Damaskin je napisao:
Ко каже да је секс са својом драгом "недухован"?
Какве су вам то глупости,
Господ је на самом почетку Светог Писма благословио заједницу Адама и Еве и ту је тачка на сличне приче бар што се тиче хришћана.
Само што изгледа неки овдје мијешају љубав и иживљавање
Evo citajuci pravoslavne forume nadjoh sta Patrijarh Pavle misli o seksu. Da je seks grijeh ako je radi uzivanja a ne radi radjanja djece. Ti rece Damaskin da to nije tako u pravoslavnoj crkvi. Pitao si me od kog sam popa to cuo. Nisam se mogao sjetiti od kog, ali evo sad vidim da i patrijarh Pavle to govori. Kako se to objasnjava?
Citiraj:
Патријарх Павле о браку, полним односима и спречавању нежељене трудноће:
"...
Како по овом питању, тако и по сваком другом које се односи на човека, да бисмо га могли јасно сагледати и доћи до правилног става, треба да се запитамо: Какву је намеру Бог имао у виду кад је створио овај или онај орган, ову или ону способност? Из одговора на то питање схватићемо да нам је дужност да дејствујемо сагласно са том Божјом намером, да је остварујемо у свом животу. Ова намера, воља Божја, извор је морала: Морално је чинити оно што Бог жели, не чинити оно што он не жели. По Светом Василију Великом, оно што разликује добро од зла, врлину од порока, у овоме је: Врлина је употреба добрих дарова Божјих на добро, а порок – употреба добрих дарова Божјих на зло.
...
Размотримо ли у овом духу шта је хришћански брак, шта је његов смисао и циљ, видећемо да у том погледу постоје два гледишта: реалистичко, по коме су циљ брака деца, и идеалистичко, по коме циљ брака није ван њега, већ у њему самом, у "стремљењу, развићу, усавршавању, пуноћи живота, у достизању плироме, блажене пуноће бића", како вели проф. Сергије Тројицки. Православна црква се држи идеалистичке, Западна - реалистичке теорије.
...
Овакав поглед на брак чврсто стоји на библијским основама. Створивши прве људе, мушко и женско, Бог их је благословио и рекао: Рађајте се и множите се и напуните земљу (1 Мојс. 1, 27 ). Тај благослов дат им је као и осталим живим бићима (1 Мојс. 1, 22 ). У том казивању није реч о браку, о мужу и жени, него о мушком и женском. О настанку брака говори се у другом моменту, независно од овог, тј. онда кад је Бог створио жену и довео је Адаму, при чему овај казује: Сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека. Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилипиће се жени својој и биће двоје једно тијело (1 Мојс. 2, 23, 24 ). Наводећи ове речи, Господ Исус Христос казује да их је Бог рекао (Мт. 19, 5 ), те Оци тумаче да их је Адам изрекао по надахнућу Бога.
...
Присуство Господа Исуса Христа на браку у Кани Галилејској не значи установу тајне брака, као што се често говори, него његову потврду, указивање части и примање у број Светих тајана новозаветне Цркве. По Клименту Александријском: "Син је само сачувао оно што је установио Отац", а по Блаженом Августину: "Христос се јавио на свадби да би потврдио да је Он Сам у рају установио брак".
...
