banjalukaforum.com

ПСИХОЛОГИЈА ПРЕНОСА
Карл Густав Јунг

Када се супротност сједињују, сва енергија престаје: нема више тока.

Нови живот не може настати, кажу алхемичари, без смрти старог.

Архетип увек стоји уместо неког типичног догађаја.

Мушкарчево несвесно има женски карактер; оно се скрива у његовој женској страни коју он, природно, не види у себи, већ у жени која га фасцинира. То је вероватно разлог зашто је душа (анима) женско.

Сусретање са колективно несвесним јесте фаталност за коју природни човек не зна све док га она не обузме. Као што Фауст каже:„Свестан си само једне тежње/ дај боже да никад не сазнаш другу!“

У сваком случају, што се тиче човека мора постојати како воља тако и способност, јер уколико нису обе присутне тежња остаје на нивоу пуког природног симболизма и не производи ништа друго него перверзију инстинкта за целином коме су, ако треба да испуни своју намеру, потребни сви делови целине, укључујући и оне који су пројектовани у оно „Ти“. Инстинкт их тражи тамо, како би поново створио онај краљевски пар који свако људско биће има у својој целини, тј. оног двополног Првог Човека којем „не треба ништа друго осим њега самог“. Кад год се појави онај нагон за целином, он почиње тако што себе прерушава у симболизам инцеста, јер, уколико га он не тражи у себи, најближи мушкарчев женски противдео треба тражити у његовој мајци, сестри или ћерки.

Обичан човек је природан човек, али краљ или херој је „натприродан човек“, pneumatikos који је „крштен духом и водом“, тј. створен у aqua benedicta и рођен из ње. Он је гностички Христос који силази на човека Исуса за време његовог крштења и поново одлази од њега пре краја. Овај „син“ је нови човек, производ сједињења краља и краљице - премда овде он није рођен од краљице, него су краљица и краљ сами трансформисани у ново рођење.


СМРТ

Карл Фридрих фон Вајцзекер

Све оно што је створено у исто време је и пролазно...

ПРЕДСТАВЕ СМРТИ У ВЕЛИКИМ РЕЛИГИЈАМА

Ернст Бенц

Управо овај увид у целу страхотност и величину ссмрти, која је успоставила своје господарство над нама и која је усађена у саму дубину наше природе, чини разумљивим и то што се хришћанска вера не може задовољити представом по којој би бесмртност душе била излаз из ове свемоћи смрти. Истинско ослобођење од господарења смрти не зове се „бесмртност“ него „ускрснуће“, Стога је и Христова смрт нешто, по самој ствари, потпуно друго од Сократове смрти. Овде се не ради само о једној осведоченој патњи и умирању за истину једног новог филозофског сазнања, него је ту по среди превазилажење саме смрти, пробој кроз трпљење најгорче смрти у свим њеним физичким, душевним и духовним ужасима разапињања на крст, оспоравања, ругања, ужасног искуства напуштености од стране Бога – пробој у ускрснуће, у стање просветљене телесности. Овде он значи превазилажење смрти и почетак једног новог просветљеног начина бивања величанствености.

СМРТ ПОД ВИДОМ ТЕОЛОГИЈЕ

Јоханес Б. Лоц

У загонетки смрти показује се тајна човека.

Таква предобележња јесу материјализам, који смрт види само као распадање једном уједињених атома и тако види само њену физикалну спољашњу страну; биологизам, који познаје само настављање живота у потоњем слеђењу и тиме зна само телесну страну смрти; хуманизам, који пориче други живот, како би све енергије човека учинио плодним за земаљски живот и тако овоме одузима голему тежину која му долази из оног; етицизам, који у нади у други живот не опажа ништа друго до једно нелегитимно претерано захтевање, уместо да се отвори за легитимни захтев који се показује у свакој нади. Насупрот овим схватањима, треба продрети до антрополошког-персоналног језгра земаљског живота, где се у смрти пролама други живот.

