|
Karlos Kastaneda – Učenje don Huana
O neprijateljima čovjeka od znanja
„Moraš mi reći, don Huane, kakvi su to neprijatelji."
Nije odgovorio. Navaljivao sam opet, ali on je prešao preko toga i počeo da govori o nečem drugom.
Spremajući se da pođem, odlučih da ga još jednom upitam za neprijatelje čoveka od znanja. Rekoh mu da neću moći uskoro opet da dođem, pa bi bilo dobro da napišem to što mi bude rekao i da o tome razmišljam dok budem daleko od njega.
Oklevao je neko vreme, ali onda je progovorio.
„Kad čovek tek počne da uči, još mu krajnji cilj nije sasvim jasan. Svrha mu je nesigurna, naum neodređen. Očekuje nagrade koje nikad neće videti, jer ništa ne zna o teškoćama na koje će naići u toku učenja. Polako počinje da uči — prvo malo-pomalo, a onda u velikim odeljcima. I ubrzo se njegove misli sukobljavaju. To što uči nikada nije ono što je zamišljao, video u mašti, i zato počinje da se plaši. Učenje nikada nije ono što čovek očekuje. Svaki korak u učenju donosi nov zadatak, a strah koji čoveka obuzima počinje nemilosrdno, neumitno da raste. Njegov cilj postaje borbeno poprište. I tako je naišao na svog prvog prirodnog neprijatelja: na Strah! Užasan neprijatelj — podmukao, teško ga je savladati. On ostaje skriven na svakom zaokretu puta, šunja se i čeka. A ako čovek, preplašen pred njim, pobegne, njegov neprijatelj okončaće njegovo traganje."
„Šta će biti s čovekom koji od straha pobegne?"
„Ništa mu neće biti osim što nikada neće naučiti to što treba. Nikad neće postati čovek od znanja. Biće, možda, siledžija ili bezopasan, uplašen čovek; u svakom slučaju, biće poražen. Njegov prvi neprijatelj dokrajčiće njegove želje."
„A šta on može učiniti da savlada strah?"
„Odgovor je sasvim prost. Ne sme da pobegne. Mora da odoli strahu i mora uprkos njemu da načini sledeći korak u učenju, pa posle još jedan. Mora biti pun straha, ali ne sme da stane. To je pravilo. A doći će čas kad će njegov prvi neprijatelj uzmaći.
Čovek počne da stiče samopouzdanje. Namera mu postaje čvršća. Učenje više nije zadatak koji mu zadaje strah.
Kad kucne taj radosni čas, čovek može bez oklevanja reći da je savladao svog prvog prirodnog neprijatelja."
„Desi li se to odjednom, don Huane, ili malo-pomalo?"
„Malo-pomalo, ali strah se ipak pobedi iznenada i brzo."
„Ali zar se čovek ne uplaši opet ako mu se nešto novo desi?"
„Ne. Kad čovek jednom pobedi strah, slobodan je dok god živi, jer je umesto straha stekao jasnoću — bistrinu duha koja potire strah. Tada čovek već zna šta želi, zna kako da zadovolji te želje. Može da predvidi sledeće korake u učenju, i sve mu je kristalno jasno. Čovek oseća da ništa nije skriveno. I tako je naišao na svog drugog neprijatelja: jasnoću! Ta bistrina duha, koju je tako teško postići, razgoni strah, ali u isti mah i oslepljuje! Ona čoveku ne dopušta da posumnja u sebe. Daje mu sigurnost da može učiniti sve što mu se prohte, jer sve skroz jasno vidi. I on je hrabar, zato što mu je sve jasno, i ni pred čim ne preza, jer mu je sve jasno. Ali sve je to greška: to je kao nešto nepotpuno. Ako čovek popusti toj svojoj tobožnjoj
moći, podlegao je drugom neprijatelju i grešiće u učenju. Prenagliće onda kad treba da je strpljiv, ili će biti strpljiv kad treba da požuri. I biće nespretan u učenju sve dok ne postane nesposoban da bilo šta više nauči."
„Šta biva sa čovekom koji je na taj način pobeđen, don Huane? Da li on zbog toga umire?"
„Ne, ne umire. Njegov drugi neprijatelj onesposobio ga je da pokuša i postane čovek od znanja; čovek umesto toga može postati bučan ratnik, ili budalina. Ali jasnoća koju je tako skupo platio nikad se više neće zamračiti niti će preći u strah.
Njemu će do kraja života sve biti jasno, ali on više neće učiti, niti će čeznuti za bilo čim."
„Ali šta treba da čini da ne bi doživeo poraz?"
