NJegovo preosveštenstvo episkop šabački gospodin Lavrentije jedan je od najuglednijih vladika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i najstariji po episkopskom posvećenju, odnosno hirotoniji (rukopoloženju).
U intervjuu za vaskršnji broj Glasa javnosti vladika Lavrentije govori o najvećem hrišćanskom prazniku, duhovnom trenutku u kojem se nalazi naš narod, stanju u SPC, patrijarhu Pavlu, eventualnoj poseti pape...
Preosvećeni vladiko, šta vaskrsenje Hristovo znači za nas, Srbe?
Znači mnogo. Ne samo za nas Srbe i hrišćane, već za sve čovečanstvo i za svako misaono biće uopšte. Ono nam otkriva tajnu o svetu višem od čoveka. Moderna nauka se bavi uglavnom svetom manjim od čoveka; o mikrobima i virusima, vidljivim i nevidljivim, koji su, većinom, neprijatelji čoveku, što unosi samo nespokojstvo i strah u naše biće. Međutim, glavna čežnja svakoga čoveka jeste da sazna da li postoji svet viših inteligencija kod njega. Tu radoznalost zadovoljava jedino vera. Objavljujući Hristovo vaskrsenje Crkva baca svetlost na jedan beskrajno veći, viši i inteligentniji svet od ovoga čulnoga sveta. Zaključak je logičan: čovek nije najviše živo biće.
Kako ocenjuje duhovni i moralni trenutak u kome se nalazi naš narod?
Veoma teškim! Čini mi se da nikada nismo bili u gorem položaju. Problem sa našim dragim, nesrećnim Kosovom i Metohijom, potiskuje sva ostala osećanja u našim srcima, i ispunjava nas tugom i brigom. Svakako ima i drugih narodnih briga, muka, nevolja i problema koji opterećuju naše duše, ali je Kosovo iznad svih ostalih. Za ovo smo i mi Srbi mnogo krivi. Bili smo se zaboravili, bili smo proterali Boga iz naših škola, ustanova i mnogih domova. Ime svetoga kneza Lazara, Miloša i drugih velikana naše istorije, nije se smelo decenijama pomenuti na Kosovu. Smatralo se to „šovinizmom“. A kosovski ciklus narodnih pesama, koji opeva to najslavnije poglavlje srpske istorije, bio je izbrisan iz školskih udžbenika, da ne bi vređalo naše sunarodnike sa kojima smo se tada tukli - muslimane. I Bog je rekao da naša generacija, kao takva nije dostojna da gazi po tlu natopljenom krvlju za Krst časni, pa je doveo nekrsta, kao pre nekoliko stotina godina Murata, da kazni krštenu decu Svetoga Save. Srpska crkva ovo razume i ne protestuje. Boli nas samo to što krštena Evropa i ostali hrišćani oko nas ovo odobravaju i potpomažu. Verovatno će se osvestiti i uvideti svoju grešku tek onda kad muslimani budu pojili svoje konje i kamile na Rajni i Temzi, ali će onda biti kasno.
Da li je naš narod dovoljno okrenut veri?
Slava Bogu da se, sticajem političkih promena u našoj Otadžbini, narod vraća svojoj veri. Ali je za sada, samo okrenut i nedovoljno približen Bogu. On je, na sve moguće načina udaljavan od Boga šest decenija. Teško je da se potpuno vrati za nekoliko godina. Naše generacije nisu imale ni dana verske nastave, pa se ne treba čuditi. Ovo što se vraća Gospodu, vraća se intuitivno - samo Božjim blagoslovom, i nedovoljnim trudom nas sveštenika.
Jeste li zadovoljni mestom i ulogom koju Srpska pravoslavna crkva ima u našem narodu?
Nikada se ne može postići ono najpoželjnije. Srpska crkva je izašla iz Drugog svetskog rata kao teški invalid. Izgubila je skoro hiljadu sveštenoslužitelja i skoro isto toliko hramova i crkvenih objekata. Trebalo je vremena da se sve to nadoknadi, a posleratni uslovi nisu tome bili naklonjeni. Osim toga, agrarnom reformom iz 1946. godine Crkvi je oduzeto oko 80 odsto imovine, te nije bila u mogućnosti da odgovori potrebama vernika i da organizuje svoju svetu misiju.
Poslednjih osam godina, otkako je jednopartijski sistem zamenjen demokratijom, i pored najbolje želje i vlasti i naroda, Crkva deli siromašnu sudbinu svoga naroda. Nemamo sale i prostorije za okupljanje vernika, ni sredstva za rad sa njima.
U SPC važite za ekumenistu i čoveka koji se previše zalaže za dobre odnose sa svim hrišćanima. Da li je došao trenutak da Srpsku crkvu poseti papa? I da li bi to koristilo našoj Crkvi i našem narodu?