Грчко учење о бесмртности душе и хришћанска објава о бесмртности човека стоје наспрамно једно према другом. По првом, тело дефинитивно нестаје, док по другом, оно кроз ускрснуће мртвихзадобија бесмртни живот. На овој позадини је К.Ранер изнова одредио смрт; он је више не види као раздвајање душе од тела, него као улажење у отворену везу-са-светом. Тиме се човек помоћу умирања из спољашњег простора света који искушавамо враћа у његов унутрашњи простор који је одузет нашем искуству. Остављајући за собом свој земаљски телесни облик, он даље живи у финијој телесности која је отворена за светску целину и пријемчива је за универзалну транспаренцију Бога, која није оптерећена и исто тако не подлеже пролазности, али се још увек разликује од ускрслог тела. Како одавде следи, већ у земаљском животу на скривен начин сазрева други живот који, путем умирања, из оног ступа у нескривеност.

У њој је садржан оптички пут на који ступа већина и који проистиче из једноставности и духовности душе; ове карактеристике бића, наиме, иако под другим именима, такође су покретачки моменти наших размишљања.
У својој повести човек је на путу ка самом себи; премда увек изнова губи себе, он тежи растућем налажењу – самог - себе. Другачије речено, он се пружа према фрагменту уместо према целини. Сада би смрт као залажење била потпуно само~ губљење и коначно потонуће целине у фрагмент. Пошто ово противречи темељном човековом смеру, овде видимо обележено надилажење у други живот, у којем се извршава себе - налажење и целина издваја из фрагмента.

Нека допуњујућа размишљања само су наговештена. С обзиром на питања смисла, наилазимо на разлику између привременог делимичног смисла и коначног целокупног смисла.Пошто бивствујуће има да понуди само оно прво, ово последње нам посредује једино бивствовање и коначно Бога. Следствено, само нам други живот дарује укупни смисао, јер га, иначе, делимични смисао коначно исисава. Глад за непролазним животом и савршеном срећом не вара; напротив, она нас кроз стално нова разочарања изгони из земаљског живота и утерује у други живот. По Габријелу Марселу, љубав такође гарантује други живот, уколико се њена неусловљеност не зауставља на граници смрти, него увек смера на бивствовање оног који се воли.
По свему, смрт није крај, него је преображај, тиме што из земаљског живота избија други живот, што се може предочити на примјеру лептира.

Небеско, односно о-дух-овљено тело, постаје оно које је скроз испуњено сјајем духа и Божјег живота и у чему се човек изједначава са ускрслим Господом.

Ускрснуће мртвих уграђено је у довршење целокупног стварања, односно у преображају свега. Из пропасти света настаје „ново небо и нова Земља“, у којима онај ускрсли уништава све противсиле и као последњег непријатеља савладава смрт, Тиме ће узвишеност ускрслог све прожимати и из свега светлети и коначно „Бог (вечни отац) у свему све“ бити, чиме ће победа живота над смрћу до краја бити испуњена.

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

О ПРОБЛЕМУ СМРТИ
Валтер Шулц

Самосвест теологије на новозаветним коренима – први пут уочљива пре 50 година у Дијалектичкој теологији –поставила је, насупрот либералној и религијско историјској теологији, јасну разлику између филозофске бесмртности и хришћанске вере у васкрсење. Док учење о бесмртности тврди да је душа, односно дух насупрот телу вечан и да није погођен смрћу, вера у ускрснуће значи да човек као целина мора умрети. Смрт је на свет доспела захваљујући греху. Тиме што Бог постаје човек у Христу греси су, ипак, избрисани и тиме је смрт побеђена. Смрт смрти се потврђује васкрсавањем Христа. Али, догађај васкрсења одражава се и ма вернике: и они ће као и Христос ускрснути са новим, непролазним, небеским телом. Разлике ових приступа учењу о бесмртности су очигледне. Ипак, те две представе о смрти међусобно су биле повезане од Августина до XIX века, и то преовладавањем веровања у бесмртност. Један од разлога за овакво стање ствари је следећи: хришћанска порука о васкрсењу је „онтичка приповест“; будући да је таква, у њу се може само веровати. Учење о бесмртности почива, напротив, по свпм захтеву, на онтолошки осигураној метафизици. Оно отуда, по мишљењу хришћанских филозофа, не може да утемељи веру у ускрснуће. Ово схватање је несумњиво заблуда, јер се, у ствари, ради о преформулацији хришћанске поруке. Али, ако се осврнемо на духовно- историјски развој, видећемо да у средњем веку и у ново доба учење о бесмртности и вера у ускрснуће образују један комплекс и да је он, у ствари, основ метафизичке концепције бесмртности. Поставку и значај овог учења требало би експлицирати указивањем на Платона.