„Mora da čini ono što je učinio sa strahom: mora da odoli jasnoći i mora je koristiti samo zato da vidi, a onda mora strpljivo da čeka i odmerava pre nego što krene dalje; mora, pre svega, da misli, a jasnoća mu je bezmalo greška. I doći će trenutak kad će shvatiti da je ta jasnoća bila samo jedna tačka pred njegovim očima. I tako će pobediti svog drugog neprijatelja i stići će dotle gde mu ništa više ne može nauditi. To neće biti greška. Neće to više biti tačka pred njegovim očima. Biće to prava moć. Tada će znati da je najzad stekao moć za kojom je već tako dugo trčao. Može s njom činiti što god bude želeo. Može da zapoveda svom savezniku. Njegova želja je zakon. On vidi sve što postoji oko njega. Ali sad je naišao i na svog trećeg neprijatelja: moć!
Moć je najjači neprijatelj. I, naravno, najlakše je popustiti joj; taj čovek je, ipak, zaista nepobediv. On zapoveda; počinje tim što se izlaže rizicima koje je prethodno procenio, i završava postavljajući svoja pravila, zato što je gospodar. Čovek u toj fazi gotovo i ne primećuje da mu se taj treći neprijatelj tako približio. I odjednom će sigurno izgubiti bitku, a da to sam ne zna. Njegov neprijatelj je već od njega načinio surova, ćudljiva čoveka."
„Hoće li izgubiti moć?"
„Ne, nikad neće izgubiti jasnoću ni moć."
„Po čemu se on onda razlikuje od čoveka od znanja?"
„Čovek koga je moć pobedila umreće a da nije stvarno naučio da upravlja njom. Moć samo otežava njegovu sudbinu. Takav čovek ne vlada sobom, niti zna kad i kako treba da iskoristi svoju moć."
„Da li je poraz u borbi s bilo kojim od tih neprijatelja konačan poraz?"
„Razume se da je konačan. Kad ga jednom neki od tih neprijatelja nadjača, čovek tu više ništa ne može učiniti."
„Može li se desiti, na primer, da čovek koga je moć pobedila uvidi svoju grešku i da se popravi?"
„Ne. Kad jednom poklekne, gotov je."
„A šta ako ga je moć trenutno zaslepela, a on je posle odbije?"
„To znači da njegova borba još traje. Znači da on još pokušava da postane čovek od znanja. Čovek je pobeđen samo onda kad više i ne pokušava da se odupre, i kad se prepusti jačem od sebe."
„Ali, don Huane, onda se može desiti da se čovek godinama prepusti strahu, ali da
ga na kraju pobedi."
„Ne, to nije istina. Ako se preda strahu, nikad ga neće pobediti, jer će uzmicati od učenja i neće više nikada ni pokušati da uči. Ali ako godinama pokušava da uči, iako u strahu, pobediće ga jednog dana zato što mu se nikad nije stvarno predao."
„Kako čovek može da pobedi svog trećeg neprijatelja, don Huane?"
„Mora ga svesno izazvati. Mora doći do saznanja da moć koju je prividno osvojio u stvari nikad nije njegova. Ne sme nikad da se opusti, zaostane, i mora pažljivo i pošteno da postupa sa svim što je naučio. Ako može da uvidi da su jasnoća i moć, u slučaju da nije sam sobom ovladao, gori od njegovih grešaka, stići će do stupnja na kome sve može da drži u svojoj ruci. Tada će znati kada i kako treba da se služi moći. I tako je sad pobedio svog trećeg neprijatelja.
Tada će čovek već biti pri kraju svog putovanja za znanjem, i sad će, gotovo bez ikakva upozorenja, naići na svog poslednjeg neprijatelja: starost! Taj neprijatelj je najsuroviji, jedini koga neće moći potpuno da porazi, nego samo da ga odbije od sebe. To je vreme kad čovek više ne oseća strah, nema ni nestrpljive jasnoće duha — vreme kad vlada svom svojom moći, ali isto tako i vreme kad oseća neodoljivu želju za odmorom. Ako sasvim popusti toj svojoj želji da legne i da zaboravi, ako sam sebe smiruje u umoru, izgubiće poslednju rundu, i neprijatelj će od njega načiniti starca slabića. Njegova želja da se povuče nadvladala je tada njegovu jasnoću, moć i znanje. Ali ako se čovek oslobodi umora i živi dokle mu je suđeno, onda se može nazvati čovekom od znanja, pa makar i za veoma kratko vreme kad mu pođe za rukom da pobedi svog poslednjeg, nepobedivog neprijatelja. Taj trenutak jasnoće, moći, i znanja dovoljan je."
_________________
conquering the darkest places
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
