Јако ми се допала својевремено
"Историја вјеровања и религијских идеја" од Елијаде, одлична књига.
Елиаде је један атипичан ерудита свог времена, а од читавог корпуса литературе са сличном тематиком (попут Фрејзерове "Златне гране" и сл) - само су дјела Елиаде остала да се проучавају на званичним универзитетима у оквиру студија религије и историје религије.
Што се тиче Гуенона прочитао сам скоро већину (икако има позамашан опус од којег је мало шта преведено код нас), врло је интересантно зашто си баш питао за њега.

Сав тај философско-гностички талас аутора прве половине двадесетог вијека на одређени начин има веома слична интересовања, па и сличне ставове у сагледавању корпуса религијских искустава човјечанства.
Врло занимљиво је да многи од њих имају и сличне биографије, односно развојне путеве.
Један од карактеристичних аутора те групе је свакако и Едуард Шире
са насловима попут "Велики Посвећеници", "Еволуција божанства" итд...
чије, фактички лоше препричане ставове
ми већину времена слушамо од неких учесника форума,
и чија су дјела управо била инсипрација данашњим "ловцима на грал",
односно квазинаучницима, који би да обрађују религијске теме старе два миелнијума.
Религијски синкретизам јесте некаква прва фаза у развојном циклусу сваког боготражитеља, и то заиста није ништа чудно нити необично,
осим ако се не доведемо у опасност да управо тај и такав езотерички сикретизам не поставимо себи за догму, или још горе, скренемо у окултизам.
Посебну (и морам додати јако занимљиву) тему би представљао рад првих теозофа, који такође припадају овом друштву "раних езотерика запада", са Рудофом Штајнером (још једним, мада мало мање типичним езотериком запада) и његовом антропософијом, мадам Блавацком, Кроулијем који је од теософа постао "црни месија" новог доба и осталима, те обратити пажњу на наставак приче о њима кроз праћење дјелатности њихових наследника, ученика и окултних групација насталих на њиховим радовима и учењима.