Ovo što sledi je komentar, koji se odnosi na ideju različitih “ja” u nama. Kao što znate, u ovom sistemu učenja, čovek se ne smatra jedinstvenim (Celovitim). Nedostatak jedinstva u čoveku je izvor svih njegovih nevolja i teškoća. Čovekovo telo je jedinstveno i radi kao jedna organizovana celina, sem kada je bolesno. Ali čovekov unutrašnji život nije jedinstven, nema organizaciju i ne funkcioniše harmonično kao celina. Čovek je, u odnosu na svoja unutrašnja stanja, mnoštvo, i iz jednog ugla ovog učenja, o ovom unutrašnjem mnoštvu se govori kao o različitim “ja” ili razlicitim’Ego-formacijama’ u njemu. Čovek nema postojano “ja” nego se u njemu nalazi mnoštvo različitih “ja” koja svakog momenta uzimaju kontrolu nad njim i govore iz njega u njegovo ime; i sa ove tačke gledišta, čovek se može uporediti sa kućom u neredu u kojoj nema domaćina, nego postoji gomila sluga koji govore u ime odsutnog domaćina. Kao što ste verovatno ranije čuli, najveća je greška podrazumevati da mi ili neko drugi ima postojano, nepromenljivo “ja” – ili ego – u sebi. Čovek nikad nije isti neko duže vreme. On se neprekidno menja. On zamišlja da ako se čovek zove Džems on je uvek Džems. To uopšte nije tačno. Čovek koga znamo kao Džemsa ima u sebi i drugih “ja” drugih ego-a, koji uzimaju kontrolu nad njim u različitim momentima, i iako možda Džems ne voli da laže, drugi ’ja’ u njemu – nazovimo ga Petar – voli da laže, itd. Uzimati stalno neku osobu, kao jednu te istu osobu, i pretpostaviti da je ona jedno “ja”, jeste činjenje nasilja nad njom i u isto vreme činjenje nasilja prema samom sebi. Mnoštvo različitih ljudi živi u svakom od nas. Sve ovo su sve različita “ja” koja pripadaju ličnosti, koju je neophodno posmatrati i pokušati je upoznati, u suprotnom nikakvo znanje o sebi nije moguće – tj. ako čovek zaista traži znanje o sebi a ne maštu i uobrazilju o sebi. Ni jedan od vas prisutnih nema postojano i nepromenljivo “ja”. Niko od vas ovde ne poseduje Istinsko jedinstvo bića. Svako od vas je samo gomila različitih ljudi, neki bolji i neki lošiji, i svako od tih ljudi u vama – tih “ja” u vama – u određenim mometima uzima kontrolu nad vama i čini da govorite ili radite kako taj “ja” želi, i osećate i mislite ono što ono želi da oseća i misli. Ali, sve ovo vi već znate i želim da govorim detaljnije o ovoj doktrini o više “ja” u čoveku i i da vam sugerišem nešto o dubljem značenju i značaju ove doktrine. Ako neki od vas ne mogu da razumeju šta sledi, to je zbog toga što: ili još nemate dovoljno prakse u samo-posmatranju, i u tom slučaju morate da budete strpljivi i sačekate još malo, ili ako ste duže u Radu, još uvek niste počeli da ozbiljnije posmatrate sebe – tj. niste počeli da Radite na sebi i verovatno nikad niste dovoljno ozbiljno mislili šta to znači. U ovom drugom slučaju, mogu samo da kažem da morate da učinite napor da razumete šta to znači, kroz aktuelno Samo-posmatranje i to što je moguće pre, jer se vreme računa u Radu i prilike, same po sebi, postaju ređe i ako ih čovek ne iskoristi kad je moguće, može se desiti da bude prekasno da se sa sobom bilo šta učini u smislu unutrašnje promene, koja je jedino moguća kroz Samo-posmatranje i Znanje o samom sebi koje iz toga proizlazi...