Основани вољом Божјом, брак, полни инстинкт и генеративни процеси у браку, немају у себи ничега грешног. Пре греха, гледајући чистим умом, Адам и Ева у органима за рађање нису видели ништа нечисто и грешно, "не беше их срамота" (1 Мојс. 2, 25 ). После греха пак, разлику полова сагледају већ друкчије, "видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокава и начинише себи прегаче" (1 мојс. 3, 7 ). Ова промена става, невиног стања кад их "не беше стид", и стида после греха, настала је због похоте, пожуде (грч. епитхимиа, лат. конкуписценциа), која се, по Светом Јовану Богослову, јавила код њих као "похота тела, похота очију и гордост живота", и која није од Бога (1 Јов. 2, 16 ). Суштина похоте и њене грешности, по библијској психологији, јесте "у сједињењу воље и свести са физиолошким процесима". Безгрешност процеса рађања, у дубоком сну, при чему воља и свест нису узимале никаквог учешћа, приказује нам рођење Еве. Разлику између безгрешног рађања и грешног Библија означава јеврејским речима "тардема" и "јада", дубоког сна и познања (Адам позна Еву жену своју). Рођење без учешћа воље ознака је деце Божје, "која се не родише од воље плоти, ни од воље мужевљеве" (Јов. 1, 13 ). О безгрешности процеса у полној области, без учешћа наше воље, говори и Свети Атанасије Велики, одговарајући на питање о ноћним истечењима и упоређујући их са физиолошким процесима других органа тела. Из свега тога проф. Тројицки закључује: "Односећи се безуветно позитивно рађању, као физиолошком проесу, Библија се исто тако безуветно негативно односи к сваком уплитању наше воље и свести, нашег практичног ума у родни живот... Нечистота није у телима која се сједињују, него у жељи и мисли". И по схватању појединих генетичара, "најнормалније рађање јесте оно где се уопште не мисли на рађање".
...
Ако применимо исти поступак и на односе у браку, за које видесмо у претходном излагању да су по вољи Божјој, да у себи немају ништа грешно, да су стављени на јак инстинкт, те да је зачеће и рађање у браку сагласно са намером Божјом, схватићемо да грешност овде настаје онда кад човек у тим односима одбаци оно што је Бог хтео, и приступа им као средству за уживање. Тада муж жени не прилази као брачном другу, као личности, него као ствари, средству за насладу. Исто тако жена мужу.
...
Свети Атанасије Велики упоређује са блудницима и прељубницима брачнике који у браку не мисле на рађање, него траже насладу: "Блажен је ко носи слободни јарам у младости својој и служи се природом за рађање деце. Ако ли ради похоте, примиће плату за блуднике и прељубочинце".
...
Свети Кирило Јерусалимски такође осуђује оне брачнике који у браку траже уживање, велећи: "Али похвалу имају и ни који се законитом браком користе... који ради рађања деце, а не ради уживања прилазе браку".
...
Исто тако казује старохришћански спис Апостолске установе: "Јер закон нареди: жени, вели, кад је у афедрону не прилази, нити са труднима општи. Јер то се не чини ради рођења детета, него због уживања. А недолично је да љубитељ Бога буде љубитељ уживања".
...
О спречавању зачећа и рођења у браку, проф. Тројицки директно каже: "... нема никакве могућности, са гледишта хришћанског учења о браку, изаћи у сусрет модерним погледима односно слободе вољног побачаја и превентивних мера против зачећа".
...
Током историје било је како људи и жена који су у монаштву, са заветом безбрачности, проживели цео век, тако и оних који су или обоје, или једно по пристанку другог, напуштали брак и монашили се, а тако и оних који су остајали у браку, али по узајамном договору уздржавали се од полних односа, "живели као брат и сестра", било цео живот, било део живота. (Свети мученици Јулијан и Василиса, Свети Конон Исавријски, Свети Хрисант и Дарија, Преподобни Амон, преподобна Меланија Римљанка; у новије време Свети Јован Кронштатски и други).
На основу оваквог погледа на уздржавање, од еванђелских времена до данас, кроз целу историју Цркве, можемо разумети да је уздржање једино морално дозвоњено средство да се не рађа, како ван брака, у монаштву и целибату, тако и у браку. Од свију својих чланова у браку Црква тражи повремено уздржавање од брачних односа: ради поста и молитве, у доба женине трудноће и др. У позним годинама брака, поготово кад жена пређе климактеријум, то треба да је редован начин брачног живота свију искрено верујућих."
Патријарх Павле, "Да нам буду јаснија нека питања наше вере", књига 1, Београд, 1998.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Šta sad rekoh i ostah živa. 