|
Starac Pajsije Svetogorac - Čuvajte dušu!
- U ovome životu polažemo ispit kako bismo prešli u onaj. Hajde da započnemo, ne bismo li uspeli u tom borenju.
- Bog je stvorio anđele. Neki od anđela postali su demoni. Bog sada dopušta demonima da nam svojom zlobom pomažu, jer tako polažemo ispit. Bog ne dopušta da demoni muče Njegovo stvorenje.
- Što je neko duhovno savršeniji, to manje prava ima u ovome životu.
- Duhovno zreo čovek nema nikakva prava u ovome životu. On je dužan da bude trpeljiv, da prihvata nepravdu i prekore od drugoga.
- Neki svojeglav i neosetljiv čovek, kao čvornovata batina, udaljen od Boga, ima mnoga prava. I da udara i da psuje i da čini nepravdu. A naša prava čuva Bog za drugi život. Ali mi često iz bezumlja, pa i ja sam, tražimo da dobijemo pravdu ovde, kako ovde ne bismo bili oštećeni.
- Ako nam nešto kažu, opravdavamo se, činimo, šta ja znam šta, i mislimo da verujemo u Boga. To je velika zabluda. Ljudska pravda ne govori ništa o duhovnom čoveku. Ljudska pravda je, moglo bi se reći, kočnica za naopake ljude.
Čuvajte dušu!
Duh Božiji i duh ovog svijeta
Danas često nedostaje Duha Božijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda očima ovoga sveta, i ništa se dalje od toga ne vidi. Ljudi nemaju onu širinu koju daju vera i ljubav. Arsenije Veliki[1] je stavljao palmine izdanke u vodu i nije je menjao, a voda je lepo mirisala. A otkud mi da razumemo šta je izviralo u toj ustajaloj vodi! "Ma ne razumem ovo", kažu ti. Ne zaustavlja se da vidi ima li tu još nešto, nego smatra nemogućim zato što ne razume!
Kada se umeša logika, ništa ne može da se razume - ni Jevanđelje ni Sveti Oci. Duhovno čulo se kvari, i Jevanđelje i Oci postaju čoveku nekorisni, tako da on dolazi do toga da kaže: "Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem, postom, itd!" Ovo je bogohuljenje. Dođe jednoga dana jedan monah u Kolibu automobilom. "Čedo moje, rekoh mu, šta će tebi automobil? Ne ide to!" "Zašto starče", reče mi, "zar ne piše u Jevanđelju: "primiće sto puta onoliko i naslediće život večni" (Mt. 19, 29)? Ovo "primiće sto puta onoliko", kaže se za ono što čovek treba da ima. Ali, na monaha se odnosi ono što kaže Apostol Pavle da su: "kao onikoji ništa nemaju a sve poseduju" (2. Kor; 6,10). Monah, dakle, nema ništa, ali može da raspolaže tuđim vrednostima, zato što mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo!" Vidite kako se uz pomoć logike može doći do pogrešnih tumačenja? Imajte uvek na umu da, ako se čovek ne posveti (= očisti od greha), ako ne dođe božansko prosvetljenje, svako tumačenje koje će dati biće uvek smutno.
Čuvajte dušu!
Zavisnost od neba
Bog od nas traži proizvoljenje, naše dobro nastrojenje koje treba da pokažemo svojom, makar i malom, ali časnom duhovnom borbom i samopoznanjem svoje grešnosti. Svim ostalim dariva On nas. U duhovnom životu nisu nam potrebne snažne ruke da bismo se smireno borili, da bismo iskali milosrđe Božije i da bismo Mu blagodarili na svemu. Onaj kose prepušta rukama Božijim;bez ikakvog svog plana, poverava sebe planu Božijem. Što se čovek više oslanja na samoga sebe, zaostaje: ne napreduje duhovno, jer stvara prepreke milosrđu Božijem. Da bismo napredovali, potrebno je da imamo potpuno uzdanje u Boga.
