|
Наставак...
ДРУГО КИРИЛОВО ПИСМО
ПОСЛАНИЦА НЕСТОРИЈУ
(фебруар 430 године)
Најблагочестивијем и најбогољубивијем саслужитељу Несторију, Кирило, радуј се у Господу.
Неки својим празнословљем (брбљањем), како сам чуо, хоће да окаљају (понизе) моју маленкост код твоје побожности. Они то често раде особито у вријеме одржавања састанака (државних) чиновника. Они се понекад надају да ће угодити твојој пажњи. Шире такве обесне гласине, не зато што сам их ја увриједио, већ зато што сам их ИЗОБЛИЧИО на њихову корист; једног пак, јер је угњетавао слијепе и сиромахе, другог, зато што је потегао мач на мајку, а трећег, јер је уз помоћ служавке украо од другог новац, и мучило га је подозрење које нико неби пожелио највећим непријатељима.
Али о таквим ја не желим да много говорим, да не бих прекорачио мјеру коју је показао Господ и Учитељ, а такође и Оци. Узалуд је некоме да избјегне незналачку дрскост злих људи, како би изабрао начин живота. Они, у којих су уста пуна клетве и горчине, даће одговор Судији свих. Ја се опет осврћем на то да је за мене боље од свега, и сада теби гао брату у Господу напомињем, да би ти у својим ријечима излагао народу ПОУКЕ и НАУКУ вјере са сваком пажњом (сигурношћу) и имао на уму, да саблазнити само једног од тих малих који вјерују у Христа, значи имати НЕПОШТЕДНИ гњев.
Пошто сада има много смућених, како да не употребимо ово старање, не само да се благоразумно прекрати саблазан, него да се предложи и здрава ријеч вјере онима који ТРАЖЕ ИСТИНУ ? Биће једино правилно то, ако се обратимо ријечима Светих Отаца и постарамо се их примимо за ГЛАВНО РУКОВОДСТВО, и испитујући, по ријечима Светог Писма, сами себе, ако смо у вјери, и да наша РАСУЂИВАЊА, колико можемо, САОБРАЖАВАМО њиховим вјерним и непорочним МИСЛИМА.
Свети и велики Сабор је дакле рекао да је Он од Бога и Оца по природи рођен, Јединородни Син, Бог истинити од Бога истинитог, Свјетлост од Свјетлости, кроз Кога је Отац све створио, Који је сишао, оваплотио се, очовјечио, пострадао, васкрсао трећег дана и узнио се на небеса. Ми сму ДУЖНИ да СЛЕДУЈЕМО овим ријечима и догматима, размишљајући шта изражава то; ''ЛОГОС СЕ ОВАПЛОТИ И ОЧОВЈЕЧИ'' ?
Јер ми не говоримо да се природа Логоса (Слова, Ријечи) промјенила и постала тијело, нити да се она претворила у цијелог човјека из душе и тијела. Него да је Логос, сјединивши са собом тијело одушевљено разумном душом по ИПОСТАСИ неисказано и недокучиво (несазнатљиво) постао је човјек (очовјечио се) и учинио се Сином Човјечијим, не само по вољи или благоизвољењу, нити само примањем лица. Него су природе, истинито СЈЕДИЊЕНЕ међу собом, иако различите, али из обеју (природа) један је Христос и Син.
Али не као да је различитост природа била поништена у том сједињењу, већ су Божанство и Човјечанство при неисказаном и непојмљивом сједињењу, остали савршени, објављујући нам једног Господа, и Христа и Сина. Тако говоримо да је Онај који постоји од вјечности и који је рођен од Оца, родио се у тијелу од жене, али не тако као да је Његова Божанска природа добила почетак постојања од Свете Дјеве, нити да је Он имао потребу после рођења од Оца за другим рођењем од ње (Дјеве). Јер је нелогично и лакомислено да Он, Који је од вјечности и савјечан Оцу, да има потребу да се роди и има други почетак постојања (бића).
Пошто је Логос по ипостаси '' ради нас и нашег спасења'' сјединио у себи човјечанство и произашао (родио) се од жене, и зато се говори да се Он тјелесно родио. Јер није се најпре од Свете Дјеве родио прост човјек, па тек затим на Њега сишао Логос, него је Он, сјединивши се у Њеној утроби, родио се тјелесно примивши рођењем сопствено тијело.
Зато ми говоримо за Њега да је пострадао и васкрсао, не као да је Бог Логос пострадао по сопственој природи или ударања или пробадања клиновима или друге ране (претрпио). Јер Божанство је, као безтјелесно, нестрадално. Пошто се Његово сопствено тијело подвргло страдању, то ми опет говоримо да је Он страдао за нас, јер бејаше нестрадалан у страдалноме тијелу.
На исти начин ми разумијемо и Његову смрт; јер бесмртан по природи и нетрулежан, и Живот и Животодавац је Логос Божији. Пошто је Његово тијело благодаћу, по ријечима Павловим '' за све окусило смрт'' (Јевр. 2,9), то говоримо да је Он за нас претрпио смрт, али не тако да се Он подвргао смрти по својој природи, јер тако говорити и мислити било би безумље, већ то да је Његово тијело, како сам напријед рекао, окусило смрт. Такође, када говоримо да је Његово тијело подигнуто, то је опет Његово васкрсење, али не као да се Он подвргао смрти, не, већ да је Његово тијело опет васкрсло (подигнуто).
Тако, једног Христа и Господа исповједамо, али не као да се клањамо Логосу заједно са човјеком, него када кажемо заједно, не подразумјева се никакво раздјељивање, већ се клањамо једном и истом, а да то није посебно тијело Логоса с којим Он сједи заједно са Оцем, не као да заједно сједе два Сина, већ један, сједињен са својим тијелом. Ако би ми одбацили ипостасно јединство као несхватљиво и страно, упали би смо у грешку као да говоримо о два сина, и било би по свему нужно да Га дјелимо и да говоримо за Сина који је удостојен тог звања, оно што је својствено човјеку.И опет, оно што је својствено за Логоса Божијег и има по природи име и синовство. Не треба, дакле, раздјељивати једног Господа Исуса Христоса на два сина.
Право учење вјере ни на који начин не допушта, као што неки сматрају, да је боље допустити јединство лица, јер Свето Писмо не каже да је Логос у себи сјединио личност човјека, већ '' Логос постаде тијело'' (Јов. 1,14). А Логос је постао тијело, није ништа друго, до да се најприсније сјединио крвљу и тијелом, наше тијело учинио је сопственим тјелом, човјек је произашао од жене, и није престао да буде Бог и рођени од Бога Оца, него је примивши тијело остао оно што је био.
То је учење праве вјере која се свуда исповједа. Тако смо нашли да су мислили Свети Оци. Они су храбро говорили да је Света Дјева Богородица, али не зато што је природа Логоса или Његово Божанство добило почетак постојања од ње, већ због тога што је од ње рођено Свето Тијело, разумна душа, које је Логос ипостасно сјединио и кажемо да се родио по тијелу.
Пишући ти сада ове ријечи из љубави по Христу молим као брата и савјетујем пред Христом и Светим Анђелима, да ЈЕДНАКО с нама мислиш и учиш, да би се сачувао мир у Црквама и да би савез једномислија и љубави неразориво пребивао међу Божијим свештенослужитељима. Поздрави браћу која су с тобом. Тебе поздрављају браћа која су са мном.
Наставља се...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
