|
Želio bih podijeliti svoje iskustvo u vezi ambivalencije. Ponukalo me je to što sam gledao svađu nekih dvoje u večeri u kojoj se slavio doček ove nove godine. Izašao sam vani da pripalim cigaru pošto niko u ekipi ne puši, a u klubu i nije neka ventilacija bila, pa rekoh da ne dimim im, a i prijao bi mi vanjski zrak, kad ono bijaše zanimljivo vani. On je galamio na nju u fazonu “šta ti sa njim tamo flertuješ, pazi šta radiš!”, a ona njemu “o čemu pričaš? I onako odlazim odavde sutra i nećemo se vidjeti.”
Priča kreće ovako...
Upoznam ja jednu đevojku koja ne živi u Banjaluci nego baš podaleko, tačnije preko neke tamo bare, ali dođe nekada u toku godine ovamo jer ima rodbinu i rođena je ovdje. Prošlo je dosta vremena od toga. Ja tada budala k’o budala, se zatelebam. I hajd da ne idem u detalje, ne bi ni njoj svejedno, bude tu nešto ovamo, onamo i tako to, ali šta ćeš, mora se ići nazad nakon svega. I ja jbg, šta je tu je, nastavim biti u kontaktu s njom, ali polako počnem uviđati da je samo gore što smo u kontaktu, bar meni. Komunikacija je išla sasvim normalno, prijatno, ali kad odem van, totalno mi bez veze bude što subjektivno dosta vremena potrošim dokucavajući se s njom. Ja u određenom momentu prelomim i prekinem priču bilo kakvu s njom, i ona to shvati.
Prođe izvjesno vrijeme, ja se ohladim, sve bude ok, ali eto nje opet malo ovamo. Javi mi se, ja šta ću jbg, nismo u zavađi, ali je ne mogu ni gledati kao prijateljicu/poznanicu, nađemo se, ne bude ništa osim kafe na moju inicijativu i ja jedva dočekam da ode nazad. Poslije tog pića sam dobijao dosta poziva “ajmo tamo, ajmo onamo”. Pljusnuo bih ja nju opet, ali još ima tih nekih uspomena, budalastih, svježih. Hajd iskuliram ja to sve, ode ona nazad i javi mi poslije kako je navodno razočarana, kako je zbog mene samo došla, bla bla bla. “Jesi”, rekoh u sebi, “znaš kako si”, a odgovorih u principu “jbg takva je i takva situacija”. Bio sam baš u depresiji prvi put zbog toga, jer je cura anđeo jebote, a i ima nešto u glavi. Hajd dobro, dešava se.
Prođe to sve, nje treće godine ni ne bude ovdje, četvrte dođe opet, ni ne vidimo se uopšte. Budemo u kontaktu malo, jer stvarno nisam mogao naći neki razlog da se posvađam i da odjebem je, a tražio sam.
Pete godine dođe na ljeto ona, a ja imao viška vremena. Društvo otišlo ili na more ili na selo, a ja eto iz dosade se vidim s njom. Bude tu opet nečega, varnica, ovamo, onamo i tako toga opet! Tada sam već malo racionalniji bio, ali i ambivalentan. Jedan dio mene bi uživao jer mi je stvarno fino bilo sa njom, a drugi govorio “alo budaletino, đe ćeš poš’o?”, jer se opet kreće vraćati budalesanje. Krenula ona mene upoznavati sa rođacima, društvom, a ja kao popišan se osjećao, jer realno, šta ja imam tražiti s njom kakvo vezivanje. Ajd prođe i to sve, pozdravimo se, ode ona nazad. Ne bude meni baš fino opet što ode, ali tad malo racionalnije sagledah situaciju, progutah knedlu i ajmo dalje.
Prođe ljeto, počinje se približavati zima, javi ona meni da stiže na proslavu nove godine ovamo i da planiram nešto. Šta da planiram koju pm? Em u škripcu sa kešom, em nisam ni planirao slaviti, ali ajd snađem se ja za sve to. Nakupi se nas podosta, a ja još popišaniji. Sve više njenog društva upoznavam, a pojma nemam kako da se predstavim. Šta sam? Maser? Sa mojim društvom nije problem. Klasična muška priča “došla cica, sad ću ja to malo ovo ono i ajd zdravo”, em je društvo manje jer sam malo introvertniji. Dođe ona sa sestrom i sestrinim momkom ovamo pola mjeseca prije dočeka, viđali smo se i čuli često u tom periodu, ali ja još više ambivalentan. Veća unutrašnja borba gdje “đe ćeš budalo” prelazi u ofanzivu. Hajde eto dođe i taj 31. decembar. Okupišmo se, bilo cuganja, kao svaka nova godina, ali neki šošon se ne odvaja od nje iz naše ekipe, a vidim i njoj ne smeta, a ovamo sa mnom kao po starom. Ni sam ne znam kako sam se suzdržao. Hajd’ ona je popila, ni da izađe da joj se obratim sa par riječi, gledam kao mulac, muzika tuče, sam sebe ne čujem. Iskontrolišem se ja, dođe odbrojavanje, kad se krenuše žvakati njih dvoje. Tad nisam lika izuo iz cipela i ponosim se što sam se iskontrolisao, još pijan. Na meni kiseo osmjeh na kojem piše “eto razloga zašto da joj spomenem familiju”. Hajde nisam psovao, ali je bilo galame, bijesa, osuda, eufemističnih spuštanja. Nismo se od tada čuli, i lakše mi je.
To je bila najgora nova godina u mom životu, ali mogla se pozitiva izvući iz toga. Nastavak godine će biti sigurno bolji od početka (što nije bilo teško za predvidjeti), a i unutrašnji sukob je završen.
To sam spomenuo samo kao primjer kako se može ambivalencija sjebati čovjeka.
Šta teorija kaže?
Definicija se može prepričati ovako. Ljudi lako rješavaju neke nedoumice kada svaki problem klasifikuju unaprijed i rade po obrazcu dok ne dođe do određenog neproceduralnog problema. Kao računari, čovječe. Baš mi padne na pamet teza nekog lika što se snima na youtube da su ljudi zapravo neki računari i kako on teoretiše kako priča iz Terminatora nije glupost nego da i ima u sociologiji dio posvećen tako tome.
Da vas pitam, imate li vi nekih ambivalentnih iskustava? Da li je to normalna pojava, česta ili tako nešto kod vas?
_________________
Ako si najbolji u sobi u pogresnoj si sobi
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