Vekovna je želja da poglavar sestrinske Rimokatoličke crkve poseti svog najbližeg suseda - Srpsku pravoslavnu crkvu. Posetio je sve hrišćane sveta, osim nas i Ruse. Logično, ovo je veliki minus i njihov i naš. Ali naši međususedski odnosi sa katolicima Hrvatima su opterećeni nehrišćanskim odnosima za vreme Drugog svetskog rata, što je još u živom sećanju većine naših vernika, te je to još uvek prepreka. Iako ne bi trebalo leđima ići u budućnost, još je teško objasniti deci roditelja u zapadnim krajevima otadžbine, koji su izgubili živote samo zato što su bili pravoslavni i nisu hteli da promene svoju veru. Inače, interesi i države i Pravoslavne crkve su održavanje lepih odnosa sa svim ljudima dobre volje, a pogotovu sa hrišćanima sveta. Sadašnji poglavar Rimokatoličke crkve (papa Benedikt DžVI, prim. P. P.) je veoma čestita ličnost - uvaženi hrišćanski teolog i čovek dobre volje, za razliku od njegovog prethodnika (papa Jovan Pavle VI), koga je Vašington protežirao da bi razbio komunizam u istočnoj Evropi, što je on uspešno obavio! Svaka mu čast!
Približava se zasedanje svetog arhijerejskog Sabora. Pominje se i mogućnost da bude izborni, odnosno da bude biran novi patrijarh. Da li je to potrebno i hoće li biti izbora?
To zavisi od članova Sabora. Ako većina nađe za shodno, onda bi moglo da bude, premda je naš sveti patrijarh još živ. Istina je da on, zbog staračke iznemoglosti, nije u mogućnosti da svoju funkciju obavlja, te ga zamenjuje sveti Sinod. Ali je on naš molitvenik pred Bogom, naša duhovna veličina i autoritet i pred Gospodom i pred ljudima. Srpska crkva je ponosna i blagodarna Gospodu što ga, kao takvog imamo. On je naš duhovni gromobran koji nas štiti od Božjeg gneva kada pogrešimo. Stoga se molimo da nam što duže poživi, a mi ćemo njegove poslove završavati.
U javnosti se čuje da među episkopima SPC ima dosta neslaganja, pa i netrpeljivosti. Kakvo je zaista stanje u Saboru?
Hvala Bogu, u svetom arhijerejskom Saboru vlada sloga i harmonija. Svako od nas episkopa se upravlja po svojoj položenoj zakletvi prilikom hirotonije i nastoji da što više posluži Bogu i svome rodu. Što se tiče „nesporazuma“ oko služenja svete liturgije, to su istorijska nasleđa. Bogosluženje je prilagođavano čoveku i vremenu kroz vekove. Dobro je čuti različita iskustva i predloge da se ono što više prilagodi i našoj generaciji. Zbog toga je Sabor osnovao Komisiju, od episkopa, koja će to pripremiti i dostaviti Saboru na razmatranje i odluku. Dotle se upravljamo po onome čega se Srpska crkva zvanično do sada pridržavala. Prema tome, bogosluženje treba prilagoditi i savremenom čoveku (jezik, formu i drugi), ali to ne može da vrši pojedinac, makar on bio i najbolji poznavalac te oblasti, već Crkva, odnosno sveti arhijerejski Sabor.
Kako vidite otimanje Kosmeta?
Kao uzurpaciju u pravom smislu. Najviše boli činjenica da danas, u dvadeset prvom veku vlada zakon jačega, da ne postoje pravne norme, da današnji silnici nemaju dušu već im „zakon leži u topuzu, i „tragovi smrde nečovještvom“ gore nego u vreme diktatora Nerona, Kaligule i drugih imperatora pre dve hiljade godina. Poručujem našem narodu na Kosovu i Metohiji da veruje u večnu pravdu i istinu. Svesni smo njihovih patnji i teških uslova pod kojima žive. Saosećamo sa njima.
Šta mislite o predstojećim izborima?
Koliko se iz predizborne kampanje može zaključiti, ovi izbori će biti glasanje i opredeljenje za „nebesko ili zemaljsko carstvo“. Zabrinjava činjenica da niko od kandidata i ne pominje dušu ni moralne, istorijske i druge vrednosti srpskog naroda za koje se umiralo na kocu i konopcu. Svi se samo bore za bolje plate, vize, devize i zemaljski standard. Evropa se prikazuje kao raj koga treba što pre „osvojiti“. Živeo sam u njoj dve decenije i svestan sam koliko je ona moralno trulija od postojbine Svetoga Save. Nije ni tamo sve sjajno. Nigde nećete naći hleba bez motike. Šta bi nam na sve ovo rekli Sveti Sava, knez Lazar, Miloš i ostali naši duhovni gorostasi koji su više živeli o nebu, nego o hlebu?
RADUJEMO SE PAPI, ALI NEMAMO BENZINA
Moram ovde da navedem jedan svoj doživljaj: Kad je rat besneo kod nas u Bosni i na Kosmetu, prethodni papa posetio je Zagreb. Tada sam nalazio na jednoj „ekumenskoj“ sednici u Asiziju (Italija). Pitaju me predstavnici rimokatoličke crkve Italije i sveta, „Zašto sada Sveti otac ne bi posetio i Beograd?“ Šta sam mogao drugo da im odgovorim do ovo: „Mi, pravoslavni Srbi se radujemo toj poseti, ali nemamo mogućnosti da ga dočekamo. I on je potpisao sankcije protiv Srba, po kojima mi ne možemo da kupimo benzin. Te, iako bi on stigao u Beograd, ne bismo imali goriva da ga dovezemo do Patrijaršije - kaže vladika Lavrentije.
http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/g ... e-na-rajni
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
