajaše Toruka, Džejk među Navijima dobija poseban status božanstva te tako uspe da objedini sva plemena Navija na Pandori i povede ih u odlučujuću borbu do pobede. Na ovaj način je veoma vešto i suptilno u film upakovana ideja „Mesije“ spasioca i ujedinitelja čovečanstva. S tim u vezi treba obratiti pažnju na sledeće filmske činjenice: Jahač Toruka (čitaj: lažni mesija) može postati samo onaj koga odabere Toruk (čitaj: sotona); da je to biće druge vrste koje daljinski upravlja teloma avatara i da se on među Navijima od vremena prvih sinova javljao više puta.

Da kažemo nešto i o naslovu filma. Avatar je pojam iz hinduizma i označava inkarnaciju, pojavu tj. manifestaciju božanstva u fizičkoj formi. Najviše je vezivan za Višnua, Šivu i Devi i njihove brojne inkarnacije. U naše vreme kontraverzni New Age „prorok“ Bendžamin Krem vezuje pojam avatara za Maitreju. Krem povremeno na konferencijama za štampu propagira kako hrišćani očekuju drugi Hristov dolazak, muslimani čekaju imama Mahdija, budisti očekuju ponovni dolazak Bude, hinduisti Krišnu, dok Jevreji očekuju dolazak Mesije. Po njemu je učitelj kome se nadaju i teže sve religije u stvari Maitreja - „Avatar Doba Vodolije“ koji se više puta u različitim oblicima kroz istoriju već javljao čovečanstvu.

Ako film Avatar sagledamo zajedno sa filmom Rolanda Emeriha 2012, možemo zaključiti da nam Holivud ili određeni krugovi preko njega žele nešto važno saopštiti o vremenima koja su pred nama.

Knjigu Kasandin Put najtoplije preporučujem. Naravno treba svakako pogledati i film Avatar ali uz predložene mere opreza. Nemam ništa protiv 3D filmske tehnologije, ni protiv bilo koje druge. Dobro ili zlo nije u osnovi same tehnologije već u načinu na koji je čovek koristi.

AVATAR I PAGANSKE OKULTNE LAZI



Film Avatar Dzejms Kamerona, inace masona najviseg stepena, postao je blokbaster sa neverovatno velikim uticajem na publiku sirom sveta. Pre nekoliko sedmica proglasen je "najgledanijim filmom svih vremena."

Flm u 3D bioskopima prenosi publiku na drugu planetu, nazvanu Pandora (aluzija na grcku pagansku mitologiju u kojoj Pandorina kutija simbolizuje zlo) i u drugu realnost, gde narod Navi obozava prirodu i boginju Zemlju. Ova panteisticka tema izjednacava Boga sa prirodom i energijom koja vlada u svemiru i koja protice kroz sva ziva bica. "Majka boginja," kako se objasnjava u filmu "je mreza energije koja tece kroz sav zivot u svemiru."

Film je prepun ritalisticke magije, prizvanja duhova (demona), šamanizma i idolatrije pokusavajuci da navede publiku da veruje u paganske lazi. Tokom filma, publika je navedena da saoseca s Avatarom dok se on ukljucuje u paganske rituale, a vodeci naucnik u filmu na kraju prihvata Eywu, boginju zemlje i svecano izgovara: "Ona je stvarna!"

Kameron promovise New Age laz da su paganske panteisticke religije privlacne i bezopasne, dok vesto prikriva uzasne zlocine i stradanje ljudi koji su se desavali za vreme dominacije ovih religija, a koje dobro opisuje fim Mela Gibsona o drevnom narodu Maja, koji su godisnje zrtvovali na desetine hiljada ljudi svojim pagaskim bogovima.

Treba imati na umu da je Dzejms Kameron u dokumentarcu "Poslednja Isusova grobnica," otvoreno pokusao da diskredituje biblijski zvestaj o vaskrsenju Isusa Hrista, tvrdeci da je on bio samo obican covek i da nikada nije ustao iz mrtvih. Ako se ovo zna, ne treba da cudi sto je napisao i rezirao film od 300 miliona dolara u kome se reklamira obozavanje prirode i duhova.

Ocigledno, Holivud nastavlja sa jos vecom zestinom da odvraca Ameriku od njenih konzervativnih hriscanskih korena i da je uvlaci jos dublje u okultna verovanja i prakse. Panteizam je privlacan za publiku jer uci da smo svi bogovi i da ne treba da brinemo o odgovornosti pred Bogom koji je licnost i koji nam se otkriva u Bibliji.

Holivud nije usamljen u ovom poduhvatu. Vodeci politicari u Americi, a narocito lideri tzv. pokreta protiv globalnog zagrevanja, promovisu okultnu laz o priodi kao bogu i o majci zemlji kao davaocu zivota. U ovome prednjaci Al Gor, koji u svojoj knjizi "Zemlja u ravnotezi," tvrdi da je odnos predhriscanskih americkih kultura prema prirodi bio mnogo zdraviji nego odnos danasnjeg coveka i da Amerika i svet moraju da uce od Indijanaca i drugih pagana kako da se odnose prema zemlji i prirodi.