Тешкоћа Платоновог учења о бесмртности је у томе што оно не представља јединствену догматику: главни извори- Федон, Гозба и Федар- се разилазе. У Гозби се не говори о сопственој бесмртности, већ само о продужетку живота у врсти, то значи у рођеној деци, али и у слави и производима духовног стварања. У Федру се бесмртност утемељује „природно филозофски“: душа је оно што само себе покреће. Од суштинског значаја за Платоново учење о бесмртности је Федон. Репродуковање Сократових разговора у овом дијалогу непосредно пред његову смрт имало је огроман утицај на традицију. Тачна интерпретација овог дела причињава, ипак, знатне тешкоће и то у двоструком смислу. Прво: бесмртност се у вези учења о идејама заснива на два начина: субјективно-етички и објективно-онтолошки. Друго: није јасно објашњено да ли је Платон поучавао о бесмртности индивидуе или не. Најпре ћемо кратко продискутовати први проблем.
Старије истраживање Платона једноставно је истакло Платонов онтолошки приступ. Он гласи: душа је по својој суштини бесмртна. Бити бесмртан значи „смрћу не-погођен“: када се смрт приближи човеку, душа од њега одлази, по Платоновом тумачењу, здрава и читава. Душа је, будући да припада димензији идеја, изнад тела и света телесности, који карактеришу предикати супротни подручју идеја. Телесно је вишеоблично, нестално, промењиво и пролазно. Током живота душа и тело су заједно. Али, њихова сједињеност је чисто спољашња, она у бити није нужна. Д уша, која сачињава стварно биће човека, има сопствену егзистенцију; митски речено: у времену које је претходило рађању она је као бестелесна гледала чисте идеје. Она се рађањем повезује са телом и током живота мора настојати да се одвоји од телесног. Филозофски морају да се потруде да умру; одвраћањем тела и његових потреба и уживања они се припремају за тренутак смрти у коме се душа сасвим ослобађа тела.
Мисао да филозофи треба да се потруде око смрти већ указује на субјективно-етички приступ Платоновог учења о бесмртности. Његова основна мисао је следеђа: објективна припадност душе идејама може по себи бити важна, али њен смисао се остварује само онда ако се сама душа уздигне до вечног, тј. ако се остварује кретање трансцендирања. Платон у Федону јасно истиче нужност успона ка идеалном омеђавајући од њега једноставну објективно-онтолошку припадност душе невидљивом подручју. Он каже: само када душа бивствујуће не посматра телом, већ собом самом, она се изједначава са идеалним и после смрти одлази у невидљиво. Ако се, напротив, душа у свом понашању окрене ка телесном, и сама постаје телесна, тешка и земаљска тумарајући после смрти око гробова као сенка. Несумњиво је да су ови искази митски обојени. Ипак, неопходно је размотрити етички став који је у позадини тога и који нам управо говори да се бесмртност, како је Платон разуме, мора „обистинити“ кретањем саме душе „нагоре“.

Бесмртност не сме бити жеља ако првобитно није била задатак који сте савладали. Бити усред коначности једно са бесконачним и бити вечан у једном тренутку, то је бесмртност религије.

Ипак, требало би кратко напоменути још једну чињеницу: продужетак живота умрлог у успомени на њега. Та успомена не постоји само кад је реч о слави великих људи као изузетној појави, она је мотив различитих форми и ритуала насталих од култа мртвих. У успомени као успомени умрли је још присутан. Свакако није претерано рећи да је та успомена за модерног човека једина могућност остварења идеје продужетка живота. Али, управо то сећање на умрлог сведочи о пролазности. Очигледно је да чињеница сећања указује на, како би Шелер рекао, могућност „трансценденције тела“: иако се леш умрлог распада, ми „још увек“ мислимо на њега. Али, треба споменути и другу страну: успомена претпоставља оне који се сећају. Када и њих самих више нема, умрли се заборавља, и онда је дефинитивно мртав, јер нико више не зна за њега. Преокрет ка том забораву збива се већ тамо где смо губитак умрлог „научили да преболимо са равнодушношћу“.