Bog u svakom trenutku Svojom ljubavlju miluje srca svih ljudi, ali mi toga nismo svesni, jer se na naše srce uhvatila kora. Kada očisti svoje srce, čovek oseća ganuće, potresenost, ludi, jer uviđa dobročinstva i dobrotu Gospoda Boga Koji nas sve podjednako voli, boluje zbog onih koji pate, a raduje se zbog onih koji žive duhovnim životom. Dovoljno je da se dobra duša samo seti dobročinstava Božijih, pa da ga ona uznesu, a kamo li tek ako pomisli na mnogobrojne svoje grehe i na beskrajno milosrđe Božije! Kada čovek vidi staranje Božije, ako je očistio oči svoje duše, on oseća i doživljava sav promisao Božiji srcem koje je, oslobođeno kore i očišćeno, postalo osetljivo i topi se već od blagodarnosti: ludi u pozitivnom smislu. Zato darivanja Božija, kada ih čovek oseća, prave pukotine u njegovom srcu, ono prepukne. A onda, dok ruka Božija miluje dobro i časno srce njegovo, dodiruje rane na srcu i od toga treperi sva unutrašnjost čovekova i raste njegova blagodarnost prema Bogu. Oni koji se bore, razvijaju samosvest o svojoj grešnosti i poznanje dobročinstava Božijih, i koji sebe s poverenjem prepuštaju velikom milosrđu Njegovom, uznose svoju dušu u raj sa velikom izvesnošću i sa mnogo manje telesnog napora.
Čuvajte dušu!
Pravednosti nepravednost
- Vidiš, ako napraviš štetu, pa te grde, a ti ne gunđaš zbog toga, već si srećna i kažeš: "Slava neka je Tebi, Bože, ovo mi je bilo potrebno", tvoja radost biće nepotpuna. Ali, ako ne napraviš štetu, pa te nepravedno grde i ti to prihvatiš sa dobrom pomisli, onda ćeš doživeti svu punotu radosti. Ne kažem da treba da juriš da ti čine nepravdu, jer može da te odvede u gordost. Nego, prihvati nepravdu kada te zadesi i raduj se.
Postoje četiri stadijuma prilikom suočavanja sa nepravdom. Neko te, na primer, sasvim bez razloga povredi. Ako se nalaziš u prvom stadijumu, ti ćeš da mu uzvratiš. Ako si u drugom stadijumu, osetiš u sebi veliku uznemirenost, ali se uzdržiš i ništa čak i ne kažeš. U trećem stadijumu ne uznemiravaš se. Ali, ako se nalaziš u četvrtom stadijumu, osetiš veliku radost, veliku duševnu sladost. Kada neko doživi nepravdu i dokaže da nije kriv, opravda se i dobije zadovoljenje, tada doživljava samo nekakvu zemaljsku radost. Ako se, međutim, sa nepravdom duhovno suočava, sa dobrom pomisli, i ne mari da dokaže svoju nevinost, oseća duhovnu radost. To znači da on u sebi poseduje Božiju utehu, nalazi se u stanju slavoslovlja. Znate li kakva radost preplavljuje dušu kojoj je bila naneta nepravda, a ona se nije opravdavala kako bi joj rekli "bravo", ili "oprosti"? Ta je radost mnogo veća ako ne pokušava da se opravda. Mnogi dospevaju u situaciju da žele da zahvale onome ko im je naneo nepravdu, jer im je omogućio da dožive toliku radost u ovom životu, ali i što im je osigurao radost u večnom. Koliko se razlikuje duhovnost od svetovnosti!
Čuvajte dušu!
Iskušenja u našem životu
Čovek koji ne prolazi kroz iskušenja, koji ne želi da trpi bol, da se muči i zlopati, koji ne želi da ga žaloste, ili ne podnosi ni najmanji prigovor, već bi samo da mu je sve dobro i potaman, nalazi se izvan stvarnosti. "Prođosmo kroz oganj i vodu, i izveo si nas u odmor" (Psal. 65, 12), kaže Psalmopojac.
Vidiš i Presveta Bogorodica je trpela bol, zato i nas treba da boli, kad smo već krenuli istim putem, s tom razlikom što mi, kada imamo neku malu muku u ovome životu, plaćamo račune i zaslužujemo spasenje. Ali i Hristos je na zemlju s bolom došao. Sišao je s nebesa, ovaplotio se, mučio se, bio raspet. A sada hrišćanin posetu Hristovu tako treba da prihvati: zajedno s bolom. Kada čoveku dođe bol, onda mu u posetu dolazi Hristos. Ali kada čovek ne prolazi ni kroz kakvo iskušenje, to je kao da ga je napustio Bog. Niti troši, niti stiče. Govorim, razume se o čoveku koji ne želi da strada za ljubav Hristovu. Kaže ti: "Ja sam zdrav, imam dobar apetit, jedem, sve mi je potaman, spokojan sam...", a ne kaže čak ni "slava tebi Bože". Kad bi bar poznao sve te blagoslove Božije, stvari bi se nekako sredile. "Nisam toga dostojan", treba da kaže, "ali, pošto sam slab, Bog mi je tako ustrojio."