Gor usvaja Hindu filozofiju: "Zemlja je nasa majka, a mi smo njena deca."

Sa vodecim holivudskim projektima, Amerika se ubrzano vraca predhriscanskom paganizmu koji je drzao svet u tami milenijumima. Apostol Pavle je govorio protiv ovakvog sujevernog obozavanja prirode: "Jer kad poznase Boga, ne proslavise ga kao Boga niti mu zahvalise, nego zaludese u svojim mislima i potamne nerazumno srce njihovo. I pretvorise slavu vecnoga Boga u oblicje smrtnoga coveka i ptica i cetvornoznih zivotinja i gadova. Koji pretvorise istinu Bozju u laz, i vecma postovase i posluzise tvar nego tvorca, koji je blagosloven zauvek. Amin. (Rimljanima 1, 21-25)

Ma to je samo film, režiser se u nedostatku mašte morao okoristiti nekim stvarima koje je već negdje čuo.

I koji bi se debil priključio tzv. ''Saboru Džedaja'' koji je tokom 1980. osnovan u Engleskoj od strane nekih fanova Star Warsa koji očito nisu imali šta pametno raditi.

STRANAC

Nekoliko godina nakon što sam došao na svijet, moj tata je upoznao stranca koji je tek došao u naš gradić. Od samog početka tata je bio opčinjen pridošlicom i brzo ga pozvao da živi s našom porodicom. Stranca smo brzo prihvatili i od tada je živio sa nama.

Dok sam odrastao nijednom se nisam zapitao o njegovoj ulozi u našoj porodici. U mom dječijem umu on je imao posebno mjesto. Roditelji su me odgajali komplementarno: mama me je učila da razlikujem dobro od zla, a tata me učio da budem poslušan. Ali stranac, on je bio pripovjedač. On bi nas držao opčinjene satima svojim avanturama, misterijama i komedijama.

Kad sam želio da saznam nešto o politici, istoriji ili nauci, on je uvijek znao sve odgovore o prošlosti, razumio je sadašnjost i činilo se da je čak u stanju da predvidi budućnost! Moju porodicu je odveo na prvi veliki fudbalski meč. Nasmijavao me i rastuživao. Stranac nikad nije prestajao pričati, ali tati to izgleda nije smetalo.

Ponekad, mama bi tiho ustajala i odlazila u kuhinju gdje je bilo tiho i mirno, dok smo mi jedni druge stišavali da čujemo šta ima da nam kaže. Danas se pitam da li se ikad molila da stranac ode iz našeg doma.

Tata je upravljao našim domom s određenim moralnim normama, ali stranac nikad nije osjećao obavezu da ih prati. Profane priče, naprimjer, nisu bile dozvoljene u našoj kući. Ni od nas, ni od naših prijatelja, ni od posjetilaca.

Naš dugogodišnji posjetilac, s druge strane, glatko bi se provlačio s psovkama koje su parale moje uši i tatu tjerale da pobjesni, a mamu da pocrveni. Tata nije dozvoljavao liberalnu upotrebu alkohola, ali nas je stranac podsticao da ga redovno pijemo. On je učinio cigarete da izgledaju privlačno, cigare džentlmenski, a muštikle prefinjeno.

Slobodno je govorio o seksu, čak i previše. Njegovi komentari su ponekad bili provokativni, ponekad sugestivni, a ponekad jednostavno besramni.

Danas znam da su moja shvatanja o ljubavnim vezama u velikoj mjeri formirale strančeve priče. Iz dana u dan stranac je protivrječio vrijednostima mojih roditelja, ali su ga ipak rijetko ućutkavali. I NIKAD ga nisu zamolili da napusti našu kuću.

Više od 40 godina je prošlo od kad se stranac uselio u život naše porodice. Jako se brzo uklopio pa danas ni izbliza ne izgleda tako očaravajući kao što je bio s početka. Međutim, čak i ako danas uđete u kuću mojih roditelja i dalje ćete ga pronaći kako sjedi u svom ćošku, iščekujući nekoga da ga sasluša, da priča s njim dok mu pokazuje svoje slike.

Kako se zvao stranac?

Mi smo ga prosto zvali – TV.

U međuvremenu je dobio i suprugu. Zovemo je računar.

Njihovo prvo dijete zovemo mobilni telefon.

A njihovo drugo dijete – Facebook.

man_who_wants_to_fly

Dobar post.
Moram priznati da sam čitao tekst i počeo bivati nervozan videvši šta vam radi taj stranac a vi ga godinama trpite.
Pri kraju rekoh:,,pa dokle ljudi?,, što ga ne ispratite ljudski, mislim što je mnogo, mnogo je.
Kraj me je podsetio da sam davno izbacio tog stranca bez imalo uljudnosti i godinama smo u miru bez te prljave zavisnosti gde se nameće samo smeće u raznim oblicima pa kome koja ambalaža više odgovara to smeće prihvati.
Bibliju u ruke i onda je to prirodno stanje.
pozdrav.