Пролазност погађа све људе, штавише све живо. Она је индикативна за вивствујуће уопште. Општост ове мисли, међутим, не треба схватити само квантитативно, већ и квалитативно. „Пролазност“ је апстрактна представа: занемарује се фактички крај појединца, поглед се управља ка коначности, тј. смртности уопште.

O РАЦИОНАЛИЗОВАЊУ СМРТИ

Лешек Колаковски

Страх пред смрћу је страх од губитка прошлости.

СМРТ КАО ТАЈНА ЖИВОТА

Еберхард Јингел

Ко говори, жив је. Говорити значи: имати времена.

Могу да нам узму све, могу да нам узму чак и живот: смрт нико не може да нам узме.

Али, Исус је казао: „ Жалосна је душа моја до смрти“. И њега, док је преклињао Бога да га заштити од смрти, обузе „смртни страх“ толико да „зној ( ...) његов бијаше као капље крви које капаху на земљу“. Исус се плашио смрти. Каснија времена то, наравно, нису хтела да признају, па су ову реченицу по кратком поступку избрисала из јеванђеља. У подоста рукописа она недостаје, а нарочито они „ православни ( према извештају епископа Епифанија) нису допуштали да се Исус- син Божји- наводно плаши смрти, и то на тако видљив начин. „Лепа смрт“ није, дакле, нека савремена измишљотина. Улепшавањем одстранити гнусност смрти бар из сцене смрти сина Божјег било је потребно још старим народима- потреба која оправдава чак и манипулацију библијским текстом. Али, баш се тиме недобровољно у пуној мери признаје како је смрт гнусна.

Kјеркегор је и сам упозоравао на библијску (али истовремено прапаганску- упореди нпр. Хесиод, Теогонија,212; Хомер,Илијада, 16, 672ф) слику смртмог сна: то је расположење, а не збиља! Али, човек се, ако умирујућим сликама и представама заслађује себи горку смрт и успављује прађиву реакцију на смрт- мржњу, заблудно лишава не само озбиљности смрти, него и животности живота.

Али, научити разумевати нашу мржњу према смрти свагда значи: научити боље разумевати сам живот. Јер, мржња према смрти је реакција живота. Док је мрзимо, живимо. А ако разумемо ту мржњу, боље разумемо свој живот. Боље живети живот може, међутим, може да буде последица таквог разумевања. Сем ако се само разумевање не схвати као животно догађање најпрвобитније животности.

Просветљавање у светлости јеванђеља јесте осветљавање онога што јесте, било је и биће, у хоризонту библијских текстова. Смрт је при томе у видокругу на један начин који јој даје изглед конфликта живота са животом. Јасно, не као једног од животних конфликата међу осталима, него као конфликта у који живот доспева са самим собом. Према овоме, људска мржња према смрти може да избије чак као мржња према животу који завршава у смрти.

И када се у једном релативно позном зексту каже: „( Јер) је доброта твоја боља од живота“, онда је то зато што доброта саучествовање у Божјем властитом, вечном животу.

Смрт се у хоризонту библијских текстова може разумети само ако се људски живот схвати као обиље животних односа који се извршавају, у којима се вазда извршава основни и заиста стваралачки однос човека према Богу. Али, то значи да је људски живот све друго до поседовање једног људског Ја. Мој живот је управо конституисан односима који не припадају мени. Утолико важи: човек је живећи измакао самом себи. Он није господар самог себе.

Шта је онда Бог? Одговор: јединство највећих од свих замисливих супротности, јединство живота и смрти- али у прилог животу.


СМРТ У ПЕСНИШТВУ
ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА
Фридрих Кинекер

Уска тематска повезаност љубави и смрти- (све до посве јасне „миле смрти“)- у књижевности, као и у животу, свој најдубљи разлог налази у напетости између непобитног догађаја пролазности и неискорењиве наде у нешто трајно. То очекивање пуно наде у модерни често суновратно слаби све до потпуне пасивности Естрагона и Владимира у Чекајући Годоа, али чак и данас, у скоро скамењеним остацима живота Срећних дана или Краја партије, то се очекивање испољава, како у облицима дифузне, нејасне чежње, тако и у очигледнијој јасноћи једне Веће
Наде.

