banjalukaforum.com

Monalizi
Uvažena sestro, pokušaću da iznesem svoje mišljenje o pomenutih 40 dana oslanjajući se na Bibliju.
Gospod je rekao razbojniku na krstu da će još toga dana biti sa njim u raju i to je istina jer se duh istog trena vraća tvorcu pod uslovom da nije duh pobune. Gospod je PO VASKRSENJU bivao 40 dana prisutan U TELU na zemlji. Dakle on nije duhovno lutao prostranstvom 40 dana već je najavio pedesetnicu (praznik duhova) koji je za desetak dana usledio po njegovom VAZNESENJU u nebo.
Sve ostalo su paganski običaji po hramovima i grobljima.

Pa da, to upravo i kazem. Ako je potrebno 40 dana da stigne do raja ili pakla, kako je mogao odmah dospijeti tamo?

Caru Dušanu
,,40 дана душа наводно путује после упокојења, јер реч смрт не постоји од Васкрсења Хрисотвог, смрт је побеђена..
То се зову митарства, царинарнице, е сада у Православљу то није озваничено, имају неки Св.Оци то потврђују, други Св.Оци пак одбацују...пошто нема неких чврстих доказа за то...а СУД Божији ће бити после другог доласка Христовог...овај сада је привремени, једноставно речено, привремени Рај и пакао...тада ће сви устати из гробова и судиће им се са живима.''


Moje poštovanje prema Caru Dušanu stoji ali gornja izjava nije u saglasnosti sa Božijom rečju.
1. Duša ne luta 40 dana jer nema uporište u Bibliji.(Ako ga nađeš molim te navedi)
2. Reč smrt postoji od postanja i biće sve do kraja dok se ne baci u jezero ognjeno i ona će sve dotle ubirati plod greha. Ta smrt je plata za prvi greh i niko je nemože izbeći.
Po vaskrsenju se sudi po veri i (neveri) delima i ( nedelima).
3. Nije raj privremeni jer postoji od postanja a sad je na nebu i opet će biti na zemlji jedino mu se lokacija menja a postojanje ne.

7. Живот после смрти

Из дубине свега овде реченог избија у пуној светлости вера Цркве у бесмртност човека, у „живот после смрти". Многе религије и философије проповедају „бесмртност душе", али Црква се потпуно разликује од њих, јер она бесмртност схвата не као неку необјашњиву врсту „послеживота" после смрти, него као превазилажење смрти кроз однос са Богом. Смрт, по учењу Цркве, је одвајање од Бога, одбијање односа са Њим, одбијање живота као љубави и причешћа. Може ли човек да живи вечно само на основу својих ограничених способности које су створене (оне не садрже ни свој узрок ни свој циљ)? Гашењем психосоматских функција са последњим издисајем, човекостворена природа губи способност да надживи себе.

Вера Цркве у вечност човека није убеђење да постоји некакво будуће „стање" у ком преостаје „нешто" од човека, његова „душа" или његов „дух". То је вера као извесност да се темељ мог постојања не може очувати мојом природом ни њеним егзистенцијалним способностима, него да он може бити очуван мојим односом са Богом, Његовом љубављу према мени. Вера у вечност човека је извесност да та Божија љубав неће престати, него ће увек сачињавати мој живот без обзира на деловање мојих психосоматских способности.

Вера у живот вечни није идеолошко убеђење, она се не заснива на аргументима. Та вера је израз поверења, она ставља нашу наду и нашу жеђ живота у љубав Божију. Онај који нам дарује такво обиље живота, овде и сада, упркос нашим психосоматским отпорима да живимо правим животом (који значи превазилажење себе и општење у љубави), обећао нам је пуноту живота, непосредно усиновљење, сусрет лицем у лице са Њим када згасну у земљи и последњи трзаји нашега бунта.

Како ће се одвијати овај нови однос са Њим преко којих способности, не знам. Ја само имам поверење. Једино што знам кроз даровано нам откривење истине, то је да ће мој однос бити увек личностан, да ћу у односу према Њему ја бити ја, онакав каквог ме Бог познаје и воли. Ја ћу бити са мојим именом и са могућношћу да разговарам са Њим, као Мојсеј и Илија на Гори Тавору. Овде да ставимо тачку.