|
Да ли сте приметили да људи Цркви замерају да није урадила баш оно што би они урадили?...
Не говори ли нам то можда, да су онда баш ти људи и били позвани да то учине? Шта хоћу да кажем?
– То да је Бог Цркву створио за све људе! Да су сви позвани.
И нема никакве друге препреке осим – хоћу или нећу, јединог што имамо као своје.
Ако стојимо ван Цркве и видимо пропусте, зашто не уђемо и покушамо да поправимо ствари? Зашто мислимо да нисмо на то позвани? Наша вера тврди да је Бог за сваког од нас припремио улогу управо кроз Цркву.
Јер Цркву треба гледати, не кроз људе који су као и ми слаби, него кроз Божју намеру. Цркву треба гледати као сопствену могућност да остваримо себе и своје назначење с којим смо као уникатни дошли на свет. Свако од нас у Цркви има своје незамењиво место. Зато и добијамо име при крштењу. По том имену ће нас Бог и звати.
Намеће се, наравно, питање – зашто људи морају баш у Цркви да испоље то своје стваралаштво, зашто не би свој допринос давали кроз неке друге институције?
У суштини то се и ради; стварају се удружења, компаније, државе, империје, покрети, чак и религије и разне религијске групације.
Али сва та дела не засењују сјај који има Црква. И даље не јењава тај позив да нешто чинимо и кроз ону заједницу коју је Исус Христос утемељио. Јер ипак је он то утемељио на љубави и жртви.
Е сад иде питање за оне који мисле да се у Цркви не чини оно што треба:
- Зашто, дакле, ви који осећате шта треба чинити, допуштате да у ту добро засновану творевину улазе и они који уствари желе да је изнутра подрију? Што се ви не борите да сачувате то прелепо што је од Бога поклоњено за опште добро? Што се сврставате у оне који само споља критикују, уместо да ви покушате да понесете тај терет и поднесете жтртву, као што је и сам Исус био жртва? (Наравно, под условом да не оспоравате и самог Христа и Његово дело).
Или можда мислите да је ипак тај вид борбе – стајати напољу и критиковати оне унутра као недостојне да унутра се нађу – прави вид?... - Упарво тај вид борбе ја оспоравам!
Господ се чуди људима који олако мере туђа дела: - ''Како видиш трун у оку брата, а не видиш брвно у свом оку?'' Јер човеку је од Бога дата таква диоптрија да првенствено види своје слабости. Да не би могао да дигне главу ни против животиње, а камоли против брата.
Јер све што можеш да видиш свом брату су две три мане, које и сам имаш, а себи видиш сто мана. Па шта онда треба више да те брине? Ја сам то испробао - ужасе које сам сагледао у себи, нисам успео да видим код других; и Христова наука ме учи да је тај мој дух исправан и поред свих тих мојих леденица.
Али зато не могу никог да прозивам за његове пропусте.
Једино што указујем људима, као и вама сада, односи се на смер у коме се крећемо, тј – зашто да окрећемо леђа Богу? Зашто кад нам све добро од Њега долази?... Моје су углавном само слабости...
Ево једне песме
НА ВЕТРОМЕТИНИ
Оче мој,
они нису на ветру; браћа моја;
само сам ја.
Оче мој,
лагали су твоји синови,
браћа моја,
када су смело сви изашли из заклона
и постали људи,
а ја бојажљиво провиривао у свет,
више желећи да сам с тобом.
Не знају они
шта су стреле убојите
у месу другог.
Оче, како су они на ветрометини
кад су увек заједно
и мењају жене између себе
и не боли их стрела у телу другог ?
Оче мој,
како то они умеју
лепше од мене
да причају о твојој благости,
а одмах потом окрену да певају и играју,
док ја још сатима мислим о Теби ?
Оче, како су они на ветрометини
кад на њој подигоше град,
а мене, још, сваки дашак обара ?
Оче, ипак су добра браћа моја;
не презиру ме
што сам несналажљив.
Ништа ја ово не разумем,
Оче мој.
Д.Б. М.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