Kad čovek misli, on veruje da to on misli. Ali naše misli dolaze slučajno sem ukoliko ne razmišljamo duboko i sa pažanjom, što je veoma retko. Misli koje prolaze kroz našu glavu dolaze od različitih “ja” u nama. Pretpostavimo da čovek primećuje da ima negativne misli o Radu, ili o nekoj osobi, ili o nečem što se dogodilo. Pretpostavimo da čovek uzme te misli kao njegove – kao sebe tj. kao “ja” – i pretpostavimo da oseća izvesnu nelagodu u vezi toga. On kaže sebi: “Ne smem da razmišljam na ovaj način”. To može ili ne mora da ima neki rezultat. Poenta ovog je da on greši – naime, greška je u tome što sve što se dešava u njemu uzima kao sebe, tj. kao jedno “ja”. Ako ispravno posmatra sebe, primetiće ove misli, ne kao sebe, nego kao nešto što dolazi od negativnog “ja” u njemu, o kojem možda već nešto zna. Pretpostavimo da mu je to ’ja’ već poznato. Pretpostavimo da već jako dobro proznaje to “ja”. Odjednom prepoznaje da to “ja” govori u njemu i komunicira sa njim putem misli kroz mentalni centar i u isto vreme uzrokuje neku određenu vrstu negativne emocije. Ni jednog trenutka ne uzima negativno ’ja’ kao sebe, već to vidi kao nešto u sebi odvojeno od njega samog. Kao rezultat, ono što to ’ja’ kaže nema moć nad njim, jer je on odvojen od njega. Ali ako u sebi padne u san – tj. ako prestane da bude svestan onog šta se u njemu događa i koja ’ja’ su mu bliska – pada pod njihovu moć i postaje identifikovan sa njima, zamišlja da je on sam taj koji misli na taj način. Radeći tako, on pojačava snagu ovog negativnog “ja” nad sobom – zato, kao što znate, sve ono s čim god da se poistovetimo ima moć nad nama i što se češće poistovećujemo sa nečim, sve više tome robujemo. U odnosu na sam Rad naš izazov leži tačno tamo gde su negativna ”ja” – tj. u onim “ja” koji mrze Rad jer je njihov život u nama ugrožen Radom.

Vratimo se iluziji koju svako od nas ima, da je jedno, jedna ličnost. Ova iluzija postoji u svakom od vas. Ona može da se otkrije postepeno, ličnim posmatranjem. Svako od vas sebi pripisuje posedovanje individualnosti, i ne samo individualnosti već takođe prisustvo pune svesti i volje. Ali kao što znate ovaj sistem ideja koji studiramo podučava da čovek nije jedan, nego mnoštvo, – tj. da nije jedna individua nego mnogo različitih ljudi – i takođe, da nije ispravno Svestan nego da je uvek u snu, u snovima, u mašti, u fantaziji, u pridavanju značaja, u negativnim emocijama itd., i kao rezultat toga nema Pamćenje Sebe (Samo-sjećanje; Svesnost) i tako gubi i uništava svoj unutrašnji život, i živi u nekoj vrsti mraka i konačno on ne poseduje volju već ima više različitih volja koje su u međusobnom sukobu i deluju u različitim pravcima. Da je čovek u jedinstvu umesto što je u mnoštvu, imao bi istinsku individualnost. Bio bi jedno i imao bi jednu volju. Stoga, iluzija koju čovek ima o sebi da je jedan, odnosi se na mogućnost. Čovek može postići jedinstvo bića. On može dostići svoju pravu individualnost. Ali upravo ta iluzija stoji na putu čovekovog postizanja ove mogućnosti. Jer sve dok god čovek zamišlja da ima nešto, on to neće tražiti. Zašto da čovek nečemu teži, ako nikad nije sumnjao, čak ni za momenat, da to već ne poseduje. To je jedan od efekata fantazije, koji ispunjava ono što nedostaje ili čini privid da smo ovakvi ili onakvi, kad je očigledno sve suprotno. U ovom Radu, neprekidno se ponavlja da moramo da se borimo sa fantazijom i moramo da razumemo da se ovo takođe odnosi na fantaziju o nama samima. Neophodno je boriti se sa sopstvenom fantazijom o nama samima, ne samo zbog toga što nas to stavlja u lažna iskustva, izveštaćena osećanja i često smešne situacije, nego zato što to zaustavlja svaku mogućnost unutrašnjeg rasta. I sada je lako videti zašto je to tako iz onoga što je već rečeno. Jer ako zamislimo da već imamo kvalitete bića koje ni izdaleka nemamo, ne možemo očekivati da ćemo ih steći. Naša mašta će nadoknaditi šta nedostaje. Ustvari, nikad nećemo znati da nam išta nedostaje u našem biću, i mislićemo da jedina stvar koja nam nedostaje jeste cenjenost, slava, novac, prilika ili neka druga spoljna stvar, ali što se tiče nas samih, ništa nam ozbiljnije ne nedostaje. To je moć te iluzije i kaže se, u jednoj od parabola Rada o ovcama i čarobnjaku, da je čovek kroz svoju maštu hipnotisan i da je pod iluzijom da je lav ili orao, a ustvari je ovca, i u isto vreme, kao ovca ima moć da se otrgne od čarobnjaka, koje je suviše lenj ili suviše škrt da izgradi ogradu i zatvori ovce.