Čuvajte dušu!
Grijeh i pokajanje
Čega se plašiš? Da slučajno ne odeš u pakao sa "malim pokvarenjacima"? Razumem da kažeš: pomozi mi, Hriste moj, da odem u raj, da Te ne žalostim, jer je strašno, posle svega što si za mene učinio, da me izgubiš u paklu. Ali, da hoćeš da odeš u raj samo da bi sebi ugodio, u tome nema ni časti, ni poštenja. To ne govorim zato da bismo svoj život proveli u lenjosti, da bismo bili rđavi, pa da odemo u pakao, nego često se pojavljuje ovakva pristrasnost: treba da činim dobro da ne izgubim mesto u raju. Ako imamo poštenja, reći ćemo: "Toliki ljudi otići će, nesrećnici, u pakao, a ni u ovom životu nisu osetili nimalo istinske radosti, zar da mislim samo na sebe?" Iskreno vam kažem, mene nije briga kuda ću da odem. Ja sam samoga sebe odbacio. Ne zato što ne bih želeo da budem u Hristovoj blizini, pa me ne brine da li ću otići u raj, već zato što mi nije cilj da čiNim dobro, samo zato da bih otišao u raj. "I ako me odbaciš, Hriste", kažem, "biću zadovoljan, jer nisam dostojan raja."
Danas nam je život postao težak i u njemu nema radosti, zato što ima sve manje junaštva i usrdnosti. Čak i duhovni ljudi razmišljaju kao piljari, proračunato. Stigli su dotle da žive životom samo naizgled duhovnim. Gledaju da sebi udovolje, a da ne zapadnu u greh. Računaju: "Je li ovo greh? Ne, nije, onda mogu da se nauživam." Kada je u pitanju post, na primer, kažu: "Sutra je petak. E, večeras mogu da jedem meso do pet minuta pred ponoć. Donesi, onda, da se najedemo. Posle ponoći nije u redu, već je sledeći dan, greh je." Znači, hoće i da ne izgube raj, ali i u ovom životu da se nauživaju. Sve tako preračunavaju, kao piljari: ovo je za raj, ovo je za pakao. Kad bi razmišljali pošteno i usrdno, rekli bi: "Hristos se raspeo i toliko je muka podneo za mene, pa kako, onda, ja da Ga povredim nekim svojim grešnim postupkom ili delom? Ne želim da odem u pakao, ni zbog čega drugog, nego zato što ne mogu da podnesem da se Hristos žalosti što sam u paklu."
Ne treba da činimo dobro sa proračunom, samo da bismo zaslužili nagradu, već treba da se borimo iz ljubavi prema Hristu. Što god činili, neka to bude čista srca, Hrista radi, da pazimo da u tome nema ničeg od samoljublja i sebičnosti. Treba da imamo na umu da nas Hristos gleda, da nas prati i da pazimo da ga ne žalostimo. Ako to nemamo na umu, uzalud nam naša vera i ljubav.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
. Zbog čega osuđujemo braću svoju? Zbog toga što se ne staramo da spoznamo sami sebe. Ko je zauzet poznanjem samoga sebe, nema kada da primjećuje druge. Osuđuj sebe i prestat ćeš osuđivati druge. Sami sebe treba da smatramo grešnijim od svih i svako đavolovo delo da praštamo bližnjem, dok samo đavola treba da mrzimo, budući da ga je on prevario. Događalo se da nam se čini da drugi đavo postupa, dok je zbog njegove dobre namere to ustvari dobro. Osim toga, vrata pokajanja su svima otvorena i nije poznato ko će da pre prođe kroz njih- dali onaj koji sudi ili onaj koga osuđuju. Osuđuj đavolja djela, a vršioca ne sudi. «Ako osuđuješ bližnjeg,- uči prepodobni Antioh, - zajedno sa njime i sebe osuđuješ za to isto za što njega sudiš. Nismo mi dužni da sudimo ili osuđujemo, budući da to priliči jedino Bogu, i Velikom Sudiji, koji zna naša srca, i skrivene strasti prirode.(Ant. 49). Da bismo izbegli osuđivanje potrebno je da pazimo na sebe, da ni od koga sa strane ne primamo pomisli, i da budemo mrtvi za sve. I tako, ljubljeni, ne pratimo tuđe grehe, niti sudimo druge kako ne bismo čuli; Sinovi ljudski, njihovi zubi su koplja i strijele, a jezik im je oštar mač. (Ps.56,5).