РАСТВАРАЊА
Џозеф Кемпбел

Херој изузетних моћи- у стању да планину Говардан подигне прстом, и да себе испуни страхотном славом универзума- јесте свако од нас: не физичко сопство видљиво у огледалу, него краљ у њему. Кришна обзнањује: „ Ја сам Сопство, смештено у срце свих створења. Ја сам почетак, средина и крај свих бића“. Управо је ово смисао молитви за мртве, у тренутку зелесног растварања: наиме, да се појединац сада врати у своје исконско знање божанскости која ствара свет и која се током живота огледала унутар његовог срца.

Душа после смрти тежи оном нивоу који одговара њеној односној густини, како би тамо сварила и упила цело значење свог прошлог живота. Када је поука спозната, она се враћа у свет, да се припреми за следећи степен искуства. Тако она постепено пролази кроз све нивое вредности живота док не пробије из затвора космичког јајета. Дантеова Божанствена комедија представља исцрпан приказ ступњева: Пакао, беда духа везаног за охолост и дела пути; Чистилиште, процес претварања путеног у духовно искуство; Рај, степени духовног остварења.

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

smrt je smrt. kao kada nemozes vise popraviti auto, to uostalom pise u propovjedniku 9:5,10 a i drugdje u bibliji pise da je dusa smrtna i moze umrijeti i da ce neke duse biti unistene, smrta nastupa kako za duse zivotinja tako i za duse ljudi. a to sto ti pricas je pokusaj kvazi filozofije da ljudima olaksa smrt jer se ljudi kao svjesno bice po toj prirodnoj svijesnosti boje sopstvene smrt kao kraja samog sebe i traze nesto sto bi im dalo nadu u neki zivot posle smrti. uskrsenje koje se spominje u bibliji je samo popravak ili obnavljanje fizickog covjeka kao sto covjek popravi auto ili po nacrtima napravi isto ono koje se ranije totalno pokvarilo, a nacrti za ljude je njihov DNK....

_________________
Zaintresovan za sve, samo me pitajte

Ja nisam ništa pričao. Samo sam prepisao neke poglede na smrt koje sam pročitao, a koji su mi se učinili zanimljivima. Uostalom, ti imaš pravo na svoje mišljenje, baš kao i ja. Ne vidim zašto bi tvoje bilo ispravno, a moje ne. Pogotovo što ti svoje obrazlažeš putem kvara i popravke automobila.

_________________
Cause I'm tired of this scenes...

slazem se da svako ima pravo na svoje misljenje, a posto je ovde forum kontam da malo mozemo razgovarati o razlicitim misljenjima... A auto je samo primjer za logicno razmisljanje, mozes navesti bilo koju drugu masinu ili slicno, to ti je kao poredjenje..
niko jos nije dokazao da dusa postoji, dok mozda moze kao neko elektromagnetno bice i da bude ali opet i to treba dokazati. ja se za to i zalazem, da nebude samo neko filozofsko prepucavanje, vec da se bar malo barata nekim cinjenicama.

_________________
Zaintresovan za sve, samo me pitajte

Braćo pozdravljam vas i molim da ako niste pročitate nešto o Mitarstvima recimo:Justina Popovića opis. Postoji i govor Rusa koji je 1999 prošao kroz svih 20 mitarstava do carstva i vratio se da bi svedočio Nemojte ništa unapred odbacivati već kroz Bibliju proverite.
Ako ima neko pitanje uvezi teksta o Mitarstvu rado bih Biblijom odgovorio.

_________________
,,Joj dobro je, znaci i vi ste u stvari ljudi ko i mi svi ostali.
Uh, covjece eto ja cijelo vrijeme isto to mislim ma ovo su ljudi, ma jesu ljudi, sigurno su ljudi isti ko i mi.,, Brale.

Zanima mene, sta su mitarstva i potvrda u Bibliji o tome?

Faith divides us - Death unites us

_________________
conquering the darkest places