Ono što moramo da razumemo iz svega ovoga je da je iluzija nešto vrlo stvarno i jasno određena u svojim posledicama. Mašta nije tek ništa – “ništa osim mašte”, kao što ponekad kažemo. To je nešto zaista moćno. To je jedna univerzalna sila koja deluje na čovečanstvo i drži ga u stanju sna, bez obzira da li je primitivan ili civilizovan. I ukoliko čovek ne počne da shvata šta znači setiti se samog sebe tj. Pamtiti Sebe – tj. ostvariti treće stanje svesti – sila koja se manifestuje kao fantazija ili iluzija u dva niža sanja svesti ne nalazi svoj pravi smer i tako deluje protiv njega samog. Kao što smo videli, čovek zamišlja da je jedno i zbog ove iluzije ne može da se pomeri sa mesta gde se nalazi u sebi. Svako se nalazi na određenom stepenu i niko ne može da se pomeri iz tog stepena gde se nalazi sve dok god ne vidi jasno, i za sebe, da nije jedna te ista osoba, već mnoštvo različith ljudi i da je nastaviti misliti da je čovek jedan i jedinstven, predstavlja iluziju.



Ova relizacija, ova unutrašnja percepcija, menja čovekov osećaj samog sebe. Menja ili počinje da menja njegov osećaj “ja”. Dok god živi u iluziji da je jedno, ima pogrešan osećaj sebe. Ali on to ne zna: niti zna da zbog toga ne samo da je sav njegov život i odnos sa drugima pogrešan, već je njegova evolucija nemoguća. Jer, čovek ne može da se menja dok god sebi pripisuje jedinstvo bića, jer u tom slučaju sve u njemu je on sam. On će sebi pripisati sve dobro ili loše u sebi. Biće odgovoran za svaku misao, svako raspoloženje kroz uzimanje svega toga kao samog sebe, jer ako veruje da sve što misli, radi i govori, da on sam misli, radi i govori, onda će to biti njegovo jer on sve to čini svojim sa pripisivanjem svega toga samom sebi. Iluzija da je on uvek jedna te ista osoba i da je sasvim svestan svega, i da ima volju, a samim tim da ima kontrolu samog sebe, će ga sasvim zaslepeti za činjenicu da nije ni svestan porekla svega što misli, čini ili govori. Samoposmatranje će mu pokazati da on praktično nema kontrolu nad svojim mislima i da ne može čak ni da zaustavi misli ako pokuša da to učini, da svakakve misli dolaze i odlaze u njegovoj glavi bez obzira da li ih je on želeo ili ne. A isto je tako i sa osjećanjima, raspoloženjima, njegovim rečima i njegovim akcijama. Ali ako ne može sebi da prizna da je nešto sasvim drugo a ne biće svesno svega što kaže ili učini, i da nema potpunu kontrolu nad svojim raspoloženjima i osećanjima, i da nije uvek jedna te ista osoba, ako to sebi ne može da prizna, sve ovo će ostati skriveno, prikriveno od njega samog snagom njegove sopstvene fantazije i njegovim ukupnim osećajem za sebe, njegovim ukupnim osjećajem za “ja” i njegov odnos prema njegovim unutrašnjim stanjima biće lažan.

Ali ako čovek uvidi da nema prava da misli o sebi kao o jednome i da je tu veoma mnogo različitih ljudi i da čak i neke veoma neprijatne osobe postoje u njemu, te da ni na koji način ne poseduje potpunu svesnost i individualnost, iako je sve to suprotno njegovoj sujeti i bolno je za njegov ponos (gordost), to je početni momenat promene njegovog bića.

Zbog toga što MI MISLIMO da smo to što mislimo, osjećamo, dodirujemo i slično, kao i što mislimo, tj. imamo Ubjeđenje da smo mi misao, osjećaj, reakcija, pokret, fizičko tijelo - što definišemo u Radu kao Identifikacija - mi se teško odvajamo i postižemo bilo koje više Stanje Svijesti od svakodnevnog.

U Radu kažemo da je čovjek Identifikovan sa Umom i da je to najveća prepreka koju ima. I upravo u početku Rada je bitno da znate da VI NISTE TO ŠTO PERCEPIRATE. Pošto smo godinama ulagali nesvjestan napor u to što nismo, ne možete očekivati da ćete za par dana vježbanja dostići Stanje u kojem ste oslobođeni Identifikacije i u kojem ZNATE da vi niste to što percepirate.

Cilj svih vježbi, svih spiritualnih metoda, Ezoteričnog Rada, pa čak i Religije jeste da se kroz metode koje su date stekne određena kontrola nad Unutrašnjim Životom, tj. Unutrašnjim Procesima.